Metla

Tužna metla u ćošku stoji, 

teškog posla se ona boji,

naučila nikad nije, 

čisto pod da pomete.

Zna samo igre konjića, 

letenja i preskakanja

a sad je više niko neće, 

zato što ne zna da skupi smeće.

Zaboravljena i ružna 

u ćošku sedi tužna,

miševi joj kosti lome 

a pauci u njoj dom prave.

Kome treba metla nesposobna, 

što je u igrama dična, 

al' u radu nije vična. 

Jednog dana, 

dal' je bila kiša, 

il' je bilo sunce,

kako da zna, 

kod nje uvek samo mrak bude,

neko je za dršku uhvati 

i na smrt je preplaši.

Povuče je tamo, 

povuče je nazad,

u krug zavrti 

i počne novoj igri da je uči.

Kao da pleše, kao da klizi, 

nema kraja metlinoj sreći.

„Eh tako,“ - reče glas glasno, 

„pod je sada čist k'o staklo.“

„Čist? Čist?“ - radosno će metla,

al' tužna više nije, 

zato što je pod pomela.

Autor: Dana Hill

Fotografija betterhousekeeper.com