Zemlja nade 5

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo:  link

5

Ela

 

Noć sam provela sklupčana na stolicama pored brata, čekajući onaj kratak trenutak njegove svesti kako bih se uverila da je još uvek tu sa mnom.

„Bićeš dobro“, uveravala sam, i njega, i sebe. „Boli te?“ Nerazgovetno je odgovorio i na kratko otvorio oči. Nije me video, ali ja sam zato videla bol u njegovim očima. Suze su krenule. Brzo sam ih obrisala. Ina je ušla i ponovo ga uspavala injekcijom objašnjavajući da ne sme da trpi bolove. Naša sitna babica je bila sasvim iscrpljena. Svi su bili. Bila je ovo duga i teška noć.

„Dobro jutro“, pozdravio me je lekar pošto sam ušla u kuhinju. Sedeo je za stolom. Pokazao mi je da sednem prekoputa njega i vratio naočare na široki nos. „Čudim sa da si uspela da ustaneš sa tih stolica“, prokomentarisao moj pokušaj da masažom vratim osećaj u ukočeni vrat i ramena. U sred noći me je terao kući, ali nije uspeo u tome. Dohvatio je jednu čistu šolju sa tacne na stolu i nasuo mi vruć mirišljavi čaj. Bila je to neka mešavina sa nanom.

„Kad popiješ ovo, htela ne htela, moraćeš otići kući“, pre nego što sam stigla da se pobunim podigao je kažiprst. „Moraš da dezinfikuješ kuću. Timo mora kući. Naše sobe u ambulanti su...“ Umorno je odmahnuo glavom. Požar nije zahvatio zgradu sa njegovim stanom i ambulantom, ali sve je iseljeno na trg, prostorije su isprskane vodom, a u školu su unete samo najpotrebnije stvari iz ambulante. „Dolaziću svaki dan. Više puta, ali i sama znaš da ne može ostati ovde.“

„Izvući će se?“

„Naravno da hoće“, rekao je sigurno i nežno se osmehnuo, „ali sa kakvim posledicama, to će vreme da pokaže.“

„A opekotine?“ Izgledale su stravično. Cela desna strana mu je bila spaljena, od glave preko ramena, deo grudi i cela desna ruka, sve do dlana.

„One nisu opasne po život. Znam da deluju zastrašujuće, ali nisu. Noga, Ela... noga mene brine.“ Uzdahnuo je i protrljao je oči ispod naočara pa ih ponovo namestio i ohrabrujući se osmehnuo. „Mislićemo pozitivno.“

Doktor Rov je bio naš jedini lekar i apotekar. Sada je za taj poziv pripremao kći Agnet. Bila je nekoliko godina starija od mene i uvek je isto kao i doktor, stajala prva na crti. Bilo je to nepisano pravilo da su to ljudi koji se ne love.

Nakon što su pregledali Tima i uverili me da je dobro, našli su sredstvo za dezinfekciju na jednoj hrpi na trgu i poslali me kući. Tamo sam zatekla moju najbolju prijateljicu. Posve sam zaboravila na živinu, zečeve i kozu, ali moja Lati nije. Pobrinula se za sve i pomogla mi da pripremim kuću za Timov dolazak. Sve vreme pokušavala je da me uteši i ponavljala da je najbitnije da je živ.

Čim smo završili, otišla je kod lekara, a uskoro nakon toga, Bromas i Opan su preneli brata na nosilima do naše kuće. Doktor mu je dao još jednu injekciju i pre nego što je otišao dao mi je zadnje instrukcije: „Kad se probudi, daj mu nešto da pojede. Nešto kašasto i ne mnogo. Ujutro ću doći da mu promenim zavoje na opekotinama i proverim nogu.“

Zastala sam na vratima spavaće sobe i zagledala se u Timovo lice pokriveno gazom. Jecaj mi je pobegao iz grudi i tada su suze same krenule. Celi dan sam ih potiskivala, ali sada ih više nisam mogla zadržati.

„Ela, moraš biti jaka“, rekla je Lati i privukla me u zagrljaj. „Ne sme čuti kako plačeš... Ajmo napolje.“ Skuvala nam je čaj i pokušala da me ubedi da će biti dobro. Na tren sam joj poverovala, ali čim sam ostala sama, neželjene misli uvukle su mi se u glavu i izvukle nove potoke suza. Sedela sam sklupčana u omiljenoj stolici na verandi i tiho plakala.

„Kako je?“, prenuo me glas iz susednog dvorišta, i naterao me da se saberem i obrišem suze.

„Spava“, odgovorila sam i čula olabavljene daske na ogradi kako se pomeraju. Lovac je uskoro stajao na stepeništu. „Mislim da ste bili u pravu... bilo je to traćenje resursa.“

„Ja...“ Odmahnuo je glavom, te duboko uzdahnuo. „Žao mi je što ste me pogrešno shvatili. Doneo sam Vam nešto. Moglo bi mu pomoći.“ Pružio mi je pokrivenu drvenu posudu. „To je melem za opekotine. Umočite zavoje u njega i menjajte mu četiri puta na dan. Držite ga na hladnom i mračnom mestu.“

„Hvala“, odgovorila sam zbunjeno, a on je klimnuo glavom.

„Mislim da se probudio“, rekao je. Osvrnula sam se i pre nego što sam stigla išta reći ponovo sam čula one daske na tarabi zatim i Timov nejaki glas kako me doziva.

***

Spavaće sobe su u svim kućama male, u njima ima prostora za krevet, ormar i dve stolice. Kad se u takvu sobu uguraju četiri odrasle osobe onda imate osećaj da vas zidovi pokušavaju progutati. Na sve to još dodajte strepnju i loš predosećaj, i želja za begom postaje neizdrživa. Međutim, nisam pobegla, sedela sam na krevetu pored brata i držala ga za ruku.

Kao što je i obećao, doktor Rov je obilazio Tima svakih par sati. Svaki put su njegove bore na čelu bile dublje, a pogled na Timovu nogu zabrinutiji. Predveče je sa sobom poveo i Agnet. Bez reči su pregledali bratovu nogu, pa su na kratko izašli iz sobe i tiho razgovarali u hodniku.

„Šta se dešava? O čemu razgovaraju?“, šapnuo je Timo ne ispuštajući iz vida vrata nadajući se nekako da će mu ona objasniti zabrinutost na licima lekara.

„Ne znam“, slagala sam. Slutila sam, a ujedno i strahovala od same pomisli na to.

„Timo, moramo da porazgovaramo“, rekao je lekar ulazeći. Bio je ozbiljan i odlučan. Agnet se nije mnogo razlikovala od oca. Stala je kod prozora naslonivši se na prozorsku dasku, prekrstila mršave ruke, posmatrala i učila. Stavom i ponašanjem bila je isti otac, ali izgledom je povukla na majku. Imala je njene okrugle smeđe oči, taman maslinasti ten, a gustu crnu kosu je uvek nosila utegnutu u punđu na potiljku. Lepa, egzotična, i sušta suprotnost ocu koji je bio zdepast, kratkih nogu i kratkog vrata. Glava kao da mu je bila nasađena na široki torzo. Govorili su da čak ni kao mladić nije bio lep. Svi su se čudili što je takva lepotica videla u njemu, ali bio je vredan i pametan, a od svog svekra je naučio kako biti dobar lekar. Uvek je bio veoma posvećen pacijentima, a Agnet nije zaostajala za njim. Međutim, kći je posedovala nešto što njen otac nije imao, pored poverenja, pacijentima je umela da ulije nadu i kad je nije bilo. Nadala sam se da će tako biti i sa mojim bratom.

„Timo, oštećenja na tvojoj nozi su prevelika“, počeo je lekar sedajući na stolicu pored njega. „Plašim se da ako je ostavimo još koji dan, mogao bi izgubiti celu nogu. U najgorem slučaju, komplikacije bi mogle da ti ugroze život. Već sada ga ugrožavaju.“

„Ne postoji način da je spasete?“, pitala sam umesto njega.

„Nažalost, ne postoji drugi način. Nogu moramo da amputiramo. Naravno da ćemo sve raditi pod to...“

„Š... š... šta“, uskočio mu je u reč brat. Osetila sam paniku u njegovom glasu. „Šta želite da u... u... radite sa mojom nogom?“

„Timo, ne postoji drugi način.“

„S... sada... O... o... ovde?“ Zdravom rukom je gužvao pokrivač i pokušao da se podigne, da protestujem, da pobegne, ali bolovi su ga sprečavali u tome. Bio je u šoku. Uplašeno je gledao čas u mene, čas u Agnet, nadajući se da će se usprotiviti ocu.

„Sutra, odmah izjutra. Prvo moramo da te pripremimo za operaciju, ali da, radićemo to ovde kod vas“, potvrdio mu je mirnim glasom, zatim pogledao u mene. Znala sam šta taj pogled znači. „Moramo to učiniti, Timo“, nastavio je odlučnim glasom. „Samo ispod kolena. Žao mi je... zaista mi je žao.“

„Ne... ne... ne“, ponavljao je pa nemoćno viknuo, „neću vam to dozvoliti.“ Lekar je pogledao u mene, te sam pokušala biti glas razuma.

„Brate, poslušaj ih. Ne žele ti zlo.“

„Agnet, molim te“, zavapio je kad je shvatio da sam i ja na lekarevoj strani. Mršava crnka je razmenila pogled sa ocem, nakon kojeg je pošao napolje. Pozvao me je, a mlada lekarka je zatvorila vrata za nama. Načula sam da mu je počela govoriti o povredi, o krvarenju u nozi, o tetivama, mišićima, krvnim sudovima.

„Gde želite raditi doktore?“, pitala sam.

„Mislio sam u primaćoj sobi. Ovde ćemo imati najviše svetla. Ne moramo je isprazniti. Možda bi mogli pomeriti nameštaj i prekriti ga plahtama. Iz ambulante ćemo preneti ono ostalo što je potrebno.“

„Izneću sve nepotrebno kako bi imali više mesta“, odgovorila sam hladno ostavljajući senku brige da lebdi iza mene. Sinoć, kad sam legla na sofu u istoj toj sobi, zaspala sam u suzama. Jutros kao da je neko isključio prekidač u meni. Više ni jedna nije kanula. Sve sam radila bez mnogo razmišljanja, jer su misli bile luksuz. Budile su osećaj nemoći u meni i plašila sam se da ako bih na tren popustila, okupirale bi me i na kraju slomile. To sebi nisam mogla dozvoliti. Morala sam ostati prisebna i barem prividno jaka kako zbog Tima, tako i zbog sopstvenog duševnog zdravlja.

Utešno mi je stisnuo rame.

„Spasite mu život, doktore.“

„To i planiram. Najradije bih to uradio odmah, ali pada noć, a potrebno nam je dosta svetla... Nadao sam se, zaista sam se nadao da će krenuti na bolje.“ Kao da je pokušavao da se opravda.

„Ali nije krenulo na bolje.“ Nemo je odmahnuo i pogledao u vrata koja su se otvorila. Agnet nam se tiho pridružila.

„Koliko-toliko se smirio. Tražio je da mu objasnim ceo postupak. Biće dobro. Jak je on, ali ipak sam mu dala nešto za smirenje.“ I ona mi je utešno stisnula rame, isto kao i njen otac pre nekoliko trenutaka, zatim je pogledala na mali ručni sat. „Daj mu sada nešto da pojede, ali ništa više posle toga.“

„Biće nam potreban još neko da ga prenesemo na sto.“ Primetila sam oprez u lekarevim očima. „Zbog opekotina ne bih želeo da ga previše njih nosi. Da li je u redu ako bih pozvao lovca?“, pitao je. „Pokazao se kao prilično dobar asistent.“ Klimnula sam u znak prihvatanja.

„Niko ne mora znati da je bio ovde... ili bi možda mogli pozvati Bromasa“, predložila je Agnet i pogledala u oca.

„Zaista, u redu je“, potvrdila sam. „Pozovite ga. Nemam ništa protiv.“

Uopšte me nije bilo briga, niti šta on misli o nama, niti šta ja mislim o njemu, niti šta će iko u selu da pomisli. Moj brat će sutra ostati bez noge i to je bila moja jedina briga.

Ostali su kako bi mi pomogli da pripremimo sobu za sutrašnju operaciju, za to vreme Timo je ležao u sobi sam sa svojim mislima. Bio je preplašen kad sam mu donela večeru.

„Ne mogu ostati bez noge“, rekao je između zalogaja koje sam mu trpala u usta. „Kako ćemo da živimo. Šta ću da radim?“

„Ne razmišljaj sada o tome. Smislićemo nešto. Sada je najbitnije da preživiš“, odgovorila sam i turila mu još jednu kašiku čorbe u usta.

„Preživim“, nemoćno je rekao. „Kako ćemo posle da preživimo? Kakav ću život imati bez noge... ha... ka.. ka... kakav?“ Ljutnja se ponovo probudila u njemu, a oči se zasuzile.

„Nadajmo se da jako dug.“

„Znači trebam im dozvoliti da mi odseku nogu?“, pitao je ljutito i odbio sledeću kašiku čorbe. Ostavila sam tanjir sa strane, ustala i podigla čaršav. Svaki put kad bi ga lekar pregledao, zajedno sa njim bih posmatrala tu nogu.

„Da li si je video?“ Znala sam da nije. Zbog opekotina plašila sam se da ga posednem. Otišla sam po ogledalo u hodnik, donela ga do kreveta i namestila ga tako da može videti nogu. Bila je otečena, šavovi su bili urezani u kožu i delovali su kao da će svakog trena popucati. Crnilo se širilo od rane sve do vrha prstiju na jednoj strani, a na drugoj sve do kolena. Čak i najobičnijem laiku bi bilo jasno da nešto nije u redu sa nogom.

Zaplakao je i od besa nekoliko puta udario zdravom rukom po krevetu. Zgrabio je prekrivač i pokrio lice ne obazirući se na opekotine i zaridao, jako i glasno.

Htela sam ga zagrliti i utešiti, ali zbog rana nisam mogla. Umesto toga sam se sklupčala na krevetu pored njega i ostala tako sve dok njegov plač nije prešao u teške uzdahe.

„Timo, moraš da preživiš. Šta ću da radim ako ostanem bez tebe. Ne mogu biti sama. Ne želim biti sama. Bori se brate. Molim te, samo se bori.“ Nije odgovorio. „Ne razmišljaj sada šta će biti posle. Smislićemo nešto.“ Ćutali smo svako okupiran teškim mislima. Lekovi koje je dobio su počeli da deluju. Uspavali su ga, ali ja nisam ni oka sklopila. Kao utvara sam sačekala jutro i lekara, Agnet, Inu i lovca. Naša kuća je odjednom postala mala, a zatim je došla Lati. Kad sam joj rekla šta se dešava, privukla me je u zagrljaj i šapnula: „Sve će biti u redu”, zvučala je uverljivije od mene.

Ni ne pitajući da li sme otišla je do Tima, a kad su ušli po njega, moj brat se osmehivao. Razmenio je pogled sa njom koji su samo njih dvoje razumeli.

„Opet ti, lovče“, rekao mu je pošto ga je ovaj podigao na ruke kao da je malo dete, a ne odrastao muškarac.

„Opet ja“, odgovorio je i kao da se na tren izgubio u mislima posmatrajući našu porodičnu fotografiju. Jedini podsetnik na naše roditelje. Uslikana je na jednom žetvenom festivalu. Fotografisanje je te godine bio poklon od prefekta.

„Hvala ti što si me izvukao, možda nisi trebao da se mučiš“, rekao mu je i pogledao u Agnet.

„Ne budali, Timo“, upozorila ga je i dala mu injekciju. Tiho je razgovarala s njim sve dok nije zaspao.

Sedele smo sa Lati u kuhinji. Svako malo sam ustajala i virila u hodnik osluškujući tihe glasove u primaćoj sobi.

„Idemo napolje“, predložila je. Umotale smo se u kapute i sele na terasu svaka grejući ruke o vruću šolju čaja i samo smo ćutale. Reči su u ovom trenu bile suvišne.

Vetar se poigravao velikim paperjastim pahuljama i uskoro je belina prekrila svet. Dečji  glasovi su počeli da odjekuju ulicom. Radovali su se prvom snegu bez trunke brige u glavicama, a ja sam svoje zatrpala još dublje u sebe.

Autor Dana Hill

Nastavak: link