Skip to main content

Odlomak iz romana


Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću.
Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo...
Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene.
Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja.
Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu.
„Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored mene i skinula sa glave veliki beli šešir ukrašen cvećem. Ona za razliku od mlađeg sveta nije odmah zabila nos u telefon.
„Vankuver,“ odgovorio sam.
Osmotrila me je prvo namestivši naočare na nos i ispravno procenila, „posao?“
„Da,“ potvrdio sam, nadajući se da neće pitati za prirodu posla, pošto nisam imao spremnu laž a istina je bila previše čudna i problematična da bi je sa nekim podelio...
„Ja putujem mojoj najstarijoj unuki na svadbu. Venčanje će se održati na Bahamima,“ rekla je bakica ponosno...
„To je zaista lepo,“ priznao sam.
„Pametno su to smislili, zar ne. Barem će baka pod stare dane da još malo ugreje svoje stare kosti.“ Nasmejala se i uzdahnula a ja sam se složio sa njom. I sam bih radije sedeo na plaži sa flašom piva u ruci a čini se da je stara gospođa pročitala moje misli, „da vas prijavim kao svog plus jedan?“ našalila se.
„Nemojte mi tu ponudu izneti dva puta,“ prihvatio sam šalu, ali stvarnost mi nije dozvolila da odlutam u sanjarenje. „Kad budete uživali u koktelu i posmatrali zalazak sunca, setite se mene.“
„Pa to barem neće biti teško,“ nestašno se osmehnula. „Ako sam naporna slobodno kaži, ali delovao si mi nekako tužno i usamljeno da sam morala malo da te oraspoložim.“
Istina je da mi je prijalo kratko udaljenje od istih misli i briga koje su se motale po mojoj glavi kao nemirni crvi.
„Dugo je putovanje iza mene… i još uvek nije završeno,“ požalio sam se.
„Ali putovanja su divna stvar. Udalje nas od starih briga i nametnu nam nove. I ovo čekanje aviona je avantura sama po sebi. Kladim se da nemaš puno vremena da dokono sediš i posmatraš ljude.“ Pokazala mi je rukom okolo. „Ne mislim samo da gledaš kako prolaze, već da se posvetiš njihovim izrazima lica, njihovom ponašanju.“
Primetio sam nekoliko putnika kako žurnim korakom prolaze pored nas. „U tome se skriva prava čar putovanja… u posmatranju ljudi. Primećivanju razlike, ali i nalaženju sličnosti.“
Zagledao sam se u sledeću grupu putnika koja se približavala i primetio ženu crvene kose u daljini.
Podsetila me je na nju… a i nju sam izneverio.
Autor Dana Hill✍️

Comments

Popular posts from this blog

Misterija nestale šolje - 1. deo

1.
Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice.   U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi. Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija. Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je stari pozornik slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir. Uprvo zahvaljujući tim …

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 


Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 


„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od o…