Skip to main content

Izgubljena sećanja

Priča objavljena u zborniku kratkih priča

Dok je tuš uklanjao pospanost sa mene, prepustila sam se svojim mislima i pratila svoj jutarnji ritual. Krenula sam odgurnuti zavesu na tuš kadi i umesto zavese našla staklena vrata. Zbunjeno sam se osvrnula u nepoznatom kupatilu u koje sam zakoračila a onda mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i doneo još jedan šok. Lice stranca koje me je zbunjeno i uplašeno posmatralo je pomalo podsećalo na lice moje majke. Uspela sam naći ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bade mantilom i otvorila vrata u praznu dnevnu sobu i zbunjeno prišla prozoru. 
Zagledala sam se u nepoznat grad. „Gde sam?“ Pitala sam nemoćno. 
Primetivši ulazna vrata pošla sam ka njima iz želje pobeći i dok sam žurnim korakom prolazila hodnikom, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Ukopala sam se u mestu razmišljajući, produžiti dalje i izaći u nepoznati grad ili odgovore potražiti ovde. Prišla sam krevetu i ugledala usnulo mlado, na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva oka. „Mama, rekao sam ti da me ne budiš do deset.“
„Ivane.“ Izgovorila sam nesigurno, prepoznavajući u njemu mog sina. 
Oteturala sam se do dnevne sobe i nemoćno sela na kauč. Možda bi trebalo zaspati, možda ću se probuditi na nekom mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina, koji je svojom visinom ispunio vrata dnevne sobe. 
„Mama, jesi dobro?“ Pitao je dubokim muškim glasom moj četvorogodišnji sin.
„Malo sam prolupala.“
„Kako misliš, prolupala?“ 
„Ne mogu se setiti gde sam, ni ko sam. Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ 
„Kakvog me se sećaš?“ Umesto odgovora sam pokazala njegovu visinu kao četvorogodišnjaka.
Dohvatio je telefon i otipkao broj. „Seko, počelo je. Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

Priču u dužoj verziji možete naći pod nazivom Tragom sećanja


Autor Dana Hill

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…