Misterija nestale šolje - 1. deo

Prolog

Nemirno je sedela u svojoj omiljenoj fotelji. Svaki šum bi joj privukao pogled kroz otvoren prozor. Kasnio je. To je bilo tako neobično za njega. Povetarac je pomerio zavesu i na tren su je sećanja odvela u hotelsku sobu na francuskoj rivjeri. Nedostajao joj je taj opojni miris azurne obale u kojem je nekada davno toliko uživala. Možda će u njemu uživati ponovo, ako sve prođe po planu. Možda se tamo preseli. Da, to bi bila dobra ideja.

Lavež komšijskog psa je razbio tišinu u kojoj su se stanovnici Ulice kort polako spremali na počinak.

„Prokleti pas,“ progunđala je u trenu kad je hodnikom odjeknulo kucanje.

Premda ga je očekivala, iznenadila se. Mislila je da će pre toga čuti zvuk motora ili barem njegove korake. Virnula je kroz prozor. Nije bilo ni traga od njegovog automobila i na tren je pomislila da to nije on.

Pokucao je i drugi put, ovog puta glasnije i nestrpljivije.

Zatvorila je prozor, i pre nego što mu je otvorila na kratko je zastala pred ogledalom i pogledala u svoj odraz. Bila je umorna, iscrpljena, ali za ovo je morala imati snage. Ovo se moralo završiti. Rukom je dodirnula uredno složenu i utegnutu punđu. Malim prstom je prošla po usnama namazanim crvenim karminom i tek kad se uverila da izgleda najbolje što može, prišla je vratima i otvorila ih.

1.

Bio je lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste najzad dobili razlog da se izvučete iz stare, učmale, zgrade policijske stanice.  U slučaju pozornika Simonsa, razlog je bio ovaj drugi.

Odmah nakon poziva seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“, i pohitao je ulicama Malburija.

Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama skupljala u fiokama radnog stola. Kada mu je ponestalo mesta u fiokama, onda ju je počeo slagati u kutije a kad je ostao bez kutija, papire je gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina, jer tempo kojim je to radio je bio više nego spor. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir.

Zahvaljujući tim pričama, Rob Simons je znao o svakom stanovniku Malburija ponešto, iako je do sada imao prilike da se lično upozna samo sa pekarom, koji je bio njihov prvi komšija i sa doktorom Pibodijem sa kojim je Tomas svake večeri igrao šah. Iz tog razloga je znao da je stara gospođa Rivers, koja je prijavila provalu, u svađi sa svojom sestrom, gospođom Ejden, da je nedavno (pre dve godine) ostala udovica i da nema decu.

Zaustavio je bicikl ispred male kućice obrasle belim ružama i zatekao gospođu Rivers kako posluje oko cvetne leje koja je rasla pored ograde.

Nakon kratkog pozdrava i izvinjena što ih je zvala, mladi pozornik je dobio šansu da kaže onu čuvenu rečenicu, „naše je da služimo i štitimo.“

Soba u koju ga je uvela, podsetila ga je na salon njegove bake. Vezeni jastučići, porodične slike, knjige na policama i ručni rad pored fotelje najbližoj kaminu. Čak je i miris bio sličan, mirisalo je na staru kuću, stare ljude i kolače, ali žena joj nije bila niti nalik. Njegova baka je bila visoka i snažna žena, grubih crta lica koje je i sam nasledio a gospođa Rivers je bila njena sušta suprotnost, mršava, niska starica sa tužnim plavim očima.

„Kad ste primetili provalu?“ pitao je pošto je odbio ponuđeni čaj.

„U nedelju, kad sam se vratila iz crkve.“

„Još u nedelju,“ začudio se. Bilo je to pre tri dana. Upisao je podatak u svoj mali notes koji je izvadio iz gornjeg džepa uniforme.

„Nisam bila sigurna da li bih uopšte trebala zvati policiju... U početku sam mislila da sam samo zaboravila zaključati vrata, ali rezervni ključ nije bio na svom mestu. Ko god da ga je koristio, stavio ga je pod pogrešan kamen.“ Na te reči obrve pozornika Simonsa su poletele gore i odmahnuo je glavom, ali je i ovu informaciju upisao u svoj notes i podvukao je.

„Proverili ste da li je nestalo nešto od dragocenosti.“ Bio je svestan da ma koliko neko bio skroman, uvek se nađu neke vrednosti u kući i svi ih drže na istom mestu... u svojoj spavaćoj sobi.

„Da, proverila sam i nedostaje samo jedna stvar,“ rekla je tiho obarajući pogled.

„Samo jedna stvar?“

„Da. Zato i znam da je neko bio u kući.“

Čekao je da će mu reći šta nedostaje a kad je informacija izostala pitao je, „šta nedostaje?“

Umesto odgovora, starica je ustala i pozvala ga da je sledi. Uvela ga je u trpezariju i stala ispred vitrine sa uredno složenim porcelanom. Beli servis za ručavanje sa tankim zlatnim obrubom je zauzimao najviše prostora. Bio je tu i beli servis za čaj sa sitnim ružama, ali pogled su mu privukle dve ružičaste i bogato oslikane šolje za čaj. Samo jedna je bila postavljena na kitnjastom tanjiriću, dok je drugi tanjirić bio prazan a pored je stajala jedna ista takva šolja.

„To je servis Romanovih,“ objasnila je.

„Romanovih?“ začudio se. „Onih Romanovih?“ pitao je da li misli na nesrećnu carsku porodicu.

„Da, upravo onih Romanovih,“ potvrdila je. „Moja baka je radila kao sluškinja u carskom selu i ovo je bio poklon carice Aleksandre kad je odlazila. Uvek je govorila da je to bila jedna divna a ipak nesrećna žena. Dalek put iz Rusije je preživelo šest šolja i pet tanjirića, ja sam po mojoj majci nasledila tri šolje i dva tanjirića.“

„Ko je nasledio ostatak?“ upitao je iako je već naslućivao odgovor.

„Moja sestra.“ U glasu joj se osetio bol, ali i tračak netrpeljivosti.

„Da li imaju neku vrednost?“ pokazao je na šolje.

„Da. Antikvar je procenio da bi ceo servis koštao nekoliko hiljada funti. Oslikane su čistim zlatom a izrađene u carskoj fabrici porcelana sredinom 19. veka, tako da... da, imaju priličnu vrednost,“ rekla je uz dubok uzdah, posmatrajući šolje. „Ipak, za mene je u pitanju sentiment.“ Prvi put ga je pogledala sitnim plavim očima u kojima je prepoznao tugu i strah. „Pozorniče, svesna sam da se u svetu dešavaju ružnije stvari od ovoga, ali sama pomisao da mi je neko bio u kući...“ zatresla je glavom.

Sve mu je ovo delovalo kao šala, da nije video iskrenost i pravi strah u očima starice, verovatno bi pomislio da je u pitanju neka podvala.

„Naravno, razumem vaš strah. Rekli ste da je ušao uz pomoć rezervnog ključa? Pokazaćete mi ga.“ Izvela ga je napolje do cvetne leje i podigla jedan beli kamen oštrih rubova.

„Uvek ga držim ispod ovog kamena, ali našla sam ga ispod ovog, podigla je drugi beli kamen okruglijeg oblika, „i ni jedan nije bio na svom mestu,“ pokazala je na ulegnuća koja su u zemlji ostavili.

„Da li je neko želeo da se našali sa vama ili da vam napakosti?“

„Odavno sam iz svog života eliminisala sve koji bi želeli oboje.“

„Voleo bih pogledati okolo?“ To je bila njegova obaveza. Proverio je sve prozore, s unutrašnje i spoljašnje strane, ulazna i kuhinjska vrata i ništa čudno nije primetio. Ako je postojao provalnik, onda je najverovatnije ušao uz pomoć rezervnog ključa i odneo samo jednu šolju.

„Gospođo Rivers, moj savet bi bio da više ne držite rezervni ključ na mestu na kojem ga drže svi,“ rekao je pošto je ušao ponovo u kuću, „i obratite pažnju na vaše poznanike i ljude koji vam dolaze u kuću.“

„Mislite li da će se pojaviti?“

„Šolja? Teško,“ rekao je kroz uzdah, „ali ako čujemo nešto, svakako ćemo vam javiti.“ Pokušao je zvučati optimistično onako kako su ga učili, ali stvar je bila u tome da je sumnjao da će se neka tamo šolja naći, ma kako ona posebna ili skupa bila.

2.

Policijska stanica u Malburiju nalazi se na ćošku zapadne i Ulice park. U pitanju je stara zgrada, još iz džordžijanske ere. Prizemlje služi kao policijska stanica, u podrumu se nalazi pritvor, koji nikad nije korišćen a na spratu je uređen stan za pozornika i njegovu porodicu. Zadnjih dvanaest godina, taj je stan koristio pozornik Aron Tomas koji se u slikovito englesko selo doselio davne 1946 godine. 

„Šolja kažeš?“ pitao je stari kolega, skrivajući podrugljiv osmeh ispod debelih, sedih brkova.

„Po rečima gospođe Rivers, prilično skup antikvitet.“ Trudio se da ne zvuči potpuno razočarano. Svi policajci vole da pričaju o svom prvom slučaju, prisećajući se i najsitnijih detalja koji su doveli do njegovog rešenja. Simons je bio svestan da su šanse manje od nule da će on ikada rešiti ovu provalu.

„Znači, u pitanju je jedna od onih Romanovih šolja.“

„Da, kako znate za nje,“ začudio se umorno sedajući na stolicu.

„Celi okrug zna za te proklete šolje... čak smo imali i izložbu čajnih servisa. Bilo je to pre par godina, tokom letnjeg festivala. Verujem da je razlog te izložbe bio samo kako bi se Riversova mogla hvaliti tim šoljama,“ progunđao je i predložio, „pristavi čaj, hoćeš li?“

Stari, proćelavi pozornik kao da je ožedneo od silne priče o kitnjastim šoljama za čaj.

Simons je ustao i pristavio čajnik u uzanoj priručnoj kuhinji, te iz ormarića izvadio dve šolje. Ovo su bile sasvim obične bele šolje, bez ukrasa i bez istorije. Kad bi jedna od njih nestala, niko ne bi zvao policiju. Samo što se ovde nije radilo o nestanku neke tamo šolje. Neko je bez dozvole ulazio u kuću te žene a niko nema pravo da ulazi u nečiju zaključanu kuću, bez obzira što je ključ ostavljen na dohvat ruke i prosto je dozivao provalnika... U pitanju je narušavanje nečijeg poverenja, intime i krađa, pa neka je to i sitnica kao što je šolja za čaj...

Verovatno je to učinio neko samo da joj napakosti... pomislio je. Pitanje je ko bi to učinio i zašto.

„Eto, dok ti rešavaš slučaj nestale šolje, pravi detektivi rešavaju ubistva,“ prekinuo je njegove misli pozornik Tomas.

„Ima li nekih novosti u vezi sa Foxovom?“ doviknuo je radoznalo.

Kao i većina stanovnika okruga Pirst, s velikim interesovanjem su pratili slučaj Felicije Fox. Porodica Fox je vodila poreklo iz samog Malburija i stanovali su u Brentamu, velelepnom posedu i upravo u toj kući se desio „nesrećan slučaj“, kako su ga nazivali novinari a o kojem je brujala cela Britanija. Gospođu Feliciju Fox, znatno mlađu suprugu uvaženog Gideona Foxa, našli su obešenu o gredu na tavanu.

„Sada su već sigurni da je u pitanju ubistvo a ne samoubistvo,“ informisao ga je. Još prekjuče su se njih dvoje usaglasili da se ne može odbaciti sumnja u ubistvo, sve dok se ne utvrde sve činjenice. Na žalost njima nisu bili poznati detalji pošto ni jedan od njih nije bio uključen u samu istragu. Slučaj je vodio glavni inspektor Stivens, kojeg je Tomas na početku svoje karijere imao prilike da upozna.

I dok je pozornik Tomas na glas čitao kratak novinski članak sa najnovijim podacima, visoki plavokosi momak je zakuvao čaj i procedio ga. Sebi je stavio dve kockice šećera i prvo poslužio svog kolegu.

„Ne pominju razlog?“ pitao je.

„Novi forenzički tragovi ukazuju da je u pitanju ubistvo,“ citirao je delić teksta i pružio mu novine ako želi sam pročitati, ali odmahnuo je i zavalio se udobno u stolici koja je zaškripala pod njim i pomirisao čaj.

„Pitam se kakav je okus čaja iz šolje koja vredi nekoliko stotina funti,“ rekao je nakon što je srknuo mirišljavi napitak.

„U tom slučaju bi trebao posetiti staru gospođu Ejden. Ona svima servira čaj u te šolje, za razliku od njene sestre koja ih čuva kao najveće blago. Znaš da su te proklete šolje razlog zašto godinama ne razgovaraju.“

„Posvađale su se zbog šolja?“ čudio se.

„Da... zapravo ne.“ Srknuo je previše glasno i obrisao brkove. „Naravno da je pravi razlog svađe bio muškarac. Matori Rivers se, navodno, prvo zabavljao sa Ejdenovom, već su svi čuli svadbena zvona, a onda je otperjala u Ameriku a njegova ljubav se preusmerila na njenu sestru. Šolje su bile samo epilog te svađe. Gideon Fox je bio jako blizak prijatelj sa Riversom.“ Pokuckao je po novinama.

„Misliš da je možda Ejdenova provalila u kuću svoje sestre i ukrala joj šolju?“

„Simons, u pitanju je šolja,“ napomenuo mu je suludost daljnje istrage. „Ako želiš da rešavaš bezazlene seoske zavade, mogao bi onda rešiti i slučaj onog prokletog psa.“

Momak je klimnuo i na kratko zatvorio oči i duboko uzdahnuo. Kad je prihvatio ovo postavljenje, znao je da je u pitanju mirna seoska sredina sa najnižom stopom kriminala u celoj Britaniji... i nameravao je da tako i ostane. Radovao se mirnom životu na selu, daleko od londonske vreve i ako je to značilo da treba s vremena na vreme da rešava sulude slučajeve nestalih stvari, neka tako i bude.

„Našli su psa?“

„Da, bio je zavučen u šupi.“

„Nisu ga videli ili čuli. Nije im se odazvao,“ nabrajao je.

„Bio je mrtav. Žele podneti prijavu. Rekao sam im da ćeš svratiti posle ručka a usput možeš da skokneš i kod gospođe Ejden na jednu šolju čaja,“ rekao je namignuvši i vratio pogled na novine.

Za nastavak priče pratite linkove:

2. deo priče možete pročitati ovde: link

3. deo priče možete pročitati ovde: link

4. deo priče možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com

Odlomak iz romana

Odlomak iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani, i bezukusna hrana i kafa koju poslužuju u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću.

Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo...

Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene.

Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja.

Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu.

„Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored mene i skinula sa glave veliki beli šešir ukrašen cvećem. Ona za razliku od mlađeg sveta nije odmah zabila nos u telefon.

„Vankuver,“ odgovorio sam.

Osmotrila me je prvo namestivši naočare na nos i ispravno procenila, „posao?“

„Da,“ potvrdio sam, nadajući se da neće pitati za prirodu posla, pošto nisam imao spremnu laž a istina je bila previše čudna i problematična da bi je sa nekim podelio...

„Ja putujem mojoj najstarijoj unuki na svadbu. Venčanje će se održati na Bahamima,“ rekla je bakica ponosno...

„To je zaista lepo,“ priznao sam.

„Pametno su to smislili, zar ne. Barem će baka pod stare dane da još malo ugreje svoje stare kosti.“ Nasmejala se i uzdahnula a ja sam se složio sa njom. I sam bih radije sedeo na plaži sa flašom piva u ruci a čini se da je stara gospođa pročitala moje misli, „da vas prijavim kao svog plus jedan?“ našalila se.

„Nemojte mi tu ponudu izneti dva puta,“ prihvatio sam šalu, ali stvarnost mi nije dozvolila da odlutam u sanjarenje. „Kad budete uživali u koktelu i posmatrali zalazak sunca, setite se mene.“

„Pa to barem neće biti teško,“ nestašno se osmehnula. „Ako sam naporna slobodno kaži, ali delovao si mi nekako tužno i usamljeno da sam morala malo da te oraspoložim.“

Istina je da mi je prijalo kratko udaljenje od istih misli i briga koje su se motale po mojoj glavi kao nemirni crvi.

„Dugo je putovanje iza mene… i još uvek nije završeno,“ požalio sam se.

„Ali putovanja su divna stvar. Udalje nas od starih briga i nametnu nam nove. I ovo čekanje aviona je avantura sama po sebi. Kladim se da nemaš puno vremena da dokono sediš i posmatraš ljude.“ Pokazala mi je rukom okolo. „Ne mislim samo da gledaš kako prolaze, već da se posvetiš njihovim izrazima lica, njihovom ponašanju.“

Primetio sam nekoliko putnika kako žurnim korakom prolaze pored nas. „U tome se skriva prava čar putovanja… u posmatranju ljudi. Primećivanju razlike, ali i nalaženju sličnosti.“

Zagledao sam se u sledeću grupu putnika koja se približavala i primetio ženu crvene kose u daljini.

Podsetila me je na nju… a i nju sam izneverio.

Autor Dana Hill✍️

Odlomak iz 29 poglavlja - Četiri elementa

Odlomak iz 29 poglavlja romana Majčini darovi - prva knjiga iz serijala Četiri elementa.

Fala Bogu, poslednji maraton. Zašto svake... ali svake godine moramo trčati ovaj glupi kros? Koji idioti su izmislili ovaj debilitet da mi je samo znati, i pravilo da gimnazijalac mora istrčati, prokletih, osam kilometara? Osam kilometara!, gunđao sam u mislima i terao se brže napred.

Bumbara sam ostavio sa kraljicama. Dalje je morao sam, ne mogu smuvati Anju za njega. Željko se još na prvom punktu zapričao sa nekim. Mahnuo nam je da produžimo bez njega, a Joca se izvukao sa krosa zbog svadbe. Istini za volju, bio sam brži bez njih. Sa njima bih se samo zezao i vukao celo prepodne trasom, ovako sam odlučio istrčati ovo što brže mogu i završiti jednom za svagda sa Petrovačkim maratonom.

Jedina dobra stvar na krosu su devojke, pomislio sam. Možda usput smuvam neku, javila se ideja pri pogledu na crnku ispred mene. Ovu malu bih pristao nositi na krkačama sve do cilja. Šmekao sam devojku u crnim helankama i običnoj beloj bodi majici dok sam joj se polako približavao. Lepa, okrugla zadnjica. Uzan struk. Pravilne noge. Ne dugačke, ali za visinu od metar i po sasvim dobre, lepo zategnute, kao i guza... Pa, slatkiš mali, čiji li si? Odjednom je nabildani lik sa frizurom marinca pretrčao pored mene i zaustavio se pored devojke dajući joj flašicu sa vodom. Tek tada sam shvatio ko je to. Sunce ti! Pa to je mala Teluska?!

Opsednut božanskim telom, uopšte nisam primetio da je to tiha sramežljiva devojka iz razreda. Mala kao da je osetila moj pogled, osvrnula se i iznenađeno me pogledala, mrmljajući pozdrav. Telohranitelj joj je ispratio pogled. Odmerio me je od glave do pete i klimnuo. Verujem da je tim jednim pogledom procenio kako bi me u dva poteza oborio na zemlju. Sa ovim likom se ne bih kačio, pomislio sam. Čak i na krosu ima pratnju. Čudaci. Taman kad se lik ponovo osvrnuo, pogled mi se ponovo zalepio za njenu guzu, što mu nije promaklo.

„Karane! Hej, Karanoviću”, začuo sam zadihanog Željka kako me doziva.

„Ideš sa mnom?”, pitao sam ga i prestigao Telusku. Udario sam dobar tempo ne bih li izbio zgodno telo iz glave. Na kratko sam uspeo u tome, zatim sam provezao auto pored crnog mercedesa i video je kako se saginje i podiže na ruke crvenokosu devojčicu. Sočno sam opsovao.

„Šta je?”, upitao je Bumbar.

„Ništa, plašim se i proći pored tih kola. Ako ih ogrebem, do kraja života ću plaćati odštetu”, slagao sam.

„S druge strane, ako bude njihova krivica dobićeš džabaka farbanje.” Pogledao sam blentu do mene koji se cerekao dosetki.

„Ne bih se kačio s tim likom.” Ponovo sam šmeknuo telohranitelja. Veoma hladan i oprezan momak. Ispod sakoa se uvek naziru izbočine. Sad je bio samo u donjem delu trenerke i majici kratkih rukava, ali bog zna šta ima oko članka. Onaj drugi, koji je navodno, njen brat, delovao je još čudnije i svi su imali iste tetovaže. Imali smo dve teorije ili je u pitanju neka sekta ili neka banda. Iskustvo je govorilo da se od takvih treba držati na distanci.

E, a ovog lika bih mogao da krznem, javila se ideja pri pogledu na plavi repić.

„Hej, čuješ šta sam te pitao?”, javio se Bumbar glasnije.

„Ne. Izvini, zamislio sam se.”

„Kako da zgaziš Peterskog?” Poznaje me, čak predobro, shvatio sam. „Pitao sam da li idemo na pivo.”

Umesto odgovora izbacio sam žmigavac i odvezao nas do kafića. Nisam ih slušao, brujali su o Anji i kontrolnom iz matiša. Kad sam im predložio da se večeras nađemo i nazdravimo našem poslednjem krosu, obojica su se izvukli. Tako je to kad si rob učenja i jurenja ocena. Uveče sam izašao i sledećeg jutra ponovo zadivljeno posmatrao zgodne, zategnute noge kako lagano gaze ka školi.

Autor Dana Hill
Fotografija: pixabay.com

Srebrni vladar - obaveštenje

Malo obaveštenje,

Roman Srebrni vladar, je napokon dobio svoju štampanu formu i on obuhvata i prvi i drugi deo romana. 

Prvi deo je objavljen u e - formi i još uvek ga možete besplatno preuzeti OVDE. 

Drugi deo romana koji je svojevremeno objavljen na „Wattpadu“, povukla sam sa ovog sajta i sada ga možete naći jedino u štampanoj knjizi.

Roman možete poručiti 

Amazon.com: https://amzn.to/2xo6xLD

Amazon.de: https://amzn.to/2NQK843

Book Depository: http://bit.ly/2pmqJKe

Barnes and Noble: http://bit.ly/2OF6678

Potpisan primerak: http://bit.ly/2xSTRf6

Ukoliko želite da me kontaktirati možete to učiniti na mejl: dana4hill@gmail.com ili preko fejsbuk stranice.

Stara vangla

Eh, kad se samo setim, 

onih srećnih dana 

kad sam mojoj gazdarici 

od koristi bila. 

Subotom bi se iznad mene 

oblak brašna nadvio 

i uskoro bi se u meni 

mirisno testo širilo. 

Svaki put, 

kad bi me njene ruke dohvatile 

znala sam da je vreme 

za kiflice, mekike ili krofnice 

Da, bili su to lepi dani 

i trajali su sve dok ćerki 

iz ruku nisam ispala 

i tako rupu na dnu zaradila. 

Gazdarica me posle 

u mračnu ostavu metnula 

a sebi je novu, 

plastičnu, vanglu kupila. 

U njoj je kiflice 

i krofnice mesila, 

a u meni zelje držala. 

Kako je rupa 

na mom dnu rasla 

tako sam se otpadu 

sve više bližila. 

I sada, dok na hrpi 

starog gvožđa sedim 

sa setom se prisećam 

davnih trenutaka mirisnih 

kad sam cela i korisna bila, 

ali ko još mari za osećanja 

neke tamo stare vangle, 

u kojoj su mešene 

najbolje kiflice, 

kad više ni tih ruku nema,

uskoro neće biti ni vangle,

a sećanja kojih nema ko da se priseća 

kao da nikad nisu ni postojala. 

Autor Dana Hill

Fotografija: pixabay.com

Drugo poglavlje

Uvodnu legendu iz romana Četiri elementa možete pročitati ovde 
Prvo poglavlje možete pročitati ovde

Petak. Treći čas. Istorija.

Profesor je objašnjavao rusko-turski rat kada je kucanje na vratima prekinulo monoton glas i u učionicu je virnuo momak. Promrmljao je izvinjenje i pozdrav, zatim glasno rekao: „Treba mi Teklusova.” Svima je čudno moje prezime. Za ove tri godine bila sam Tesal, Teklus, čak i Tesla.

„Telus?”, upitao je nervozno profesor i susreo moj pogled. „Telus kao Tera Mater - Majka Zemlja kod starih Rimljana”, rekao je, više od mene, iznerviran pogrešno izgovorenim prezimenom. U prvom razredu mu je ono poslužilo kao uvod u rimske mitove i legende. Počeo je da me ispituje o poreklu porodice i bio veoma nezadovoljan kad o tome ništa nisam znala. Zaključio je da sam Italijanka i savetovao mi da se o tome raspitam kod kuće, na šta sam se rasplakala i istrčala iz učionice. Na sledećem času se izvinio i kod prvog odgovaranja je bio blaži prema meni, ali nikad više posle toga.

„Kome treba gospođica Liliana Telus?”

„Direktorki”, promucao je momak.

„Onda je bolje da kreneš Liliana”, rekao je pokazavši na vrata i nastavio sa predavanjem ne čekajući da izađem.

Zbunjena pozivom, pošla sam za momkom, a strah me je zaledio pred vratima na kojima je pisalo „direktor”. Slutila sam da se radi o glupim tetovažama. Levu podlakticu su mi sada krasile već dve tetovaže, što nije promaklo drugarima iz odeljenja.

Hladan znoj me je oblio. Nakratko sam stisnula pesnice, ne bih li smirila ruke a zatim uz malo hrabrosti dva puta kucnula u belo drvo i tek kad sam s druge strane čula „napred”, ušla sam u kancelariju.

Za velikim radnim stolom sedela je žena kratke prosede kose. Pored nje je stajala razredna, mlada profesorka srpskog jezika, nasuprot njih u jednu fotelju se smestila dobro mi poznata debeljuškasta žena crvene kose i odjednom se strah o tetovažama učinio opravdanim, sve dok s druge fotelje nije ustao gospodin crne kose sa ponekom sedom u zalisku, obučen u grafitno sivo odelo i snežnobelu košulju utegnutu sivoplavom kravatom. Blago se naklonio i pozdravio me uz široki osmeh, isti kao tatin.

„Dobar dan”, uzvratila sam zbunjeno ukočivši se na vratima.

„Uđi dušo“, rekla je Mirjana. „Poznaješ ovog čoveka?” Pre nego što sam stigla potvrditi, stric je pitao: „Sećaš me se? Zadnji put smo se videli nakon Georgove smrti”, podsetio me je, iako je to bilo nepotrebno. Poslednjih dana tata mi je često u mislima.

Nastradao je u saobraćajnoj nesreći nedaleko Lunca,imanja porodice Telus, mesta gde je odrastao, koje je napustio da bi bio sa nama. Dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više nikad neće napustiti. Sahranili su ga na porodičnom groblju. Mi smo održale pomen, na koji je došao i stric..

Nakon toga tatu smo retko kad pominjale. Drugi su ga spominjali, a onda bi primetili suze u našim očima. Sažaljivo bi nas pogledali i promenili temu. Prodale smo kuću u donjem delu Kamenice i preselile se u stan u Novom Sadu.

Životarile smo obavijene tugom. Kad je bol u grudima počeo da popušta život se još jednom poigrao sa mnom i oduzeo mi mamu.

 

„Vi ste moj stric Benjamin”, progovorila sam napokon. „Naravno da Vas se sećam... Zašto ste... Došli ste po mene?” Potražila sam odgovor u Mirjaninom izrazu lica.

U početku je od mene tražila informacije o njemu, ali sem bledih sećanja na prijatnog poslovnog čoveka, nisam znala ništa o stricu, samo da ga je tata veoma voleo i poštovao. Par puta sam je pitala da li ima nešto novo, kad mi je treći put odgovorila da nema, prestala sam pitati i Mirjana je odustala od pokušaja stupiti u kontakt s njim.

Zašto su se upravo sada setili mene?, mučila me je misao.

„Znam da smo te dugo ostavili ovde samu i žao mi je zbog toga. Veruj mi, ne po našoj želji”, pravdao se. „Mogu sve da ti objasnim. I objasniću ti, ali sada se radi o tvojoj sestri.”

„Polusestri”, ispravila sam ga hladno. Stric je s razumevanjem klimnuo i okrenuo se ka ženama, te ih pristojno zamolio da nas ostave same. „Radi se o delikatnoj porodičnoj situaciji, samo na trenutak”, dodao je kad nisu odmah reagovale. Razmenile su poglede i tek kad je Mirjana klimnula, zaputile su se napolje.

Kad smo ostali sami, stric mi je pokazao na fotelju gde je do pre par trenutaka sedela Mirjana i zabrinuto pitao: „Jesi li dobro?” Klimnula sam, kako bih ga uverila i usiljeno se nasmešila, ali nisam bila dobro.

„Liliana, da je do nas, već bi odavno bila u Luncu. Veruj mi”, počeo je ozbiljno, „ali tvoj otac nam je dao izričite”, razmišljao je, kao da traži pravu reč, „upute...”

„Tata?”

„Na samrti je imao jednu jedinu molbu za nas, a to je da te ostavimo na miru. Prisilio je Geju i Rišara na obećanje da te neće uvlačiti u naš svet i zato te do sada nismo kontaktirali. Naterao ih je da se zavetuju pred samom Majkom Zemljom.” Zbunio me je očev zahtev, zato što nisam očekivala takav odgovor. Stric je napravio pauzu i sačekao da mi se slegne ova informacija zatim nastavio. „Sada smo već primorani prekršiti dato obećanje. Sestra ti je na samrti i želi da te vidi pre nego što umre.” Ovo je bilo čudno. Geja me je oduvek mrzela. Okrivila me je da sam joj ukrala oca. Ipak, vest da umire me je na neki način uzrujala.

„Na samrti? Kako? Šta joj se desilo?”, pitala sam zabrinuto.

„Imala je saobraćajnu nesreću. Otkazuju joj svi organi. Nema joj više spasa i želi se oprostiti od tebe.”

„Kad se to dogodilo?”

„U sredu. Vozač kamiona je zaspao i prešao na njenu stranu... Lekari su pokušali sve. Nažalost, više ne mogu ništa učiniti za nju.” Duboko je uzdahnuo potom nastavio. „To je jedan razlog. Drugi je”, podigao je obrve kao da zna neku dobro čuvanu tajnu, „pa, mislim da su se počele dešavati i neke promene sa tobom. Jesam u pravu?” Odmahnula sam glavom, više u neverici nego u želji da slažem. „Mogu da vidim tvoje ruke?” Nakon duge minute razmišljanja pružila sam mu levu ruku. Plavi trokut sa spiralnim plamičcima je sada bio tamnije boje. Palcem je nežno prošao po šarama, a ja sam zbunjeno gledala čas u njegovo ozbiljno lice, čas u moju tetovažu, sa čijim linijama sam dobro upoznata. Već dva dana uporno gledam u njih sa nadom da će u jednom trenu samo nestati... iznenada, onako kao što se i pojavile.

Stric mi je povukao rukav još više. Kao da je znao da se gore nalazi još jedna tetovaža i bez reči je zatražio drugu ruku, ali koža desne ruke je još uvek bila čista. Duboko je uzdahnuo. „Imamo još vremena, stići ćemo”, prošaptao je.

„Šta je to?”

„Nije te pripremio?” Zbunjeni pogled je odgovorio umesto mene. Tiho, ozbiljnog izraza, kao da mi poverava neku dobro čuvanu tajnu rekao je, „To su simboli Majčinih darova, koji prelaze sa tvoje sestre na tebe. Veoma je važno da sada pođeš sa mnom.”

„Ali škola”, pobunila sam se, ne zato što nisam želela da vidim sestru poslednji put, već je to bilo praktično pitanje, da li će me pustiti i nisam mislila samo na školu, već i na Centar.

„Verujem da će ti dozvoliti da posetiš sestru na samrti. Posle ćemo rešiti sve ostalo. Sada je najvažnije da pođeš sa mnom u Lunc... Poći ćeš?” Osetila sam dašak strepnje u glasu i zapitala se gledajući u stričeve krupne crne oči, toliko slične mojim. Želim li ići u Lunc?... Mislim da, da. Ako je ovo zadnja šansa da vidim sestru... a očigledno znaju nešto i o ovim prokletinjama na ruci.

„Da, poći ću sa Vama”, odgovorila sam tiho.

Povukao mi je rukav dole i otišao do sekretarijata po žene koje su se, na neki način, osećale odgovorne za mene i obratio se Mirjani: „Razgovarali smo i objasnio sam joj. Moramo da stignemo u Lunc dok je Geja živa. Mislim da shvatate razlog žurbe.” Pogledao je ponaosob u svaku od njih, a na kraju se zagledao u razrednu. „Nadam se da joj možete opravdati izostanak na nedelju dana?”

„Da, naravno”, potvrdila je. „Naravno da je možemo opravdati na nedelju dana.” Pogledom je zatražila potvrdu od direktorke, koja je klimnula i rekla da neće biti problema.

„Što se ostalog tiče”, obratio se ponovo Mirjani, „kao što sam Vam već rekao, o tome ćemo razgovarati kad se vratimo. Sada bi morali krenuti što pre.”

„Znate, gospodine Telus”, počela je Mirjana njenim zvaničnim, par oktava nižim, tonom, „u kancelariji sam vam već objasnila, ali moram reći i ovde pred svedocima. Skoro tri godine, bezuspešno, pokušavam stupiti u kontakt sa Vama. Sada se odjednom pojavite, bez prethodne najave i tražite da je uzmete na nedelju dana. Šta će biti posle? Kao što sam rekla, ovom detetu je staratelj država...”

„Gospođo Đorđević”, zaustavio ju je stric iznervirano, „ja sam njen najbliži krvni srodnik. U bilo kojoj državi, dok se ne odreknem tog prava ja sam njen skrbnik.“ Okrenuo se prema meni s pitanjem: „Imaš pasoš?”

Brzo sam potvrdila klimanjem.

„Gospođo”, vratio je pogled na Mirjanu, „imate obećanje da ću je za nedelju dana vratiti. Onda ćemo se dogovoriti kako i šta dalje, ali sada, molim vas, ispoštujte poslednju želju jedne mlade žene i omogućite joj da se spokojno vrati Majci. Dozvolite sestrama da izglade stvari između sebe.” Pogled mu je bio ozbiljan, a bol na licu čitljiv.

Nakon duge, neme i teške minute, u kojoj su svi pogledi bili uprti u Mirjanu, najzad je progovorila, obrativši se meni: „Dete, želiš li da ideš?” Nisam odmah shvatila njen pogled, u njemu je bilo straha ali i olakšanja.

„Da”, potvrdila sam odmah, iako nisam sigurna zašto. Da li zbog brige za Geju, sestru po ocu koja me mrzi, da li zbog tetovaža koje me muče ili zbog ubeđenja da bi me stric verovatno oteo. Stekla sam utisak da nije imao nameru vratiti se u Lunc bez mene.

„Dobro. Idi, pokupi stvari, a ja ću pozvati Anku.”

Razredna me je izvela napolje, ali uspela sam načuti Mirjanu kako autoritativno govori stricu: „...u petak i ovakvu kakvu je dobijate i čeka Vas gomila papira za potpisivanje.”

Autor Dana Hill

Fotografija: pixgood.com

Čupava glava

Jedna čupava glava 

mnogo voli da sneva. 

Misli su u njoj zapetljane

kao kuštrava kosa. 

I sve mu se u glavi izmešalo. 

Jednačine sa ustancima, 

pluskvamperfekat sa oksidima

a njutnovi zakoni sa Seobama.

Glavni krivac ovog haosa

je niko drugi 

do jedna Iva

a da ni sama ne zna 

da je za to kriva.

Njena duga kosa

mu prosto ne da mira.

Uvukla se u njegovu glavu 

i sada samo o njoj sneva.

Kad bi ga učitelj pitao,

kako je jutros mirisala,

rekao bi mu,

kao rana rosa sa pupoljka ruža,

ali, nažalost, nije znao ništa da kaže

o seobama naroda.

I tako je dobio keca.

A sve zbog duge kuštrave kose

boje meda.

Autor Dana Hill
Ilustracija: Dajana