Slikar

Pripovetka "Slikar" je objavljena u zbirci priča Marsonic 28.

1

U svakom čoveku tinja umetnik sposoban da dotakne dušu rečima, glasom, pokretom ili potezom kista, ali samo retki poseduju onaj iskonski, božanski dar da je prisvoje, da je zarobe u umetničkom delu. Zato nam se ponekad čini da nas oči s portreta prate gde god da krenemo, da je dovoljan još jedan dah da statua progovori, ili da harmonija tonova iz nas izvuče one najskrivenije emocije.

U ta dela su umetnici, namerno, ali češće slučajno, utisnuli ono što ne bi smeli da kradu — samu srž postojanja. 

Iz staklene tegle izvukao je najtanji kist, od samura, namenjen za krajnje, najnežnije detalje. Približio se platnu i sitnim potezima počeo da doteruje iskru u neboplavim očima, onu koja se rađa kada misao na nekog ne popušta. Na usnama modela titrao je nežan osmeh, a u blagom nagibu glave i smirenosti ramena skrivala se tiha toplina.

Vratio je četkicu u teglu, odmakao se i još jednom osmotrio portret osobe u sivoj majici i teget-plavom sakou.

Osvrnuo se i gotovo svečano, prišao velikoj slici oslonjenoj na zid i podigao prljavi beli čaršav koji ju je prekrivao.

Njegovo životno delo bi mu svaki put zaustavilo dah, tako je bilo i sada. Prikazivao je krajolik u magli. Kroz guste sive oblake probijali su se zraci sunca, osvetljavajući zemljani put koji se protezao kroz brežuljke obrasle glogom i šipurkom. A na tom putu red ljudi. Jedan za drugim, kao da čekaju, kao da idu negde van prikaza.

Pogled mu je pao na figuru u sivoj majici i teget sakou, farmericama i žutim kanađankama.

Divio se slici svega jedan celi uzdah, onda je podigao bojama isflekan čaršav i prekrio ju je.

Okrenuo se i prišao štafelaju, skinuo portret i oslonio ga na zid da se suši.

Uzeo je paletu i teglu s kistovima, izneo ih napolje, seo za baštenski sto i posvetio se njihovom čišćenju. Prvo je četkice očistio starim novinskim papirom, zatim ih jednu po jednu umakao prvo u jednu teglu sa terpentinom, zatim u drugu. Cedeći ih posle papirnim ubrusom izvlačeći i poslednji dah boje iz njih, pazeći da dlake zadrže oblik. Složio ih je na čistu krpu i ostavio da se osuše.

Bio je to ritual, završna molitva nakon obreda.

Kada je sve vratio u atelje, namestio je prazno platno na stalak. Kratko se zagledao u njega, pitajući se ko je sledeći i kada. Isključio je svetlo i izašao, zatvarajući vrata iza sebe.

 

2

Meki, uvodni tonovi pesme True kliznuli su kroz prostor, a uskoro se glas Tonija Hedlija probijao kroz dim cigareta pevajući o zvuku njegove duše.

„Ne. Ne opet”, umalo da zajeca Kiti i okrenu se ka ćošku u kojem je stajao džuboks, doviknuvši crnokosom momku pored. „Hej, moronu, nije ni čudo što te je ostavila.”

Suzi je zadrhtao kraj usana u osmeh. Za razliku od prijateljice, nije joj smetala pesma, zapravo joj je prijala. Bila je ugodan pozadinski šum u graji koja je vladala oko njih.

„Kunem ti se, ako još jednom začujem ono huh-huh-huh ubiću ili njega ili sebe. Ili oboje.”

„Pusti čoveka da tuguje.”

„Najzad sam te izvukla iz kuće u nadi da ću te oraspoložiti, a ovde te neki idiot cele večeri smara tugaljivom baladom.” Uzrujano je mlatarala rukama. „Takve stvari se slušaju kod kuće, sa kanticom sladoleda u krilu, a ne u pabu.” Primetila je konobaricu i mahnula joj.

„Donesite nam još jednu turu i, za boga miloga, zabranite onom kretenu prilazak džuboksu.”

Žena se nasmejala, pokupila prazne čaše i otišla.

„Kako napreduje rad?”

„Nikako”, priznala je snuždeno nalaktivši se na sto.

Umesto da piše tezu, svako malo bi se uhvatila kako gleda u prazno dok joj misli lutaju ka drugom kraju grada, ka njegovom stanu.

Tuga zatitra u njoj, a iznenadni nalet nelagode joj prostruja kičmom, menjajući se u blagu jezu. Odjednom je imala osećaj nečijeg pogleda na potiljku. Prošla je rukom kroz kosu u nadi da će osećaj nestati.

„Ne tuguj za budalom, vidi koliko ih ima u ponudi.” Prizvala ju je stvarnosti prijateljica.

Setno joj se osmehnula i oterala od sebe teške misli.

Pune čaše našle su se pred njima u trenutku kad se pesma završila, a Kitine oči su poletele do najbrojnijeg i najglasnijeg muškog društva okupljenog oko stola na sredini paba.

„Geri, da se nisi usudio”, doviknula je konobarica zapretivši prstom momku koji je ustao. „Ili ćeš platiti turu celoj kafani.”

Momak se namrštio, prijatelji oko njega se nasmejali, a onaj najbliži ga je povukao za rukav da sedne.

Prizor ju je na kratko oraspoložio, ali uskoro je ponovo zamišljeno pogledom krstarila kroz prostor ispunjen duvanskim dimom i naletela na nepomične oči u senci mračnog ćoška. Njihova prodornost izazivala je u njoj napetost koju nije mogla da objasni. Delovalo je kao da gleda kroz nju. Blago se stresla. Čovek je oborio pogled na notes u krilu, pa ga ponovo podigao prema njoj.

Ruka joj je lagano zadrhtala na čaši.

„Onaj lik tamo te posmatra”, upozorila je prijateljicu na čoveka u sivoj jakni. Kiti se kratko osvrnula i otpila gutljaj vina.

„Zašto misliš da posmatra mene? Možda tebe merka”, uzvratila je, podižući obrve. Ipak, obe su znale da je pored vrcave plavke, oštrog jezika, Suzi neprimetna kao crkveni miš. Čak je i bivši to mislio — ako je to uopšte bivši; upoznala ga je dok je pokušavao da smuva prijateljicu, a kada je shvatio da nije zainteresovana za intelektualca u potrazi za ozbiljnom vezom, okrenuo se njoj, da bi potom nestao bez traga nakon prve ozbiljne svađe.

„Dobro veče”, prenuo ih dubok glas i pre nego što su primetile sredovečnog čoveka kako stoji pored njihovog stola. „Izvinjavam se na uznemiravanju, ali bila mi čast kad biste dozvolili da Vas naslikam.” Okrenuo se ka Suzi i stavio pred nju list papira koji je verno prikazivao njene crte lica.

„Vi ste ovo nacrtali?”, pitala je zadivljeno, nesvesno se osmehujući.

„Voleo bih naslikati Vaše oči. Imate tako neobičnu boju.” Zagledao se u nju toliko intenzivno, da je imala osećaj da ju je prikovao pogledom. „Pod izvesnim uglom deluju skoro… jantarno… izuzetna retkost”, dodao je jedva čujno.

„A ti uvek negoduješ zbog šućmuraste boje.” Zvonko se nasmejala Kiti. Stranac kao da je nije ni primetio, uporno je zurio u Suzi. Naterala se da obori pogled i kratko pogledala u stranu.

„Želite li nam se pridružiti?”, pitala je prijateljica.

„Hvala na pozivu, ali ne.” Trepnuo je, a crte lica su mu postale blaže, bore na čelu su nestale, a tanke usne se opustile. „Moj kontakt i adresa su na poleđini. Zaista bi mi učinili izuzetnu čast”, rekao je i nestao u gužvi.

„Suzi, ovo je fantastično”, uzviknula je Kiti, uzela joj skicu i kratko je proučila, pa pokazala prijateljici. „Fenomenalno.”

Bila je zamišljena na crtežu, verovatno je i sada imala taj zamišljeni tugaljiv izraz.

„Čula sam da su slikari najbolji ljubavnici. Prvo vode ljubav s tobom u krevetu, onda ponovo dok te slikaju.” Smejala se uzbuđeno, svesna da se ona ne bi dvoumila, ni časa.

„Mator je”, mrštila se i na samu ideju da legne sa zagonetnim strancem.

„Godine znače iskustvo.” Namignula joj je prijateljica i nasmejala se. „Totalno bi trebala dozvoliti da naslika te tvoje gotovo jantarne oči”, imitirala je slikarev ozbiljan glas.

„Ne znam”, odmahnula je glavom. Nije je privlačila ideja da nekome pozira, bio je to tako intiman čin.

„Hej, učini jednom u životu nešto spontano, ako ništa, barem zbog iskustva. Možda postaneš nova Mona Liza.” 

3

Uzbuđenje mu se mešalo sa iščekivanjem; gotovo mu je igralo na vrhovima prstiju — mogao je da im oseti miris, da okusi njihovu oporu slast na jeziku. Srce mu je ubrzano kucalo, a misli se vrtele u tihoj napetosti.

Voleo je osećaj kada očekivanje postaje gotovo opipljivo, kada postane tiha, neuhvatljiva sila koja ga tera da stvara.

Pogledao je po ateljeu, još jednom proveravajući da li je sve pripremljeno.

Sunčeva svetlost probijala se kroz prašnjave prozore i obasjavala finu teksturu pripremljenog platna, čekajući da mu udahne prve linije života. Na stolu pored štafelaja stajale su spremljene boje i palete s debelim naslagama boje, kistovi i očišćeni slikarski noževi, spremni za svaki sledeći potez.

Odmaknuo je tešku bordo draperiju s prozora i namestio drvenu stolicu ispred zamišljajući model na njoj. Premestio ju je još nekoliko puta. Pomerio stalak, proverio pripremljeni alat dok se najzad interfon nije oglasio.

Kestenjasta kosa joj je padala u talasima na ramena, a oči su na dnevnom svetlu poprimile zelene nijanse. Nos joj je bio sitan, prćast i podizao je usne dajući im srcoliki oblik. Dug vrat sakrila je narandžasto-zelenim šalom. Čim ju je uveo u atelje zamolio ju je da ga skine zajedno sa kaputom.

„Niste rekli šta da obučem, nadam se da je ovo u redu?” Nosila je zeleni džemper malog V izreza i obične farmerice.

„Odeća je nebitna, to je samo ljuštura. Mene zanima ono što izbija iznutra. Iz Vaše srži, iz Vaše duše.” Ponovo joj se zagledao u oči, sa svetlom koje je prodiralo kroz bordo zavesu, njihova je boja potamnela u čokoladnu nijansu.

Smestio ju je na stolicu ispred prozora i rekao joj da se opusti i nađe pozu koja joj je najprijatnija, onda je stao iza štafelaja posmatrao je, proučavao linije, senke, delovalo je kao da je prošla čitava večnost dok nije počeo da meša boje povremeno vireći prema njoj.

Najzad je platno počelo da oživljava pod njegovim potezima. Prvo su to bile grube skice lica, zatim je prešao na senke polako prelazeći na detalje.

Dugo je ćutala, povremeno bi stolica bolno zaškripala pod njenim pokretima, podsećajući ga da je stvarna, a ne tek ideja na platnu.

„Slikate samo portrete?”, najzad se usudila progovoriti, glasom koji je titrao znatiželjom.

„Većinom, da.” Virnuo je prema njoj proučavajući senu koju su stvarale njene duge trepavice. Odvojio boju koju je pripremio i dodao u nju malo plave.

„Da li se može živeti od slikanja?”

Susreo je njen ljubopitljiv pogled.

„To je suština mog postojanja.”

„Da, ali da li je dovoljno da Vam stavi hranu na sto, plati račune.” Nakrivila je glavu u stranu i proučavala ga iščekujući odgovor.

„Novac je samo gorivo, ne i putovanje.” Umakao je četkicu u novu nijansu i lenjo je okrenuo među prstima, primetivši kako su joj oči iskrile intrigom — ni traga onoj seti koja ih je mutila pre neko veče u pabu.

„Nećete daleko stići bez goriva”, rekla je i slegla ramenima.

„Daleko… hm”, ponovio je zamišljeno. „Ponekad nije stvar u daljini, nego u dubini. Možete putovati čitav život, a ne dotaći sopstvenu suštinu.”

Nasmešila se iz pristojnosti.

„Zvuči lepo, samo što računi ne mare za suštinu našeg postojanja.”

„Novac meri samo ono što je vidljivo”, odgovorio je blago. „Ja merim ono što ostane kad sve vidljivo nestane.”

Na trenutak je zaćutala, a zatim upitala: „Šta ako ne ostane ništa?”

„Duša ostaje”, rekao je i nastavio da slika, skriven iza platna, prepuštajući je tišini, nadajući se da će melanholija koju je ranije primetio u njenom pogledu isplivati sama od sebe, i u potpunosti je ispuniti. 

4

Potezi četkice tiho su klizili po površini platna, uz povremeni zvuk mljackanja boja po drvenoj paleti. U prostoriji je vladala samo ta ritmična harmonija, narušena povremenim udaljenim zvucima sa ulice.

Stolica ju je žuljala. Što je duže sedela na njoj, sve više joj telo trnulo od hladne, tvrde neudobnosti. Leđa su je počela boleti već nakon nekoliko minuta, a bol se uvlačio u svaki mišić, tupo je opominjući da mora ostati mirna. Osećala se kao lutka u izlogu, posve nemoćna da pobegne od njegovog pogleda, ali i sopstvenih misli i tuge koja ju je pritiskala poput ćebeta u koji je volela da se umota svake večeri… kad već nije bilo njegovog zagrljaja. Još uvek je mirisalo na njega, na citrus pojačan sandalovinom i taj miris je bio nešto najbliže što je imala umesto dodira za kojim je čeznula.

Pomerila se i stolica se oglasila jadikovkom starog drveta opominjući je da miruje, i neminovno privukla pažnju slikara.

Proučavao ju je. Osećala se ogoljeno pod pogledom njegovih tamnih očiju. Prodirao je dublje nego što je želela da iko zaviri. Majka ju je posmatrala na taj način, samo što u njegovom pogledu nije bilo prekora i nezadovoljstva.

Uvek je tražila mane na njoj: „Trebala bi nositi jaču šminku; kosa ti je uvek masna, sigurno ne znaš pravilno da je ispereš; zašto si obukla plavu košulju ispod sivog sakoa; zar ti nije neudobno u pantalonama. Od mene si nasledila tako lepe noge, trebala bi nositi miniće, onda bi lakše našla momka. Ženi je mesto u kući za šporetom, a ne u nekoj tamo kancelariji zbog koje si bledunjav i isušen.”

Majčino osuđivanje joj ispuni misli. Nije znala šta je gore, da li to što je majka konstantno nezadovoljna njenim životnim izborima ili što je otac ponosan na njih.

„Moj doktor nauka”, govorio je pun ponosa, a još je bila daleko od te titule i ko zna da li će je ikad ostvariti. Kako stvari trenutno stoje, čini se da nikada neće.

„Možemo li, molim Vas, napraviti pauzu”, prekinula je tišinu u nadi da će na taj način sići s ringišpila misli na kom se vozila.

„Naravno, kako neuviđajno od mene. Sigurno ste se umorili.” Ostavio je paletu na stolu i četkicu u teglici. „Napravimo kraći predah. Jeste možda za šolju čaja?”

„Da, to bi bilo prijatno. Hvala Vam.” Osmehnula se i ustala sa stolice. „Mogu da virnem?”, pitala je.

„Slobodno, to je Vaša slika.” Pokazao je na platno i upozorio je: „Još uvek nije završena.”

Nije sačekao da svedoči njenoj reakciji. Čula je kako se njegovi koraci udaljavaju i nestaju u zadnjem delu kuće. Protegla se i prišla štafelaju i na tren zanemela.

Na platnu je bila ona, ili bar obris nje. Krhka figura ukočeno smeštena na drvenoj stolici. Prigušeni tonovi maslinasto-zelene i oker boje grlili su je i hvatali odsjaj zelenog džempera. Kosa joj je ležala na ramenima, lagano se sjajeći u svetlosti koje je dopiralo sa prozora iza nje.

Ali oči… oči su bile samo dve bele šupljine koje su zjapile iznad pažljivo oblikovanog lica. Čekale su da ih ispuni. Toliko je govorio o njima, posmatrao ih i proučavao, da je pomislila da ih je prve naslikao.

Osmehnula se razmišljajući kakav bi filozofski odgovor dobila na pitanje zašto je odabrao taj redosled.

Prisetila se razgovora i odmahnula glavom u neverici, shvativši da mu ponos verovatno ne dozvoljava da prizna da pripada onoj vrsti gladnih umetnika koji kroz filozofiju pravdaju svoje opsesije.

Osvrnula se po ateljeu.

Uz zidove su stajali naslonjeni portreti, lica nepoznatih ljudi, svako zarobljen u nekom svom svetu: žena s rukama sklopljenim kao u molitvi, uplakani starac, plavokoso dete koje se smeje. Prašina je ležala po njihovim ramovima, kao uspavani trag vremena.

Onda je u uglu ugledala sakrivenu veliku sliku. Platno je bilo ogromno i čaršav ga je jedva pokrivao, ostavljajući pri dnu izložen ugao — taman dovoljno da se nazre par kanađanki.

Nešto je u njoj zadrhtalo prisećajući se koliko su joj nedostajale u hodniku, onoliko koliko joj je smetalo kad se o njih spoticala.

Približila se, gotovo ne dišući, i prstima uhvatila rub čaršava. Povukla ga polako i zanemela pred prizorom koji se otvorio pred njom.

Red ljudi zurio je u nju sa tog platna, svako lice obuzeto sopstvenom tišinom, ali kao da su svi istovremeno pokušavali nešto da joj saopšte. Među njima je ugledala uplakanog starca, i plavokoso dete, samo što se ovde nije smejalo. Delovalo je prestravljeno, napaćeno, usta su mu bila napola otvorena kao da je vrisak ostao zarobljen u ulju.

I onda… pogled joj je pao na lice koje je poznavala. Na crte koje su joj nedostajale. Toliko puta ih je prstom opisivala dok se na jastuku pored nje budio.

Trepnula je, učinilo joj se da mu se izraz izmenio, da se iznenađenje prelomilo u stravu kada ju je ugledao, delovao je kao da je pokušava upozoriti, ali je ostao zauvek nem, zamrznut u tom trenutku.

Koraci su odjeknuli hodnikom, preteći se približavajući ateljeu.

Pogledala je ka vratima, zatim još jednom na sliku upijajući užas u neboplavim očima. Drhtavim rukama je spustila čaršav i vratila se do stolice.

Sela je, ukočila se pitajući se da li je umišljala ta lica i neizgovoreno upozorenje u njihovim izrazima… i šta predstavlja ta slika? 

5

Vrata su zaškripala kad ih je gurnuo ramenom, pazeći da tacna sa dve šolje čaja ne zadrhti. Miris mente i meda razbio je ustajali vazduh ateljea.

Sedela je na stolici, savršeno mirna, ali ne i opuštena. Pogled mu je odmah poleteo u ćošak ka velikom platnu. Čaršav je mirovao, ali rub tkanine je bio iskrivljen, kao da ga je neko nedavno dirao.

Zastao je na pragu. Stezala je šake u krilu, a oči su joj bile ispunjene nemirom i pitanjima. Treptala je kao da se borila sa neizgovorenim mislima.

Spustio je tacnu na sto, ne progovorivši, i ostao još trenutak da je posmatra, pitajući se šta je videla na platnu. Znao je šta on vidi na njemu, ali još uvek nije svedočio tuđoj reakciji.

„Kakav je utisak?”

Zbunjeno je nakrivila glavu, zatreptala i kao da se prizvala u sadašnjost.

„Veoma ste talentovani.”

Nasmešio se blago, svestan sopstvene veličine i božanskog dara koji je nosio u sebi. Niko na ovom svetu nije mogao da se meri s onim što je on bio kadar da ostvari.

„Talenat”, podrugnuo se pružajući joj šolju mirišljave, vruće tekućine, „to je samo reč kojom se opisuje predispozicija moguće veličine.”

Prihvatila je šolju, na tren zadržavajući pogled na njegovim dugim prstima, obojenim tankim tragovima osušene zelene i oker boje.

„Samo istinski velikani poseduju božansku moć hvatanja same esencije ljudskog postojanja… ili duše, kako je često nazivaju.”

„Mislite da duša može da stane na platno?” Dunula je u vrelu tečnost i udahnula njen biljni miris.

„Smeh tog deteta tamo”, klimnuo je glavom ka portretu kraj zida, „to je suština njegovog postojanja. Dečja nevinost koju svi izgubimo odrastanjem, kao da je neko izbriše iz nas.” Odmahnuo je rukom kao da briše platno ispred sebe.

Oči su mu kratko skliznule do nje, pa nazad do šolje u rukama, upijajući njenu toplinu.

„Odrastanjem stavljamo maske skrojene od reči, navika, iskustava… sve ono što nas oblikuje, a svakoga na drugačiji način. Bit svakog od nas je poseban. Neko nosi ljubav. Neko strah… a ako je dovoljno pažljivo posmatrate, možete je uhvatiti pre nego što nestane.”

„Znači duša onog deteta je nevinost, a one žene tamo… nada u spasenje?” Pokazala je na portret žene u molitvi.

Kratko se osvrnuo i sa zadovoljnim osmehom joj klimnuo, dok je hranio ego što je s takvom lakoćom prepoznala tragove životne esencije koje je udahnuo tim modelima.

„Shvatili ste.”

„Šta je onda moja bit?”, pitala je zaintrigirano.

Zastao je, odmeravajući je.

„Vaša tuga. Seta. Neko Vam je ranio dušu, naprsla je, i sada je izložena… ogoljena, ostavljena da je ubere svako ko je sposoban da je ugleda.”

Ugrizla je donju usnu i skrenula pogled blago se stresavši.

„I vi vidite tu moju dušu? Pomalo zastrašujuće.”

„I jeste.” Prstom je zamišljeno dodirnuo ivicu šolje. „Onaj koji Vam je to učinio zaslužio je kaznu.”

Trznula se, ali nije ništa rekla. Umesto toga, oči su joj poletele ka velikoj slici.

„Pitam se… šta bi bila njegova suština?”

Ispratio je njen pogled do platna, pitajući se na koga je pomislila. Da li je nekoga prepoznala? Misao ga je tiho zaintrigirala.

Odložio je šolju na tacnu i polako prišao štafelaju, spreman da započne završnu fazu rada.

„Pričajte mi o njemu, da vidimo… da li je zaista zaslužio kaznu”, rekao je sa suptilnom težinom u glasu, i posmatrao kako joj se ramena grče, a oči boje setom.

 6

Spustila je šolju u krilo i zamislila se. Topla tekućina grejala joj je dlanove, kao što su joj uspomene grejale srce. Kapci su joj na trenutak zadrhtali, a u uglu usana pojavila se senka osmeha koja je odmah nestala.

„Bio je…”, počela je tiho, tražeći reči, i ispravila se, iznenađena što o njemu govori u prošlom vremenu. „Visok je, širokih ramena. Pored njega sam se uvek osećala sigurno. Oči plave, kao vedro nebo, ponekad deluju hladne, ponekad toplo svetlucave. Uvek su me ljubopitljivo posmatrale, kao da pokušava da pročita sve što krijem, sve što još nisam priznala ni sama sebi.”

Setila se strave u njegovim očima na ogromnoj slici i stresla se od te scene pitajući se da li je to zaista on ili neko ko podseća na njega.

Zastala je i pogledala ka slikaru. Od platna ga nije videla, samo je čula onaj ritmičan, smireni zvuk na koji se već navikla: mljackanje četkice u boji, zatim šuštanje po platnu.

„Kakav je bio prema Vama?”, pitao je.

„Bio je nežan, ali tvrdoglav.” Odmahnula je glavom i kratko se nasmešila sama sebi. „Tvrdoglav do bola. Isto kao i ja. Često smo se raspravljali zbog sitnica.” Prekor joj je bojao glas, zajedno sa senkom kajanja.

„Kao što su?”, upitao je, nagoveštavajući da je spreman da upije svaki detalj.

„Filma, reakcije likova ili prijatelja, ili zbog večere… da li ćemo naručiti picu ili kinesku hranu. Poslednji put smo se posvađali baš oko večere. Tvrdio je da je uvek onako kako ja želim. Nabrajajući mi sve moje greške. Smešno, zar ne, kako od ničega napravimo nešto.”

Zamislila se, pogledom odlutala negde daleko, u sve ono što se ne bi desilo da je samo pristala na picu. A voli picu, svaki zalogaj je mali čin prkosa majci, za koju to nije zdrav i uravnotežen obrok.

„Da li Vas je bolela njegova osuda?”

„Ne… bio je u pravu. Boleo me je njegov odlazak i to što mi se nije javio. Što i danas odbija da mi se javi.”

Počela je da preživljava taj trenutak rastanka. Rekla mu je da je isti kao njena majka — uvek vidi samo ono loše u njoj, ne mareći za sve što čini za njega.

Kako li je mogla da ga uporedi s njom? Nije joj bio ni nalik, ni trunčicu.

Umorno se naslonila unazad u stolici, sećanja su prizvala suze koje nije htela da pusti, ne želi biti kao onaj starac suznih očiju. Obrisala ih je u nadi da će i tuga nestati. Uzdahnula je i okrenula se ka stalku iza kojeg se krio slikar.

„Da li znate da su afrička plemena odbijala da stanu pred fotoaparat, plašeći se da će im ukrasti dušu?”, rekla je tiho, tek da promeni temu, u nadi da će se udaljiti od sećanja koja su je pritiskala.

„Da, čuo sam za to.” Kratko je virnuo iza platna, sa blagom znatiželjom u očima. „Sasvim prirodan i opravdan strah. Jer šta smo mi bez duše? Samo hrpa organa smeštena u kalup. Svrha našeg postojanja počiva u životnoj esenciji koja nam je podarena dolaskom na ovaj svet… i koju ćemo vratiti kad ga budemo napuštali.”

Suzin fokus zadržao se na njegovim mračnim očima, pokušavajući da odgonetne da li je briljantan ili lud.

„I vi mislite da se to može… preneti na platno?”

„Svakako”, rekao je samouvereno. „Mogu je i preneti, i sačuvati na ovom platnu. Videli ste ono dete, i njegovu sreću. I onu ženu, i njenu nadu.” Kratko se osvrnuo ka pomenutim portretima.

Klimnula je, jer su njihove emocije u očima bile gotovo opipljive.

„Ali na onoj drugoj slici ste ih prikazali…” Pogledala je u platno, setivši se strave u očima ljudi u redu.

„Ah… da.” Na licu mu se pojavio lagan osmeh, mešavina ponosa i neobjašnjive topline. „Ta slika predstavlja budućnost. Ova”, pokazao je na platno, „predstavlja sadašnjost.”

Zadržao je pogled na njoj. Oči su mu bile prodorne, odmeravale su svaki njen trzaj, svaku misao. Susrela ih je dok joj je u glavi pulsirala spoznaja da bi mogla završiti na toj slici, zarobljena u trenutku koji nije želela. Srce joj je ubrzano tuklo dok je polako shvatala šta to znači.

„Ne želim tako da izgledam. Ne želim da se nađem na velikoj slici.” Naglo je ustala sa stolice.

„Niko to ne želi.” Slegnuo je ramenima ravnodušno. „A ipak — u redu za poslednji sud, svi će tako izgledati. Ali postojaće i ove studije… koje prikazuju Vašu životnu bit.” Pokazao je na stalak ispred sebe.

„Ne želim ni to. Predomislila sam se. Ne želim svoj portret, ne želim da me išta podseća na ovaj period života… Hvala Vam i žao mi je… ali moram da idem.”

Prišla je čiviluku, uzela kaput, šal i tašnu, i istrčala napolje.

Svež vazduh ju je udario u lice. Podigla je glavu ka nebu i duboko udahnula, prebacujući šal oko vrata.

Onda se osvrnula prema prozorima ateljea na prvom spratu.

„Čudak”, rekla je i zakoračila prema autu vadeći ključeve.

 7

U vazduhu je još uvek lebdeo miris citrusa, sandalovine i ruža, pomešan sa oštrim tonom mente. Trag njenog prisustva.

Zagledao se u praznu stolicu, pa na platno, prizivajući u sećanje model.

Uzeo je četkicu — onu najtanju, za najfinije detalje. Umočio je u boju jantara, dodao jedva primetnu nit bele, i nežno povukao liniju preko zenice.

Nedostajalo je još samo nekoliko poteza.

Odmaknuo se i odmerio platno; oči na slici gledale su negde daleko, obojene setom i tugom, kao da je znala da više nikada neće otići odavde.

Neko je napolju povikao, zatim se čuo udaljen zvuk motora, pa naglo cviljenje kočnica. Kroz prozor ugledao je nešto narandžasto i zeleno — vetrom podignut njen šal sa asfalta i bačen u vis kao poslednji pozdrav.

Nije prišao prozoru. Ne voli posmatrati tuđe stradanje, dovoljno mu je što je svedočio svom. Odložio je četkicu u teglu. Skinuo je portret i naslonio ga na zid da se suši.

Zatim je pažljivo prišao velikoj slici, onoj što ju je godinama slagao u slojevima.

Otkrio je svoje životno delo — Poslednji sud.

Na kraju reda, među bezličnim licima, zasijala je kestenjasta kosa. Lice koje ga je gledalo bilo je ispunjeno prekorom.

Bila je jedna od tih. Jedna od retkih koje shvate njegovo sveto poslanstvo.

Možda ne mogu da ga izgovore, da mu nametnu tačan naziv, ali intuicija u njima podigne uzbunu.

Dok je prao umorne ruke nakon čišćenja alata posmatrao je kako se žuta, zelena i oker razlivaju po belom porcelanu, razrede se sa čistom vodom i nestanu u slivniku. Poznata težina mu ispuni mrtvo srce. „Moralo je tako biti”, tiho je smrmljao u bradu.

Nisu svi umirali.

Samo oni koji su znali. Ona je znala.

Morala je otići pre nego što bi izgovorila ono što bi ga zauvek razotkrilo, a red na slici još nije bio završen… i još dugo to neće biti.

Autor: Daniela Vrškova

Ilustracija je kreirana AI asistentom Gemini, prema autorskim instrukcijama pisca.