Izgubljena sećanja

Priča objavljena u zborniku kratkih priča

Dok je tuš uklanjao pospanost sa mene, prepustila sam se svojim mislima i pratila svoj jutarnji ritual. Krenula sam odgurnuti zavesu na tuš kadi i umesto zavese našla staklena vrata. Zbunjeno sam se osvrnula u nepoznatom kupatilu u koje sam zakoračila a onda mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i doneo još jedan šok. Lice stranca koje me je zbunjeno i uplašeno posmatralo je pomalo podsećalo na lice moje majke. Uspela sam naći ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bade mantilom i otvorila vrata u praznu dnevnu sobu i zbunjeno prišla prozoru. 

Zagledala sam se u nepoznat grad. „Gde sam?“ Pitala sam nemoćno. 

Primetivši ulazna vrata pošla sam ka njima iz želje pobeći i dok sam žurnim korakom prolazila hodnikom, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Ukopala sam se u mestu razmišljajući, produžiti dalje i izaći u nepoznati grad ili odgovore potražiti ovde. Prišla sam krevetu i ugledala usnulo mlado, na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva oka. „Mama, rekao sam ti da me ne budiš do deset.“

„Ivane.“ Izgovorila sam nesigurno, prepoznavajući u njemu mog sina. 

Oteturala sam se do dnevne sobe i nemoćno sela na kauč. Možda bi trebalo zaspati, možda ću se probuditi na nekom mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina, koji je svojom visinom ispunio vrata dnevne sobe. 

„Mama, jesi dobro?“ Pitao je dubokim muškim glasom moj četvorogodišnji sin.

„Malo sam prolupala.“

„Kako misliš, prolupala?“ 

„Ne mogu se setiti gde sam, ni ko sam. Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ 

„Kakvog me se sećaš?“ Umesto odgovora sam pokazala njegovu visinu kao četvorogodišnjaka.

Dohvatio je telefon i otipkao broj. „Seko, počelo je. Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

Priču u dužoj verziji možete naći pod nazivom Tragom sećanja

Autor Dana Hill