Skip to main content

Stara vangla




Eh, kad se samo setim, 
onih srećnih dana 
kad sam mojoj gazdarici 
od koristi bila. 
Subotom bi se iznad mene 
oblak brašna nadvio 
i uskoro bi se u meni 
mirisno testo širilo. 
Svaki put, 
kad bi me njene ruke dohvatile 
znala sam da je vreme 
za kiflice, mekike ili krofnice 
Da, bili su to lepi dani 
i trajali su sve dok 
najmlađoj ćerki 
iz ruku nisam ispala 
i tako rupu na dnu zaradila. 
Gazdarica me posle 
u mračnu ostavu metnula 
a sebi je novu, 
plastičnu, vanglu kupila. 
U njoj je kiflice 
i krofnice mesila 
a u meni zelje držala. 
Kako je rupa 
na mom dnu rasla 
tako sam se otpadu 
sve više bližila. 
I sada, dok na hrpi 
starog gvožđa sedim 
sa setom se prisećam 
davnih trenutaka mirisnih 
kad sam cela i korisna bila, 
ali ko još mari za osećanja 
neke tamo stare vangle, 
u kojoj su mešene 
najbolje kiflice, 
kad više ni tih ruku nema 
a uskoro neće biti ni vangle 
a sećanja kojih nema ko da se priseća 
kao da nikad nisu ni postojala. 


Autor Dana Hill
Fotografija: pixabay.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…