Skip to main content

Priča o lutalicama

Žuti pas ulicama trči 
sa svojom braćom seoske mačke juri,
kante prevrće, u prolaznike reži,
nada se da će njegov gazda 
već jednom da se vrati.
Imao je on doma svog
a onda nekim čudom se našao u polju tom,
bez hrane u činiji svakog dana,
bez svoje kućice da se odmori glava,
al’ njegova nesreća ne beše dugog veka
našao je braću bez doma 
sa kojоm okolo luta.

Jedna dobra devojčica ponekad ga hrani
sažali se nad njim i ostatke svoje užine mu baci,
a on, kao kavaljer pravi, prati je kući, 
i čuva od dečurlije bezobrazne,
koja se podsmehom hrani.
Možda jeste krezuba, možda čak i ružna,
al’ je zato veoma dobra duša. 
Dovela ga jednom kući,
- Od sada će ovo biti tvoj dom,
al’ je dobila batine od oca svog.
- Šta će ti šugava džukela, kad imaš mačke,
reče besan i istera ga napolje.

Namrštena žena, pomalo krivog nosa,
mnogo voli da trača, i dosta priča, 
i pita, i veoma voli okolo da skita.
Od komšinice do drugarice, kafu za kafom u sebe sliva,
o seoskim dogodovštinama okolo pripoveda.
Ko je šta jeo, kuvao,
 kupio, 
i sreo, i rekao, varao, 
sve to ona zna,jedino što ne zna, 
je da vodeći brigu o ljudima drugim
tvoj život se zbog toga isprazni, 
ljudi te ne vole i ništa pred tobom ne govore,
jer znaju da ćeš kod prve komšinice 
dobro da ih opereš.

Požali se žena pred praznike zimske,
da ničega nema, niko je ne voli, 
niko se na nju ne seti.
Sažali se krezubo devojče nad komšinicom starom
i za Božić joj iznenađenje pripremi,
ništa veliko ili skupo, 
jedna čestitka koju je nacrtala
i žuti pas da komšinica više ne bude sama.
- Iju dete, vikne iznenađeno žena, šta će meni pas? 
Šta s njim da radim?
- Hranite ga a on će da vas čuva,
više nećete biti sami i on će mnogo da vas voli.

Tako se rodi ljubav čudna
između stvorenja dva,
koja su dosta okolo lutala.
Čuvaju se i paze, maze i vole,
zahvaljujući krezuboj, naizgled ružnoj devojčici,
ali veoma lepoj u duši.
A nju, još uvek iz škole lutalice prate,
jer im baca ostatke užine svoje,
možda i njima doma nađe i 
nekoga koga će da usreće,
kad već ne mogu nju,
jer ima kući jednu komšijsku mačku.




Pesma je objavljena u 4. broju e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Autor: D.Hill
Fotografija english.cri.cn

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…