Skip to main content

Metla


Tužna metla u ćošku stoji, 
teškog posla se ona boji,
naučila nikad nije, 
čisto pod da pomete.
Zna samo igre konjića, 
letenja i preskakanja
a sad je više niko neće, 
zato što ne zna da skupi smeće.
Zaboravljena i ružna 
u ćošku sedi tužna,
miševi joj kosti lome 
a pauci u njoj dom prave.
Kome treba metla nesposobna, 
što je u igrama dična, 
al' u radu nije vična. 
Jednog dana, 
dal' je bila kiša, 
il' je bilo sunce,
kako da zna, 
kod nje uvek samo mrak bude,
neko je za dršku uhvati 
i na smrt je preplaši.
Povuče je tamo, 
povuče je nazad,
u krug zavrti 
i počne novoj igri da je uči.
Kao da pleše, kao da klizi, 
nema kraja metlinoj sreći.
„Eh tako,“ - reče glas glasno, 
„pod je sada čist k'o staklo.“
„Čist? Čist?“ - radosno će metla,
al' tužna više nije, 
zato što je pod pomela.

Autor: Dana Hill





Fotografija betterhousekeeper.com









Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja