Lov 4

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link


4
Ela

 

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba... proleće, leto, jesen i zimu. Svako od njih bi trebalo da traje oko tri meseca, ali već odavno postoje samo dva godišnja doba. Kratka i oštra zima, i dugo, i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan – dva, međutim ove godine jesen je odlučila da nas poseti i zadržala se punih deset dana. Kiša je padala svaki dan, praćena jakim vetrom i kao da je vreme pokušavalo da nas zatoči u kućama, ali život nije mogao da stane. Premda su poslovi u polju i baštama privedeni kraju, jedanaesti mesec je od samog osnivanja regiona bio mesec žetvenog festivala i sve se vrtelo oko njega. Uprkos kiši, vetru i povremenim grmljavinama, selo je oživelo. Na zboru su podeljena zaduženja oko pripreme ukrasa, hrane, pića i zabave. Kao i svake godine moj zadatak je bio da sa decom pripremim kratak program a sa žetvenim festivalom je uvek dolazio i moj kvartalni angažman u školi koji sam nasledila od mame.

Obožavala sam taj posao i uživala u vremenu koje sam provodila sa najmlađim stanovnicima sela. Mlađe sam učila čitanju i pisanju a stariji bi za to vreme čitali knjige po svom izboru iz bogate školske biblioteke a posle bi o tome razgovarali. Ponekad su imali želju da i sami nešto napišu. Obaveza je bila da čas traje jedan sat, ali nama su često i dva sata bila malo.

Danas smo umesto časa imali generalnu probu u našoj učionici. Deca su me nagovorila da ove godine i ja izađem na binu sa njima, ali i sama pomisao da treba da stanem pred celo selo je izazivalo nekontrolisano lupanje srca i znojenje dlanova. Lakše bih na crtu stala nego na binu.

„Ne brinite učiteljice, mi ćemo biti tu sa vama,“ pokušavale su da me uteše devojčice.

„Da, u redu deco, ali pevamo glasno kao da smo u našoj učionici... i svi zajedno... jesi li me čuo Markuse,“ napomenula sam baba Edinog praunuka i najvećeg nestaška u razredu. Na ulici se samo on čuje a u školi jedva da zucne. Pogledala sam svakoga od njih u oči i uverila se da su moje reči doprle do tih nestašnih glavica. „Ako budemo dovoljno glasni možda prizovemo Sunce da rastera ove dosadne oblake.“

Iz škole sam svratila kući kako bih uzela stvari i produžila kod Lati. Godinama smo se za festival spremale kod nas ali Latine posete su se u zadnje vreme proredile. Razlog tome su bili Timo i Hana, čija veza je polako, ali sigurno cvetala. Bila sam srećna zbog brata, ali ujedno i tužna zbog moje prijateljica koja nije umela da sakrije svoju ljubomoru.

„Kako je prošla proba?“ pitala je čim mi je otvorila vrata.

„Biće odlični a ja se valjda neću osramotiti.“ Pratila sam je do sobe koju je delila sa mlađom sestrom.

Za razliku od nas, čak sedmero su živeli kod Bartovih. Latini roditelji i njihovo troje dece, Latin deda po ocu koji je sa svojih 89 godina bio najstariji stanovnik regiona i bakina sestra o kojoj nije imao više ko da se brine.

„Nadam se da će nas barem večeras zaobići kiša,“ rekla je Lati pošto sam počela da joj pletem gustu kestenjastu kosu.

„Kiša je najmanji problem. Kažu da je zadnja oluja uništila jedan deo šume i to onaj koji smo posadili pre par godina. Krenuće sa rašćišćanjem kad se vreme malo smiri.“ Timo mi je rekao da je Bromas bio zabrinut. Šuma je bila naš izvor ogreva i građe neophodne za popravku kuća. Svake godine bi se posekao jedan deo šume, ali bi se i odmah zasadio novi zasad.

Brzo sam završila sa njenom pletenicom i dobila jedan zahvalan osmeh zauzvrat, te zamenila mesto sa njom i rekla joj da ne komplikuje, „samo jednu običnu pletenicu. Ne želimo da tvoja kreacija prođe nezapaženo.“

Materijal za novu odeću je uvek bio skup i stvari su se nosile sve dok se nisu raspale. Međutim, dečju odeću bi prerasli i pre nego što bi je poderali a kako ja nisam imala sestre ili rođake koje bi nosile moje dečje suknjice i haljinice, one su stajale u kovčegu i čekale. Lati se dosetila da bi mi od njih mogla sašiti nešto, i bila je to široka suknja na falte. Sličnu je napravila, i sebi, i sestri od njihovih starih stvari i tako doterane u nove suknje i obične bele bluze otišle smo na festival.

 

Hol je bio tradicionalno ukrašen granama, donetim iz šume. Grane, prekrivene zlatno žutim lišćem, visile su sa konstrukcije na tavanici. Ove godine je dekoracija bila još raskošnija jer su upleli lampione kroz konstrukciju. Izgledalo je čarobno, kao da su delić zvezdanog neba preneli u hol. Na stolovima postvaljenim svugde oko sale su bili prigodni aranžmani sa cvećem, voćem i svećama a sto sa osveženjem je bio krcat hranom i pićem. Ove godine se za to pobrinuo nastojnik. Neki su mislili da se pokušava iskupiti zbog lovca, ja sam mislila da nas pokušava kupiti za više njih. Kod sporednog ulaza je bila podignuta manja pozornica, dovoljna da na nju stane dvadesetoro dece, a u sredini hola je ostavljen prostor za ples.

„Pokisle?“ 

„Prestala je kiša,“ odgovorila sam bratu. „U daljini se čuje grmljavina ali ne pada. Nadam se da će nas, barem, večeras zaobići.“ Sela sam pored Tima a Lati je sa Klarom sela na klupu prekoputa mene. Znam da će ovo veče biti pravo mučenje za nju.

„Kad bi samo bili te sreće,“ rekao je poznati glas.

Manu,“ procedila sam i susrela nasmejane sitne smeđe oči. Kad bi zaškiljio skoro pa sasvim bi nestale na okruglom buckastom licu. Ugurao se između mene i brata bez moje saglasnosti i trunke pristojnosti.

„Nadam se da ne zameraš. Pitao je da li imamo slobodnih mesta,“ šapnula mi je Hana zagrlivši me iza leđa. „Što nas je više, to će biti veselije.“ Bila je sva razdragana i opčinjena mojim bratom. Sela je pored njega i namestila mu rever na košulji, samo kako bi imala razlog da ga dodirne i tako svima da na znanje da je on samo njen.

„Prelepo izgledaš večeras, Ela,“ zadihanim glasnim šapatom mi je rekao Manu. Toplina je izvirala iz njega pomešana sa mirisom dima, sapuna i ukiseljenih krastavaca. Sedeo mi je preblizu. Pomerila sam se kako bih pobegla od njega i sabrala svoje misli, ali on me je pratio i pomerio se zajedno sa mnom. Probudio je u meni onu dobru poznatu nervozu, ali nisam bila jedina. Neprijatna situacija je zalegla na sve nas. Jedino Timo i Hana nisu bili svesni tenzije koja je okruživala naš sto. Lati ih je sve vreme stisnutih usana posmatrala probadajući Hanu svojim pogledom. Manu je brbljao nešto o kiši iako ga niko nije slušao a ja sam pokušala započeti razgovor sa Lati i Klarom o ukrasima, ali kad me je Manu dodirnuo svojim oznojenim dlanom kako bi me pitao kakvo piće da mi donese, ustala sam kao da me je ubo čiodom.

„Moram pronaći decu. Vidim da su većnici već stigli.“ Pravdala sam se i pokazala na povorku koja je ulazila u hol. Naš nastup je bio predviđen tek za kasnije, ali morala sam se udaljiti od njega.

Radije ću sama da stojim u nekom ćošku.

Bilo mi je žao što sam ostavila Lati, ali imala je Klaru pored sebe a uskoro su i njih dve otišle do drugog stola kod Ine i njenog supruga a Manu je ostao da sedi pored mog brata i Hane koji su bili posve izgubljeni u uzajamnim osmesima i cvrkutanju.

„Čuo sam da večeras pevate,“ prenuo me glas iz senke. Okrenula sam se k njemu. Stajao je naslonjen na zid pored sporednih vrata. Kosa mu je bila puštena i u slobodnim smeđim talasima uokvirila je glatko obrijano lice. Izgledao je mlađe. Bio je obučen u čistu belu košulju, smeđe pantalone kakve nose ovdašnji muškarci i pletenu jaknu.

„Ipak si došao,“ rekao je radostan dečji glas. Bio je to Markus.

„Tvoja baka je rekla da moram a niko ne sme njoj da kontrira.“ Pogledala sam ga još jednom i prepoznala jaknu koju je nosio. Pripadala je Markusovom ocu. Momku koji je odabran za lov kad je Markus imao tri godine i pitala sam se da li je dečkić koji se toliko obradovao što vidi lovca svestan ko je on.

„Markuse, idi potraži ostale i reci im da ih čekam ovde.“

Momak je otrčao da sakupi svoje vršnjake a ja sam se okrenula lovcu pitanjem, „i kakvi su utisci?“

„O ovome?“ slegnuo je ramenima. „Traćenje resursa.“

Na jedan tren nisam znala kako da mu odgovorim i prvo sam mislila da ću ignorisati njegovu primedbu, jer deca su počela da prilaze i pozdravljaju se. Očekivali su pohvale za svoju odeću i frizure.

„Mislio sam na to da vredno radite preko cele godine kako bi obezbedili opstanak,“ pokušao je opravda svoje mišljenje. „Štedljivi ste i ekonomični a onda jedne večeri iznesete na sto polovinu svojih zaliha samo kako bi se hvalili.“

„Ovo nije polovina naših zaliha... i posve ste pogrešno shvatili smisao ove večeri. Ovo je naš način da proslavimo plodove svog rada.“

„Nisam mislio ništa loše.“ Primetio je moju uvređenost.

„Zar nema zabava tamo odakle vi dolazite?“

„Naravno da postoje, ali i o njima imam isto mišljenje.“

„Onda je to do vas a ne do zabave, vi jednostavno ne umete da se zabavljate.“

„To nije istina. Moj vid zabave se samo razlikuje od vašeg,“ rekao je kroz osmeh.

„Da, lov i ubijanje ljudi,“ rekla sam, okrenula se na peti i pošla ka deci.

Pokušala sam se koncentrisati na njih i recitacije koje su mi tiho ponavljali, ali moj mir je nestao zajedno sa senkom koja se bezizražajnog izgleda lica ponovo naslonila na zid pored sporednog ulaza i nastavila da nas posmatra i osuđuje.

Prvo Manu onda ovaj. Traćenje resursa. Nadobudni kreten, frknula sam ljutito.

Propustila sam govore većnika, koji su iznosili podatke koliko je čega spremljeno za zimu, ali čula sam delić nastojnikovog slatkorečivog govora. Usledila je tradicionalna zahvala Zemlji na plodovima koje nam je nesebično darovala i molitva za bogat rod u narednoj godini koju sam glasno izgovorila sa svima obraćajući pažnju na decu koja su tiho ponavljala reči.

Nakon toga, obratile su nam se starešine IHCIja, Flavio Cita, Silia Valens a ove godine govorio je najstariji od njih Gajus Melt. Trebala je uslediti pauza, ali pošto smo sa decom bili spremni, Pastro je najavio naš nastup.

Deca su se smenjivala na pozornici sa svojim recitacijama i pesmicama a kako se naš program nastavljao a aplauzi ga pratili tako je i grmljavina napolju postajala sve glasnija. Udar groma je odjeknuo a ja sam se na tren ukočila. Pogledala sam po prestrašenoj deci i na silu se osmehnula sakrivajući svoj strah.

„Moramo biti glasni, kako bi nas i Sunce čulo,“ rekla sam im i povela ih na pozornicu.

Bili smo glasni i cela sala nam je u tome pomagala pevajući sa nama i tapšući u ritmu poznate pesme a onda je snažan prasak odjeknuo holom. Nestalo je struje iskre su poletele iz svih lampiona a vrištanje razbilo tajac koji je nastao.

„Pogledajte učiteljice, Sunce nas je čulo,“ rekao je Markus oduševljeno.

Kroz ukrašenu tavanicu počelo je nadirati crveno svetlo, ali to nije bilo Sunce. Krov je bio u plamenu.

U panici praćenoj krikovima upozorenja i paničnim vrištanjem, brinula sam se samo da mi sva deca budu na okupu. Izvela sam ih kroz sporedna vrata u dvorište upravne zgrade a onda na trg. Stali smo kod memorijalnog kamena kako bi nas njihovi roditelji lakše našli.

„Ali tamo je mama... videla sam je,“ bunila se Sara.

„Kad dođe po tebe, onda možeš otići.“

„Kako se ovo desilo?“ pitala sam umorno Lati pošto je dovela Sarinu mamu. Sa Klarom su u gužvi tražile roditelje i dovodile ih do nas.

Za to vreme muškarci su ulazili u hol kako bi spasli ono što se spasti moglo, ali zgrada je bila osuđena na propast. Plamen je proždirao stogodišnje drvo i nije imao nameru stati a počeo je da preti i okolnim kućama. Spasli su ih zahvaljujući nastojniku koji je prekršio deo sporazuma koji glasi „nećeš tražiti, niti pružati pomoć.“ Naredio je čuvarima da uvezu cisternu sa vodom i šmrkovima su obezbedili da u plamenu ne nestane zgrada ambulante i Samelova trgovina sa magacinom.

„Ela,“ čula sam iza leđa zadihan lovčev glas i iznenadila se što mi se obratio imenom. Bio je prljav a niz lice mu se cedila krv. „Dođite, potrebni ste bratu.“

Htela sam se pobuniti da moram ostati sa decom, ali njegov pogled je bio ispunjen  sažaljenjem i strepnjom.

„Povređen je,“ rekao je tiho. Šok mi je okovao noge i Lati me je naterala da se pomerim. Uhvatila me je za ruku, doviknula Klari da se pobrine za decu i počela da me vuče ka školi gde su u međuvremenu smestili ambulantu.

„Živ je,“ rekla mi je Ina čim me je ugledala. Pomagala je doktoru zajedno sa njegovom ćerkom. „Doktor tek počinje da radi na njemu.“

Začula sam Tima u mojoj učionici i pokušala da prođem.

„Ina, pusti me,“ progurala sam se pored nje. Kolena su mi klecnula kad sam ga ugledala na stolu. Desna noga mu je bila u čudnom položaju, kost je virila iz potkolenice a glava i desna ruka su bili crni i krvavi.

„Ina, nađi mi dvojicu,“ naredio joj je lekar a zatim ugledao mene i ostavio mog onesvećenog brata i odvukao me u hodnik. „Biće dobro. Sedi tu i čekaj, trebaće mu transfuzija. Lati, pobrini se za nju a zatim mi treba što više dobrovoljaca ovde. Timo nije jedini,“ rekao je dovoljno glasno da ga svi u hodniku čuju. Tek tada sam primetila da je škola vrvela od ljudi.

„Ako ikako mogu da vam pomognem. Imam medicinsku obuku,“ čula sam lovca.

Doktor ga je odmerio pogledom, „možda ćeš ti biti dovoljan. Idi i dobro se operi,“ pokazao mu je dole prema kuhinji. „Odmah posle dođi ovamo... Spasićemo ga. Ne brini.“ Ušao je u učionicu u zatvorio vrata.

„Pomoći će mu. Biće sve u redu, videćeš,“ tešila me je Lati i odvela u malu školsku kuhinju.

„Šta se desilo?“ pitala sam lovca koji je prvo zapljusnuo svoje lice i vrat vodom i obrisao se o kuhinjsku krpu a onda počeo da trlja ruke sapunom iznad sudopere. Otišla sam u ostavu i našla čiste peškire i pružila mu jedan.

„Izvlačili smo iz hola sve što se moglo poneti. Bio je sasvim pozadi kad je greda počela da puca. Nije čuo naša upozorenja.“ Uzdahnuo je duboko. „Na sreću, izbegao je gredu ali ne i ostatke krova koji su padali sa njom.“ Izašao je i ostavio me sa Lati.

„Sedi da se ne srušiš.“ Nasula mi je vode a zatim otišla da proveri kome je potrebna pomoć, što je i mene pokrenulo. Od kakve je koristi bilo da samo sedim u kuhinji i strepim nad bratovom sudbinom. Pristavila sam čaj i nudila ga okolo samo kako bih zaposlila ruke i misli, ali to nije bilo tako lako. „Izvući će se... Biće dobro... Jak je on,“ smenjivale su se reči utehe.

Najzad je Ina došla po mene, ali kad sam trebala zakoračiti u učionicu strah i strepnja od onoga što ću tamo zateći me je na tren zaustavio i bio mi je potreban trenutak da skupim ono malo hrabrosti. Međutim, ovog puta prizor nije bio tako stravičan kao pre sat vremena.

Moj brat je ležao na istom onom stolu. Noga mu je bila nameštena i ušivena.

„Uspavali smo ga kako bi lakše podneo bolove,“ objasnio je doktor. „Opekotine su jake ali najviše me brine noga. Namestili smo kost i zaustavili krvarenje. Nadam se da smo uspeli da je spasemo.“

Poseli su me pored njega a onda mi ugurali iglu u ruku, drugu iglu ugurali u Timovu levu ruku i uključili neki aparat i uskoro je crvena tekućina počela da prelazi iz mene u mog brata.

„Imamo još jedno trovanje dimom,“ rekla je Agnet doktorova kći, a pošto je otišao sa njom ostala sam sama sa bratom. Prespavala sam na stolicama pored njega kako bih sačekala onaj kratak trenutak svesti i uverila se da je moj brat još uvek tu sa mnom.

„Bićeš dobro,“ šapnula sam mu i blago stisnula zdravu ruku. „Boli te?“ smrmljao je nešto nerazgovetno i na kratko otvorio oči. Videla sam bol u njima i jedva sam zadržala suze. Nisam želela biti slaba, ali on mi je bio sve što mi je ostalo na ovom svetu.

Ina je došla da ga proveri i ponovo ga je uspavala objašnjavajući da ne sme da trpi bolove. Naša sitna babica je bila sasvim iscrpljena. Svi su bili. Bila je ovo duga i teška noć.

„Dobro jutro,“ pozdravio me je doktor pošto sam ušla u kuhinju. Umorno je sedeo za stolom i pokazao mi da sednem prekoputa njega i vratio naočare na široki nos. „Čudim sa da si uspela da ustaneš sa tih stolica,“ prokomentarisao je pošto sam pomasirala ukočena ramena. Agnet me je u sred noći pokušala oterati kući ubeđujući me da mu ne mogu pomoći, ali nije uspela u tome.

Doktor je dohvatio jednu čistu šolju sa tacne na stolu i nasuo mi vruć mirišljavi čaj. Bila je to neka mešavina sa nanom.

„Kad popiješ ovaj čaj, htela ne htela, moraćeš otići kući,“ i pre nego što sam stigla da se pobunim podigao je kažiprst. „Moraš da dezinfikuješ kuću. Timo mora kući. Ne možemo ga ostaviti ovde na stolu a naše sobe u ambulanti su...“ umorno je odmahnuo glavom. Požar nije zahvatio zgradu sa doktorovim stanom i ambulantom, ali sve je iseljeno na trg, prostorije su isprskane vodom a u školu su unete samo najpotrebnije stvari iz ambulante. „Dolaziću svaki dan. Više puta, ali ne može ostati ovde.“

„Izvući će se?“

„Naravno da hoće,“ rekao je sigurno i nežno se osmehnuo, „ali sa kakvim posledicama, to će vreme da pokaže.“

„A opekotine?“ izgledale su stravično. Cela desna strana mu je bila spaljena, od glave preko ramena, deo grudi i cela desna ruka, sve do dlana.

„One nisu opasne po život. Znam da deluju zastrašujuće, ali nisu. Noga, Ela... noga mene brine.“ Protrljao je oči ispod naočara. „Mislićemo pozitivno i pobrinuću se za njega najbolje što znam.“

Doktor Rov je bio naš jedini lekar i apotekar, sada je za taj poziv pripremao svoju kći Agnet, koja je bila Timovo godište i pet godina starija od mene. Uvek je isto kao i doktor, stajala prva na crti, što je bilo neko nepisano pravilo da su to ljudi koji se ne love.

Nakon što su pregledali Tima i uverili me da je dobro, našli su sredstvo za dezinfekciju na jednoj hrpi na trgu i poslali me kući.

Tek kad sam stigla kući setila sam se da nisam nahranila niti zečeve, niti kozu, niti živinu. Sasvim sam zaboravila na njih, ali Lati nije. Pobrinula se za sve i pomogla mi da pripremim kuću za Timov dolazak. Sve vreme pokušavala je da me uteši i ponavljala da je najbitnije da je Timo živ.

Čim smo završili otišla je kod doktora a uskoro nakon toga uz doktorovu pratnju su Bromas i Opan preneli mog brata na nosilima do naše kuće.

Pre nego što su stigli došla je i Hana i jedva je zadržala jecaje kad ga je ugledala.

Da, pogled na mog brata je boleo.

Doktor mu je dao još jednu injekciju i pre nego što je otišao dao mi je zadnje instrukcije.

„Kad se probudi, daj mu nešto da pojede. Nešto kašasto i ne mnogo. Ujutro ću doći da mu promenim zavoje na opekotinama i proverim nogu.“

„Koliko je bilo povređenih?“ pitala sam pošto je rekao da ide obići još neke pacijente.

„Dosta njih, ali niko kao Timo. Uglavnom, posekotine i poderotine, jedan prelom ruke. Najviše je bilo trovanja dimom. Zahvaljujući njemu,“ pokazao je glavom na komšijsku kuću, „čuvari su doneli kiseonik, lekove i još sanitetskog materijala.“ Začudila sam se. „Zahvaljujući njemu je nastojnik dozvolio da uđe cisterna i da se spasi ambulanta.“

„Zašto?“ Umesto odgovora je samo umorno slegnuo ramenima.

Pošto sam ispratila doktora, zastala sam na vratima spavaće sobe i zagledala se u Timovo lice pokriveno gazom.

„Ela, dođi da večeraš.“

„Nisam gladna.“ Moja prijateljica nije prihvatila taj odgovor. Povukla me je za ruku i odvela u kuhinju gde je na stolu bila spremljena večera koju je poslala njena mama, ali od samog mirisa hrane mi je došlo muka.

„Želiš da ostanem večeras sa tobom?“

„Ne.“ Odmahnula sam glavom. „Samo želim da...“ jecaj mi je pobegao iz grudi a suze su same krenule. Celi dan sam ih potiskivala, ali sada ih više nisam mogla zadržati.

„Znam,“ zagrlila me je i ljuljuškala i ubeđivala da zarad brata moram ostati jaka. „Ne sme čuti da plačeš.“ Nekako sam se smirila, ali kad je otišla, suze su ponovo krenule. Izašla sam napolje, kako me Timo ne bi slučajno čuo.

„Kako je?“ prenuo me glas iz susednog dvorišta, i naterao me da se priberem i obrišem suze.

„Spava,“ odgovorila sam i čula olabaljene daske kako se pomeraju. „Pa, bili ste u pravu... bilo je to traćenje resursa.“

„Ja...“ odmahnuo je glavom kao da izbacuje neke misli a onda duboko uzdahnuo. „Žao mi je što ste me pogrešno shvatili. Doneo sam vam nešto. Mislim da bi mu moglo pomoći.“ Pružio mi je pokrivenu drvenu posudu. „To je melem za opekotine. Umočite zavoje u njega i menjajte mu četiri puta na dan.“

„Hvala,“ odgovorila sam zbunjeno.

„Mislim da se probudio,“ rekao je. Osvrnula sam se i pre nego što sam stigla išta reći ponovo sam čula one daske na ogradi i Timovo bolno stenjanje. 

Autor Dana Hill


No comments:

Post a Comment

Lov 4