Zemlja nade 4

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link




4
Ela

 

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba... proleće, leto, jesen i zimu. Svako doba bi trebalo da traje oko tri meseca, ali već odavno postoje samo dva godišnja doba. Kratka i oštra zima, i dugo, i vruće leto. Proleće obično traje mesec dana a jesen je pa sasvim nestala. Pojavi se s vremena na vreme i traje dan – dva, međutim ove godine je odlučila da nas poseti i kao da je pokušavala da nas zatoči u kućama. Ali život nije mogao da stane. Skoro od samog osnivanja regiona, jedanaesti mesec je bio mesec žetvenog festivala i sve se vrtelo oko te svetkovine. Uprkos kiši, vetru i povremenim grmljavinama, selo je živnulo. Poslovi u polju i baštama su privedeni kraju a na zboru su podeljena zaduženja oko pripreme ukrasa, hrane, pića i zabave, a moj zadatak je kao i svake godine bio da sa decom pripremim kratak program.

Zajedno sa žetvenim festivalom je uvek dolazio i moj kvartalni angažman u školi koji sam nasledila od mame. Obožavala sam taj posao i uživala u vremenu koje sam provodila sa najmlađim stanovnicima sela. Mlađe sam učila čitanju i pisanju a stariji bi za to vreme čitali knjige po svom izboru a posle bi o tome razgovarali. Pisali bi sastave, izmišljali priče, basne ili pesmice. Obaveza je bila da čas traje jedan sat, ali nama su često i dva sata bila malo.

Danas smo umesto časa imali generalnu probu i deca su me nagovala da ove godine i ja nastupim sa njima, ali i sama pomisao da treba da stanem pred celo selo je izazvalo nekontrolisano lupanje srca i znojenje dlanova. Lakše bih na crtu stala nego na binu.

„Ne brinite učiteljice, mi ćemo biti tu sa vama,“ hrabrile su me devojčice.

„U redu,“ popustila sam, nisam mogla odoleti tim molećivim pogledima. „Ali deco, pevamo glasno i pevamo svi zajedno... jesi li me čuo Markuse,“ napomenula sam baba Edinog praunuka i najvećeg nestaška u razredu. Na ulici se samo njegov glas čuje a u školi jedva da zucne. „Ako budemo dovoljno glasni možda prizovemo sunce da rastera ove dosadne oblake.“

Iz škole sam svratila kući kako bih uzela stvari i produžila sam kod Lati. Godinama smo se za festival spremale kod nas ali Latine posete su se u zadnje vreme proredile. Razlog tome su bili Timo i Hana, čija veza je polako, ali sigurno cvetala. Bila sam srećna zbog brata, ali ujedno i tužna zbog moje prijateljica koja nije umela da sakrije svoju ljubomoru.

„Kako je prošla proba?“ pitala je čim mi je otvorila vrata.

„Biće odlični a ja se valjda neću osramotiti.“ Pratila sam je do sobe koju je delila sa mlađom sestrom.

Za razliku od mene i brata koji smo imali i previše mesta u našoj kući, Latina porodica je brojala sedam članova. Bartovi su imali troje dece, od kojih je Lati bila najstarija a bio je tu i Latin deda po ocu koji je sa svojih 89 godina bio najstariji stanovnik Sela i njegova mlađa sestra koja je već nekoliko godina bila nepokretna. Muž joj ubijen u lovu a kako nije imala svoju decu, brigu o njoj su preuzeli Bartovi.

„Nadam se da će nas barem večeras zaobići kiša,“ rekla je Lati pošto sam počela da joj pletem gustu kestenjastu kosu.

„Kiša je najmanji problem. Kažu da je zadnja oluja uništila jedan deo šume i to onaj koji smo posadili pre par godina. Krenuće sa raščišćavanjem kad se vreme malo smiri.“ Timo mi je rekao da je Bromas bio veoma zabrinut. Šuma je bila naš izvor ogreva i građe neophodne za popravku kuća. Svake godine bi se posekao jedan deo šume, ali bi odmah zasadili novi zasad.

Brzo sam završila sa njenom pletenicom i dobila jedan zahvalan osmeh zauzvrat, te zamenila mesto sa njom i rekla joj da ne komplikuje, „samo jednu običnu pletenicu. Ne želimo da tvoja kreacija prođe nezapaženo.“

Materijal za novu odeću je uvek bio skup i stvari su se nosile sve dok se ne bi raspale od nošenja i pranja. Međutim, dečju odeću bi prerasli i pre nego što bi je poderali a kako ja nisam imala sestre ili rođake koje bi nosile moje dečje suknjice i haljinice, one su stajale zaboravljene u mom kovčegu. Lati se dosetila da bi mi od njih mogla sašiti nešto, i bila je to široka suknja na falte. Sličnu je napravila, i sebi, i sestri od njihovih starih stvari i tako doterane u nove suknje i obične bele bluze otišle smo na festival.

 

Hol je bio tradicionalno ukrašen granama donetim iz šume. Grane, prekrivene zlatno žutim lišćem, visile su sa konstrukcije na tavanici. Ove godine je dekoracija bila još raskošnija jer su upleli lampione kroz konstrukciju. Izgledalo je čarobno, kao da su delić zvezdanog neba preneli u hol. Na stolovima postavljenim svugde okolo su bili prigodni aranžmani sa cvećem, voćem i svećama a sto sa osveženjem je bio krcat hranom i pićem. Ove godine se za to pobrinuo prefekt. Neki su mislili da se pokušava iskupiti zbog lovca, ja sam mislila da nas pokušava kupiti za više njih. Kod sporednog ulaza je bila podignuta manja pozornica, dovoljna da na nju stane dvadesetoro dece, a u sredini hola je ostavljen prostor za ples.

„Pokisle?“ 

„Prestala je kiša,“ odgovorila sam bratu. „U daljini se čuje grmljavina ali ne pada. Mogla bi nas barem večera zaobići.“ Sela sam pored Tima a Lati se sa Klarom smestila na klupu prekoputa mene. Znam da će ovo veče biti pravo mučenje za nju.

„Kad bi samo bili te sreće,“ rekao je poznati glas.

Manu,“ procedila sam i susrela nasmejane sitne smeđe oči. Kad bi zaškiljio skoro pa sasvim bi nestale na okruglom bucmastom licu. Ugurao se između mene i brata i to bez moje saglasnosti i trunke pristojnosti.

„Nadam se da ne zameraš. Pitao je da li imamo slobodnih mesta,“ šapnula mi je Hana zagrlivši me s leđa. „Što nas je više, to će biti veselije.“ Bila je sva razdragana i opčinjena Timom. Sela je pored njega i namestila mu rever na košulji, samo kako bi imala razlog da ga dodirne i tako svima da na znanje da je on sada samo njen.

„Prelepo izgledaš večeras, Ela,“ rekao je Manu zadihanim glasnim šapatom. Toplina je izvirala iz njega pomešana sa mirisom dima, sapuna i ukiseljenih krastavaca. Sedeo mi je preblizu. Pomerila sam se kako bih pobegla od njega i sabrala svoje misli, ali on me je pratio i pomerio se zajedno sa mnom. Probudivši u meni onu dobro poznatu netrpeljivost prema mesarevom sinu. Ne znam da li je razlog tome bio sam Manu ili to što ga Mika nije podnosio. Zvao ga je napuvana budala a to je i bio. Umišljena napuvana budala koja je uvek sve dobijala na tacni.

Neprijatna situacija je zalegla na sve nas. Jedino Timo i Hana nisu bili svesni tenzije koja je okruživala naš sto. Lati ih je sve vreme stisnutih usana posmatrala probadajući Hanu svojim zelenim očima. Manu je brbljao nešto o kiši iako ga niko nije slušao a ja sam pokušala započeti razgovor sa Lati i Klarom o ukrasima, ali kad me je Manu dodirnuo svojim oznojenim dlanom kako bi me pitao kakvo piće da mi donese, ustala sam kao da me je ubo čiodom.

„Moram pronaći decu. Vidim da su većnici već stigli.“ Pravdala sam se i pokazala na povorku koja je ulazila u hol. Naš nastup je bio predviđen tek za kasnije, ali morala sam se udaljiti od njega.

„Radije ću sama da stojim u nekom ćošku,“ gunđala sam.

Bilo mi je žao što sam ostavila Lati, ali imala je Klaru pored sebe a uskoro su i njih dve otišle do drugog stola kod Ine i njenog supruga a Manu je ostao da sedi sam pored mog brata i Hane koji su bili posve izgubljeni u uzajamnim osmesima i cvrkutanju.

„Čuo sam da večeras pevate,“ prenuo me glas iz senke. Okrenula sam se k njemu. Stajao je naslonjen na zid pored sporednih vrata. Kosa mu je bila puštena i u smeđim talasima uokvirila glatko obrijano lice. Izgledao je mlađe. Bio je obučen u čistu belu košulju, smeđe pantalone kakve nose ovdašnji muškarci i pletenu jaknu.

„Ipak si došao,“ rekao je radostan dečji glas. Bio je to Markus.

„Tvoja baka je rekla da moram a niko ne sme njoj da kontrira.“ Pogledala sam ga još jednom i prepoznala braon jaknu koju je nosio. Pripadala je Markusovom ocu. Momku koji je odabran za lov kad je Markus imao samo tri godine i pitala sam se da li je dečkić koji se toliko obradovao što vidi lovca svestan ko je on.

„Markuse, idi potraži ostale i reci im da ih čekam ovde.“

Momak je otrčao da sakupi svoje vršnjake a ja sam se okrenula lovcu pitanjem, „i kakvi su utisci?“

„O ovome?“ slegnuo je ramenima. „Traćenje resursa.“

Na jedan tren nisam znala kako da mu odgovorim i prvo sam mislila da ću ignorisati njegovu primedbu, jer deca su počela da mi prilaze. Očekivali su pohvale za svoju odeću i frizure.

„Mislio sam na to da vredno radite preko cele godine kako bi obezbedili sebi opstanak,“ pokušao je opravda svoje mišljenje. „Štedljivi ste i ekonomični a onda jedne večeri iznesete na sto polovinu svojih zaliha kako bi se hvalili.“

„Ovo nije polovina naših zaliha... i posve ste pogrešno shvatili smisao ove večeri. Ovo je naš način da proslavimo plodove svog tog rada.“

„Nisam mislio ništa loše.“ Primetio je moju uvređenost.

„Zar nema zabava tamo odakle vi dolazite?“

„Naravno da postoje, ali i o njima imam isto mišljenje,“ rekao je tiho uz prijatan osmeh, što je trebalo da ublaži moju reakciju, ali nije.

„Onda je to do vas a ne do zabave, vi jednostavno ne umete da se zabavljate.“

„To nije istina. Moj vid zabave se samo razlikuje od vašeg,“ rekao je kroz osmeh.

„Da, lov i ubijanje ljudi,“ rekla sam, okrenula se na peti i pošla ka deci.

Pokušala sam se koncentrisati na njih i recitacije koje su mi tiho ponavljali, ali moj mir je nestao zajedno sa senkom koja se bezizražajnog izgleda lica ponovo naslonila na zid pored sporednog ulaza i nastavila da nas posmatra i osuđuje.

Prvo Manu onda ovaj. Traćenje resursa. Umišljeni, nadobudni kreten, frknula sam ljutito.

Propustila sam govore većnika, koji su iznosili podatke koliko je čega spremljeno za zimu, ali čula sam delić prefektovog slatkorečivog govora. Usledila je tradicionalna zahvala Zemlji na plodovima koje nam je nesebično darovala i molitva za bogat rod u narednoj godini koju sam glasno izgovorila sa svima obraćajući pažnju na decu koja su tiho ponavljala reči.

Nakon toga, obratili su nam se konzuli Flavio Cita, Silia Valens a ove godine je govorio najstariji od njih Gajus Melt. Trebala je uslediti pauza, ali pošto smo sa decom bili spremni, Pastro je najavio naš nastup.

Deca su se smenjivala na pozornici sa svojim recitacijama, prigodnim sastavima i pesmicama a kako se naš program nastavljao a aplauzi ga pratili tako je i grmljavina napolju postajala sve glasnija. Udar groma je odjeknuo i na tren me ukočio. Pogledala sam po prestrašenoj deci i na silu se osmehnula sakrivajući svoj strah.

„Moramo biti glasni, kako bi nas i sunce čulo,“ rekla sam im i povela ih na pozornicu kako bi izveli poslednju pesmu.

Bili smo glasni i cela sala je pevala sa nama i tapšala u ritmu poznate dečje pesme a onda je snažan prasak odjeknuo holom. Struja je nestala a iskre poletele iz svih lampiona razbijajući mrak.

„Pogledajte učiteljice, sunce nas je čulo,“ rekao je Markus oduševljeno pokazujući gore.

Kroz ukrašenu tavanicu počelo je nadirati crveno svetlo, ali to nije bilo sunce. Krov je bio u plamenu.

U panici praćenoj krikovima upozorenja i paničnim vrištanjem, brinula sam se samo da mi sva deca budu na okupu. Izvela sam ih kroz sporedna vrata u dvorište upravne zgrade a onda na trg. Stali smo kod memorijalnog kamena kako bi nas zabrinuti roditelji lakše našli.

„Ali tamo je mama... videla sam je,“ bunila se Sara.

„Kad dođe po tebe, onda možeš otići.“

„Kako se ovo desilo?“ pitala sam umorno Lati pošto je dovela Sarinu mamu. Sa Klarom su u gužvi tražile roditelje i dovodile ih do nas.

Za to vreme, muškarci su ulazili u hol kako bi spasli ono što se spasti moglo, ali zgrada je bila osuđena na propast. Plamen je proždirao stogodišnje drvo i nije imao nameru stati, ali ono što je bilo najgore, vatra je počela da preti i okolnim kućama.

Odjednom kapije su se otvorile i u spasavanju kuća su se uključili i čuvari.

„Nećeš tražiti, niti pružati pomoć,“ bila je jedna od odredbi Sporazuma, koju je prefekt odlučio da prekrši. Naredio je čuvarima da uvezu cisternu sa vodom i šmrkovima su obezbedili da u plamenu ne nestane zgrada ambulante i Samelova trgovina sa magacinom.

„Ela,“ čula sam iza leđa zadihan lovčev glas i iznenadila se što mi se obratio imenom. Bio je prljav a niz lice mu se cedila krv. „Dođite, potrebni ste bratu.“

Htela sam se pobuniti da moram ostati sa decom, ali njegov pogled me je naterao da ga poslušam.

„Povređen je,“ rekao je tiho. Šok mi je okovao noge i Lati me je naterala da se pomerim. Uhvatila me je za ruku, doviknula Klari da se pobrine za decu i počela da me vuče ka školi gde su u međuvremenu smestili ambulantu.

„Živ je,“ rekla mi je Ina čim me je ugledala. „Doktor tek počinje da radi na njemu.“

Prepoznala sam Timov glas kako dopire iz moje učionice. Stala sam kao ukopana kad sam ga ugledala na stolu. Desna noga mu je bila u čudnom položaju, kost je virila iz potkolenice a glava i desna ruka su bili crni i krvavi.

„Ina, nađi mi dvojicu,“ naredio joj je lekar a zatim ugledao mene i ostavio na tren mog brata i odvukao me u hodnik. „Biće dobro. Sedi tu i čekaj, trebaće mu transfuzija. Lati, pobrini se za nju a zatim mi treba što više dobrovoljaca ovde. Timo nije jedini,“ rekao je dovoljno glasno da ga svi u hodniku čuju. Tek tada sam primetila da je škola vrvela od ljudi.

„Ako ikako mogu da vam pomognem. Imam medicinsku obuku,“ čula sam lovca.

Doktor ga je odmerio pogledom, „možda ćeš ti biti dovoljan. Idi i dobro se operi,“ pokazao mu je dole prema kuhinji. „Odmah posle dođi ovamo... Spasićemo ga, Ela. Ne brini,“ rekao je nežno mi dodirnuvši rame a onda je ušao u učionicu u zatvorio vrata.

„Pomoći će mu. Biće sve u redu, videćeš,“ tešila me je Lati i odvela u malu školsku kuhinju.

„Šta se desilo?“ pitala sam lovca koji je prvo zapljusnuo svoje lice i vrat vodom i obrisao se o kuhinjsku krpu a onda počeo da trlja ruke sapunom iznad sudopere. Otišla sam u ostavu i našla čiste peškire i pružila mu jedan.

„Izvlačili smo iz hola sve što se moglo poneti. Bio je pozadi, u samom ćošku hola, kad je jedna greda počela da puca. Nije čuo naša upozorenja.“ Uzdahnuo je duboko. „Na sreću, izbegao je gredu ali ne i ostatke krova koji su padali sa njom.“ Izašao je i ostavio me sa stravičnim prizorom u glavi u kojem se vatrena stihija obrušava na mog brata. Videla sam to spolja i u tom trenu sam smirivala decu pošto su devojčice počele da vrište i pokrivaju uši kad je krov počeo da puca i pada. Tada nisam imala predstavu da je moj brat unutra.

„Sedi da se ne srušiš,“ rekla mi je Lati i nasula vode a zatim otišla da proveri kome je potrebna pomoć, što je i mene pokrenulo. Od kakve je koristi bilo da samo sedim u kuhinji i strepim nad bratovom sudbinom. Pristavila sam čaj i nudila ga okolo samo kako bih zaposlila ruke i misli, ali to nije bilo tako lako.

„Izvući će se... Biće dobro... Jak je on,“ smenjivale su se reči utehe.

Najzad je Ina došla po mene, ali kad sam trebala zakoračiti u učionicu strah i strepnja od onoga što ću tamo zateći me je na tren zaustavio i bio mi je potreban trenutak da skupim ono malo hrabrosti. Na moje olakšanje prizor nije bio tako stravičan kao prošli put.

Moj brat je ležao na istom onom stolu. Noga mu je bila nameštena i previjena.

„Uspavali smo ga kako bi lakše podneo bolove,“ objasnio je doktor. „Opekotine su jake ali najviše me brine noga. Namestili smo kost i zaustavili krvarenje. Nadam se da smo uspeli da je spasemo.“

Poseli su me pored njega a onda mi ugurali iglu u venu, drugu iglu ugurali su u Timovu levu ruku, uključili aparat i uskoro je crvena tekućina počela da prelazi iz mene u mog brata.

„Imamo još jedno trovanje dimom,“ pozvala je doktora njegova kći Agnet i onda sam ostala sama sa bratom prepuštena svojim mislima, strepnji i strahu, šta ako ostanem i bez njega. On je bio sve što mi je ostalo na ovom svetu, ne bih mogla podneti da ostanem i bez njega.


Autor Dana Hill


No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11