Skip to main content

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.

Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu. 
Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još:
- uverenje Veštičje letačke komisije, 
- potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina, 
- licence od tri kontrole leta.

Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori.
Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bića, strašnog izgleda i mekog srca, ali naprasiti i živčani, kako i ne bi kad jednim telom upravljaju tri glave.
U dokolici, počela sam, nesvesno, lupkati svojim prutićem, kad mi je napadan kašalj privukao pažnju i gospođa za pultom mi je uputila jedan prek pogled iznad naočara i pokazala na tablu

„Nije dozvoljeno korišćenje vradžbina, prutića i kletvi.“

Uz izveštačeni osmeh sklonila sam svoj prutić u rukav plašta i nastavila sa razgledanjem naizgled sasvim normalne šalter sale, sa sasvim normalnim službenicima, pomalo nervoznim, ali to se od njih i očekuje, čini mi se da prolaze posebnom vrstom obuke za posao na šalteru. Ubeđena sam da imaju obavezu svakodnevno ispiti dve doze zmajeve krvi.
„Sledeći... Krikolina Zvezdić,“ zakreštao je gavran s ramena službenice sa očigledno veštačkim čirom na nosu, ni jedan čir nije tako nepravilan.
„Tu,“ javila sam se i pošto se ni u mislima ne sme pomisliti loše, uputila sam veštački osmeh i prišla šalteru.
„Potpis ovde i ovde. Otisak prsta ovde, otisak prutića ovde.“ Pružila mi je jedan papir i jedan karton. 
Poslušno sam se potpisala na karton koji je odmah uzela i stavila u fioku, onda se potpisala na prvu liniju, utisnula otisak prsta u jedan kvadratić i izvukla prutić i uz pomoć gospođe ostavila njegov otisak na papiru.
„Izvolite vašu dozvolu.“ Pružila mi je karticu boje gnojne kese i dala belu nalepnicu sa crvenim slovom P - kao početnik, što u očima zakona i jesam, ali ja metlu vozam od svoje treće godine a ovi ovde to ne bi trebali znati. I zato sam pokušala sakriti svoje misli.
„Ovo morate imati na metli godinu dana, dotle vam važi probna dozvola. Puno sreće u letu,“ reče a njen gavran se prodera „Sledeći...“



Autor: D.Hill
Fotografija designbolts.com

Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja