Lipa i jasen

Stara lipa tužno stoji

kraj putića na livadi,

uvela od tuge sva,

što izgubi svog prijatelja jasena.

Zajedno su od klice nikli,

u ponosno drveće stasali, 

od vetrova se štitili,

ni gromovi ih nisu uništili.

Pod njima se ljubav rađala 

i to ne samo jedna. 

Oboje su ponosno nosili,

oznake dečjih ljubavi.

Bili su čak i tvrđava

u odbrani od zlih aždaja,

istrpili slomljene grane sve,

avaj, svedoci su teške nesreće.

Ni slutio jasen nije, 

da će snosit' posledice,

da će biti kriv,

zato što dete ne pazi.

Na vrh krošnje se dečak popne 

u begu od starije braće,

i nisu samo jednom 

bili skrovište deteta tog,

kad se skrivao i od kaiša očevog.

Okrivljen je i osuđen, 

Jasen, njen prijatelj,

za krošnju visoku i lomljivu

što slomi vrat tom detetu.

„Oko za oko, zub za zub,“ 

rek'o neko ispod njenih grana,

i tako je jasenu otišla glava.

Sada ona sama stoji,

na putu ka livadi.

Nije čak ni procvetala,

od tuge se osušila.

Nek poseku sada i nju

i nalože vatru veliku,

da se u dim pretvori

i drugu jasenu pridruži.

Autor Dana Hill

Fotografija donaldsweblog.blogspot.com