Zemlja nade 9

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link

9

Ksander

 

„Hvala ti za ovo“, rekla je pružajući mi poslednju dasku. „Tri godine ga molim da popravi ogradu.“ Pogledala je duž drvene tarabe koja je delila moje dvorište od njihovog.

Timo je prekjuče došao u radionicu tražeći daske. Bio je to izgovor. Želeo je popraviti ono što je mislio da je stari učitelj pokvario. Izvinio se za nešto što nije bila njegova krivica kako bi umirio savest. Zamolio je Bromasa za daske, a mene da popravim ogradu.

„Koliko sam shvatio ovo je ionako bila moja obaveza... ogradu održava komšija s desne strane?“ Bromas me je upozorio na to nakon što je Timo otišao. Bilo je to još jedno od nepisanih pravila ovog rezervata. Imali su ih previše.

„Da, ali komšije nismo imali godinama, a ove daske su me izluđivale.“

„Sad više neće“, rekao sam i zakucao poslednji ekser. Pokupio sam alat u kutiju, i odneo dotrajale daske na gomilu gde me je čekalo drvo za sečenje i cepanje.

„Kad si rekao da želiš zasaditi baštu nisam znala da misliš na tri korena paradajza i dva korena paprike.“

„Umeš li ti ikada nešto da pohvališ ili znaš samo da kritikuješ.“

„Nisam mislila ništa...“

„I nisu tri korena već pet. Dva si mi dala u rezervu, isto kao i papriku sumnjajući u moju sposobnost da nešto održim živim. Pogledaj, primile su se sve sadnice. Za mene će ovo biti više nego dovoljno, a imam i luk, i krompir, i krastavce, i bundeve… ako si zaboravila.“ Sve sadnice su bile od nje i sve su se primile i prosto bujale. Jedva sam čekao trenutak kad ću ugledati prvi zreli paradajz. Prvi paradajz koji sam ja uzgojio. Ne znam da li je to bilo do ovog regiona ili je njihov način života bio zarazan, ali otkrio sam da hrana ovde ima sasvim drugačiji ukus. Bolji. Puniji. Bogatiji. Sve je bilo ukusnije. Meso, povrće, mleko, sir, riba, a tek kad bi petkom baba ispekla svež hleb i onako na vruć kad bih stavio puter i malo posolio. Voda mi je potekla čim bih na to pomislio.

Baba se u početku ljutila što slabo jedem, a sada nisam bio u stanju da se zaustavim. Sve što sam zaradio davao sam njoj, ali ona je uvek uzela samo polovinu kredita ostalo bi mi vratila. To sam ostavljao sa strane... jednom kad me više ne bude ostaće njoj i deci.

„Ajde sad k nama na čaj“, pozvala me je pošto sam ostavio kutiju sa alatom na tremu. Za razliku od njihove verande, na mojoj nije bilo udobnih pletenih stolica sa mekanim šarenim jastucima za opušteno ispijanje čaja, niti saksija sa mirišljavim cvećem ili puzavica koje bi držale hlad.

„Zar ne bih ja tebe trebao pozvati, ipak si ti meni pomagala.“

„Da, ali ti nemaš pitu od jabuka, a kod nas je ima... uostalom, znaš da te Timo čeka.“

„Pitanja i odgovori?“

„Radoznali smo... samo onoliko koliko smeš da kažeš.“

Razgovor s njim je uvek ličio na ispitivanje. Nisu oni bili jedini koji su pokušavali od mene saznati razne informacije. Bromas je takođe često zapitkivao o lovu, a isto to su činile i kolege, i baba, i Markus, i Samel... uglavnom svi sa kojima sam bio u kontaktu su pokušavali iz mene izvući poneku informaciju, ali ja sam kod ulaska u region dao reč da im neću otkriti određene podatke. Tada sam mislio da to neće predstavljati problem, međutim, dosta toga se promenilo za ovih godinu dana. Ja sam se promenio. Moj prezir prema sistemu iz kojeg sam ponikao se još povećao. Želeo sam im reći toliko toga, upozoriti ih na neke stvari... i učiniću to, odlučio sam. Bez obzira na datu reč, pre nego što odem odavde, reći ću im sve... a Slasnikovima sam morao saopštiti istinu o njihovom ocu. Zaslužuju da znaju barem ono malo koliko ja znam.

„Komšija, čini mi se da ćeš morati početi koristiti kapiju.“ Te otpale daske služile su nam kao tajni prolaz između dvorišta.

„Uvek mogu preskočiti.“ Pogledao sam u popravljenu tarabu dok je Ela već planirala kako će je ofarbati u belo i okačiti saksije sa cvećem na nju. Pokupila je sa stola Timovu šolju i nestala u kuhinji s njom. Uskoro se vratila sa rashlađenim čajem i pitom od jabuka. Da se nisam ustručavao odmah bih pojeo sve što mi je servirala, umesto toga sam posegnuo za čajem. Pomirisao sam ga i pokušao pogoditi od čega je. Bilo je u njemu sušenog voća, verovatno jabuka, možda i šipurak, ali i majčine dušice, i lipe.

„Pitam se da li bi kafa ovde uspevala.“ Ovde se pio čaj, navikao sam na taj njihov običaj, ali mi je nedostajala kafa. U mom skloništu sam imao veliku zalihu koju sam nabavio pošto sam poharao jedno zaboravljeno skladište. Samel je rekao da će nabaviti, ali još uvek nije. Možda bih mogao zamoliti Kvintusa.

„Često je pominju u knjigama, ali ne znam kako se uzgaja, niti kakvog je ukusa.“ Namrštila se i na kratko zamislila.

„Ne znam ni ja kako se uzgaja. Mislim da na plantažama u južnim krajevima.“

„Bio si tamo? U južnim zemljama?“, uskočio je Timo s pitanjem. Obično bi sačekao dok popijem čaj, ali je danas bio nestrpljiv. „Ima tamo naših regiona?“

„Bilo ih je.“

„Bilo?“ Klimnuo sam mu dok je mrštio visoko čelo podsećajući me tim izrazom lica na svog oca.

„Nisu mogli samo nestati”, rekla je Ela naivno, nesvesna da je mnogo ljudskih rezervata samo nestalo. „Sigurna sam da tamo još uvek ima regiona u kojima ljudi gaje kafu. Šteta je što ne možemo s njima da se trampimo.“

„Koliko je ukupno regiona ostalo?“

„Ne znam, odavno nisam u službi.“

„Dok si bio u službi, da li je još uvek bilo hiljadu regiona?“

„Više nije hiljadu.“ Odavno ih nije hiljadu. Možda stotinak, ali tu informaciju sam prećutao.

„Koliko?“, insistirao je.

„Timo, već sam ti rekao da ne smem da vam prenosim podatke iz spoljnog sveta.“

„Prefekt nije tu.“

„Uopšte nije bitan broj regiona, već koliko je ljudi u njima.“ Gledali smo se netremice, a Ela je ponovo uskočila i pokušala smiriti razgovor.

„Mene više zanima kako ljudi žive tamo, da li su kao mi? Čime se bave?“

„Nisu svi regioni kao vaš.“ Odgovorio sam skrećući pogled sa Timovih strogih očiju na Eline radoznale. Bilo je lakše razgovarati sa njom. „Neki su neorganizovani, svako radi i živi za sebe. Čuvari imaju dosta problema oko očuvanja mira. Česti su sukobi između ljudi unutar samog rezervata. Postoji jedan region u kojem su ljudi podeljeni na klase. Oni imućniji vladaju siromašnim delom stanovništva i za lov se biraju samo oni siromašni.“

„To nije fer“, gunđala je.

„Za razliku od njih, postoji region u kojem ne postoji vlasništvo“, nastavio sam. „Sve pripada svima, hrana se priprema u zajedničkoj kuhinji i sve uzgajaju na zajedničkom polju. Pomalo kao kod vas. Jedan region je smešten visoko u planinama, podignut je na ostacima drevnog grada. Oni su okrenuti očuvanju jedne stare religije.“ To je bio jedan od tri regiona u kom nikad nije došlo do pobune i nikad nije ustrojen lov, i odbili su pomoć od Slobodne republike.

„Znači nismo mi toliko loši“, rekla je ponosno.

Ne, uopšte nisu bili loši, zapravo su bili jedan od najboljih regiona i zato nisu zaslužili da se nad njima sprovodi kazna do koje je došlo prevarom.

„Da li postoji neki region koji je tehnološki napredniji“, pitala je.

„Bio je jedan na istoku.“ Od njega je nastala Republika, i nadao se da me neće ispitivati o njemu, ali Tima su danas brinule neke druge stvari.

„Da li se lov organizuje u svakom regionu?“

„Nije u svim regionima bilo pobune.“

„Ali u onima u kojima jeste da li je isto kao i kod nas svake treće godine?“

„Zavisi od kazne, sporazuma i veličine regiona. Ima onih u kojima se lov održava svake pete godine, ali ima regiona u kojima je lov svake godine, ali bira se samo jedan učesnik ili dva.“ Razmenili su začuđen pogled. „Veći su od vas i u njima se deca od malena pripremaju za lov.“

„Pripremaju se za lov?“, začudila se Ela.

„Od malena se deca uče samoodbrani, lovu, preživljavanju u divljini.“ U većini rezervata je postojala neka obuka, ali ovde nisam primetio ništa od toga. Svake treće godine su poslušno žrtvovali pet sugrađana i ništa nisu činili kako bi im pomogli da izbegnu zlu sudbinu. Njihov otac je imao sreće što je preživeo prvi lov, a u drugom je već znao šta treba da radi. Da li im je preneo delić svog iskustva?, zapitao sam se. Verovatno jeste. U poslednjem lovu je još jedan od njih preživeo. Navodno je koristio meandre na jugu gde se krio u vodi i trsci. Bilo je skoro za ne poverovati da je preživeo močvaru, ali adrenalin i želja za životom umeju da izvuku natprirodne sposobnosti čak i od nečistih.

Nečistih, odavno na njih nisam pomislio tako. Bila je to više navika, nego činjenica, jer ovi ljudi su bili opsednuti redom i čistoćom.

„Lovio si u takvom regionu?“

„Za prvo unapređenje.“

„Unapređenje?“, čudili su se oboje. Ovde je preovladavalo mišljenje da ih kupujemo i lovimo zarad zabave, a ja im nisam smeo otkriti pravi razlog lova. To bi sigurno unelo nemir u ovaj uspavani kutak sveta. Kad dođe tome pravi trenutak, moraću to jako pažljivo saopštiti Timu.

„I da li si primetio razliku u lovu na one pripremljene i one koji to nisu?“, pitao je tiho, obuzdavajući gnev u svom glasu.

„Imati sposobnog suparnika je dobrodošao izazov“, bio sam iskren.

„Da li je i ishod isti?“

Nisam mu to potvrdio kako mu se bore između obrva ne bi dodatno produbile od tolikog mrštenja, ali odgovor je bio da. Naravno da je bilo onih koji su bili sposobni i snalažljivi, koji su umeli da pobegnu lovcu, nadmudre ga, sakriju se, kao što je učinio njihov otac. Bilo je i onih koji nisu ni bežali, već bi lovili lovca. Moj prvi plen je bio takav, ostavio je trag, saterao me u klopku i sačekao me tamo sa isukanim nožem. Premda je bio snažan i spretan nije dorastao jednom Kranu željnom dokazivanja.

„Mislim da je vreme da pođem.“ Ustao sam svestan da smo zašli na opasnu teritoriju.

„Hvala... što si popravio ogradu“, rekla mi je pošto me je ispratila do kapije. Bio je to još jedan od njihovih običaja. Kako mi je objašnjeno, bio je to način iskazivanja poštovanja prema gostu, a ne sumnje u moguće nečasne sklonosti kako sam u prvi mah pomislio.

„Ela, ne osuđuj me previše. Bio sam zarobljenik istog sistema kao i vi.“

„Bio?“, začudila se i osmehnula. „Ksander, još uvek si zarobljenik.“ Bila je u pravu. Svi smo mi bili sluge sistema koji su stvorili privilegovani.

„Sutra me očekuje čišćenje ribe?“

„Našla si drugog dobavljača?“ Uvek sam im dostavljao očišćene ribe. Slatko se nasmejala i uzvratila pitanjem, „jesu li već rodile maline?“

„Istočna livada ih je prepuna.“

„Odlično. Sutra moram da se izgubim iz kuće.“

„Zašto?“

„Nepodnošljivi su.“ Pokazala je glavom na kuću. „Mislim, drago mi je zbog njih, ali ne mogu celog dana slušati prepirku ko koga više voli“, pravdala se. „Gde pecaš, možda ću doći da te obiđem.“

„Nešto niže od istočne livade ima jedna uvala.“

„Mali zaliv... znam. Znači to je tvoje mesto.“

„Zdravo Ela... lovče“, pozdravila nas je njena debeljuškasta prijateljica.

„Na verandi je“, odgovorila joj je Ela ali ona nije žurila kod Tima, već je stala pored Ele i uputila mi jedan upozoravajući pogled. Tek tada sam postao svestan da stojimo previše blizu i osmehujemo se jedno drugom.

„Prijatno veče vam želim“, naklonio sam se i pošao kući, i načuo Latino upozorenje: „Ela, budi oprezna s njim.“

Da i ja bih trebao pripaziti, pomislio sam. Prijalo mi je njeno društvo. Bilo je tako lako razgovarati s njom. Pored nje sam umeo da zaboravim ko sam, gde sam i zašto sam ovde... Lov je bio preda mnom i na to bih se trebao koncentrisati. U trenutku kad sam zatvarao ulazna vrata čvrsto sam odlučio da ću od sad pa na dalje zadržim misli samo na tome. Lov i priprema. Međutim, već sutradan sam obukao jednu od najboljih košulja, obrijao se, počešljao i morao da odbijem Markusa koji je želeo poći sa mnom na pecanje.

„Ali zašto ne danas?“, cvileo je.

„Markuse, prestani da mu dosađuješ“, podviknula je baba. „Luča hoće karaše, one male, a ja bih nekog lepog šarana... Ali čini mi se da si ti krenuo u lov na babušku.“ Odmerila me je napadno i nasmejala se, terajući dečaka u kuhinju.

Dok sam sedeo na obali, misli su mi sve vreme letele ka istočnoj livadi. Više nisam mogao da izdržim, ostavio sam štapove i otišao da je potražim. Popeo sam se uz padinu i prošao pored mladih stabala jasena koji su okruživali osunčanu livadu na kojoj je Majka Zemlja istresla sve vrste sočnih i mirišljavih bobica. Bilo je tako kupina, sitnih divljih jagoda, malina, ribizla i borovnica. Potražio sam je pogledom sa nadom da ću je ugledati i već sam mislio da nije tu kad sam začuo jednu veoma glasnu psovku.

„Trebaš pomoć?“, pitao sam gustiš i obišao skoro celi krug okolo sve dok nisam primetio punu košaru malina kako viri iz žbunja.

„Uzmi ovo“, naredila je oštro. Spustio sam košaru pored već jedne pune i ušao korak u klopku od trnja. Prvo sam oslobodio njenu široku suknju od grana koje su je zgrabile, zatim košulju, a na kraju i njenu gustu zlatnu pletenicu.

„Sva si izgrebana, zar si morala ulaziti toliko duboko?“, gunđao sam.

„Neko je počistio sve okolo“, odgovorila je ljutito.

„A ti baš voliš maline... Izgledaš kao da si se polila njihovim sokom.“ Prešao sam palcem po njenom umazanom licu. Crveni sok je skrivao sitne ogrebotine po njenim obrazima, a bilo ih je i na čelu, preko obrve, čak i na nosu. Odgurnula je moju ruku i sama pokušala da se obriše razmazujući sok svugde po licu.

Odveo sam je do reke kako bi se oprala i primetio njeno oklevanje na vrhu strmih improvizovanih stepenica od kamenja koje sam ugradio na početku leta.

„Nije valjda sa se plašiš visine?“

„Ne plašim se visine nego da ću da padnem s nje“, odgovorila je ljutito i dohvatila kanap koji sam vezao za stablo kako bih sebi olakšao uspon gore. Pripremala se za silazak, ali noga nije htela da je sluša i dalje je stajala kao ukopana na vrhu.

Kako bi se spustila niz padinu niz kakvu je njen otac vodio begunce, preletelo mi je glavom. Iznenada spoznaja me je udarila u stomak, šta ako je odaberu... Ta misao će postati moja preokupacija, znao sam to, jer nisam mogao podneti pomisao da bi neko lovio ovu divnu, pametnu i snalažljivu devojku, a ipak, znao sam će je jednom odabrati... IHCI voli dobru genetiku, a ona je sada bila jedini nosilac kojem su imali pristup.

„Okreni se leđima, uhvati za uže i polako spusti nogu do prvog stepenika... Ne brini, ako budeš padala uhvatiću te.“ Ohrabrivao sam je i najzad me je poslušala. Polako, stepenik po stepenik, sišla je dole, a ja sam odoleo želji od koje su me zasvrbeli prsti da je dohvatim i pridržim. Umesto toga prišao sam štapu koji se cimao i izvukao još jednog šarana.

„Koliko si već riba uhvatio?“ Radoznalo je zavirila u kofu.

„Ne znam.“ Zabacio sam udicu natrag u reku pre toga stavljajući mamac na nju i zatim štap namestio na drveni stalak.

Izvadio sam čistu krpu iz stare torbe koju sam nosio u šumu. Našao sam je u jednom ormaru na spratu. Otvorio sam čuturicu sa vodom, nakvasio je i pružio joj da se obriše. Promašila je nekoliko mesta, te sam zatražio da mi je vrati. Maknuo sam nekoliko zlatnih pramenova zalepljenih na čelo i obrisao ga. Prešao sam krpom po prćastom nosu, a zatim i po uzanoj bradi. Dah joj je zastao, usta se otvorila, a oči se povećale. Na jedan tren sam se izgubio u njihovoj dubini, pitajući se da li sam to nazreo poziv u njenom pogledu ili sam ga umislio.

Kako bi bilo okusiti njene usne, uplesti prste u njenu kosu i privući je bliže k sebi. Kako bi bilo osetiti to vitko telo kako se privija uz moje... Kad ne bi bili to što jesmo, ne bih oklevao ni tren, ovako sam uzdahnuo i naredio samom sebi da se maknem što dalje od nje, nadajući se da će to rasterati nepristojne misli.

„Kad dođeš kući namaži ogrebotine onim melemom.“

Pošao sam ka improvizovanoj pećnici i počeo da je otkopavam. Prve ribe koje sam uhvatio, umotao sam u lišće i zakopao u žar. Retko kad bih sebi ovde pripremao ručak, ali nadao sam se da će doći.

Dohvatio sam komad kore koju sam sastrugao sa jednog stabla i na nju servirao malog šarana i nekoliko sitnih pečuraka i odneo joj. Iznenadila se.

„Hvala.“ Pogledala je sa interesovanjem u improvizovani tanjir i pomirisala ribu. Otkinula je komadić mesa i stavila ga u usta, na kratko se zamislila zatim se široko osmehnula. „Ovo je dobro“, rekla je uz široki osmeh. Glasno sam odahnuo, zadovoljan samim sobom. Plašio sam se kritike.

„Lepo je ovde zar ne?“, pitao sam, tek da bih nešto rekao.

„Da“, priznala je oblizavši prste pošto je završila sa jelom. „Smem nešto da te pitam... Ako ne želiš da odgovoriš nije bitno.“ Pogledao sam u nju svestan da ću u ovom trenutku odgovoriti na svako njeno pitanje.

„Koliko imaš godina?“

„Jesi li sigurna da to želiš da znaš?“

„Da“, priznala je.

„Ove godine sam navršio pedeset četiri.“ Njene oči su se povećale, a kad je prvi šok prošao najzad je progovorila. „Ne izgledaš kao pedesetogodišnjak.“

„Ja sam od X klase“, priznao sam. „Bili smo eksperimentalni program. Ugašen je posle Kseroksa.“ Taj tamnoputi vižljasti mamlaz je bio moj najbolji prijatelj. Moj drug u igri, moj brat, moj saborac. Verujem da je sada moj najžešći neprijatelj.

„Jednog dana Ksandere, jednog dana ću te uhvatiti.“ Pretio mi je dok sam sakriven u tunelu strepeo da će me naći, ali se nije dao u poteru za mnom, spašavao je živote Renu i Rej.

„X klasa?“, pitala je zbunjeno. Ostavio sam tanjir sa strane, oprao ruke u vodi i došao do nje. Zadigao sam rukav na košulji i okrenuo ruku prema svetlu kako bi videla belu oznaku na podlaktici. Utisnuta mi je nakon što sam uzeo prvi dah, kao i svakom klonu.

„XN2R – Ksander“, prošaptala je.

„Naša dadilja nam je svima dala ime na osnovu naših oznaka.“ Prisetio sam se Beatris Dual. Jedini par ruku čiju nežnost nisam morao da platim. Skoro jedini, u misli se uvukla Rej, teško da bi za nju mogao da kažem da je bila nežna, ali imala je svojih trenutaka.

„Ako ste imali dadilju onda to znači da si rođen kao dete?“

„Prvi dah sam uzeo kao beba“, ispravio sam je. „Nije uobičajena praksa. Čak i naslednici uzimaju prvi dah kao trogodišnjaci ili stariji. Suservis, vojnici i čuvari su obično odrasle jedinke, ali kao što sam rekao, mi smo bili eksperiment.“ Slušala me je zamišljeno i povremeno bi klimnula glavom, a zatim je veseli vrisak odjeknuo iz pravca velike plaže.

„Mom pecanju je došao kraj.“ Ionako sam već imao i više ribe nego što mi je bilo potrebno.

„Šta je suservis i ko su naslednici?“, iznenadila me je pitanjem dok smo utabanim puteljkom prolazili šumom. Primetio sam zbunjenost i radoznalost u njenom pogledu i shvatio da smo mi njima svi klonovi. Oni nisu bili svesni podela koje postoje u našem društvu.

„Kvintus je suservis, on je sluga.“

„A prefekt je šta?“

„On pripada eliti i kao takav ima pravo na svog naslednika... svog zamenskog klona. Nekoga ko će nakon njegove smrti naslediti njegov položaj i imovinu“, objasnio sam.

„Znači i ti imaš svog naslednika?“

„Ja sam običan vojnik. Neko ko pripada nekoj od familija ima pravo na svog naslednika. Vojnici pripadaju IHCI-ju, isto kao što suservis pripada svom naručiocu.“

„Kako to misliš pripadaju naručiocu?“

„Njihov život pripada njima.“

„Kao robovi?“ prenerazila se i kroz uzdah rekla: „Jadni Kvintus.“

Zastala je, a ja sam ispratio njen pogled koji je odlutao u pravcu kupača. „Želiš da im se pridružiš?“

„Njima?“ Mrštila je sitan nos. „Ni u ludilu.“

Prepoznao sam među njima debelog mesarovog sina zbog kojeg je Timo ostao bez noge. Odgurnuo ga je dok je trčao napolje iz požara umesto da ga upozori i povuče sa sobom.

Među kupačima je bila i Timova bivša devojka, Bromasov sin, sestra od njene prijateljice, a najstariji među njima bio je Marsi. Pogledao je u našem pravcu i kad su se naši pogledi sreli pljunuo je na zemlju zatim dohvatio flašu rakije koju je proizvodio u svom dvorištu i potegnuo iz nje.

Autor Dana Hill

Nastavak priče: link