Skip to main content

Stara vangla




Eh, kad se samo setim, 
onih srećnih dana 
kad sam mojoj gazdarici 
od koristi bila. 
Subotom bi se iznad mene 
oblak brašna nadvio 
i uskoro bi se u meni 
mirisno testo širilo. 
Svaki put, 
kad bi me njene ruke dohvatile 
znala sam da je vreme 
za kiflice, mekike ili krofnice 
Da, bili su to lepi dani 
i trajali su sve dok 
najmlađoj ćerki 
iz ruku nisam ispala 
i tako rupu na dnu zaradila. 
Gazdarica me posle 
u mračnu ostavu metnula 
a sebi je novu, 
plastičnu, vanglu kupila. 
U njoj je kiflice 
i krofnice mesila 
a u meni zelje držala. 
Kako je rupa 
na mom dnu rasla 
tako sam se otpadu 
sve više bližila. 
I sada, dok na hrpi 
starog gvožđa sedim 
sa setom se prisećam 
davnih trenutaka mirisnih 
kad sam cela i korisna bila, 
ali ko još mari za osećanja 
neke tamo stare vangle, 
u kojoj su mešene 
najbolje kiflice, 
kad više ni tih ruku nema 
a uskoro neće biti ni vangle 
a sećanja kojih nema ko da se priseća 
kao da nikad nisu ni postojala. 


Autor Dana Hill
Fotografija: pixabay.com

Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.
Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu.  Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još: - uverenje Veštičje letačke komisije,  - potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina,  - licence od tri kontrole leta.
Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori. Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bi…

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…