Skip to main content

Misterija nestale šolje - 1. deo

1.


Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice.  
U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi.
Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija.
Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je stari pozornik slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir.
Uprvo zahvaljujući tim pričama Rob Simons je znao o svakom stanovniku Malburija ponešto iako je do sada imao prilike da se lično upozna samo sa pekarom Smitom, koji je bio njihov prvi komšija i sa doktorom Pibodijem sa kojim je Tomas svake večeri igrao šah. Zbog Tomasovih priča znao je da je stara gospođa Rivers, koja je prijavila provalu, u svađi sa svojom sestrom, gospođom Ejden, da godinama ne razgovaraju, da je nedavno (pre dve godine) ostala udovica, i da ima puno prijatelja u selu, ali ne i vlastitu decu.
Zaustavio je bicikl ispred male kućice obrasle belim ružama i zatekao gospođu Rivers kako posluje oko cvetne leje koja je rasla pored ograde.
Nakon kratkog pozdrava i izvinjena što ih je zvala, mladi pozornik je dobio šansu da kaže onu čuvenu rečenicu, „naše je da služimo i štitimo.“
Soba u koju ga je uvela sitna i mršava starica, podsetila ga je na salon njegove bake. Vezeni jastučići, porodične slike, knjige na policama i ručni rad pored fotelje najbližoj kaminu. Čak je i miris bio sličan, mirisalo je na staru kuću, stare ljude i kolače, ali žena joj nije bila niti nalik. Njegova baka je bila visoka i jaka žena, grubih crta lica koje je i sam nasledio.
„Kad ste primetili provalu?“ pitao je pošto je odbio ponuđeni čaj.
„U nedelju, pošto sam se vratila iz crkve.“
„Još u nedelju,“ začudio se, pošto je to bilo pre tri dana. Upisao je to u svoj mali notes koji je izvadio iz gornjeg džepa uniforme.
„Nisam bila sigurna da li bih uopšte trebala zvati policiju… a prvo sam mislila da sam samo zaboravila zaključati vrata, ali rezervni ključ nije bio na svom mestu. Onaj ko ga je koristio stavio ga je pod pogrešan kamen.“ Na te reči obrve pozornika Simonsa su poletele gore i odmahnuo je glavom, ali je i ovu informaciju upisao u svoj notes i podvukao je.
„Da li ste proverili da li je nestalo nešto od dragocenosti.“ Bio je svestan da ma koliko neko bio skroman, dragocenosti se uvek nađu i svi ih drže na istom mestu... u svojoj spavaćoj sobi.
„Da, proverila sam... nedostaje samo jedna stvar,“ rekla je tiho obarajući pogled.
„Samo jedna stvar?“
„Da, tako sam na kraju i bila sigurna da je neko, ipak, bio u kući.“ Čekao je da će mu reći šta nedostaje a kad je informacija izostala pitao je. „Šta nedostaje?“ umesto odgovora je ustala i pozvala ga da je sledi. Uvela ga je u trpezariju i stala ispred vitrine sa uredno složenim porcelanom. Beli servis za ručavanje sa tankim zlatnim obrubom je zauzimao najviše mesta. Bio je tu i beli servis za čaj sa sitnim ružama, ali pogled su mu privukle dve ružičaste i bogato oslikane šolje za čaj. Samo jedna je bila postavljena na kitnjastom tanjiriću, jedan tanjirić je bio prazan a pored je stajala jedna ista takva šolja.
„To je servis Romanovih,“ objasnila je.
„Romanovih?“ začudio se. „Onih Romanovih?“ pitao je da li misli na nesrećnu carsku porodicu.
„Da upravo onih Romanovih. Moja baka je radila kao sluškinja u carskom selu i ovo je bio poklon carice Aleksandre kad je odlazila. Uvek je govorila da je to bila jedna divna a ipak nesrećna žena. Dalek put iz Rusije je preživelo šest šolja i pet tanjirića, ja sam po mojoj majci nasledila tri šolje i dva tanjirića.“
„Ko je nasledio ostatak?“ upitao je iako je već naslućivao odgovor.
„Moja sestra.“ U glasu joj se osetio bol, ali i netrpeljivost.
„Da li imaju neku vrednost?“ pokazao je na šolje.
„Da. Antikvar je procenio da bi ceo servis koštao nekoliko hiljada funti. Oslikane su čistim zlatom a izrađene u carskoj fabrici porcelana sredinom 19. veka, tako da... da, imaju priličnu vrednost,“ rekla je uz dubok uzdah, posmatrajući šolje. „Ipak, za mene je u pitanju sentiment.“ Prvi put ga je pogledala sitnim plavim očima u kojima je video tugu i strah. „Pozorniče, svesna sam da se u svetu dešavaju ružnije stvari od ovoga, ali sama pomisao da je neko bio u kući...“ zatresla je glavom.
Sve mu je ovo delovalo kao šala, da nije video iskrenost i pravi strah u očima starice, verovatno bi i pomislio da je u pitanju neka podvala.
„Naravno, razumem vaš strah. Rekli ste da je ušao uz pomoć rezervnog ključa? Pokazaćete mi ga.“ Izvela ga je napolje do cvetne leje i podigla jedan beli kamen oštrih rubova.
„Uvek ga držim ispod ovog kamena, ali našla sam ga ispod ovog, podigla je drugi beli kamen okruglijeg oblika, „i ni jedan nije bio na svom mestu,“ pokazala je na ulegnuća koja su u zemlji ostavili.
„Da li je neko želeo da se našali sa vama ili da vam napakosti.“
„Već odavno sam iz svog života eliminisala sve koji bi želeli oboje.“
„Voleo bih pogledati okolo?“
To mu je bila i obaveza i zato je proverio sve prozore, s unutrašnje i spoljašnje strane, ulazna i kuhinjska vrata i ništa čudno nije primetio. Ako je postojao provalnik, onda je najverovatnije ušao uz pomoć rezervnog ključa i odneo samo jednu šolju.
„Moj savet bi vam bio da više ne držite rezervni ključ na mestu na kojem ga drže svi,“ rekao je pošto je ušao ponovo u kuću, „i obratite pažnju na vaše poznanike i uopšte ljude koji vam dolaze u kuću.“
„Mislite da će se pojaviti?“
„Šolja? Teško,“ rekao je kroz uzdah, „ali ako budemo čuli nešto, svakako ćemo vam javiti.“ Pokušao je zvučati optimistično onako kako su ga učili, ali stvar je bila u tome da je sumnjao da će se neka tamo šolja naći, ma kako ona posebna ili skupa bila.

2.

Policijska stanica u Malburiju se nalazila na ćošku zapadne i Ulice park. Bila je to stara zgrada, još iz Džordžijanske ere, čiji je donji deo služio kao policijska stanica, u podrumu je bio pritvor koji nikad nije korišćen a na spratu je bio uređen stan za pozornika i njegovu porodicu a zadnjih dvanaest godina koristio ga je pozornik Aron Tomas koji se doselio davne 1946 godine. 
„Šolja kažeš?“ pitao je stari kolega, skrivajući podrugljiv osmeh ispod debelih, sedih brkova.
„Po rečima gospođe Rivers, prilično skup antikvitet.“ Trudio se da ne zvuči potpuno razočarano. Svi policajci vole da pričaju o svom prvom slučaju, prisećajući se i najsitnijih detalja koji su doveli do njegovog rešenja. Šanse da će on ikad rešiti ovu provalu su bile manje od nule.
„Znači jedna od onih Romanovih šolja.“
„Da, kako znate za nje,“ začudio se umorno sedajući na stolicu nasuprot svog starijeg kolege.
„Celi okrug zna za te proklete šolje... čak smo imali i izložbu čajnih servisa. Bilo je to pre par godina, tokom letnjeg festivala. Verujem da je razlog te izložbe bio da se Riversova može hvaliti tim šoljama,“ progunđao je i predložio, „pristavi čaj, hoćeš li?“
Stari proćelavi pozornik kao da je ožedneo od silne priče o kitnjastim šoljama za čaj. Njegov mlađi kolega je ustao i pristavio čajnik, u maloj priručnoj kuhinji, te iz ormarića izvadio dve šolje. Ovo su bile sasvim obične bele šolje, bez ukrasa i bez istorije, koje vrede nekoliko penija. Da jedna od njih nestane, niko ne bi zvao policiju.
Samo što se ovde nije radilo samo o nestanku neke tamo šolje. Bilo mu je jasno da je neko bio u kući te žene... Niko nema pravo da ulazi u nečiju zaključanu kuću, bez obzira što je ključ ostavljen svima na dohvat i prosto poziva provalnike da uđu... u pitanju je narušavanje nečijeg poverenja, intime i krađa, makar i takve sitnice kao što je obična šolja za čaj... Verovatno je to učinio neko samo da joj napakosti... pitanje je ko bi to učinio i koji je bio njegov motiv.
„Eto dok ti rešavaš slučaj nestale šolje, pravi detektivi rešavaju ubistva,“ prekinuo je njegove misli pozornik Tomas.
„Ima nekih novosti u vezi sa Foxovom?“
S velikim interesovanjem su zadnje dve nedelje pratili slučaj Felicije Fox, kao i većina stanovnika okruga Pirst. Porodica Fox je vodila poreklo iz samog Malburija. Nakon što se stari Fox obogatio na berzi, kupio je velelepni posed Brenthan koji je vekovima bio u posedu grofova od Konvarija. Kupio ga je sa svim pokućstvom, čak je i sluge zadržao i zato mu je celi okrug bio zahvalan. Upravo u toj kući se desio „nesrećan slučaj“, kako su ga nazivali novinari a o kojem je brujala cela Britanija. Gospođu Feliciju Fox, znatno mlađu suprugu uvaženog Gideona Foxa, su našli obešenu o gredu na tavanu.
„Sada su već sigurni da je u pitanju ubistvo a ne samoubistvo,“ informisao ga je i oko toga su se njih dvoje još prekjuče usaglasili da se ne može odmah odbaciti sumnja u ubistvo. I sada je ovo, zvanično, bilo prvo ubistvo u zadnjih 150 godina koje se desilo u ovom okrugu i posve je normalno da su svi bili prilično uzrujani.
I dok je pozornik Tomas na glas čitao kratak novinski članak sa najnovijim podacima, visoki plavokosi momak je zakuvao čaj, procedio ga, sebi stavio dve kockice šećera i prvo poslužio svog kolegu.
„Ne pominju razlog?“ pitao je.
„Novi forenzički tragovi ukazuju da je u pitanju ubistvo,“ citirao je delić teksta i pružio mu novine ako želi sam pročitati, ali odmahnuo je i zavalio se udobno u stolici i pomirisao čaj.
„Pitam se kakav je čaj iz šolje koja vredi nekoliko stotina funti,“ rekao je nakon što je srknuo slatku vruću tekućinu.
„Trebao bi posetiti staru gospođu Ejden. Svima servira čaj u te šolje, za razliku od njene sestre koja ih čuva kao najveće blago... Te šolje su razlog zašto ne razgovaraju toliko godina.“
„Posvađale su se zbog šolja?“
„Da... zapravo ne.“ Srknuo je previše glasno i obrisao brkove. „Naravno da je pravi razlog svađe bio muškarac... matori Rivers se, navodno, prvo zabavljao sa Ejdenovom, već su svi čuli svadbena zvona, a onda je Ejdenova otperjala u Ameriku a njegova ljubav se preusmerila na njenu sestru... Šolje su bile samo epilog te svađe… Gideon Fox je bio jako blizak prijatelj sa Riversom.“ Pokuckao je po novinama.
„Misliš da je možda Ejdenova provalila u kuću svoje sestre i ukrala joj šolju?“
„Simons, u pitanju je šolja,“ napomenuo mu je suludost daljnje istrage. „Ako želiš da rešavaš bezazlene seoske zavade, mogao bi onda rešiti i slučaj onog prokletog psa.“
Momak je klimnuo i na kratko zatvorio oči i duboko uzdahnuo. Kad je prihvatio ovo postavljenje znao je da je u pitanju mirna sredina sa najnižom razinom kriminala u celoj Britaniji... i nameravao je da tako i ostane. Radovao se mirnom životu na selu, daleko od Londonske vreve i ako je to značilo da treba s vremena na vreme da rešava sulude slučajeve nestalih stvari i pasa, neka tako i bude.
„Našli su ga?“
„Da, bio je zavučen u šupi.“
„Nisu ga videli… čuli… nije im se odazvao,“ nabrajao je.
„Bio je mrtav. Žele podneti prijavu... rekao sam im da ćeš svratiti posle ručka a usput možeš da skokneš i kod gospođe Ejden na jednu šolju čaja,“ rekao je namignuvši i vratio pogled na novine.
(nastaviće se...)
2. deo priče možete pročitati ovde: link
3. deo priče možete pročitati ovde: link
4. deo priče možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill
Fotografija pixabay.com

Comments

Popular posts from this blog

Odlomak iz romana

Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću. Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo... Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene. Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja. Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu. „Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored m…

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 


Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 


„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od o…