Skip to main content

Pesma bratu

Plavokoso momče na formuli juri,
stazom oko kuće kobajagi trku vozi,
uvek negde juri, uvek negde žuri, 
sa dečacima iz ulice za loptom trči.
Odraslo je momče u momka stasita 
i sada krade ključeve od kola očeva.
Dasa se pravi i u krug oko ulice ih vozi
a od majčina saznanja netremice strepi.
Sazre plavokoso momče u muškarca ponosna,
sada ima jasan cilj prema kojem se voza
još uvek juri, i još uvek žuri, 
ali sada svojim kolima u životnoj trci vozi 
i ženu svoju u porodilište vodi.
Dal’ će dobit sina il’ će to bit ćerka
s nestrpljenjem on sada čeka, 
a strpljivost je snaga koja se svakodnevno gradi
i trebaće ti brate za ono što sledi,
jer plavokoso momče, il’ devojče
brigu ali i sreću će ti doneti, 
i sada ćeš ti od vožnji dečjih strepeti.
Cena dečje radosti jeste visoka
al’ je svaki roditelj rado plaća,
jer šta je malo brige zarad dečjeg osmeha.

Autor D.Hill







Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…