Zemlja nade 9

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link




9
Ksander

 

„Hvala ti za ovo,“ rekla je pošto mi je pružila poslednju dasku. „Tri godine ga molim da popravi ogradu.“ Pogledala je duž drvene tarabe koja je delila moje dvorište od njihovog.

Timo je prekjuče došao u radionicu tražeći daske. Verujem da je to bio njegov način da pokuša popraviti ono što je mislio da je stari učitelj pokvario. Izvinio se za nešto što nije bila njegova krivica kako bi umirio svoju savest i zamolio je Bromasa za daske a mene da popravim ogradu.

„Koliko sam shvatio ja sam taj koji je trebao popraviti... zar ne održava ogradu komšija sa desne strane?“ Bromas me je upozorio na to nakon što je Timo otišao. Bilo je to još jedno od nepisanih pravila ovog regiona.

„Da, ali komšije nismo imali godinama, a ove daske su me izluđivale.“

„Eto, sad te više neće,“ rekao sam i zakucao i zadnji ekser. Pokupio sam alat u kutiju, i odneo dotrajale daske na gomilu gde me je čekalo ostalo drvo za sečenje i cepanje.

„Kad si rekao da želiš zasaditi baštu nisam znala da misliš na tri korena paradajza i dva korena paprike.“

„Umeš li ti ikada nešto da pohvališ ili znaš samo da kritikuješ.“

„Nisam mislila ništa...“

„I nisu tri korena već pet. Dva si mi dala u rezervu, isto kao i papriku sumnjajući u moju sposobnost da nešto održim živim a vidi, ipak su se primile sve sadnice. Za mene će ovo biti više nego dovoljno, a imam i luk i krompir, ako si zaboravila.“

Jedva sam čekao trenutak kad ću ugledati prvi zreli paradajz. Prvi paradajz koji sam ja uzgojio. Ne znam da li je to bilo do ovog regiona ili je njihov način života bio zarazan, ali otkrio sam da hrana ovde ima sasvim drugačiji ukus. Bolji. Puniji. Bogatiji. Sve je bilo ukusnije. Meso, povrće, mleko, sir, riba a tek kad bi petkom baba ispekla svež hleb i onako na vruć kad bih stavio puter i samo malo posolio. Voda mi je potekla u usta čim bih na to pomislio.

Baba se u početku ljutila što slabo jedem a sada nisam bio u stanju da se zaustavim. Sve što sam zaradio davao sam njoj, ali ona je uvek uzela samo polovinu kredita a ostalo bi mi vratila. To sam ostavljao sa strane... jednom kad me više ne bude ostaće njoj i deci.

„Ajde sad k nama na čaj,“ pozvala me je pošto sam ostavio kutiju sa alatom na tremu. Za razliku od njihove verande kako su je zvali, na mom tremu nije bilo udobnih stolica sa mekanim šarenim jastucima za opušteno ispijanje čaja, niti saksija sa mirišljavim cvećem ili puzavica koje bi držale hlad.

„Zar ne bih ja tebe trebao pozvati, ipak si ti meni pomagala.“

„Da, trebao bi, tako se to obično radi, ali pretpostavljam da nemaš pitu od jabuka a kod nas je ima... a i znaš da te Timo čeka.“

„Pitanja i odgovori?“

„Nemoj zamerati našoj radoznalosti... samo onoliko koliko smeš da kažeš.“

Razgovor s njim je uvek ličio na ispitivanje. Razumeo sam njihovu radoznalost, nisu oni bili jedini koji su pokušavali od mene saznati razne informacije i Bromas je često zapitkivao o lovu, a isto to su činile i kolege, i baba, i Markus, i Samel... uglavnom svi sa kojima sam bio u kontaktu su pokušavali iz mene izvući poneku informaciju, ali ja sam kod ulaska u region dao reč da im neću otkriti određene podatke. Tada sam mislio da to neće predstavljati problem, međutim, dosta toga se promenilo za ovih godinu dana. Ja sam se promenio. Mrzeo sam sistem iz kojeg sam ponikao a ovim ljudima sam želeo toliko toga reći, želeo sam ih upozoriti... i učiniću to, odlučio sam. Bez obzira na datu reč, pre nego što odem odavde, reći ću im sve... a Slasnikovima sam morao saopštiti istinu o njihovom ocu. Zaslužuju da znaju barem ono malo koliko ja znam.

„Komšija, čini mi se da ćeš morati početi koristiti kapiju.“ Te otpale daske služile su nam kao tajni prolaz između dvorišta.

„Uvek mogu preskočiti.“

„Samo da je to već popravljeno,“ rekla je Ela zadovoljno i pokupila sa stola Timovu šolju i otišla u kuhinju i uskoro se vratila sa rashlađenim čajem i pitom od jabuka. Da se nisam ustručavao odmah bih pojeo sve što mi je servirala, umesto toga sam posegnuo za čajem i pomirisao ga i pokušao pogoditi od čega je. Bilo je u njemu sušenog voća, verovatno jabuka, možda i šipurak, ali i majčine dušice, i lipe.

„Pitam se da li bi kafa ovde uspevala.“ Ovde su svi pili čaj i već sam se navikao na to, ali mi je nedostajala kafa. U mom skloništu sam imao veliku zalihu koju sam nabavio pošto sam poharao jedno zaboravljeno skladište.

„Čitala sam o kafi. Često se pominje u knjigama, ali ne znam kako se uzgaja, niti kakvog je ukusa.“ Namrštila se i na kratko zamislila.

„Ne znam ni ja kako se uzgaja, ali znam da mi nedostaje, posebno ujutro. Mislim da postoje plantaže u južnim krajevima.“

„Bio si tamo? U južnim zemljama?“ uskočio je Timo sa svojim pitanjem. Obično bi sačekao dok popijem čaj, ali danas je bio nestrpljiv. „Ima tamo i naših regiona?“

„Bilo ih je.“

„Bilo?“ čudio se Timo.

„Nisu mogli samo nestati,“ rekla je Ela naivno sa osmehom i kao da je pokušala da smiri svog brata ne znajući da je mnogo regiona samo nestalo. „Sigurna sam da tamo još uvek ima regiona u kojima ljudi gaje kafu. Šteta samo što ne možemo s njima da se trampimo.“

„Koliko je ukupno regiona ostalo?“

„Kao što sam rekao, odavno nisam u službi.“

„Dok si bio u službi, da li je još uvek bilo hiljadu regiona?“

„Ne, više nije hiljadu.“ Odavno ih nije hiljadu, nisam bio siguran da ih ima stotinu, ali tu informaciju sam zadržao za sebe.

„Koliko?“ insistirao je.

„Timo, već sam ti rekao da vam ne smem prenositi podatke iz spoljnog sveta.“

„Prefekt nije tu, lovče,“ procedio je.

„Timo, uopšte nije bitan broj regiona, već koliko je ljudi u njima.“ Gledali smo se netremice a Ela je ponovo uskočila i pokušala smiriti razgovor.

„Pa mene više zanima kako ljudi žive u tim regionima, da li su kao mi? Čime se bave?“

„Nisu svi regioni kao vaš.“ Odgovorio sam skrećući pogled sa Timovih strogih očiju na Eline radoznale. Bilo je lakše razgovarati sa njom. „Postoje regioni koji su neorganizovani, gde svako radi i živi za sebe. Čuvari imaju dosta problema oko očuvanja mira. Česti su sukobi između ljudi unutar samog regiona. Postoji jedan region u kojem su ljudi podeljeni na klase. Oni imućniji vladaju siromašnim delom stanovništva. Za razliku od njih postoji region u kojem ne postoji vlasništvo. Sve pripada svima, hrana se priprema u zajedničkoj kuhinji i sve uzgajaju na zajedničkom polju. Pomalo kao vi. Jedan od najmanjih region je smešten visoko u planinama i podignut je na ostacima jednog drevnog grada i ljudi su tamo okrenuti očuvanju neke stare religije.“ To je bio jedan od tri regiona u kom nikad nije došlo do pobune i nikad nije ustrojen lov.

„Znači nismo mi toliko loši?“ rekla je ponosno.

Ne, uopšte nisu bili loši, zapravo su bili jedan od najboljih regiona i zato nisu zaslužili da se nad njima sprovodi kazna do koje je došlo prevarom.

„Da li postoji neki region koji je tehnološki napredniji,“ pitala je.

„Bio je jedan na istoku.“ Od njega je nastala Republika, i nadao se da me neće ispitivati o njemu, ali Tima su danas brinule neke druge stvari.

„Da li se lov organizuje u svakom regionu?“

„Ne. Nije u svim regionima bilo pobune.“

„Ali u onima u kojima jeste da li je isto kao i kod nas svake treće godine?“

„Zavisi od kazne, sporazuma i veličine regiona. Ima onih u kojima se lov održava svake pete godine, ali ima regiona u kojima je lov svake godine, ali bira se samo jedan učesnik ili dva.“ Razmenili su začuđen pogled. „To su znatno veći regioni i u njima se deca od malena pripremaju za lov.“

„Pripremaju decu za lov?“ začudila se Ela.

„Od malena decu uče samoodbrani, lovu i preživljavanju u divljini.“ U većini rezervata je to rađeno ali ovde nisam primetio ništa od toga. Poslušno su svake treće godine žrtvovali pet svojih sugrađana i ništa nisu činili kako bi im pomogli da izbegnu zlu sudbinu. Njihov otac je imao sreće što je preživeo prvi lov a u drugom je već znao šta treba da radi. Da li je i njima preneo delić svog iskustva? I u prošlom lovu je jedan od njih uspeo da preživi. Navodno je koristio reku i krio se u vodi i trsci. Bilo je to skoro za ne poverovati, ali adrenalin i želja za životom umeju da izvuku čak i iz nečistih natprirodne sposobnosti.

Nečistih, odavno nisam na njih pomislio tako. Bila je to više navika, nego činjenica, jer ovi ljudi su bili opsednuti redom, čistoćom i higijenom.

„Lovio si u takvom regionu?“ izvukao me je iz misli Timo.

„Da, za prvo unapređenje.“

„Unapređenje?“ čudili su se. Ovde je preovladavalo mišljenje da ih kupujemo i lovimo zarad zabave a ja im nisam smeo otkriti pravi razlog lova.

„I da li si primetio razliku u lovu na one pripremljene i one koji to nisu?“ Timov pogled je bio ispunjen gnevom a ja sam ga svojim iskrenim odgovorom još dodatno potpirio.

„Imati sposobnog suparnika je dobrodošao izazov.“

„Da li je i ishod isti?“

Nisam mu to potvrdio, ali obično je bio, ne uvek. Bilo je onih koji su bili sposobni i snalažljivi, koji su umeli da pobegnu lovcu, bilo je i onih koji nisu ni bežali, već bi lovili svog lovca. Moj prvi plen je bio takav, svojim tragom me je saterao u klopku i sačekao me tamo sa isukanim nožem. Premda je bio snažan i spretan nije dorastao jednom Kranu željnom dokazivanja.

„Mislim da je vreme da pođem.“ Ustao sam svestan da smo zašli na opasnu teritoriju.

„Da, mislim da jeste,“ složio se Timo.

„Hvala... što si popravio ogradu,“ rekla mi je pošto me je ispratila do kapije. Bio je to još jedan od njihovih običaja, kako mi je objašnjeno na ovaj način je iskazivano poštovanje prema gostu.

„Ela, ne osuđuj me previše. Bio sam zarobljenik istog sistema kao i vi.“

„Bio?“ začudila se i osmehnula. „Ksander, još uvek si zarobljenik.“ Bila je u pravu. Svi smo mi bili sluge sistema koji su stvorili privilegovani.

„Sutra me očekuje čišćenje ribe?“

„Zar si našla drugog dobavljača?“ uvek sam im dostavljao očišćene ribe. Slatko se nasmejala i uzvratila pitanjem, „jesu li već rodile maline?“

„Istočna livada ih je prepuna.“

„Odlično. Sutra moram da se izgubim iz kuće.“

„Zašto?“

„Nepodnošljivi su.“ Pokazala je glavom na kuću. „Mislim, drago mi je zbog njih, ali ne mogu celog dana slušati prepirku ko koga više voli,“ pravdala se. „Gde pecaš, možda ću doći da te obiđem.“

„Nešto niže od istočne livade ima jedna uvala.“

„Mala uvala... znam. Znači to je tvoje mesto.“

„Zdravo Ela... lovče,“ pozdravila nas je njena debeljuškasta prijateljica.

„Na verandi je,“ odgovorila joj je Ela ali ona nije žurila kod Tima, već je stala pored Ele i uputila mi jedan upozoravajući pogled. Tek tada sam postao svestan da sa Elom stojimo previše blizu i osmehujemo se jedan drugom.

„Prijatno veče vam želim,“ naklonio sam se i pošao kući i načuo Latino upozorenje „Ela, budi oprezna s njim.“

Da i ja bih trebao pripaziti, pomislio sam, ali bilo je tako lako razgovarati sa njom. Prijalo mi je njeno društvo. Pored nje bih na tren zaboravio ko sam, gde sam i zašto sam ovde... Lov je bio preda mnom i na to bi se trebao koncentrisati i u trenutku kad sam zatvarao ulazna vrata čvrsto sam odlučio da od sad pa na dalje ostaću hladne glave. Međutim, već sutradan sam se obrijao, počešljao i obukao jednu od svojih najboljih košulja, i morao da odbijem Markusa koji je želeo poći sa mnom na pecanje.

„Ali zašto ne danas?“ cvileo je.

„Markuse, prestani da mu dosađuješ,“ podviknula je baba. „Luča hoće karaše, one male, a ja bih nekog lepog šarana... Ali čini mi se da si ti krenuo u lov na babušku.“ Odmerila me je napadno i namignula poteravši Markusa u kuhinju.

Dok sam sedeo na obali, misli su mi sve vreme letele ka istočnoj livadi i više nisam mogao da izdržim, ostavio sam štapove i otišao da je potražim. Popeo sam se uz padinu i prošao pored mladih stabala jasena koji su okruživali osunčanu livadu na kojoj je Majka Zemlja istresla sve vrste sočnih i mirišljavih bobica koje je imala. Bilo je tako kupina, sitnih divljih jagoda, malina, ribizla i borovnica. Potražio sam je pogledom sa nadom da ću je ugledati i već sam mislio da nije tu kad sam začuo jednu veoma glasnu psovku.

„Trebaš pomoć?“ pitao sam  gustiš i obišao skoro celi krug okolo sve dok nisam primetio punu košaru malina kako viri iz žbunja.

„Uzmi ovo,“ naredila je oštro. Spustio sam korašicu pored već jedne pune i ušao korak u klopku od trnja i prvo oslobodio njenu široku suknju od grana koje su je pokušale zatočiti a zatim košulju, a na kraju i njenu gustu zlatnu pletenicu.

„Sva si izgrebana, zašto si morala ulaziti toliko duboko?“ gunđao sam.

„Zato što je neko počistio sve okolo,“ odgovorila je ljutito.

„A ti baš voliš maline... Izgledaš kao da si se polila njihovim sokom.“  Prešao sam palcem po njenom umazanom licu. Crveni sok je skrivao sitne ogrebotine po njenim obrazima a bilo ih je i na čelu, preko obrve, čak i na nosu. Odgurnula je moju ruku i sama pokušala da se obriše ali se još više umazala.

Odveo sam je do male uvale kako bi se oprala i primetio njeno oklevanje na vrhu strmih improvizovanoh stepenica od kamenja koje sam ugradio na početku leta.

„Nije valjda sa se plašiš visine?“

„Ne plašim se visine nego da ću da padnem s nje,“ odgovorila mi je ljutito i dohvatila  kanap koji sam vezao za stablo kako bih sebi olakao uspon gore. Pripremala se za silazak, ali noga nije htela da je sluša i dalje je stajala kao ukopana na vrhu.

Kako bi se spustila niz padinu niz kakvu je njen otac vodio begunce, preletelo mi je glavom a onda osetih neki nepoznati ubod straha u jednoj jedinoj misli, šta ako je odaberu. Ta misao će postati moja preokupacija, jer nisam mogao podneti pomisao da bi neko lovio ovu divnu, pametnu i snalažljivu devojku, a ipak, znao sam će je jednom odabrati... jer IHCI voli dobru genetiku a ona je sada bila jedini nosilac kojem su imali pristup.

„Okreni se leđima i uhvati za uže i polako spusti nogu do prvog stepenika... Ne brini ako budeš padala uhvatiću te.“ Ohrabrivao sam je i najzad me je poslušala i polako stepenik po stepenik sišla dole a ja sam odoleo želji od koje su me zasvrbeli prsti da je dohvatim i pridržim. Umesto toga prišao sam štapu koji se cimao i izvukao još jednog šarana.

„Koliko si već riba uhvatio?“ radoznalo je zavirila u kofu.

„Ne znam.“ Zabacio sam udicu natrag u reku pre toga stavljajući mamac na nju a zatim je namestio na drveni stalak.

Izvadio sam čistu krpu iz stare torbe koju sam nosio u šumu. Našao sam je u jednom ormaru na spratu. Otvorio sam čuturicu sa vodom i nakvasio je i pružio joj da se obriše. Promašila je par mesta, te sam zatražio da mi je vrati i obrisao joj izgrebano čelo i nos, bradu. Dah joj je zastao, usta se otvorila a oči se povećale a ja sam se na jedan tren izgubio u njima, zapitavši se da li sam nazreo poziv u njenom pogledu ili sam ga samo umislio.

Kako bi bilo okusiti njene usne, kako bi bilo preplesti jezik s njenim, zaroniti ruke u njenu kosu i privući je bliže k sebi. Kako bi bilo osetiti to vitko telo kako se privija uz moje... Uzdahnuo sam i naredio samom sebi da prestanem sa takvim mislima.

„Kad dođeš kući namaži ogrebotine onim melemom.“ Vratio sam joj krpu i čuturicu i udaljio se i od nje i nepristojnih misli koje su me okupirale.

Pošao sam ka improvizovanoj pećnici i počeo da je otkopavam. Prve ribe koje sam uhvatio, umotao sam u lišće i zakopao u žar. Retko kad bih sebi ovde pripremao ručak, ali nadao sam se da će doći...  

Dohvatio sam komad kore koju sam sastrugao sa jednog stabla i na nju servirao jednu babušku i nekoliko sitnih pečurki i odneo joj. Iznenadila se.

„Hvala.“ Pogledala je sa interesovanjem u improvizovani tanjir i pomirisala ribu. Otkinula je komadić mesa i stavila ga u usta, na kratko se zamislila a onda se široko osmehnula. „Ovo je dobro,“ rekla je uz široki osmeh i prionula na hranu. Plašio sam se kritike i glasno odahnuo, zadovoljan samim sobom.  

„Lepo je ovde zar ne?“ pitao sam, tek da bih nešto rekao.

„Da,“ priznala je oblizavši prste pošto je završila sa jelom. „Smem nešto da te pitam... Ako ne želiš da odgovoriš nije bitno.“ Pogledao sam u nju svestan da ću u ovom trenutku odgovoriti na svako njeno pitanje.

„Koliko imaš godina?“

„Jesi li sigurna da to želiš da znaš?“ 

„Da,“ priznala je.

„Ove godine sam navršio pedeset četiri.“ Njene oči su se povećale a kad je prvi šok prošao najzad je progovorila. „Ne izgledaš kao pedesetogodišnjak.“

„Ja sam od X klase,“ priznao sam. „Bili smo eksperimentalni program koji je ugašen, nakon što se rodio Kseroks, moj najmlađi brat...“ Bio je moj najbolji prijatelj a sada verujem da je moj najžešći neprijatelj.

„Jednog dana Ksandere, jednog dana ću te uhvatiti i osvetiću našeg oca.“ Pretio mi je dok sam sakriven u tunelu strepeo da će me naći. Za razliku od ostalih znao je da sam blizu, samo što nije znao koliko sam mu bio blizu.

„X klasa?“ pitala je zbunjeno. Ostavio sam svoj tanjir sa strane, oprao ruke u vodi i došao do nje i zadigao rukav na košulji još više i okrenuo ruku prema svetlu kako bi videla moju belu oznaku na podlaktici. Utisnuta mi je nakon što sam uzeo prvi dah, kao i svakom klonu.

„XN2R - Ksander,“ prošaptala je.

„Naša dadilja nam je svima dala ime na osnovu naših oznaka.“ Prisetio sam se Beatris Dual i jedinih ruku čiju nežnost nisam morao da platim.

„Ako ste imali dadilju onda to znači da si rođen kao dete?“  

„Ne bih rekao da sam rođen, ali da, stvoren sam kao beba. To obično nije praksa. Čak i  naslednici uzimaju prvi dah kao trogodišnjaci ili čak stariji. Suservis, vojnici i čuvari su obično odrasle jedinke, ali kao što sam rekao, mi smo bili experiment.“ Slušala me je zamišljeno i povremeno bi klimnula glavom a onda je veseli vrisak odjeknuo iz pravca velike uvale.

„Mislim da sam danas završio sa pecanjem.“ Ionako sam već imao i više ribe nego što mi je bilo potrebno.

„Šta je suservis i ko su naslednici?“ pitala je dok smo utabanim puteljkom prolazili šumom i prvo me je iznenadilo njeno pitanje a onda sam shvatio, mi smo njima svi bili klonovi, ali u našem društvu je postojala striktna podela i nisu svi imali ista prava.

„Kvintus je pripadnik suservisa, sluga koji pripada prefektu a prefekt je pripadnik elite i ima pravo na svog naslednika... svog klona.“

„Znači i ti imaš svog naslednika?“

„Ne, ja sam običan vojnik. Samo neko ko pripada nekoj od familija ima pravo na svog naslednika a vojnici pripadaju IHCI-ju isto kao što suservis pripada svom naručiocu.“ Zastala je a ja sam ispratio njen pogled koji je odlutao u pravcu kupača. „Želiš da im se pridružiš?“

„Njima?“ začudila se mršteći nos. „Ni u ludilu.“

Prepoznao sam među njima debelog mesarevog sina zbog kojeg je Timo ostao bez noge. U panici se sudario sa njim i oborio ga u trenutku kad je krov padao. Među kupačima je bila i Timova bivša devojka, Bromasov najstariji sin, sestra od njene prijateljice a najstariji među njima bio je Marsi. Pogledao je u našem pravcu i kad su se naši pogledi sreli pljunuo je na zemlju a onda dohvatio flašu rakije koju je proizvodio u svom dvorištu i potegnuo iz nje.

Autor Dana Hill

Nastavak priče: link

No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11