Skip to main content

Lipa i jasen

Stara lipa tužno stoji
kraj putića na livadi,
uvela od tuge sva,
što izgubi svog prijatelja jasena.
Zajedno su od klice nikli,
u ponosno drveće stasali, 
od vetrova se štitili,
ni gromovi ih nisu uništili.
Pod njima se ljubav rađala 
i to ne samo jedna. 
Oboje su ponosno nosili,
oznake dečjih ljubavi.
Bili su čak i tvrđava
u odbrani od zlih aždaja,
istrpili slomljene grane sve,
avaj, svedoci su teške nesreće.
Ni slutio jasen nije, 
da će snosit' posledice,
da će biti kriv,
zato što dete ne pazi.
Na vrh krošnje se dečak popne 
u begu od starije braće,
i nisu samo jednom 
bili skrovište deteta tog,
kad se skrivao i od kaiša očevog.
Okrivljen je i osuđen, 
Jasen, njen prijatelj,
za krošnju visoku i lomljivu
što slomi vrat tom detetu.
„Oko za oko, zub za zub,“ 
rek'o neko ispod njenih grana,
i tako je jasenu otišla glava.
Sada ona sama stoji,
na putu ka livadi.
Nije čak ni procvetala,
od tuge se osušila.
Nek poseku sada i nju
i nalože vatru veliku,
da se u dim pretvori
i drugu jasenu pridruži.



Autor Dana Hill
Fotografija donaldsweblog.blogspot.com


Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.
Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu.  Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još: - uverenje Veštičje letačke komisije,  - potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina,  - licence od tri kontrole leta.
Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori. Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bi…

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…