Nestanak gospođice Langdejl

Priča Nestanak gospođice Langdejl je objavljena u časopisu Fantastični vodič 4 - Iz dima se rađa vatra pobune.

1.

Kako se približavao dobro poznatom krovu sa malenom bašticom u ćošku i pergolom koju bi u proleće prekrili ljubičasti cvetovi klematisa, propeleri njegovog perkinsbajka su polako usporavali. Spustio se na zeleni krov i podigao zaštitne naočare, te pogledao na džepni sat. Tačno na vreme, pomislio je i vratio ga u džep prsluka.

„Kasniš. Klijent nam je nestrpljiv“, prekorila ga je doktorka Smitson. Ruke su joj bile na kukovima, a neodobravajući pogled u očima.

„Htela si reći, da su oni uranili jer ja, Gideon Elija Flint, u životu nisam zakasnio“, odgovorio je dižući nos. Pružio joj kacigu i rukavice uz široki osmeh, pa skinuo postavljeni kožni kaput, dok ju je pratio stepeništem.

„Kaži domaćici da nam donese čaj.“

„Već smo posluženi.“ Pokazala je očima na samostojeći sat sa klatnom koji je odbio prvo zvono i pošla ka radnoj sobi. Pošto je sat odbio i treći put, Flint je zagladio revere sakoa, povukao bele uštirkane manžetne košulje i ušao za njom.

„Ah, tačno na vreme“, dočekale su ga reči brkatog prosedog inspektora Morisona sa kojim je razmenio pozdrav kratkim klimanjem glave. Crvenokosa koleginica je, šuškajući širokim suknja pantalonama, krenula ka svom uobičajenom mestu pored prozora, a inspektor mu je pogledom pokazao na onižeg, dežmekastog čoveka ogrnutog u skupoceni kaput obrubljen belim lisičjim krznom. Stajao je pored prozora, posmatrao ulicu nervozno lupkajući kožnim rukavicama o dlan.

„Rekli su mi da ste najbolji, gospodine Flint“, rekao je umesto pozdrava zaokupljen prizorom sletanja dostavnih perkinskočija na kolovoz.

„Puštam da rezultati govore umesto mene, gospodine...“, sačekao je kako bi ga ovaj dopunio i nakon nemih pet sekundi to je i učinio. „Langdejl, Rubijus Langdejl.“ Pružio mu je ruku. Stisak je bio snažan, kakav je i očekivao od čoveka toga kalibra. Pokazao mu je na fotelju pored kamina. Uzeo je šolju čaja sa tacne, nekoliko biskvita i smestio se u svoj stari naslonjač koji je već poprimio obrise njegovog korpulentnog tela.

„Prilično sam zauzet čovek i mrzim da čekam.“

„Onda bi trebali odmah preći na stvar“, uzvratio mu je Flint umačući keks u čaj. „Kažite mi koji je razlog Vašeg dolaska.“

„Radi se o životu i smrti.“

„Uvek se radi o životu i smrti“, potvrdio je kroz uzdah i strpao razmočeni keks u usta, te srknuo čaj. Razmenio je kratak pogled sa Smitsonovom koja se prihvatila hvatanja beleški svojim perkinsperom.

„Čuo sam sve o Vašem uspehu sa Tizdejl slučajem, i za hvatanje onih lopuža u Darbiširu“, nabrajao je klijent.

„Ne zaboravite na Edinburški slučaj“, napomenuo je, jer bio je posebno ponosan na razbijanje krijumčarskog lanca.

„Kao što sam rekao, imate odlične preporuke, ne bih bio tu da nije tako... jer ovde se radi o mojoj kćeri... Moja draga Moli je nestala.“ Briga mu je izdužila lice i dodatno naglasila baburasti nos, dok je rukama suzbijao bes gnječeći nesrećne rukavice.

„Kad?“

„Pre nedelju dana.“ Morison je ustao kako bi odložio praznu šolju na tacnu, te zauzeo mesto kraj prozora odakle je donedavno ulicu posmatrao Langdejl.

„Proverili ste da nije kod rođaka ili prijatelja.“

„Naravno da jesmo.“ Skočio je iznervirano i stao pored kamina hvatajući se za policu.

„Da nema možda nekog udvarača sa kojim je pobegla?“, predložio je i izazvao novi nalet besa kod klijenta.

„Moja kći je oteta, gospodine Flint. Inspektor Vam je to sigurno već saopštio.“

„Kako možete biti sigurni u to? Da li Vas je otmičar kontaktirao?“

„Da.“ Morison mu je jedva primetno klimnuo. Bila je to nova informacija.

„I potvrdili ste da Vam je kći živa?“, pitao je oprezno, posmatrajući klijenta. Nije delovao kao nesposobnjaković. Imperija koju je izgradio bila je znak da se radi o sposobnom, disciplinovanom i autoritativnom čoveku.

„Odbio sam da razgovaram s njim sve dok se nisam uverio u to. Živa je.“

„Šta je tražio od Vas?“

„Šta je mogao da traži... Novac, naravno“, uzviknuo je šireći ruke, „i spreman sam da platim, bez obzira šta Vi kažete na to, Morisone.“ Uperio je prstom na njega.

Glavni inspektor je možda delovao smušeno, ali uživao je veliko poverenje načelnika policije, trgovac je verovatno zato besneo. Lično su ga zadužili za pronalazak Moli Langdejl, i bila mu je potrebna pomoć. A od koga bi je tražio ako ne od najbrilijantnijeg detektiva sa kojim je rešio na desetine sitnih i velikih slučajeva.

„Znate možda ko bi želeo da Vam naudi ili Vašoj kćeri? Imate neprijatelje?“, pitala je Smitsonova.

„Kakav bi to poslovan čovek bio ako ne bih imao neprijatelje, ali nisu oni.“

Morison je to potvrdio, „Već smo ih sve proverili.“

„Kada je razmena i gde?“

„Još uvek ne znam, javiće sutra, u deset sati ujutro.“

Klimnuo je, to mu je davalo dovoljno vremena da nastavi sa sopstvenom istragom koju je pokrenuo odmah nakon razgovora sa  glavnim inspektorom preko perkinsfona. Voleo je da proveri klijente, pre prihvatanja posla.

Ustao je i rukovao se sa Langdejlom i ukratko su se dogovorili o daljim koracima.

„Iritantan čovek“, gunđala je Smitsonova pošto ih je ispratila.

„Pre deset dana se vratio sa prekookeanskog putovanja sa tovarom vrednim desetine hiljada funti“, saopštio joj je saznanja zbog kojih je skoro zakasnio na sastanak. „Bilo je veliko nevreme te noći.“ Sećala se te oluje. Posmatrala ju je kroz isti prozor kroz koji je sada Flint gledao na ulicu. „Kažu da je dirižabl jedva pristao, a on tu noć nije proveo kod ljubavnice. Nisu ga videli u gradu mesec dana. Navodno je žurio kući, kći mu je tog dana slavila dvadeseti rođendan, ali je iz nekog razloga stigao sa tri dana zakašnjenja.“

„A devojka nedelju dana nije viđena niti u jednom londonskom lokalu“, nadovezala se koleginica. „Misliš da se stvarno radi o otmici?“

Slegnuo je ramenima, bio je u fazi skupljanja podataka i dokaza, a tada je prerano za donošenje zaključaka koji bi istragu mogli odvesti u pogrešnom pravcu.

Od Morisona su saznali samo osnovne podatke, da je devojka nestala na dan njegovog povratka na imanje. Prema navodima posluge date policiji, tog jutra je doručkovala i otišla u grad gde je imala dogovoren ručak sa prijateljima, a pre toga je imala zakazano kod modistkinje. Međutim, devojka koja se poput perkinssata strogo pridržavala planova, nije se pojavila ni na jednom od tih mesta. Ono što je Flintu bilo čudno, a Smitsonova se složila sa njim, jeste da je potraga za devojkom počela nakon dva dana.

2.

Vožnja do Langdejlovog imanja je predugo trajala. Svojim perkinsbajkom bi se već parkirao na travnjak grandioznog imanja, ali koleginica je mrzela da leti, stoga joj je prepustio upravljač starih dobri parnih kočija od kojih se odbijala rastati. Nije mrzela inovacije, više je to bila navika i odanost stvarima koje poznaje uz malu dozu tvrdoglavosti, koju je kod nje i te kako poštovao.

Bila je dobar i veran saradnik, i ravnopravan partner, iako se ni na jednoj vizit karti njeno ime nije pominjalo. Upoznali su se slučajno, tada je bila potčinjeni i neshvaćeni stažista u bolnici, a on pacijent i detektiv početnik. Rešili su slučaj nestanka jedne medicinske sestre i brzo shvatili da poseduju moždanu hemiju koja ih je povezivala, te nastavili saradnju. Među njima nije bilo ničeg romantičnog, iako su ih često smatrali bračnim parom. Nekoliko puta su ga i uspešno odglumili zarad potrebe posla, pravdajući se posle jedno drugom i gadeći se sami sebi. Naime, oboje su naginjali vlastitom polu, ali vešto su to krili. Iako je vreme Perkins revolucije bilo na vrhuncu malo ko bi imao razumevanja za njihovu različitost.

Dok je doktorka spretno upravljala parokočijama, Flint je jedan deo puta proveo čitajući beleške koje su ga uspavale, te je većinu puta dremao.

„Zašto smo stali?“, pitao je ne podižući polucilindar s očiju.

„Mislim da ćemo morati sačekati.“ Grupa ljudi je zakrčila put i u zaprežna kola utovarala grane gigantskog hrasta koji je platio danak nedavnoj oluji.

„Sada vidiš zašto preferiram vazdušni put“, rekao je izlazeći. Proverio je sat, imali su još sasvim dovoljno vremena do poziva otmičara. Istegnuo se i zevnuo, zatim dohvatio kaput, navukao ga, zagladio crne kovrdže i sakrio ih polucilindrom, pa se osvrnuo okolo.

„Kažu da se strpimo pola sata“, obavestila ga je. „Ili da krenemo kolskim putem kroz šumu. Kažu da je izlaz na glavni put pred Langdejlovim imanjem.“

Pratili su put prema dobijenim uputstvima, samo što je grmova šipurka bilo nekoliko, a skretanje koje su im radnici pomenuli nisu našli.

„Da li smo ga promašili?“, zapitala se Smitsonova dok ih je truckala vodeći ih sve dublje u šumu. Pokazao joj je da se zaustavi i izašao napolje, te predložio da on krene napred peške, a ona da se vrati i proveri još jednom.

Dugačkim koracima gazio je putem, kad mu je nešto u žbunju privuklo pažnju. Izvukao je  monokl, nataknuo ga na oko i podesio zupčanike da izoštri sliku. Iz džepa je izvadio pribor i pincetom dohvatio beli čuperak i osmotrio ga. Umotao je dokaz u čistu maramicu i metnuo u unutrašnji džep kaputa.

Počeo je pažljivije da zagleda otiske na putu, tražeći naznaku ženskih cipela. Nije ih bilo. Međutim, našao je još nekoliko belih čuperaka lisičjeg krzna u šipražju koje je obraslo visoku ogradu. Vretenasta tela šipurka i bršljana provlačila su se kroz ukrašeno kovano gvožđe, a gloginje i drenovi su popunili ostatak. Bio je to živi zid kroz koji se samo veverica mogla provući, a on nije bio veverica, svojim gabaritima je više nalikovao medvedu. Razmaknuo je grane gloga ne bi li zavirio iza ograde kada ga je lavež verovatno najvećeg psa kojeg je u životu čuo naterao da odskoči. Kao da je dolazio iz kante, tako je zvučao.

Zvučni signal Smitsonovih parokočija ga je dodatno prepao.

„Našao si nešto?“, doviknula mu je. Umesto odgovora je slegnuo ramenima i nastavio da cunja duž ograde dok ga je glasno šištanje, otpuhivanje, i gvozdeno škripanje i struganje, praćeno potmulim režanjem upozoravalo da ne prilazi previše blizu.

„Zakasnićemo“, upozorila ga je. To ga je nateralo da zastane, uzdahne i sedne pored nje.

„Saznaćeš mi čije je to imanje.“

Za razliku od onog napuštenog, Langdejlovo imanje je bilo besprekorno održavano. Travnjak pokošen, grmovi kupasto oblikovani, a šljunčane staze poravnate. Ceo posed je vrveo momcima u uniformama, kao da se, u najmanju ruku, očekivao dolazak same kraljice Viktorije sa celom njenom svitom pre suprugove smrti.

„Zakasnili ste... svi smo zakasnili“, dočekao ga je uzrujani Morison u holu. Primetio je da Langdejl poput divlje zveri šeta salonom gore-dole režeći u perkinsfon.

Verovatno je ovako izgledao i onaj pas sa druge strane ograde, pomislio je Flint. Ili ih je bilo više?

„Ne plaćam Vas da zabušavate“, obratio mu se trgovac streljajući ga pogledom, pošto je preklopio komunikacijsku spravicu i metnuo je u džep sakoa.

„Gospodine Langdejl, siguran sam da ćemo pronaći Vašu kći. Da li Vam je otmičar dao uputstva?“

„Niti Vas plaćam da mene istražujete“, upozorio ga je upirući u njega kratkim debelim kažiprstom.

„Uvek proverim svog klijenta“, odgovorio je mirno. „Kakve su instrukcije?“

„Novac treba da se dostavi u skladište na južnim dokovima. Nakon toga, kći će mi biti vraćena.“

Langdejl je potisnuo bes i sa detektivom i inspektorom skovao plan. Flint će se sakriti na krovu i nakon primopredaje pratiti otmičara sa plenom na svom perkinsbajku. Morison će sa svojim ljudima biti u stanju pripravnosti i pružiti mu podršku pošto im javi lokaciju otmičarevog skrovišta. Bio je to dobar plan, ukoliko sve pođe onako kako je detektiv pretpostavio.

Za to vreme Smitsonova je sišla u suteren kako bi porazgovarala sa poslugom. Volela je sama donositi zaključke, a ne one koje bi joj servirao neki mlađani pozornik koji je više pažnje posvećivao oblinama sluškinja nego li njihovim rečima. Pažnju joj je privukao uzan struk sluškinje naglašen belom keceljom, rado bih joj olabavila taj korset, pomislila je... ali sada je bila na zadatku. Zato se brzo pribrala i prvo je razgovarala sa batlerom koji ju je uputio na domaćicu, a ova na sluškinju gospođice Moli. Kao pesmicu izrecitovala joj je ono što je već bilo upisano u njenom notesu.

Iznemoglo se osvrnula okolo. Iz kuhinje je dopirao glas glavne kuvarice kojoj bi i najstroži generali mogli pozavideti na veštini komandovanja armijom pomagača, „Umuti ta jaja... iz zgloba, devojko!... Dolij vode tamo... Zašto su ove ljuske ovde? Ovo možeš da baciš, Meri!“, viknula je.

Na vratima kuhinje se pojavila devojka sa tepsijom izgorelih pogačica i pošla napolje. Umesto da se popne stepeništem u hol, Smitsonova je odabrala da je prati. Izašla je kroz ulaz za poslugu u ekonomsko dvorište, izvukla tabakeru i muštiklu, upalila cigaretu i strpljivo čekala da se ova vrati.

„Šefovi, ni moj nije ništa bolji“, rekla je devojci pošto joj se približila i ponudila je cigaretom, koju je ova prihvatila i naslonila se na zid pored nje.

„Voli da ukaže na svaku prokletu grešku, a od pohvale ni traga ni glasa, jer bože moj to se očekuje“, gunđala je devojka.

„Koliko si već u službi?“

„Deset godina, radila sam prvo kod Perkinsa.“ Pokazala je palcem iza sebe, verovatno naglašavajući pravac svog prethodnog nameštenja.

„Strašno kako je prošao taj čovek. Kažu da je svaki genijalac ujedno i ludak.“

„On je zapravo uvek bio pomalo svoj. Čak i pre nego što mu je žena umrla, ali posle je sasvim pošašavio. Tata je bio baštovan, a mene je njegova domaćica uzela za kuhinjsko devojče. Bio je dobar gazda, ne kao ovi... Znaš, mislim da sam ga videla.“

„Koga?“

„Perkinsa... Preleteo je pre neki dan na nekom svom izumu. Obično to radi iznad šume ili reke, ali sada je leteo ovuda.“ Pokazala je ka nebu šarajući dimom cigarete po vazduhu.

„Znaš koji je to bio dan?“

„Svi su dani ovde isti, ustaj, rintaj i padni natrag u krevet.“ Bacila je opušak i zgazila ga.

„Još nešto“, zaustavila ju je na odlasku. „Šta je doručkovala Moli onog jutra? Šef mi je tražio da saznam tačno šta je jela, i koliko?“ Kolutala je okruglim smeđim očima.

„Nije ni pipnula hranu. Nakon one strke i vike sama se čak i obukla. Zamisli, ume da zakopča dugmad na košulji.“ Smejala se i ušla unutra ostavljajući Smitsonovu da zeva i pita se, kakva sad strka i vika?

3.

Skladišta su nicala poput narandžastih truba puzajuće tekome prekrivajući tlo duž dokova Temze. Roba iz raznih delova imperije dopremana je dirižablima i parnim brodovima, gomilana u skladištima, gde je strpljivo čekala da se razlije po londonskim prodavnicama, robnim kućama, pijacama, piljarnicama i namiri bujajuće konzumenstko londonsko društvo koje je vapilo za dalekom egzotikom.

Na jednom takvom skladištu od crvene opeke, Flint je kroz krovni prozor posmatrao Langdejla kako šeće od jednog stuba do drugog, ritmički udarajući rukavicama po ruci. Meku crnu kožu bi stisnuo, provukao kroz levi dlan, oslobodio, pa ponovo ljutito lupio i ponovio taj postupak na svakih pet koraka.

Za to vreme Smitsonova je čekala u svojoj šklopociji nedaleko zadnjeg ulaza. Patrolni čamci su bili u pripravnosti duž reke, a inspektor Morison je rasporedio ljude na ključne raskrsnice, dok je on sam motrio na glavni ulaz iz policijskih perkinskočija spremnih vinuti se u nebo, ukoliko se otmičari odluče za vazdušni put. I Flintov najmoderniji perkinsbajk PTB-1863 je bio parkiran na krovu, nedaleko njega. To čudo je svojim propelerima moglo razviti brzinu od čak 90 čvorova, čime je pariralo sportskim dirižablima.

Langdejl je zastao, dohvatio ručke kožne torbe, podigao je i bacio u mrak.

„Da li je neko ušao?“, pitao je doktorku koja je kroz perkinsradio rekla da nikog nije videla. Isto to je potvrdio i inspektor.

„Mora da je već bio tu, negde sakriven“, smrmljao je u bradu.

Načuljio je uši, ali zbog zvukova koji su dolazili sa reke, nije čuo razgovor, ali je Langdejl bio ljutit i razaznao je samo nekoliko reči, „novac... moju kći... nadobudni ludak“. Torba uz zvuk šištanja i gvozdenog struganja se vratila Langdejlu pred noge. Flint je poskočio i izoštrio sliku zupčanicima monokla. Taj zvuk mu se učinio poznat. Iz mraka je iskoračilo metalno stvorenje i preteći stalo nasuprot Langdejla.

„Prekršio si dogovor“, rekla je kanta i udarila kažiprstom trgovca u grudi. „A ja s prevarantima ne pregovaram. Moli barem ima čast koja tebi nedostaje.“

„Ne uzimaj njeno ima u svoja usta. Oh, doći ću po nju, navaliću ti celu policiju na vrat... nećeš se iz ovog izvući“, vikao je za njim, ali mehanički koraci su se udaljavali od njega. Usledilo je lomljenje stakla i nedaleko od Flinta se metalni čovek vinuo u nebo.

Seo je na perkinsbajk i dao se u poteru, prateći vazdušni trag koji je ovaj ostavljao za sobom. Pratio ga je preko londonskog neba, držeći se niskog leta, vešto izbegavajući gust vazdušni saobraćaj. Nije želeo da se razotkrije, međutim gvozdena neman se na tren zaustavila, lebdeći u mestu preteći je pogledala pravo u svog progonioca, a zatim se vinula put oblaka.

„Izgubio sam ga u oblacima“, javio je Morisonu.

„Kreće se severoistočno“, odgovorio mu je inspektor. Pratio je dešavanja preko P-pondera. Premda je i pre toga sumnjao kuda se otmičar zaputio, sada je već bio siguran u to. Taj zvuk struganja metala je bio identičan onom koje je dolazilo sa druge strane zarasle ograde.

Spustio se na zemlju, isključio propelere i sklopio ih, pa nastavio poteru putem, puštajući otmičara da krstari nebom misleći da ih je sve nadmudrio.

„Jesi li saznala čiji je to posed?“, pitao je doktorku.

„Imanje se zove Tou, a zadnji vlasnik je firma Perkinstek.“

Slatko se nasmejao, sem motiva otmice, sve je imalo smisla, i pali hrast što je zakrčio put, i beli čuperci od lisičjeg krzna u žbunju oko napuštenog imanja, i Langdejlov nestanak, i mehanički čovek, i gvozdeni psi... gvozdeni psi, setio se i počeo da razmišlja kako ih izbeći.

Nadomak šume, vinuo se ponovo u nebo i nekoliko puta nadleteo imanje. Čak i na visini od dvadeset stopa čuo je ljutito režanje mehaničkih kerova. Pratili su ga na koju god stranu bi poleteo. Bilo ih je pet.

„Odvući ću im pažnju, za to vreme upadnite i oslobodite gospođicu Moli“, javio je svom pojačanju.

Spustio se niže i počeo da navodi pse da ga prate. „Ajmo, kuce... dobre kuce“, dozivao je i vodio ih dalje od kapije. Samo što nije računao da to nisu obični psi i da možda i oni mogu da polete... ili barem da izduženih tela skoče toliko visoko da se jedan uhvatio za njegov zadnji točak i počeo da ga vuče dole, a drugi se zakačio za desnu pedalu. Na vreme je izbegao da mu se čelični zubi zariju u nogu. Tresnuo je o zemlju, a duša ga je zabolela više od ugruvanog tela, kad je nedaleko čuo lomnjavu svog letećeg ljubimca.

Tužno je gledao u oblak dima, ali nije bilo vremena za žaljenje, jer oči zveri su svetlele u mraku poput žara u kaminu, a iz usta im je kuljala para. Svaki njihov korak propraćen škripanjem i otpuhivanjem pare potresao je zemlju za koju kao da se zalepio.

„Dobre kuce... dobre kuce...“, smirivao je pet glomaznih telesina koje su se približavale. Ustao je i počeo nervozno de se osvrće u potrazi za nečim čime bi se odbranio, jer njegove ruke neće biti dovoljne. Uzdahnuo je odbijajući strah, spreman suprotstaviti im se. Tada je primetio čupavu priliku ispod plinske lampe.

„K nozi“, glasila je njegova komanda. Mršav, visok, duge kose i zapuštene brade, čovek mu se obratio, „Neće Vam nauditi, gospodine Flint, ne dok sam ja ovde.“ Nije bio siguran u njegove reči, jer četiri metalne džukele su se povukle ka svom gospodaru, ali peta je nastavila da reži i prilazi. On korak nazad, pas dva napred.

„Škripko, k nozi“, naredio je oštrije. Umesto da posluša, pas je počeo zaglušujuće da laje. Vazduh oko njega je ispunila smrdljiva para, u kojoj su svetlele crvene oči i blistali oštri metalni zubi.

Ovo će da boli, pomirio se sa sudbinom skidajući kaput i umotao desnu ruku u njega spreman za borbu.

Odjednom, režanje je prestalo. Para se polako razišla, zajedno sa njom nestao je i smrad ulja, a njegov spasitelj se ukazao. Čučao je iznad metalnog psa rasprostrtog na zemlji.

„Izvinite zbog toga, propao mu jedan zupčanik“, rekao je mirno iznad otvorene pseće glave. „Pridržite mi ovo.“ Pružio mu je fenjer i pokazao gde da usmeri svetlo. Čupavko je vratio metalni zupčanik na mesto. Pas je trepnuo a Flint bio spreman na beg. Međutim, pas je poslušno seo i radosno zalajao. „Dešava se ponekad“, objasnio je vraćajući poklopac na pseću glavu, a zatim ga nežno pogladio po glavi. „Pođite sa mnom.“

Zbunjeno je pogledao za čudakom, a potom navukao kaput i pošao za njim. Četiri ogromna psa su pratila gospodara, po dva pored svake noge, dok je Škripko išao uporedo sa njim, vrteći škripavim repom. Domaćin ga je uveo u prostran hol kuće koja nije bila zapuštena kako je u prvi mah pomislio. Naprotiv, bila je veoma uredna, samo malo čudna.

Nekoliko pajalica sa malim propelerom na vrhu lebdelo je unaokolo brišući prašinu sa lustera, polica, oko slika ili ukrasa, metle sa maleckim turbinama su tiho zujale čisteći tepihe, a četke su ribale pod štucajući balončiće od sapunice. Zverao je okolo u čudu.

„Imamo goste?“, čuo je umilni ženski glas sa vrha stepeništa na kojem se potom pojavila plavokosa lepotica i sišla do njih.

„Verujem da se gospodin Flint došao uveriti u Vašu bezbednost, gospođice Moli“, rekao je čupavko.

„Pretpostavljam da Vas je moj otac...“ Ostatak njene rečenice zaglušilo je lupanje na vrata koja je otvorio mehanički čovek kojeg u prvi mah nije ni primetio. U hol je upao valjda celi londonski policijski odred predvođen Morisonom, Langdejlom i doktorkom Smitson, sa kojom je odmah razmenio pogled i uverio je da je u redu.

„Sad te imam Perkinse“, uzviknuo je Langdejl preteći.

„Predomislio si se?“, uzvratio mu je neuredni domaćin.

4.

Flint je prihvatio šoljicu toplog mirišljavog čaja od Tinka, kako je domaćin zvao mehaničkog čoveka kojeg je ne tako davno pratio preko londonskog neba. Sada nije odavao utisak nemani kao što je tada mislio o njemu, već je nalikovao veoma uslužnom i spretnom batleru.

Dame, posednute na udobnu sofu je prve poslužio, zatim inspektora Morisona. Langdejl je odbio topli napitak, navodno zna koliko to kod Perkinsa košta. Delovao je kao uvređeni momčić uhvaćen u laži. Flint je za to vreme pomno slušao Perkinsovo pripovedanje o noći velike oluje kada mu je trgovac zalupao na vrata.

„Šta sam mogao da uradim, da ga pustim da smrzne napolju? Čak su se i psi zavukli u kućice. Naravno da sam ga pustio unutra, ne zato što mi je obećavao stotine hiljada funti, meni novac ništa ne znači, već zato što sam, ma šta ko rekao, još uvek čovek“, objašnjavao je inovator zaslužan za svet pokretan parom u kom su živeli, a sve zahvaljujući njegovom meceni, princu Albertu koji je uvideo genijalnost u njegovim pronalascima, prihvatio ih i promovisao zajedno sa kraljicom.

„Znate, od ideja, čovek ponekad izgubi svest o realnom svetu, vremenu i drugim ljudima. Od kako nema moje Ketrin okružen sam mehaničkim drugovima“, pokazao je okolo i nastavio, „A Langdejl me je podsetio na to kako je imati živog čoveka uz sebe. Stoga sam prihvatio njegovu ponudu da mi se oduži i izneo cenu koju je prihvatio.“

„Kad su njegove zveri režale na mene, naravno da sam prihvatio, ali i prvom prilikom pobegao, a on mi je oteo kći.“ Durio se trgovac.

„Tatice, kod tebe uvek postoji tvoja istina i istina. Niko mene nije oteo“, ispravila ga je kći uz prijatan osmeh. „Bila je to moja odluka otplatiti tvoj dug. Znam da imaš i previše obaveza sa robnim kućama“, obratila se doktorki Smitson. „Biti Artemisov saradnik i sudrug zahteva danonoćno angažovanje.“ Uputila je jedan nežan pogled čupavom naučniku koji trenutno nije bio duhom prisutan, lulom je nešto piskarao u vazduhu. „Zar nije tako, prijatelju?“, rekla je glasnije. Perkins se trgnuo i brzo potvrdio.

„Da, da, naravno.“

„Moj otac je bio gost u ovoj kući, iako to od njega nije traženo, obećao je Artemisu da će mu platiti koliko god da zatraži za suvu odeću i toplu sobu.“

Svi pogledi su uprti u gnevnog trgovca koji je odbio to da potvrdi, ali prećutno svi su se složili da je bilo tako.

„Artemis Perkins, kao što i sami vidite, nije običan čovek, stoga je i njegov račun bio takav. Verujem da mu je društvo tih par dana prijalo, a cena koju je ocu ispostavio bilo je godinu dana drugarstva.“

„Mislio sam posećivanja i druženja, a ne da me zatoči u ovoj kućerini kako bih slušao njegova buncanja... Pa pogledajte ga samo.“ Perkins se ponovo na tren izgubio u svom svetu i po staklu švrljao perkinsperom dijagrame i brojeve.

„Pod mojim uslovima, tako je bilo Langdejl?“ Uputio mu je jedan strog pogled, a zanesenjaka je na tren zamenila ljutita čupava zver. „Rekao sam drugarstvo pod mojim uslovima... Nemam vremena za odlaske i dolaske... imam previše posla“, širio je ruke i počeo da šeta ispred prozora. „Previše projekata je potrebno završiti, obećao sam princu da ću nastaviti naš rad i da nikad neću stati... kao i on, do poslednjeg dana, do poslednje ideje biću predan naučnoj revoluciji koju smo zajedno pokrenuli.“

Čini se da gubitak princa nije boleo samo našu kraljicu, već i njegovog prijatelja, pomislio je Flint.

„Naterao si me da te hvatam kao kakvog lopova“, pokazao je prstom na trgovca i stao ispred njega. „Ukrao si mi vreme, dao prazno obećanje i nestao, a zatim od mene napravio otmičara.“ Uneo mu se u lice.

„Kad sam čula za sve ovo, ma koliko se moj otac protivio, osećala sam potrebu da isplatim njegov dug.“ Ustala je i prišla naučniku, i nežno ga dodirnula. Ljutitu zver je odjednom zamenilo poslušno psetance. Smitsonovoj se učini da ako već nisu, ovo dvoje će brzo preći prag prijateljstva i zakoračiti u posve drugi odnos.

„Nisam znala da ćeš pasti tako nisko tatice. Oteta?“, prekorila ga je. „Niko mene nije oteo, sama sam došla ovamo i ovde mi je sasvim udobno i prijatno“, objašnjavala je. „Zašto niste pitali moju služavku, rekla sam joj i ostavila pisma koja je trebala poslati mojim prijateljima.“

„Verujem da ta pisma, nažalost, nikad nisu poslata“, odgovorio je Morison i ljutito pogledao u Langdejla i ustao. „Mislim da bi ovim trebali zaključiti ovu potragu. Izvinite na smetnji gospodine Perkinse i hvala na gostoprimstvu. A Vama Langdejl... javiće se Vaš prijatelj načelnik... ovo je bilo nepotrebno traćenje resursa.“

„Sutra možete očekivati naš račun“, rekla mu je doktorka Smitson. „Ne gledajte me tako, pronašli smo Vašu kći“, pokazala je na devojku koja je sažaljivo gledala u oca. „To što ste Vi znali gde je i što ona ne želi da se vrati sa Vama kući to nije naša stvar. Postupili ste časno“, obratila se gospođici Moli.

„Gospodine Perkinse, izvinite na smetnji“, pružio je ruku Flint inovatoru pošto ga je ovaj ispratio.

„Mislim da Vam leva turbina bajka pomalo šteka“, odgovorio je. „Ako hoćete ostavite ga da je popravim.“

„Mislim da će biti potrebno popraviti znatno više od leve turbine“, nasmejao se kiselo prisećajući se svog pada.

„Kad ja završim s njim, biće bolji nego kad ste ga kupili. Do tada se poslužite mojim voznim parkom.“ Pokazao je na otvorena vrata garaže prepuna raznih prevoznih sredstava od kojih je Flintu srce poskočilo. Ako je nešto voleo, to su bile Perkinsove novotarije, a sada su mu bile poslužene na tacni.

„Koliko će me to koštati gospodine Perkinse?“, pitao je pre nego što je prihvatio ponudu.

„Samo nešto malo Vašeg vremena“, odgovorio je zagonetno naučnik.

„Artemise“, upozorila ga je gospođica Moli i uhvatila ispod ruke.

„Dobro je što toga imam na pretek.“ Nasmejao se Flint.

Kraj.

Autor: Daniela Vrškova