Skip to main content

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.

Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu. 
Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još:
- uverenje Veštičje letačke komisije, 
- potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina, 
- licence od tri kontrole leta.

Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori.
Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bića, strašnog izgleda i mekog srca, ali naprasiti i živčani, kako i ne bi kad jednim telom upravljaju tri glave.
U dokolici, počela sam, nesvesno, lupkati svojim prutićem, kad mi je napadan kašalj privukao pažnju i gospođa za pultom mi je uputila jedan prek pogled iznad naočara i pokazala na tablu

„Nije dozvoljeno korišćenje vradžbina, prutića i kletvi.“

Uz izveštačeni osmeh sklonila sam svoj prutić u rukav plašta i nastavila sa razgledanjem naizgled sasvim normalne šalter sale, sa sasvim normalnim službenicima, pomalo nervoznim, ali to se od njih i očekuje, čini mi se da prolaze posebnom vrstom obuke za posao na šalteru. Ubeđena sam da imaju obavezu svakodnevno ispiti dve doze zmajeve krvi.
„Sledeći... Krikolina Zvezdić,“ zakreštao je gavran s ramena službenice sa očigledno veštačkim čirom na nosu, ni jedan čir nije tako nepravilan.
„Tu,“ javila sam se i pošto se ni u mislima ne sme pomisliti loše, uputila sam veštački osmeh i prišla šalteru.
„Potpis ovde i ovde. Otisak prsta ovde, otisak prutića ovde.“ Pružila mi je jedan papir i jedan karton. 
Poslušno sam se potpisala na karton koji je odmah uzela i stavila u fioku, onda se potpisala na prvu liniju, utisnula otisak prsta u jedan kvadratić i izvukla prutić i uz pomoć gospođe ostavila njegov otisak na papiru.
„Izvolite vašu dozvolu.“ Pružila mi je karticu boje gnojne kese i dala belu nalepnicu sa crvenim slovom P - kao početnik, što u očima zakona i jesam, ali ja metlu vozam od svoje treće godine a ovi ovde to ne bi trebali znati. I zato sam pokušala sakriti svoje misli.
„Ovo morate imati na metli godinu dana, dotle vam važi probna dozvola. Puno sreće u letu,“ reče a njen gavran se prodera „Sledeći...“



Autor: D.Hill
Fotografija designbolts.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…