Skip to main content

Metla


Tužna metla u ćošku stoji, 
teškog posla se ona boji,
naučila nikad nije, 
čisto pod da pomete.
Zna samo igre konjića, 
letenja i preskakanja
a sad je više niko neće, 
zato što ne zna da skupi smeće.
Zaboravljena i ružna 
u ćošku sedi tužna,
miševi joj kosti lome 
a pauci u njoj dom prave.
Kome treba metla nesposobna, 
što je u igrama dična, 
al' u radu nije vična. 
Jednog dana, 
dal' je bila kiša, 
il' je bilo sunce,
kako da zna, 
kod nje uvek samo mrak bude,
neko je za dršku uhvati 
i na smrt je preplaši.
Povuče je tamo, 
povuče je nazad,
u krug zavrti 
i počne novoj igri da je uči.
Kao da pleše, kao da klizi, 
nema kraja metlinoj sreći.
„Eh tako,“ - reče glas glasno, 
„pod je sada čist k'o staklo.“
„Čist? Čist?“ - radosno će metla,
al' tužna više nije, 
zato što je pod pomela.

Autor: Dana Hill





Fotografija betterhousekeeper.com









Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…