Zemlja nade 7

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link

Četvrti deo: link     Peti deo: link     Šesti deo: link




7

Ela

 

Naredna tri dana teturala sam se po kući umorna i neispavana. Doktori su rekli da je operacija prošla dobro, ali briga o bratu nije nestala, već se samo povećala. Sada sam mu bila potrebnija nego ikad pre. Brinula sam se o domaćinstvu, o njemu, dočekivala i ispraćala doktore, pomagala im u previjanju njegovih rana i odbijala posete rodbine, prijatelja i komšija. Svi su nudili pomoć i utehu kojom su skrivali svoju radoznalost, ali doktor Rov je u tih prvih nekoliko dana dozvolio posete samo Lati, koja kao da je i sama bila član naše male porodice i Hani, pošto je čuo da je ona Timova devojka. Međutim, Hanine posete su bivale sve kraće i sve napornije.

„Bio je tako lep i snažan,“ cmizdrila je u kuhinji. Zatvorila sam vodu i naslonila se na sudoperu i par puta duboko udahnula kako bih se smirila.

„Za mene on to još uvek jeste,“ procedila sam škripeći zubima i odolela želji da je udarim sa posudom u kojoj je donela kolač. Nekoliko puta sam joj rekla da Timo ne sme jesti takvu hranu a nije ona bila jedina koja nam je donosila hranu. Lati je u tome prednjačila a tuđe posuđe su se samo gomilale u ostavi. Brinula sam se kako li ću samo vratiti uslugu svima koji su nam pomagali u ovoj nevolji.

„Nisam mislila tako,“ pokušala je da se opravda brišući suze belom maramicom.

„Hana, Timu trenutno ne treba neko ko će ovde svakog dana plakati i sažaljevati ga.“

A ne treba ni meni, pomislila sam.

„Ako ne možeš biti jaka onda mislim da neko vreme ne bi trebala dolaziti,“ progovorio je umor iz mene a njen iznenađen i uvređen pogled naterao me je da dodam, „barem dok ne ojača.“ 

I ne prolepša se za tebe, dodala sam ljutito u mislima. Ostao je bez noge a znala sam da će mu ostati ožiljci od opekotina a to nisu bili jedini ožiljci, najdublji su bili oni nevidljivi oku. Timo se nosio sa svime kako je znao i umeo. Svi smo bili svesni da nikad više neće biti onakav kakav je bio, a i pored svoje mladosti i naivnosti, svesna je toga bila i Hana.

„Razumem, ali...“ uzdahnula je glasno sa onda odmahnula glavom, „ništa.“ Ustala je i otišla ponovo kod Tima. Kratko mu nešto cvrkutala, ali se nije zadržala dugo, nežno ga je poljubila u zdrav obraz a onda se pozdravila i najzad otišla.

Agnet sam juče ubedila da ću danas ja zameniti zavoje na Timovim opekotinama, kako ona ne bi morala da dolazi po snegu. Dovoljno puta sam ih posmatrala kako to rade i bila ubeđena da ću uspeti u tome a naša doktorka mi je još jednom sve detaljno objasnila i upozorila, „pripazi na njegovo rame, uvek se zalepi tamo i ne zaboravi da dezinfikuješ ruke pre previjanja.“

„Biću nežna,“ rekla sam bratu i spremila na stolu pored kreveta sve što mi je bilo potrebno za previjanje njegovih rana i sledila Agnetine savete i postupak koji sam naučila posmatrajući i nju i Inu.

Prvo sam mu skinula košulju koju je imao prebačenu preko ramena i leve ruke. Dezinfikovala sam ruke i najnežnije što sam mogla skinula mu zavoj na grudima i ramenu. Gaza je na nekim mestima bila zalepljena i plašila sam se da povučem, ali morala sam je skinuti. Timo se trzao na svaki moj dodir i srkutao, posebno dok sam skidala gazu na ramenu.

„Boli te?“

„Ne,“ slagao je. Doktor je rekao da su mu živci na pojedinim mestima spaljeni ali po njegovoj stegnutoj vilici i reakciji zaključila sam da ipak oseća bol.

Upravo sam završavala sa zavojima na glavi kad su se ulazna vrata otvorila i znala sam da samo jedna osoba ulazi kod nas tako tiho i bez kucanja.

„Ti si očistila sneg na ulazu?“ pitala je Lati ulazeći.

„Ne, lovac je lopatao celo prepodne.“ Bila sam mu zahvalna na tome, ja sam jedva očistila prolaz do šupe i kokošinjca. „Očistio je pola ulice zajedno sa decom.“ Celo jutro smo slušali veselu graju koja je dolazila sa ulice gde su se deca pridružila lovcu u čišćenju snega a onda su zajedno napravili velikog Sneška.

„Barem neka korist od njega,“ rekla je. „Vidim da si danas ti Agnet?“

„Pokušavam biti,“ odgovorila sam maksimalno koncentrisana na ono šta sam radila.

„Definitivno je nežnija od doktorke, ali je sporija čak i od Ine... ali snalazi se,“ pohvalio me brat, kome se izraz lica i ponašanje promenilo zajedno sa dolaskom moje prijateljice.

„Donela sam vam ručak.“

„Nisi trebala nositi, htela sam nešto spremi od onoga što...“

„Ništa ti nećeš spremati dok imaš mene,“ uskočila mi je u reč. „Završi i dođi da jedeš a ja ću nahraniti Tima,“ doviknula je iz hodnika.

„Bolje ti je da je poslušaš,“ odgovorio je brat uz blagi osmeh.

Ustala sam i još jednom pogledala svoj rad, a zatim sklonila sanitetski materijal i ponela prljave zavoje i ostavila ih u kupatilu, ostavljajući pranje za kasnije, jer sveže skuvani ručak me je dozivao u kuhinju svojim mirisom. Lati je Timovi servirala porciju na tacnu i odnela mu u sobu ostavljajući me samu i kuhinji. Čula sam ih kako čavrljaju i tiho se smeju i poželela da im se pridružim.

„Ovde je veselije nego u kuhinji,“ ušla sam sa svojim tanjirom hrane.

„Ovu kašiku za komšijsku decu koja te bude i ne daju ti da spavaš,“ rekla mu je kao da se obraća detetu. Timo je širokog osmeha otvorio usta i dozvolio da mu ugura još jednu kašiku supe. „Ova je za tvoju najbolju sestricu koja se brine o tebi.“ Otvorio je usta i pogledao u mene sa pogledom, „vidiš šta mi radi?“

Dok je Lati nabrojala svakog koga se mogla setiti, Timo je pojeo sve što mu je servirala. Uvek se šalila sa njim, čak je i trčanje pominjala a on se ne bi ni rastužio, niti naljutio. Da sam to rekla ja sigurno bi se posvađali, ali moja prijateljica je mogla da kaže sve.

„Zahvali mami na ručku i molim te uzmi iz ostave šta god ti treba. Zaista ne znam kako ću ti se odužiti za ovo. Ikome od vas.“ Najveća briga mi je bila kako ću platiti doktoru. Svo troje su se maksimalno angažovali oko Tima a da ne govorim koliko je raznih lekova, zavoja i ostalih medicinskih potrepština utrošeno svaki dan. Ni ja, ni Timo trenutno nismo radili i trošila sam iz preostalih zaliha koje smo imali a i one su se smanjivale, tako da sam se brinula, kako se ne bih.

„Ela, niko ne očekuje da išta od ovog vraćaš.“ Pročitala je moje misli i pokupila i moj tanjir i stavila ga na tacnu a zatim se zagledala u mene ispitivački i zaključila, „umorna si. Trebala bi malo odmoriti. Ja ću biti s njim.“

„Moram još da nahranim...“

„Pobrinuću se i za njih. Jedva stojiš na nogama.“

„Stvarno izgledaš kao da ćeš se svakog trena srušiti,“ potvrdio je brat a upravo sam se tako i osećala. Zadnji put sam se pošteno naspavala dan pre nesrećnog žetvenog festivala. Nakon kraćeg natezanja sa oboje, ostalo mi je samo da poslušno odem u svoju sobu. Do sada sam spavala na divanu u primaćoj sobi kako bih bila bliže Timu ali sada sam otišla u svoju sobu i mislim da sam zaspala i pre nego što je moja glava dodirnula jastuk.

 Smeh i tihi glasovi su me probudili. Pogledala sam kroz prozor, bila je noć. Sišla sam do prizemlja još uvek pospana i pomalo ošamućena i zatekla Lati kako sedi na krevetu pored Tima. Igrali su karte.

„Koliko je sati i zašto me nisi probudila.“

„Prošlo je devet i zašto bih te budila. Sve je pod kontrolom.“

„Neko je dolazio?“ pitala sam.

„Bromas je doneo još drva i rekao da će sutra poslati nekoga da ih iscepa. Kaže da šteta u šumi nije tako velika kako su u prvi tren mislili a nedavno je bio Pastro.“

„Šta je on hteo?“ začudila sam se.

„Došao je u ime veća da ga obiđe i da kaže ono što ti sve vreme govorim. Da se ne brineš. Niko ne očekuje od tebe da išta od ovoga vraćaš ili plaćaš. Veće se pobrinulo za to.“ Dašak zahvalnosti me je preplavio, ali osećaj da sam dužna nije nestao.

„Svratiću sutra pre posla da vas obiđem,“ rekla je ustajući i pre nego što je stigla išta da kaže uzela sam njenu košaru u kojoj nam je svakog dana donosila ručak i otišla u ostavu, te počela sam da trpam u nju sve što sam dohvatila.

„Ela,“ viknula je ljutito kad sam joj u ruke turila pretrpanu košaru povrćem. „Sutra vas očekuje gozba.“ Pošla je do ulaznih vrata i na kratko se zaustavila kod Tima. „Bez obzira na to što si invalid, sutra ti neću popuštati. Nemilosrdan si.“

„Ha, kao da si mi danas popuštala,“ odgovorio joj je i nasmejao se.

„Laku noć,“ viknula je i pustila na kratko hladnoću u kuću.

Pogledala sam po kući šta treba da se uradi, ali Lati mi ništa nije ostavila, te sam nam pristavila čaj i dok sam servirala na tacnu naše omiljene šolje pogled mi je privukla posuda sa melemom koji je doneo lovac. Stajala je na polici u ostavi. Ponela sam i nju i pošto smo popili čaj razvezala sam zavoj na njegovoj ruci.

„Šta radiš?“

„Hoću nešto da proverim a ovde su najslabije opekotine.“ Skinula sam gazu i zamenila je drugom koju sa prvo umočila u lovčev ružičasti melem i posmatrala Timovu reakciju spremna skinuti je što pre ali na njegovom licu sam primetila trenutno olakšanje.

„Ela ovo je dobro. Šta je to?“ pitao je kroz uzdah.

„Samo neki melem.“ Uvila sam mu ruku čistim zavojem ostavljajući gazu sa lovčevim lekom na ruci.

„Možda bi mogla i na rame da mi staviš,“ predložio je.

„Prvo da vidimo na manjoj površini.“

„Od koga si to nabavila da znam kome treba da se zahvalim.“

Dvoumila sam se da li mu reći istinu.

„Lovac je doneo još prvog dana, ali ne znam šta je unutra pa ga nisam koristila.“

„Šta god da je smućkao dobro je,“ rekao je zatvorenih očiju i uskoro utonuo u miran san.

Zatvorila sam posudu i vratila je na policu u hladnu ostavu, nadajući se da mi doktor Rov neće zameriti što sam koristila tuđi lek bez prethodnog savetovanja sa njim. Odmah ujutro sam mu priznala i pre nego što je to zatražio pružila sam mu drvenu posudu sa sluzavom tečnošću nežno ružičaste boje. Imala je prijatan miris i Agnet je odmah prepoznala taj jedan sastojak koji sam i ja otkrila po mirisu.

„Mislim da ima lavande unutra,“ rekla je pošto je namazala malo melema na svoju ruku isto kao što je nekoliko trenutaka pre učinio i njen tata.

„Stavila sam samo na ruku da vidim kako će reagovati.“

Doktor je još jednom sa nevericom pogledao Timovu ruku. Na onom delu koji je bio pokriven lovčevim melemom opekotina je skoro nestala, i to samo za jednu noć.

„Moraću zatražiti recept,“ rekla je Agnet u neverici pregledajući bratovu ruku.

„Znaš da mu je Bromas dao tvoj posao,“ rekao je doktor oprezno proučavajući Timovu reakciju.

„Ja sam mu to predložio. Mislim da više neću biti stanju da se verem po kućama i popravljam krov, sem ako lovac nema neki melem od kojeg će mi izrasti nova noga a ako već treba neko da me zameni neka to bude on... sad mi to stavite ne rame,“ naredio je pokazavši na posudu sa mirišljavim lekom.

„Nisam siguran da bi trebali,“ usprotivio se doktor.

„Da je hteo da me ubije ostavio bi me u plamenu kao Manu i ne bi me izvlačio iz njega.“

„Manu?“ Začudila sam se i netrpeljivost koju sam osećala prema njemu se još povećala.

„Nije važno, to ću ja da rešim. Sada, Agnet ako bi bila tako dobra,“ pokazao je na posudu sa lekom a našoj mladoj doktorki je ostalo samo da ga posluša.

nastavak: link

Autor: Dana Hill

 

No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11