Misterija nestale šolje - 4.deo

Prvi deo, Drugi deo, Treći deo

8. 

Inspektor Džouns i pozornik Tomas su obavili sve poverene zadatke i brže nego što su mislili i bili su sasvim zadovoljni svojim učinkom i saznanjima, te pomalo nestrpljivi da ih saopšte glavnom inspektoru. Kako bi prekratili vreme, seli su u čajnu kuhinju, na vratima koje je, sasvim nepotrebno, pisalo „samo za osoblje“. Skoro pa niko nije dolazio u policijsku stanicu a ta vrata su ionako uvek bila širom otvorena. Bila je to jedina prostorija u zgradi koja je imala pogled u dvorište i upravo tu su se dva policajca udobno smestila i razgovarala o nadolazećem letnjem festivalu, uživajući u dobroj šolji čaja.

Malburški letnji festival se tradicionalno održavao zadnjeg vikenda u julu. Bio je to običaj koji je još pre više od sto pedeset godina ustanovio šesti grof od Konvarija a koji je svoju jedinu pauzu imao tokom drugog svetskog rata. Dve godina nakon rata – 1947. održan je prvi obnovljeni letnji festival koji je sve više rastao, na toliko da je deset godina kasnije prerastao u trodnevni festival.

Upravo je Džouns izneo svoje mišljenje kako bi kod tako velikog događaja bilo potrebno povećati prisustvo policije, za nedaj bože, kad se oglasilo zvonce na ulaznim vratima a visoki pozornik je ušao u stanicu a iza njega odmah i glavni inspektor Stivens.

„Jeste li za čaj, glavni inspektore?“ pitao ga je Tomas već spreman da naredi Simonsu da ga skuva kad je glavni inspektor seo za Simonsov sto i skinuo smeđi šešir okrivajući svoju ćelavu glavu.

„Hvala Tomase, ali mislim da mi je preseo čaj tokom ovog slučaja... da čujem.“ Mahnuo im je da im se pridruže. Simons je uzeo jednu stolicu iz čekaonice, Tomas je seo za svoj radni sto a Džouns se naslonio na dovratak i počeo da raportuje, „Metjuz je video visokog muškarca, širokih ramena, sa šeširom na glavi, gospodskog držanja kako izlazi iz dvorišta gospođe Ejden i učinilo mu se da ulazi u dvorište Hilovih. Rekao je da to bilo u nedelju negde posle 11 uveče. Razgovarao sam o Metjuzu i sa vlasnikom paba „Tri krune“, mislim… hteo sam proveriti čoveka, ipak se vraćao iz paba,“ napomenuo je Džouns, „rekao je da on uvek popije samo jednu kriglu piva i da je čovek od poverenja, tako da... visok, mršav, čovek, širokih ramena a svi, pretpostavljam, da znamo zašto je ušao u komšijsko dvorište.“

Tu su svi sinhronizovano klimnuli i pre nego što je glavni inspektor nešto priupitao, Džouns je nastavio. „Što se izjave Oldridžove tiče, premijera Hamleta je održana u 8 sati, u subotu 29. juna, Tomas je to našao u novinama.“ Pokazao je na proćelavog pozornika koji je razvukao svoje debele brkove.

Ovo je bio najzanimljiviji slučaj koji mu se dešavao pred sam kraj policijske karijere i kad bi imao unuke o ovome bi im pričao u dugim zimskim večerima, ali kako ih nema u ovoj priči će u narednim godinama uživati posetioci Pirstovskih pabova, sa ponekim izmenjenim detaljem radi bolje dramatizacije same priče.

„Takođe, voz iz Čirstona stiže u Pirst u 15 do 8,“ nastavio je Džouns svoje izlaganje, „a onaj za Bristol, koji prolazi kroz Bat polazi tačno u 8.“

„Znači da postoji mogućnost da ju je Oldridžova videla,“ doviknuo je Simons koji je u međuvremenu ustao i otišao sebi skuvati čaj, ali pomno je pratio ceo razgovor.

„Da bile su u isto vreme na stanici... ako je to bila Ejdenova,“ dodao je.

„I da li je to mogla biti ona?“ uputio je pitanje glavni inspektor pozorniku Tomasu a ovaj se nakašljao i uspravio. Danas je nekoliko puta razgovarao sa kolegama u Batu i toliko se s njima ispričao i sprijateljio da im je odlučio poslati božićnu čestitku ove godine.

„Gospođa Ejden je iznajmila Vestonhaus,“ počeo je Tomas. „Rekli su mi da je najam bio plaćen, od prvog juna do kraja jula, ali je gospođa tamo boravila samo u periodu od 10. juna do 12. jula a po rečima domaćice u Vestonhausu, gospođi Mur,“ nastavio je ozbiljno Tomas povremeno bacajući pogled na svoje beleške, „Ejdenova je bila odsutna zadnje subote u junu, navodno je primila neki hitan poziv i otišla u Bristol. Murova nije znala kod koga i zbog čega je otišla, ali se vratila prilično kasno. Bila je toliko umorna, da je naredna dva dana provela u krevetu sa bolnim leđima.“

„Pa Bristol je u suprotnom pravcu od Pirsta,“ rekao je Džouns, dok je glavni inspektor na kratko zatvorio oči i utonuo između svojih ramena.

„Ako je zaista gospođa Ejden ubila Foxovu, kako je premestila telo na tavan? Bila je vitalna i jaka žena, ali premestiti telo čak do tavana?“ čudio se Simons.

„U Brentamu imaju lift,“ odgovorio mu je Džouns. „Ide od podruma, pa sve do tavana... navodno je stari Fox voleo sve da kontroliše a mrzeo je stepenice... tako mi je barem objasnio batler.“

„U tom slučaju glavni inspektore, mislim da u slučaju gospođe Fox znamo i ko, i s čime, i kako.“

„Da Simonse, znamo,“ rekao je ne otvarajući oči, „samo što još uvek ne znamo zašto a to zašto nam rešava slučaj Ejdenove.“

Vrata policijske stanice su se otvorila a zvonce okačeno iznad je najavilo ulazak samog sunca ili je to tako Simons video.

„Gospođice Edvards,“ pozdravio ju je pozornik Tomas. Gusti plavi uvojci okruživali su njeno lepo, sitno, ali zabrinuto lice.

„Glavni inspektore, ovo je naša učiteljica, gospođica Ajlin Edvards,“ predstavio ju je.

„Dobar dan,“ pozdravila se zbunjeno. „Pozorniče Tomas... htela bih sa vama razgovarati... na samo, ako može.“ Pogledala je po muškarcima koji su svi gledali u nju.

„Gospođice Edvards, mi smo ionako na odlasku,“ rekao je glavni inspektor ustajući, pokazujući Džounsu da ga prati. „Dođi Simonse, znam da bi radije sada ostao ovde i rešavao problem ove lepe dame, ali mislim da je vreme da najzad otkrijemo odgovor na ono pitanje zašto.“

Simons je rumenih obraza pozdravio gospođicu Edvards i pošao za starijim kolegama i ma koliko je hteo da pomogne lepoj učiteljici, dužnost ga je zvala na drugu stranu... a i radoznalost. Sve je polako počelo da dobija smisao.

9.

„Glavni inspektore,“ pozdravio je Gideon Fox svoju suštu suprotnost i pružio mu ruku. „A ja se već ponadao da sam vam odgovorio na sva pitanja.“

„Nismo ovde zbog vaše supruge, već zbog gospođe Ejden... inspektora Džounsa ste već upoznali, a ovo je pozornik Simons, on bi trebao zameniti Tomasa,“ predstavio ih je kratko.

„Znači vi ste novi Malburški bobi,“ zagledao se u momka proučavajući ga. „Tamo nećete imati puno posla. Mirno mesto i mirni ljudi.“

„Ipak, ne dovoljno mirno,“ smrmljao je Džouns u bradu.

„Došli ste zbog Ketrin?“ pitao je pošto ih je uveo u radnu sobu i poseo ih na sofu. On je seo na fotelju nasuprot njih a Simons je ostao da stoji pored vrata držeći svoju duguljastu kapu zbog koje je delovao još viši kad bi je stavio.

„Poznavali ste dobro Ketrin Ejden?“ počeo je glavni inspektor.

„Bila je stara prijateljica.“

„Samo prijateljica?“

Fox se nasmešio i udobnije smestio u starinskoj fotelji, „da, jednom sam želeo da mi bude više. Okolnosti nam to nisu dozvolile.“

„Ali bili ste u kontaktu sa njom?“

„Da i ne. Kako kad.“

„Sudeći po ispisu vašeg bankovnog računa, u zadnjih 17 godina, svakog juna ste uplatili po 3.000 funti na njen račun. Zašto? Da li vas je ucenjivala.“

Fox se prvo ukočio a zatim utonuo još dublje u fotelju.

„Ne, nije me ucenjivala,“ rekao je kroz uzdah a pošto je glavni inspektor iščekivao odgovor zureći u njega, napokon je tiho rekao, „ne sasvim... bilo je to zbog Rouz.“

„Rouz?“ začuđeno su smrmljali sva tri policajca.

„Vaše dete?“ pitao je Stivens.

„Da... Ketrin je bila... o bože,“ uzdahnuo je i setno se osmehnuo. „Tako puna života, drugačija od ostalih devojaka. Nisam to želeo napraviti, ne Džonu. Voleo sam tog čoveka, ali Ketrin mi je zaludela mozak onako kako to dvadesetogodišnjem dripcu jedna ženska može zaludeti a onda mi je rekla da je trudna... da me voli i da ne postoji za nju život bez mene. Zaprosio sam je i rekao ocu da je ženim... nije hteo ni da čuje. Već mi je našao bogatu naslednicu a Ketrin je ponudio novac... dosta novca, da se reši deteta i da ode iz naših života. Bio sam spreman sve ovo ostaviti iza sebe kako bih bio sa njom, ali ona je volela novac više od mene.“ Uzdahnuo je i utihnuo a Simonsu je delovalo kao da je osetio olakšanje u tom uzdahu. Kao da je neka bol koja se godinama skupljala u tom čoveku napokon izašla van.

„Nije se rešila deteta,“ progovorila je radoznalost iz Džounsa.

„Ne. Par godina kasnije primio sam pismo od nje. U njemu je bila fotografija plavokosog anđela, lepog kao sama slika, na poleđini je pisalo ovo je tvoja kći Rouz. U pismu je objasnila sve i zamolila me za pomoć. Rouz je bila bolesna. Meri je par meseci pre toga umrla rađajući našeg sina i bio je to težak period za mene. Iako sam hteo da odem u Ameriku, nisam mogao, veliki rat je već uveliko besneo, ali novac za lečenje sam poslao... nekoliko puta. Pisala mi je i redovno me izveštavala o svemu. Leka za našeg anđela nije bilo. Najzad, kad se situacija smirila otišao sam... i video.“ Lice mu je poprimilo ljutit izraz a glas je na trenutak postao strožiji. „Sve sam video... Rouz je bila u nekoj bolnici, gde nisu postupali adekvatno sa njom a oni su živeli... onako kako su živeli. Onaj idiot Ejden... bio je najobičniji probisvet.“ Na kratko je zažmurio i stisnuo pesnice. „Tada sam rekao, da od mene više neće dobiti ni peni a za Rouz sam našao bolji sanatorijum... tokom godina ih je promenila nekoliko, sada je u Švajcarskoj u jednoj klinici specijalizovanoj za ljude kao što je ona... sada to zovu autizam. Prilično dobro funkcioniše tamo... kad je sve onako kako ona želi, onda je sve u redu.“ Osmehnuo se nežno.

„Zašto ste isplaćivali novac gospođi Ejden ako ste vi preuzeli brigu o Rouz?“

„Kao što ste rekli, kad je Ejden poginuo negde na samom početku drugog rata, njegova penzija je bila mala za Ketrin i ucenila me je. Pretila mi je skandalom, da će sve reći novinarima, da će im pokazati Rouz. Sama pomisao da bi nju mogla dovesti u takvu situaciju...“ odmahnuo je ljutito glavom. „Rouz ne podnosi ljude koje ne poznaje... to bi je sasvim izludelo,“ objasnio je. „Platio sam, tada to nije bio problem. Odredio sam joj pozamašnu godišnju rentu pod određenim uslovima.“

„Kojim?“

„Ne sme da se uda, za slučaj da ponovo izabere nekog parazita koji bi živeo na mojoj grbači, i mora svake godine barem jednom da poseti svoju kći... ove godine smo bili zajedno. Drugog juna je proslavila 45. rođendan,“ rekao je očinski ponosno.

„Rekli ste da tada to nije bio problem, ali sada već jeste.“

„Proverili ste moje bankovne račune, znate da sam pred bankrotom.“ Pogladio je svoje koleno i čekao sledeće pitanje.

„Da li je vaša supruga znala za Rouz i Ketrin.“

„Znate kakve su žene, vole da zaviruju i tamo gde im nije mesto, pa saznaju ono što ne žele znati.“

„To je bio razlog one svađe koju je pomenula posluga?“

„Da... nikome ne govorim o Rouz.“

Bila je to tajna koju je čuvao čak i od policije kad je bio prvo osumnjičeni za ubistvo svoje žene, ali sada je ipak progovorio o svemu i Simons se pitao da li je griža savesti razlog tome.

„Vaša supruga je bila trudna, kako bi to uticalo na Rouz i njeno nasleđivanje,“ rekao je Stivens a Fox je ponovo uzdahnuo.

„Kad sam preuzeo brigu o Rouz osnovao sam jedan fond za nju, za slučaj da mi se nešto desi, taj novac se ne može povući, za to sam se pobrinuo a Felicija je saznala za to. Kao što znate sa svime ovime je završeno,“ pokazao je rukom po grandioznoj biblioteci u kojoj su razgovarali. „Moje dete bi se rodilo siromašno, kako je to rekla moja žena... daleko od siromašnog ako mene pitate, ali ne bi živelo u ovoj kući i ne bi imalo baš sve što bi poželelo.“

„A tu je bila i renta koju ste odredili Ketrin Ejden,“ napomenuo je glavni inspektor.

„Da, to joj je najviše smetalo, ali to je nešto što se moglo rešiti i što sam planirao da rešim, čim se vratim iz Škotske, rekao sam vam da sam tamo otputovao kako bi spasio delić svoje kompanije.“ Glavni inspektor je klimnuo i već su imali proveren alibi, Fox je zaista tog kobnog poslednjeg junskog vikenda bio u Škotskoj, okružen desetinama ljudi.

„Ali vaša žena je odlučila da to reši pre vas.“

„Rekao sam vam da ne znam šta se izdešavalo,“ rekao je nervozno. „U četvrtak ujutro, pre mog polaska, svađali smo se, ponovo, oko Rouz, Ketrin i novca uopšte. U petak uveče je posluzi dala slobodno, nameravala je da ode u London. U nedelju smo bili pozvani na večeru kod  Smitovih, a u ponedeljak je imala zakazan pregled... već smo prošli kroz sve ovo,“ skoro pa je vikao nabrajajući sve ono što su već nekoliko puta inspektori proverili.

„Ali postoji mogućnost da je kontaktirala Ketrin Ejden.“

Fox je slegnuo ramenima i na kratko zagnjurio glavu u šake.

„Da li je Ketrin Ejden znala da je vaša supruga trudna.“

„Znala je, rekao sam joj kad smo bili kod Rouz. Nisam mogao da poverujem da ću u sedmoj deceniji života dobiti dete i bio sam zabrinut da bi mogla biti kao ona... nisam joj to rekao direktno ali shvatila je to, mora da je.“

„U slučaju vaše smrti ko nasleđuje sve?“ prekinuo je tišinu glavni inspektor.

„Mislite dugove... moj bratić i Rouz.“

„Pre svega ovoga i pre bankrota“ skočio mu je u reč. „Ko bi nasledio vaše bogatstvo?“

„Moja supruga i dete... i Rouz, naravno.“

„A tu je još i Rouzin fond. Ko bi imao kontrolu nad Rouzinim nasledstvom i fondom?“

„Njen staratelj, Ketrin.“

„Kada ste shvatili da ju je ona ubila, pre nego što ste otišli kod nje na čaj ili vam je to saopštila porukom koju vam je poslal... imamo svedoke koji su vas videli.“

To što je bio mrak i Metjuz ga ne bi prepoznao to u ovom trenutku Gideon Fox nije morao znati a glavni inspektor se odlučio iskoristiti ovaj blef.

„Pokušala je da vas otruje?“ Nije odgovorio. „Da li ste zamenili šolje?“

Duboko je uzdahnuo i najzad tiho rekao, „da i ne. Rekao sam joj da popije čaj iz moje šolje. Razbila ju je, pa sam nasuo otrov u drugu šolju i naterao je da mi opiše kako ju je ubila.“

„Da li ste doneli svoj otrov?“ pitao je Stivens mirno.

„Ne, naterao sam je da donese flašicu iz koje je otrovala moju trudnu ženu,“ odgovorio je tiho.

„Sipali ste otrov u njenu šalicu čaja i na silu joj  ga ulili u grlo?“ nastavio je glavni inspektor sa ispitivanjem.

„Ne, to nikad ne bih uradio,“ pobunio se a kajanje se moglo osetiti u njegovom glasu. „Ali dao sam joj šansu da umre kao Felicija ili ću je prijaviti policiji.“

„Ko je sipato otrov u čaj?“

„Ona,“ rekao je tiho.

„I popila ga je sama?“

„Da.“

„Gde je flašica od cijanida?“ Umesto odgovora je pokazao na knjige a zatim smrmljao, „u sefu“

„Zamoliću vas da ga otvorite... Simons.“

Gideo Fox je ustao i otvorio sef sakriven iza knjiga i pružio praznu flašicu cijanida pozorniku Simonsu.

„Naterali ste je da napiše poruku?“ pitao je mladi pozornik.

„Da... da napiše ono što mi je ponavljala.“

„Dok vas je molila za svoj život,“ smrmljao je Džouns i zaradio prekoran pogled od Stivensa.

„Ostalo vam je samo da sve izgleda kao samoubistvo, kao što je to ona učinila ovde, problem je bila šolja, ali znali ste gde postoji jedna ista takva a ko bi prijavio krađu obične šolje... Trebali ste doći k nama gospodine Fox a ne sami deliti pravu, kojoj ćete sada i vi polagati račune... Gideon Fox, hapsim vas za ubistvo Ketrin Ejden... pozorniče Simons, stavite mu lisice.“

Ponekad i sitnica kao što je jedna obična a ipak neobična šolja dovedu do rešenja ne jednog već dva ubistva... a Simons je uspešno rešio svoj prvi slučaj nestale šolje, koji je sumnjao da će ikad rešiti.  

Kraj 

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com