Skip to main content

Misterija nestale šolje - 2.deo





3. 


Dok su drugi policajci bili zaokupljeni pravim policijskim poslom kao što je istraga ubistva, pozornik Simons je istraživao slučaj otrovanog psa u Ulici kort, koja je imala svega šest kuća, ali bile su to najveće i najraskošnije kuće u celom Malburiju.
„Znamo da je komšiluku bilo ponekad teško prihvatiti nestašluke našeg Lorda, ali on je bio naša beba.“ Gospođa Mils je pokupila svoje nimalo lažne suze krajem rupčića.
„Danas bih trebao dobiti rezultate kakav je otrov u pitanju,“ rekao je njen suprug i namestio debele naočare na nosu. „Zamolio sam kolege na fakultetu da naprave toksikološki test,“ odgovorio je na Simonsov upitni pogled.
„Sumnjate da ga je neko namerno otrovao?“ Simons je to više konstatovao nego pitao i zabeležio još jednu činjenicu u svom notesu.
„Ne bih da pokazujem prstom, ali da, verujem da ga je neko namerno otrovao.“
„Da li držite otrov u kući... za glodare, miševe, pacove,“ pojasnio je pošto nisu odmah odgovorili.
„Ne, upravo zbog Lorda to nikad nismo držali a i nije ni humano na taj način suzbijati štetočine, ma kakve one bile,“ odgovorio je Mils.
Pozornik Simons je i to zabeležio u svoj mali notes i obećao im da će istražiti slučaj, već unapred ih pripremajući da on verovatno nikad neće biti rešen. Ipak, odlučio je da se malo raspita po komšiluku. Jedan otrovan pas može dovesti do celog niza pakosti i netrpeljivosti u komšiluku i ne bi bilo na odmet da se tome stane na putu već na samom početku.
Izjave komšija su potvrdile tvrdnju Milsovih, niko u komšiluku nije voleo veliku crnu nemačku dogu.

„Prošle godine je iskopala ogromnu rupu u našem vrtu. Ceo bazen,“ žalila se stara gospođa Stjuart, koja je živela na samom kraju slepe ulice. „Mils je naravno unajmio radnike da to zarpaju. Nikad neću shvatiti ljubitelje pasa.“ Privila je na grudi svoju belu mačku i nežno pogladila njeno krzno.

„Slomila mi je magnolije,“ rekla je gospođa Oldridž, koja je živela prekoputa Stjuartovih. „Svaki put kad bih posadila magnoliju, sledećeg dana je bila uništena... godinama pozorniče… Mils je platio svaku, čak mi je i on jednom doneo sadnicu, ali već nakon par sati je bila uništena.“

„Počupao mi je sav paradajz iz staklenika... paprike je ostavio,“ rekao je gospodin Metjuz koji je živeo na početku ulice. „Mils je naravno platio svu štetu. Nemoguć pas. Poslat iz samih dubina pakla.“

„Rekla sam im da ja više neću skupljati otpatke po trotoaru kad njihov pas prevrne moju kantu za smeće,“ strogo je uz prekrštene ruke na grudima rekla gospođa Hil, koja je kao i Metjuz živela na početku ulice. „Da ste samo videli kakav je to krš bio ovde pre par dana.“ Pokazala je na kantu za smeće pored koje je stajao Simons. Kratko je bacio pogled u otkrivenu kantu a zatim napravio korak napred udaljivši se od smrada. „Mils je naravno sve počistio... Mogu samo da vam kažem da ja to ne bih tolerisala.“ 

Pritužbi na psa je bilo zaista mnogo a uprkos svim „nestašlucima“ pokojnog Lorda, njegov gazda je uvek nadoknadio štetu i iskreno je voleo svog kućnog ljubimca za razliku od njegovih komšija, ipak iz kratkog razgovora sa svakim od njih, nije osetio da bi neko poželeo da ga otruje iako su svi potvrdili da drže otrov za glodare.
Pozorniku Simonsu je ostalo još samo da uzme izjavu od gospođe Ejden, ali već je slutio da se neće mnogo razlikovati od izjava ostalih komšija u kvartu. Pošto se pozdravio sa gospođom Hil krenuo je prema najvećoj kući u ulici, ali ga je ona zaustavila, „nisam je videla već nekoliko dana. Vratila se iz Bata u subotu, bila je na partiju bridža, ali od tad je nisam videla.“
„Da li se možda vratila u Bat?“
„Ništa nije pominjala, ali vam mogu reći šta bi rekla na tu prokletinju...“ glavom je mahnula na kuću prekoputa. „Njoj je uvek provalio u šupu, na kraju je nije ni zaključavala. Ne znam koliko puta su joj popravljali štetu na vratima. Evo opet su joj razvaljena vrata.“ Pokazala je ka dvorištu i Simons je radoznalo virnuo iznad niske ograde.
„Da li bi joj smetalo da pogledam okolo,“ pitao je i uz pratnju komišnice pošao ka otvorenim vratima šupe za baštenski alat.
„Gospođo Ejden,“ pozvao ju je nekoliko puta.
„Ketrin?“ pridružila mu se komšinica u dozivanju i pokucala na vrata što vode iz kuhinje u dvorište kuće.
Za to vreme je on zavirio u šupu i primetio da je u šupi bio pravi lom, baštenski alat je bio srušen na zemlju, saksije polupane, a kanta za smeće prevrnuta i sve razvučeno po zemlji, ali razbijenu bočicu sa otrovom nije video, iako se ponadao da će naći razlog Lordovog trovanja upravo ovde.
„Pozorniče?“ pozvala ga je komšinica sa osetnim strahom u glasu i pokazala na vrata.
Položivši ruke na staklo virnuo je unutra i primetio da neko sedi za stolom, bolje rečeno da neko spava.
„Gospođo Ejden, pozornik Simons je,“ predstavio se, ali odgovora nije bilo. Izvukao je beli rupčić iz džepa pantalona i pokušao otvoriti vrata. Bila su otključana.
Ušao je u kuhinju a neprijatan miris smrti mu je zagolicao nozdrve toliko jako da se vratio napolje sudarivši se sa radoznalom komšinicom.
„Nemojte ulaziti,“ zaustavio ju je. „Pozovite pozornika Tomasa i recite mu šta smo zatekli,“ naredio joj je, iako je htela da virne unutra napomenuo je, „ne smemo ništa da dodirujemo… uradite kako sam vam rekao.“ Nakon što ju je ispratio pogledom, udahnuo je malo vazduha a zatim hrabrije ušao.
Izgledalo je kao da je plavokosa žena zaspala za kuhinjskim stolom. Ispred nje je bila jedna ružičasta šolja sa iscrtanim ružama, ukrašena čistim zlatom i poruka na kojoj je bilo ispisano
Iskreno mi je žao.


4.

Velika edvardijanska kuća udovice Ejden je bila prepuna policajaca, iako je za sada sve ukazivalo na samoubistvo, propisi i zdrav razum su nalagali da se mora odstraniti, svaka sumnja. Na takav način je policija i saznala da gospođa Fox, nije izvršila samoubistvo, već da je prvo otrovana a zatim je ubica inscenirao da se obesila. Sve detalje tog otkrića je saznao pozornik Tomas od svojih kolega iz okružne policijske stanice koji su obezbeđivali i ovo mesto zločina i pomagali glavnom inspektoru u uviđaju a pozornik Simons je dobio zadatak da razgovara sa komšijama, po drugi put danas.
Za razliku od razgovora u vezi otrovane doge, sućut ljudi je bila nedvojbena iako niko nije bio posebno naklonjen staroj gospođi Ejden.

„Zadnji put sam je videla u subotu poslepodne. Išla je kod Hilove, trebali bi sa njom da porazgovarate.“ Bilo je i više nego očigledno da gospođa Stjuart nije preterano volela Ejdenovu i da nije želela da razgovara o njoj ništa više nego što je htela da razgovara o komšijskom psu.

„Nismo se previše družili,“ rekla je gospođa Oldridž, koja je zajedno sa Milsovom bila najmlađa u ulici.
„Kad ste je zadnji put videli,“ pitao je vadeći svoj notes i olovku.
„Muž ju je video u subotu... prokomentarisao je to tokom nedeljnog ručka da se vratila a ja sam je videla pre dve nedelje na železničkoj stanici, pravila se da me ne vidi.“
„Jeste sigurni da je to bila ona?“
„Da, sasvim sam sigurna. Upamtila sam to zato što je u to vreme trebala biti u Batu… Svakog vikenda posećujem mamu u Čirtonu. Odlazim u petak a vraćam se subotom, onim večernjim vozom, ali ovog puta sam izašla u Pirstu, imali smo karte za premijeru Hamleta. Moja najbolja prijateljica je glumila Ofeliju.“
„Možete se setiti tačnog datuma i vremena?“
„Slabo pamtim datume, a premijera je počinjala u osam i znam da sam malo kasnila.“

„Bila je staro zanovetalo koje je vodilo tuđe brige, zato što nije imala svojih,“ rekao je gospodin Metjuz.
„Kad ste je zadnji put videli?“
„Nisam siguran, znam da je proteklih nekoliko nedelja bila u Batu, ali u subotu je imala posetu.“
„U koje vreme?“
„Prilično kasno, prošlo je jedanaest kad sam se vraćao iz paba.“ Zamislio se na kratko i prestao poslovati oko svojih paprika, „ne, to onda mora da je bila nedelja,“ ispravio se.
„Posetilac je dolazio ili odlazio?“
„Odlazio, naravno... ali iz dvorišta ne kroz glavni ulaz.“
„Često je imala posete?“
„Žene su igrale bridž, znale su ponekad da igraju do kasno, ali ovo je bio muškarac,“ rekao je uz podignute obrve.
„Da li ste primetili još nešto čudno?“ umesto odgovora je odmahnuo glavom i nastavio da čupka korov između redova paprike u svom stakleniku.

„Igrale smo zajedno bridž, kao što znate,“ rekla je gospođa Hil. „Bog da joj dušu oprosti, ali bila je to neprijatna žena, koja se u sve i svakoga mešala. Niko nije znao da ispeče kolače kao ona, a bili su joj i previše suvi ako mene pitate, ali ona ih je hvalila do neba. Zar ne Ričard,“ obratila se svom suprugu, koji je samo klimnuo sa svoje fotelje i krišom pogledao u novine. „Znate, bila je jedna od onih koji ne mogu da pohvale svoje, bez da pokude tuđe.“
„Rekli ste da ste u sobotu igrale karte, do koliko sati?“
„Nije bilo ni sedam kad smo završile.“ Pogledala je u supruga koji je to kratkim „mhm“ potvrdio.
„Da li je pominjala da očekuje posetu?“
„Ne, ako i jeste očekivala nekoga, ona to nikad ne bi rekla... ali jeste žurila kući... nekoliko puta je pogledala na sat.“

„Kad ste je zadnji put videli?“
„Mora da je prošlo više od mesec dana,“ rekla je gospođa Mils. „Bila je u Batu, pričala mi je kako je iznajmila kuću preko celog leta.“
„Da li je često odlazila u Bat?“
„Dosta je putovala, ali ja ne znam za sve detalje, to bi trebali pitati gospođu Hil.“
„Imala je često posete?“ supružnici Mils su razmenili pogled i slegli ramenima.
„Znam da su se kartale, ona, gospođa Hil, njena sestra Megan i stara madam Brul,“ rekla je gospođa Mils. „Nekoliko puta sam im se pridružila, nekako odmah pošto smo se doselili, ali više uživam u dobrom romanu,“ pokazala je na bogatu biblioteku.
„Da li je istina da se otrovala?“ pitao je Mils. „Hilova je nešto pomenula.“
„To vam ne mogu potvrditi. Samo proveravamo činjenice. Da li ste primetili nešto sumnjivo u komšiluku ili možda nekoga?“
Ponovo su razmenili pogled i sinhronizovano odmahnuli glavom.
„Ne posmatramo komšije, pozorniče,“ objasnio je Mils. „Više smo okrenuti sami sebi.“ Uputio je nežan pogled svojoj supruzi koja mu je uzvratila i nežno mu stisnula ruku.
„Možda je ona otrovala našeg Lorda a posle se pokajala,“ rekla je Agata Mils na šta se njen suprug nasmejao.
„Teško draga moja.“
„Hvala vam na informacijama.“ Simons je ustao u nameri da ode kad ga je Mils zaustavio, „stigao je toksikološki nalaz. Nedavno mi je javio kolega. Cijanid,“ rekao je začuđeno. „Ko bi ga otrovao cijanidom?“
Jedino što je pozornik Simons bio u stanju da kaže u tom trenutku je bilo jedno zbunjeno „hm“. Zamišljeno je pošao napolje i dok je gospodin Mils zatvarao vrata za njim nešto ga je kopkalo. „Gospodine Mils,“ pozvao ga je i pitao čim je ovaj otvorio vrata, „kad je tačno Lord nestao?“
„U nedelju ujutro je prevrnuo kantu kod Hilovih,“ pokazao je na komšijsku kuću, „ali uveče ga već nije bilo. Mislio sam da će se do ujutro pojaviti, znao je da odluta, ali uvek se vratio. U ponedeljak sam ranije ustao kako bih ga potražio pre posla, međutim nije ga bilo.“
„Znači nestao je u nedelju.“
„Da.“
„Hvala.“
Dok se mrak polako spuštao na Malburi pozornik Simons je stao na sred trotoara čekajući da mu svane. Jedna prilično čudna ideja se počela formirati u njegovoj glavi a njen koren je bio u rečima Agate Mils, da joj možda nije žao što je otrovala našeg Lorda.
Gospođa Ejden ne bi izvršila samoubistvo zbog griže savesti što je otrovala komšijskog psa, ali je nepobitna činjenica bila da su oboje bili otrovani. Pitanje je kako i šta je povezivalo ova dva trovanja? Neki delić cele ove priče mu je zadavao muke, problem je bio što nije znao koji a samim tim nije znao gde da ga smesti. Čak i kad je raportovao svoja saznanja inspektoru Džounsu i napomenuo mu da je Metjuz video nekoga u nedelju uveče kako izlazi iz dvorišta gospođe Ejden, nije uspeo da složi sve deliće slagalice. A voleo je slagalice.(nastaviće se...) 

1. deo možete pročitati ovde: link
3. deo možete pročitati ovde: link
4. deo možete pročitati ovde: link


Autor Dana Hill
Fotografija pixabay.com


Comments

Popular posts from this blog

Odlomak iz romana

Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću. Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo... Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene. Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja. Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu. „Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored m…

Misterija nestale šolje - 1. deo

1.
Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice.   U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi. Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija. Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je stari pozornik slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir. Uprvo zahvaljujući tim …

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 


Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 


„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od o…