Zemlja nade 5

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo:  link

 

5

Ela

 

Noć sam provela sklupčana na stolicama pored brata čekajući onaj kratak trenutak njegove svesti kako bih se uverila da je još uvek tu sa mnom.

„Bićeš dobro,“ šapnula sam mu u želji uveriti samu sebe u istinitost tih reči. „Boli te?“ nerazgovetno mi je odgovorio i na kratko otvorio oči, nije me video, ali ja sam videla bol u njegovim očima koja je izvukla suze iz mojih. Brzo sam ih obrisala, jer je Ina ušla i ponovo ga je uspavala objašnjavajući da ne sme da trpi bolove. Naša sitna babica je bila sasvim iscrpljena. Svi su bili. Bila je ovo duga i teška noć.

„Dobro jutro,“ pozdravio me je doktor pošto sam ušla u kuhinju. Umorno je sedeo za stolom i pokazao mi da sednem prekoputa njega i vratio naočare na široki nos. „Čudim sa da si uspela da ustaneš sa tih stolica,“ prokomentarisao je pošto sam masirala ukočena ramena. Agnet me je u sred noći pokušala oterati kući ubeđujući me da mu ne mogu pomoći, ali nije uspela u tome.

Doktor je dohvatio jednu čistu šolju sa tacne na stolu i nasuo mi vruć mirišljavi čaj. Bila je to neka mešavina sa nanom.

„Kad popiješ ovaj čaj, htela ne htela, moraćeš otići kući,“ i pre nego što sam stigla da se pobunim podigao je kažiprst. „Moraš da dezinfikuješ kuću. Timo mora kući. Ne možemo ga ostaviti ovde na stolu a naše sobe u ambulanti su...“ umorno je odmahnuo glavom. Požar nije zahvatio zgradu sa doktorovim stanom i ambulantom, ali sve je iseljeno na trg, prostorije su isprskane vodom a u školu su unete samo najpotrebnije stvari iz ambulante. „Dolaziću svaki dan. Više puta, ali ne može ostati ovde.“

„Izvući će se?“

„Naravno da hoće,“ rekao je sigurno i nežno se osmehnuo, „ali sa kakvim posledicama, to će vreme da pokaže.“

„A opekotine?“ izgledale su stravično. Cela desna strana mu je bila spaljena, od glave preko ramena, deo grudi i cela desna ruka, sve do dlana.

„One nisu opasne po život. Znam da deluju zastrašujuće, ali nisu. Noga, Ela... noga mene brine.“ Uzdahnuo je i protrljao je oči ispod naočara a onda ih ponovo namestio i ohrabrujući se nasmešio. „Mislićemo pozitivno i pobrinuću se za njega najbolje što znam.“

Doktor Rov je bio naš jedini lekar i apotekar, sada je za taj poziv pripremao svoju kći Agnet. Bila je par godina starija od mene i uvek je isto kao i doktor, stajala prva na crti. Bilo je to nepisano pravilo da su to ljudi koji se ne love.

Nakon što su pregledali Tima i uverili me da je dobro, našli su sredstvo za dezinfekciju na jednoj hrpi na trgu i poslali me kući, gde sam zatekla moju najbolju prijateljicu. Posve sam zaboravila na živinu, zečeve i kozu, ali moja Lati nije. Pobrinula se za sve i pomogla mi da pripremim kuću za Timov dolazak. Sve vreme pokušavala je da me uteši i ponavljala da je najbitnije da je Timo živ.

Čim smo završili otišla je kod doktora a uskoro nakon toga uz doktorovu pratnju Bromas i Opan preneli su brata na nosilima do naše kuće.

Doktor mu je dao još jednu injekciju i pre nego što je otišao dao mi je zadnje instrukcije, „kad se probudi, daj mu nešto da pojede. Nešto kašasto i ne mnogo. Ujutro ću doći da mu promenim zavoje na opekotinama i proverim nogu.“

Pošto sam ispratila doktora, zastala sam na vratima spavaće sobe i zagledala se u Timovo lice pokriveno gazom. Jecaj je pobegao iz mojih grudi a suze su same krenule. Celi dan sam ih potiskivala, ali sada ih više nisam mogla zadržati.

„Ela, moraš biti jaka,“ rekla je Lati i privukla me u zagrljaj „Ne sme čuti da plačeš... Ajmo napolje.“ Pokušala je da me ubedi da će biti dobro i na tren sam joj poverovala ali čim sam ponovo ostala sama, neželjene misli uvukle su se u moju glavu i izvukle nove potoke suza. Sedela sam sklupčana u svojoj omiljenoj fotelji na verandi i tiho plakala.

„Kako je?“ prenuo me glas iz susednog dvorišta, i naterao da se saberem i  obrišem suze.

„Spava,“ odgovorila sam i čula olabavljene daske na ogradi kako se pomeraju. Lovac je uskoro stajao na stepeništu. „Pa, bili ste u pravu... bilo je to traćenje resursa.“

„Ja...“ odmahnuo je glavom kao da izbacuje neke misli a onda duboko uzdahnuo. „Žao mi je što ste me pogrešno shvatili. Doneo sam vam nešto. Moglo bi mu pomoći.“ Pružio mi je pokrivenu drvenu posudu. „To je melem za opekotine. Umočite zavoje u njega i menjajte mu četiri puta na dan.“

„Hvala,“ odgovorila sam zbunjeno a on je samo klimnuo glavom.

„Mislim da se probudio,“ rekao je. Osvrnula sam se i pre nego što sam stigla išta reći ponovo sam čula one daske na tarabi a onda i Timov nejaki glas kako me doziva.

 

U svim kućama su spavaće sobe male, u njima ima prostora samo za krevet, ormar i dve stolice. Kad se u takvu sobu uguraju četiri odrasle osobe onda imate osećaj da vas zidovi pokušavaju progutati. Na sve to još dodajte strepnju i loš predosećaj, i želja za begom iz te prostorije postaje neizdrživa. Međutim, nisam pobegla, sedela sam na krevetu pored brata i držala ga za ruku.

Kao što je i obećao, doktor Rov je već sledećeg jutra došao da proveri Tima, a u toku dana obišao ga je još dva puta. Svaki put su njegove bore na čelu bile dublje a pogled na Timovu nogu zabrinutiji. Predveče je sa sobom poveo i Agnet. Otac i kći, bez reči su pregledali bratovu nogu a nakon toga su na kratko izašli iz sobe i tiho razgovarali u hodniku.

„Šta se dešava tamo? O čemu razgovaraju?“ šapnuo je Timo neispuštajući iz pogleda vrata nadajući se da će mu ona objasniti zabrinutost na licima doktora.

„Ne znam,“ slagala sam. Slutila sam, ali sam ujedno i strahovala od same pomisli na odgovor koji smo uskoro dobili.

„Timo, moramo da porazgovaramo,“ rekao je doktor ulazeći. Bio je ozbiljan i odlučan a Agnet se nije mnogo razlikovala od svog oca. Stala je kod prozora naslonivši se na prozorsku dasku, prekrstila mršave ruke, posmatrala i učila. Svojim stavom i ponašanjem bila je isti otac, ali izgledom je povukla na svoju majku. Imala je njene okrugle smeđe oči i taman ten, njenu gustu crnu kosu koju je nosila utegnutu u punđu, lepa, i egzotična, i sušta suprotnost svom ocu koji je bio zdepast, kratkih nogu i kratkog vrata. Glava kao da mu je bila nasađena na široki torzo, govorili su da čak i kao mladić nije bio lep i čudili se što je takva lepotica videla u njemu, ali bio je vredan i pametan a od svog svekra je naučio kako biti dobar lekar. Uvek je bio veoma posvećen svojim pacijentima a Agnet nije zaostajala za njim. Međutim, kći je posedovala nešto što njen otac nije imao, pored poverenja pacijentima je umela da ulije nadu i kad je nije bilo. Nadala sam se da će tako biti i sada, jer doktor se spremao saopštiti bratu loše vesti.

„Timo, oštećenja na tvojoj nozi su prevelika,“ počeo je doktor sedajući na stolicu pored njega. „Plašim se da ako je ostavimo još koji dan, mogao bi izgubiti celu nogu, u najgorem slučaju komplikacije koje bi zbog toga nastale mogle bi ugroziti tvoj život. Već sada ga ugrožavaju.“

„Ne postoji način da je spasete?“ uskočila sam sa pitanjem.

„Ne. Na žalost, ne postoji drugi način. Nogu moramo da amputiramo. Naravno da ćemo sve raditi pod to...“

„Š... š... šta,“ uskočio mu je u reč brat i osetila sam paniku u njegovom glasu. „Šta želite da u... u... radite sa mojom nogom?“  

„Moramo je amputirati. Timo, ne postoji drugi način.“

„S... sada... O... o... ovde?“ Zdravom rukom je gužvao pokrivač i pokušao da se podigne, da protestujem, da pobegne, ali bolovi su ga sprečavali u tome. Bio je u šoku i uplašeno gledao čas u mene kao da bih ga ja mogla spasti a čas u Agnet, nadajući se da će se usprotiviti ocu.

„Sutra, odmah izjutra. Prvo moramo da te pripremimo za operaciju, ali da, radićemo ovde kod vas,“ potvrdio mu je doktor mirnim glasom a zatim pogledao u mene. Znala sam šta taj pogled znači. „Moramo to učiniti, Timo,“ nastavio je odlučnim glasom. „Ako želiš da preživiš, nogu moramo da amputiramo. Samo ispod kolena. Žao mi je... zaista mi je žao.“

„Ne... ne... ne,“ ponavljao je a onda nemoćno viknuo, „neću vam to dozvoliti.“ Doktor je pogledao u mene, te sam pokušala biti glas razuma.

„Brate, poslušaj ih. Ne žele ti zlo.“

„Agnet, molim te,“ okrenuo s k njoj kad je video da sam i ja na doktorovoj strani. Agnet je razmenila pogled sa svojim ocem, nakon kojeg je doktor pošao napolje i pozvao da ga sledim a mlada doktorka je zatvorila vrata za nama. Načula sam da mu je počela govoriti o povredi, o krvarenju u nozi, o tetivama, a ja sam pošla za doktorom pošto me je pozvao u primaću sobu.

„Gde želite raditi doktore?“ pitala sam.

„Mislio sam ovde. Ovde ćemo imati najviše svetla. Ne moramo je isprazniti. Možda bi mogli samo pomeriti nameštaj i prekriti ga plahtama a iz ambulante ćemo preneti ostalo što je potrebno.“

„Izneću sve nepotrebno kako bi imali više mesta,“ odgovorila sam hladno ostavljajući senku svoje brige da lebdi iza mene. Sinoć, kad sam legla da spavam zaspala sam u suzama a ujutro ustala i kao da je neko isključio prekidač u meni. Sve sam radila automatski, bez mnogo razmišljanja. Misli su bile luksuz koje su budile osećaj nemoći u meni i plašila sam se da ako bi samo na tren popustila, okupirale bi me i na kraju slomile a to sebi nisam mogla dozvoliti. Morala sam ostati prisebna i barem prividno jaka kako zbog Tima, tako i zbog sopstvenog duševnog zdravlja.

Doktor mi je utešno stisnuo rame.

„Spasite mu život, doktore.“

„To i planiram. Najradije bih to uradio odmah, ali pada noć a potrebno nam je dosta svetla... Nadao sam se, Ela, zaista sam se nadao da će krenuti na bolje.“ Kao da je pokušavao da se opravda.

„Ali nije krenulo na bolje.“

„Ne, nije,“ potvrdio je moje reči i pogledao u vrata koja su se otvorila. Agnet nam se tiho pridružila.

„Koliko toliko se smirio. Tražio je da mu objasnim ceo postupak. Biće dobro. Jak je on, ali ipak sam mu dala nešto za smirenje.“ I ona mi je utešno stisnula rame, isto kao i njen otac pre nekoliko trenutaka a onda je pogledala na mali ručni sat. „Daj mu sada nešto da pojede, ali ništa više posle toga.“

„Biće nam potreban još neko da ga prenesemo na sto.“ Primetila sam oprez u doktorovim očima. „Zbog opekotina ne bih želeo da ga previše njih nosi. Da li je u redu ako bih pozvao lovca?“ pitao je. „Pokazalo se da je prilično dobar asistent.“ Klimnula sam u znak prihvatanja.

„Niko ne mora znati da je bio ovde... ili bi možda mogli pozvati Bromasa,“ predložila je Agnet i pogledala u svog oca.

„Zaista, u redu je,“ potvrdila sam. „Pozovite ga. Nemam ništa protiv.“

Uopšte me nije bilo briga, niti šta on misli o nama, niti šta ja mislim o njemu, niti šta će iko u selu da pomisli. Moj brat će sutra ostati bez noge i to je bila moja jedina briga.

Doktor i Agnet ostali su sa mnom kako bi mi pomogli da pripremimo sobu za sutrašnju operaciju a za to vreme Timo je ležao u sobi sam sa svojim mislima. Bio je preplašen kad sam mu donela večeru.

„Ne mogu ostati bez noge,“ rekao je između zalogaja koje sam mu trpala u usta. „Kako ćemo da živimo. Šta ću da radim?“

„Ne razmišljaj sada o tome. Smislićemo nešto. Sada je najbitnije da preživiš,“ odgovorila sam i turila mu još jednu kašiku čorbe u usta.

„Preživim,“ nemoćno je rekao. „Kako ćemo posle da preživimo? Kakav mogu imati život bez noge... ha... kakav?“ ljutnja se ponovo probudila u njemu a oči se zasuzile.

„Nadajmo se da jako dug.“

„Znači trebam im dozvoliti da mi odseku nogu?“ pitao je ljutito kao da je postojao neki drugi način. Odbio je sledeću kašiku čorbe, pa sam ostavila tanjir sa strane, ustala i podigla čaršav. Svaki put kad bi ga doktor pregledao, zajedno sa njim bih i ja gledala njegovu nogu.

„Da li si je video?“ pitala sam iako sam znala da nije. Zbog opekotina plašila sam se da ga posednem, te sam skinula malo ogledalo koje je visilo u hodniku i donela ga do kreveta i namestila ga tako da može videti nogu. Bila je otečena, šavovi su bili urezani u kožu i delovali su kao da će svakog trena popucati a crnilo se širilo od rane sve do vrha prstiju na jednoj strani a na drugoj su dosezali do kolena. Čak i najobičnijem laiku bi bilo jasno da nešto nije u redu sa nogom.

Zaplakao je a onda od besa par puta udario zdravom rukom po krevetu. Zgrabio prekrivač i pokrio lice s njim neobazirući se na opekotine i zaridao, jako i glasno.

Htela sam ga zagrliti i utešiti, ali zbog rana nisam mogla, umesto toga sam se sklupčala na krevetu pored njega i ostala tako sve dok njegov plač nije prešao u teške uzdahe.

„Timo, moraš da preživiš, ako me i ti napustiš ostaću sama. Ne mogu biti sama. Bori se brate. Molim te, samo se bori.“ Nije mi odgovorio. „O tome šta će biti posle sada ne razmišljaj. Smislićemo nešto.“ Ćutali smo svako okupiran svojim mislima. Lekovi koje je dobio su ga na kraju uspavali, ali ja uopšte nisam spavala. Kao utvara sam sačekala jutro i doktora, Agnet, Inu i lovca. Naša kuća je odjednom postala mala a zatim je došla i Lati. Kad sam joj rekla šta se dešava, samo me je privukla u zagrljaj i šapnula, „sve će biti u redu,“ zvučala je uverljivije od mene.

Ni ne pitajući da li sme otišla je do Tima a kad su ušli po njega, moj brat se osmehivao. Razmenio je pogled sa Lati koji su samo njih dvoje razumeli.

„Opet ti, lovče,“ rekao mu je pošto ga je ovaj podigao na ruke kao da je malo dete a ne odrastao muškarac.

„Opet ja,“ odgovorio je i kao da se na jedan tren izgubio u svojim mislima posmatrajući našu porodičnu fotografiju. Jedini podsetnik na naše roditelje. Uslikana je na jednom žetvenom festivalu, bio je to poklon koji smo dobili od trijumvirata.

„Možda bih ti se sada trebao zahvaliti što si mi spasao život. Ko zna da li ću se probuditi.“

„Zahvalićeš se kad se probudiš,“ odgovorio mu je ozbiljno.

„Ako se probudim.“ 

„Naravno da ćeš se probuditi. Nemoj biti budalast, Timo,“ rekla mu je Agnet, dala mu injekciju i tiho razgovarala sa njim sve dok nije zaspao.

Sedele smo sa Lati prvo u kuhinji. Svako malo sam ustajala i virila u hodnik osluškujući tihe glasove u primaćoj sobi.

„Hajde idemo napolje,“ predložila je moja prijateljica. Umotale smo se u kapute i sele na terasu svaka grejući ruke o svoju vruću šolju čaja i samo smo ćutale. Reči su u ovom trenu bile suvišne.

Vetar se poigravao velikim paperjastim pahuljama i uskoro je belina prekrila svet. Dečji  glasovi su počeli da odjekuju ulicom. Radovali su se prvom snegu bez trunke brige u svojim glavicama a ja sam svoje zatrpala još dublje u sebe.

Autor Dana Hill

Nastavak: link