Misterija nestale šolje - 2.deo

Prvi deo priče

3.


Nekada davno posedu Brentam je pripadao ceo Malburi, ali kako su se vremena menjala, tako je i porodica Konvari bila prinuđena da rasprodaje svoj posed deo po deo. Trinaestom grofu je ostala samo grandiozna kuća iz elizabetanske ere i hrpa dugova nasleđena od oca. Kada mu je početkom tridesetih godina dvadesetog veka, stari Filip Fox izneo svoju ponudu, na grofu je bilo samo da pita, „gde da potpišem?“

I tako je Brentam, ponos grofova od Konvarija došao u vlasništvo bogatog industrijalca Filipa Foxa. Kupio ju je sa svim pokućstvom još je i sve zaposlene zadržao, na čemu su mu bili zahvalni svi stanovnici Malburija, koji su na ovaj ili onaj način bili vezani za Brentam.

Masivna drvena vrata je otvorio batler i obavestio ih da je gospodin Fox kod kuće, te ih uveo u veliki hol i rekao im da sačekaju.

„Trebali bi mi plaćati da ovde živim,“ primetio je Džouns u trenutku kad se uz klokotanje spustio lift a vrata se uz zveket otvorila. Iz lifta je istupio čovek guste prosede kose, velikih plavih očiju i širokih ramena, uvaženi gospodin Gideon Fox.

„Ima li nekih novosti, glavni inspektore?“ pitao je umesto pozdrava, te se rukovao sa obojicom a glavnom inspektoru nije promakla nervoza kod Foxa. Uvek je više pažnje obraćao na ponašanje osobe sa kojom je razgovarao a manje na reči.

„Zato smo tu.“

Gospodin Fox im je pokazao rukom na otvorena vrata radne sobe a pošto su se smestili u fotelje nasuprot radnog stola i odbili ponuđeno osveženje, glavni inspektor je počeo, „kao što znate u telu vaše supruge smo našli veliku dozu cijanida.“

Čovek nasuprot njih je klimnuo i gnev koji je bljesnuo iz njegovih očiju nije promakao ni jednom od njih.

„Ne razumem zašto. Ko bi to učinio?“ odmahnuo je glavom i duboko uzdahnuo.

„Da li je vaša žena imala neprijatelje koji bi joj želeli nauditi.“

„Bila je predivna, draga i nežna a to dete koje je nosila... Naše dete, glavni inspektore,“ reči su mu bile prepune bola, „to je bio blagoslov poslat od samoga Boga. Zaista ne znam ko bi joj želeo nauditi. Svi su bili presrećni zbog nas.“

„Možda neko iz njen prošlosti,“ predložio je i posmatrao reakciju, „ili vaše?“

„Kako mislite?“

„Da li vam je neko pretio? Ucenjivao vas?“

Duboko je uzdahnuo pre nego što je odgovorio, „pretnje i ucene su svakodnevna pojava u mom svetu. Počev od svakodnevnih zahteva zaposlenih, njihovih šefova do mojih bližih i daljih saradnika. Svet biznisa se zasniva na pretnjama i ucenama,“ rekao je i zagledao se u niskog čoveka okrugle proćelave glave. „Ali da li bi neko od njih pokušao da naudi mojoj porodici.“ Umesto odgovora je odmahnuo glavom.

„Ipak, bih želeo da mi napravite spisak svih koji su vas u proteklih nekoliko godina ucenjivali.“

„Biće poduži.“

„Možete ga sastaviti dok smo tu,“ rekao je glavni inspektor Stivens. „Želimo još jednom da porazgovaramo sa poslugom.“

„Naravno... sve što vam treba.“ Ustao je sa namerom da ih isprati, ali glavni inspektor ga je zaustavio, „još nešto gospodine Fox. Šta je bio razlog svađe između vas i vaše supruge u četvrtak uveče.“

„Razlog je bio lične prirode,“ odgovorio je ljutito, „i ne tiče vas se.“

„Itekao nas se tiče. Sve što se desilo u ovoj kući. Sve što je rečeno se sada tiče policije,“ odgovorio je ljutito Stivens.

„Bilo je to lične prirode i nema veze sa njenom smrću.“

Pogled između Gideona Foxa i glavnog inspektora je potrajao a prvi je Stivens progovorio, „moj savet vam je da ne napuštate državu, ako ne želite da vas smatramo beguncem.“

„Kao da ne želi da nađemo ubicu,“ smrmljao je Džouns čim su izašli.

„I šta ti to govori?“ Džouns nije odgovorio, razumeli su se i bez reči. Već je osam godina njegova desna ruka i znao je kako glavni inspektor razmišlja.

Batler ih je odveo u prostorije namenjene posluzi, gde nisu saznali ništa novo.

Tog kobnog dana niko od zaposlenih nije bio u Brentamu. Dobili su slobodan vikend od same gospođe Fox koja je trebala da otputuje u London, ali tamo nikad nije stigla.

4.


Dok su neki policajci bili zaokupljeni „ozbiljnijim“ policijskim poslom kao što je istraga ubistva, pozornik Simons je istraživao slučaj otrovanog psa u Ulici kort, koja je imala svega šest kuća, ali bile su to najveće i najraskošnije kuće u celom Malburiju.

„Znamo da je komšijama ponekad bilo teško prihvatiti nestašluke našeg Lorda, ali on je bio naša beba.“ Gospođa Mils je pokupila svoje nimalo lažne suze krajem maramice.

„Danas bih trebao dobiti rezultate kakav je otrov u pitanju,“ rekao je njen suprug i namestio debele naočare na nosu. „Zamolio sam kolege na fakultetu da naprave toksikološki test,“ odgovorio je na Simonsov upitni pogled.

„Sumnjate da ga je neko namerno otrovao?“ Simons je to više konstatovao nego pitao i zabeležio još jednu činjenicu u svom notesu.

„Ne bih da pokazujem prstom, ali da, verujem da ga je neko namerno otrovao.“

„Da li držite otrov u kući... za miševe, pacove,“ pojasnio je pošto nisu odmah odgovorili.

„Ne, upravo zbog Lorda to nikad nismo držali a nije humano na taj način suzbijati štetočine, ma kakve one bile,“ odgovorio je Mils.

Pozornik Simons je i to zabeležio u svoj mali notes i obećao im da će istražiti slučaj, već unapred ih pripremajući da on verovatno nikad neće biti rešen. Ipak, odlučio je raspitati se po komšiluku. Jedan otrovan pas može dovesti do celog niza pakosti i netrpeljivosti među komšijama i ne bi bilo na odmet da se tome stane na putu već na samom početku.

Izjave komšija su potvrdile tvrdnju Milsovih, niko u komšiluku nije voleo veliku crnu nemačku dogu.

~ * ~

„Prošle godine je iskopao ogromnu rupu u našem vrtu. Ceo bazen,“ žalila se stara gospođa Stjuart, koja je živela na samom kraju slepe ulice. „Mils je naravno unajmio radnike da to zatrpaju. Nikad neću shvatiti ljubitelje pasa.“ Privila je na grudi svoju belu mačku i nežno pogladila njeno gusto krzno.

~ * ~

„Polomio mi je magnoliju,“ rekla je gospođa Oldridž, koja je živela prekoputa Stjuartovih. „Svaki put kad bih posadila magnoliju, sledećeg dana je bila uništena. Godinama, pozorniče. Mils je platio svaku, čak mi je i on jednom doneo sadnicu, ali već nakon par sati je bila uništena.“

~ * ~

„Počupao mi je sav paradajz iz staklenika... paprike je ostavio,“ rekao je gospodin Metjuz koji je živeo na početku ulice. „Mils je naravno platio svu štetu. Nemoguć pas. Poslat iz samih dubina pakla.“

~ * ~

„Rekla sam im da ja više neću skupljati otpatke po trotoaru kad njihov pas prevrne moju kantu za smeće,“ strogo je uz prekrštene ruke na grudima rekla gospođa Hil, koja je kao i Metjuz živela na početku ulice. „Da ste samo videli kakav je to krš bio ovde pre par dana.“ Pokazala je na kantu za smeće pored koje je stajao Simons. Kratko je bacio pogled u otkrivenu kantu a zatim napravio korak napred udaljivši se od smrada. „Mils je naravno sve počistio... Mogu samo da vam kažem da ja to ne bih tolerisala.“

~ * ~

Pritužbi na psa je bilo zaista mnogo a uprkos svim „nestašlucima“ pokojnog Lorda, njegov gazda je uvek nadoknadio štetu i iskreno je voleo svog kućnog ljubimca za razliku od njegovih komšija. Ipak, iz kratkog razgovora sa svakim od njih, nije osetio da bi neko poželeo da ga otruje iako su svi potvrdili da drže otrov za glodare.

Pozorniku Simonsu je ostalo još samo da uzme izjavu od gospođe Ejden, ali već je slutio da se neće razlikovati od izjava ostalih komšija u kvartu. Pošto se pozdravio sa gospođom Hil krenuo je prema najvećoj kući u ulici, ali ga je ona zaustavila, „nisam je videla već nekoliko dana. Vratila se iz Bata u subotu, bila je na partiju bridža, ali od tad je nisam videla.“

„Da li se možda vratila u Bat?“

„Ništa nije pominjala, ali vam mogu reći šta bi vam ona rekla na tu prokletinju.“ glavom je mahnula na kuću prekoputa. „Njoj je uvek provalio u šupu. Ne znam koliko puta su joj popravljali štetu na vratima. Evo... opet su joj razvaljena vrata.“ Pokazala je ka dvorištu i Simons je radoznalo virnuo iznad niske ograde.

„Da li bi joj smetalo ako bih pogledao okolo,“ pitao je i uz pratnju komišnice pošao ka otvorenim vratima šupe za baštenski alat.

„Gospođo Ejden,“ pozvao ju je nekoliko puta.

„Ketrin?“ pridružila mu se komšinica u dozivanju i pokucala na vrata što vode iz kuhinje u dvorište kuće.

Za to vreme, Simons je zavirio u šupu i primetio da je u šupi vladao pravi lom. Baštenski alat je bio srušen na zemlju, saksije polupane, a kanta za smeće prevrnuta i sve razvučeno po zemlji, ali razbijenu bočicu sa otrovom nije video, iako se ponadao da će naći razlog Lordovog trovanja upravo ovde.

„Pozorniče?“ pozvala ga je komšinica sa osetnim strahom u glasu i pokazala na vrata koja su vodila u kuću.

Položivši ruke na staklo, virnuo je unutra i primetio da neko sedi za stolom, bolje rečeno da neko spava.

„Gospođo Ejden, pozornik Simons je,“ predstavio se, ali odgovora nije bilo. Izvukao je belu maramicu iz džepa pantalona i pokušao otvoriti vrata. Bila su otključana.

Ušao je u kuhinju a neprijatan miris smrti mu je zagolicao nozdrve toliko jako da se vratio napolje sudarivši se sa radoznalom komšinicom.

„Nemojte ulaziti,“ zaustavio ju je. „Pozovite pozornika Tomasa i recite mu šta smo zatekli,“ naredio joj je i napomenuo, „ne smemo ništa da dodirujemo. Uradite kako sam vam rekao.“ Nakon što ju je ispratio pogledom, duboko je udahnuo a zatim hrabrije ušao.

Izgledalo je kao da je plavokosa žena zaspala za kuhinjskim stolom. Ispred nje je bila jedna ružičasta šolja sa iscrtanim ružama, ukrašena čistim zlatom i poruka na kojoj je bilo ispisano 
Iskreno mi je žao.

(nastaviće se...)

1. deo možete pročitati ovde: link
3. deo možete pročitati ovde: link
4. deo možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com




No comments:

Post a comment

Četvrto poglavlje