Fala Bogu, poslednji maraton. Zašto
svake... ali svake godine moramo trčati ovaj glupi kros? Koji idioti su
izmislili ovaj debilitet da mi je samo znati, i pravilo da gimnazijalac mora
istrčati, prokletih, osam kilometara? Osam kilometara!, gunđao sam u
mislima i terao se brže napred.
Bumbara sam
ostavio sa kraljicama. Dalje je morao
sam, ne mogu smuvati Anju za njega. Željko se još na prvom punktu zapričao sa
nekim. Mahnuo nam je da produžimo bez njega, a Joca se izvukao sa krosa zbog
svadbe. Istini za volju, bio sam brži bez njih. Sa njima bih se samo zezao i
vukao celo prepodne trasom, ovako sam odlučio istrčati ovo što brže mogu i
završiti jednom za svagda sa Petrovačkim maratonom.
Jedina dobra stvar na krosu su devojke, pomislio sam. Možda usput smuvam neku, javila se
ideja pri pogledu na crnku ispred mene. Ovu
malu bih pristao nositi na krkačama sve do cilja. Šmekao sam devojku u
crnim helankama i običnoj beloj bodi majici dok sam joj se polako približavao. Lepa, okrugla zadnjica. Uzan struk.
Pravilne noge. Ne dugačke, ali za visinu od metar i po sasvim dobre, lepo
zategnute, kao i guza... Pa, slatkiš mali, čiji li si? Odjednom je
nabildani lik sa frizurom marinca pretrčao pored mene i zaustavio se pored
devojke dajući joj flašicu sa vodom. Tek tada sam shvatio ko je to. Sunce ti! Pa to je mala Teluska?!
Opsednut
božanskim telom, uopšte nisam primetio da je to tiha sramežljiva devojka iz
razreda. Mala kao da je osetila moj pogled, osvrnula se i iznenađeno me
pogledala, mrmljajući pozdrav. Telohranitelj joj je ispratio pogled. Odmerio me
je od glave do pete i klimnuo. Verujem da je tim jednim pogledom procenio kako
bi me u dva poteza oborio na zemlju. Sa
ovim likom se ne bih kačio, pomislio sam. Čak i na krosu ima pratnju. Čudaci. Taman kad se lik ponovo
osvrnuo, pogled mi se ponovo zalepio za njenu guzu, što mu nije promaklo.
„Karane! Hej,
Karanoviću”, začuo sam zadihanog Željka kako me doziva.
„Ideš sa mnom?”,
pitao sam ga i prestigao Telusku. Udario sam dobar tempo ne bih li izbio zgodno
telo iz glave. Na kratko sam uspeo u tome, zatim sam provezao auto pored crnog
mercedesa i video je kako se saginje i podiže na ruke crvenokosu devojčicu.
Sočno sam opsovao.
„Šta je?”, upitao
je Bumbar.
„Ništa, plašim se
i proći pored tih kola. Ako ih ogrebem, do kraja života ću plaćati odštetu”,
slagao sam.
„S druge strane,
ako bude njihova krivica dobićeš džabaka farbanje.” Pogledao sam blentu do mene
koji se cerekao dosetki.
„Ne bih se kačio
s tim likom.” Ponovo sam šmeknuo telohranitelja. Veoma hladan i oprezan momak.
Ispod sakoa se uvek naziru izbočine. Sad je bio samo u donjem delu trenerke i
majici kratkih rukava, ali bog zna šta ima oko članka. Onaj drugi, koji je navodno,
njen brat, delovao je još čudnije i svi su imali iste tetovaže. Imali smo dve
teorije ili je u pitanju neka sekta ili neka banda. Iskustvo je govorilo da se
od takvih treba držati na distanci.
E, a ovog lika bih mogao da krznem, javila se ideja
pri pogledu na plavi repić.
„Hej, čuješ šta
sam te pitao?”, javio se Bumbar glasnije.
„Ne. Izvini,
zamislio sam se.”
„Kako da zgaziš
Peterskog?” Poznaje me, čak predobro,
shvatio sam. „Pitao sam da li idemo na pivo.”
Umesto odgovora
izbacio sam žmigavac i odvezao nas do kafića. Nisam ih slušao, brujali su o
Anji i kontrolnom iz matiša. Kad sam im predložio da se večeras nađemo i
nazdravimo našem poslednjem krosu, obojica su se izvukli. Tako je to kad si rob
učenja i jurenja ocena. Uveče sam izašao i sledećeg jutra ponovo zadivljeno
posmatrao zgodne, zategnute noge kako lagano gaze ka školi.
Fotografija: pixabay.com
.png)
.png)
.png)
Нема коментара:
Постави коментар