Zemlja nade 3

Prvo poglavlje: link

Drugo poglavlje: link




3

Ela

Reči babe Ede su prevagnule. Lovac je ostao. Ta sićušna starica dvanaest puta je stajala na crti i ni jednom nije bila izabrana, ali lov je nije zaobišao i uzimao joj je bez milosti sve redom. Roditelje, sestre, muža, decu, unuke. Sve što joj je ostalo bili su njeni praunuci i zato ako je ona mogla prihvatiti lovca kao svog prvog komšiju, nama je ostalo da joj se u tome pridružimo. Međutim, dozvoliti lovcu da ostane je bila jedna stvar a prihvatiti ga kao jednog od nas je bilo nešto sasvim drugo.

Kao i ostatak sela, izbegavala sam ga i ponekad se osećala neprijatno i glupo zbog toga. Bio je naš prvi komšija i ne javiti se na ulici komšiji, ne pitati ga kako je smatralo se bezobrazlukom i neučtivošću.

Nekoliko dana nakon zbora, naletala sam na njega u krojačkom prolazu i kako bih izbegla njegov pogled sagla sam se vezati pertle na cipeli i posle se osećala glupo i postiđeno zbog toga. Od malena smo vaspitavani da se jednako poštuju svi građani. Zajedništvo je naš jedini spasi bez njega ne bi preživeli. Celo selo je jedna velika porodica. Briga za bližnjeg, pomoć i uzajamno poštovanje predstavljaju stub našeg društva, ali lovac nije pripadao toj našoj zajednici. Bio je predstavnik naših zatočenika, naših najvećih neprijatelja. Bio je jedan od onih koji su lovili ljude zarad vlastitog zadovoljstva i zbog toga nisam bila u stanju čak ni glavom da mu klimnem u znak pozdrava, nisam bila u stanju čak ni da ga pogledam i u tome se nisam razlikovala od ostalih.

Na pijaci je pokušao od babe Luče da kupi mleko i sir a starica ga je odbila i to ni malo ljubazno, „neće moja Bubica da hrani jednog lovca. Nije za prodaju.“ Nije se prepirao sa njom, samo je ćutke otišao i od tada ga nisam videla da je zakoračio na pijacu.

Međutim, ma koliko ga svi izbegavali, praćenje njegovih aktivnosti je postala glavna seoska preokupacija. Najviše kontakta s njim su imali trgovci, Samel i Vana i nakon svake njegove kupovine do kraja dana bi celo selo znalo šta je kupio i kako je tekao razgovor u prodavnici. Ljudi bi zastajkivali ispred njegove kuće i virili u dvorište, ali sve im je to bilo uzalud, zato što on kao da tamo nije ni živeo. Jedini znak da u toj kući neko boravi bilo je svetlo koje bi se noću povremeno upalilo u prizemlju. Ponekad bi do naše kuće dopreo neki zvuk, uglavnom je to bilo jezivo škripanje kuhinjskih vrata ili šuškanje trave u dvorištu.

Potajno sam se nadala da će novi stanar srediti ogradu i svoje dvorište, pošto se već godinama borim sa korovom koji se iz njega širi u moju baštu, ali on to nije učinio. Kuća je delovala ista kao i do sada. Otpale daske na tarabi su visile, prozori su bili zatvoreni i prljavi a vrata su škripala, ali barem sam na taj način znala kada izlazi napolje. Tada bih se pokupila iz bašte i vratila u kuću, ali susret sa nekim ko živi tako blizu vas je bio neizbežan.

Tog jutra sam požurila nabrati paradajz, paprike i tikvice kako bi ih odnela na pijacu i zamenila ih za breskve i kruške. Vraćala sam se sa pijace tegleći dve pune košare voća i zbog težine par puta sam se zaustavila kako bih odmorila ruke. Prošla sam krojačkim prolazom i još jednom spustila košare. Kuća nije bila daleko, ali plašila sam se da će mi ispasti i da ću po kaldrmi skupljati voće. Otresla sam ruke i ispravila bolna leđa a kad sam se sagla da ih ponovo podignem, tamna senka se nadvila nada mnom. Hladna jeza je prošla mojim leđima kad sam shvatila ko stoji iza mene. Panično sam odskočila i osetila želju da sve ostavim na ulici, pobegnem kući i negde se sakrijem.

„Ako bih vas hteo ubiti ne bih to činio na sred ulice u po bela dana,“ rekao je. „Pridržite mi ovo,“ turio mi je u ruke mali papirnati zamotuljak iz prodavnice i podigao obe košare kao da su napunjene perjem. Moj strah je na jedan tren zamenila zbunjenost. Zapiljila sam se u njegova široka leđa i kao da je osetio taj moj pogled. Osvrnuo se i mogla bih se zakleti da mu je licem preleteo podrugljivi osmeh. Požurila sam za njim ali dok sam ja stigla, on je već košare ostavio pred ulaznim vratima. Uzeo je svoj paket od mene, klimnuo glavom i okrenuo se da pođe, ali sam ga zaustavila.

„Čekajte.“ Otišla sam do košara i izvadila po dve breskve i kruške i pružila mu ih.

„Ne treba,“ zabrundao je ponosno.

„Insistiram.“ Pogledao je prvo u pruženo voće a zatim je svoj prodoran pogled usmerio na mene.

„To je običaj ovde, zar ne. Kad se pomogne da se nekako odužite?“

„Da, to je običaj,“ potvrdila sam. Razmišljao je još koji trenutak a onda uzeo ponuđeno voće.

„Lovče,“ zaustavila sam ga još jednom. „Možda bi mogli promeniti odeću,“ predložila sam.

„Zašto?“ čudio se.

„Ova uniforma budi strah u nama i podseća nas na lov.“ Bila je to istina i tema na pijaci danas. Premda se jedva nazirala prepoznatljiva zeleno smeđa šara, svi smo je dobro poznavali. Ta uniforma je u naše selo donosila smrt i nije bio prijatan osećaj viđati je svaki dan.

Lovac me je prvo zbunjeno pogledao a onda se glasno nasmejao i vratio se onih par koraka do mene. Stao mi je i previše blizu da sam ustuknula korak dalje.

„Jeste li sigurni da vam uniforma uliva strah?“ pitao je tiho i preteći. Pogled kojim me je proučavao je poterao ledene žmarce da se razmile duž celog mog tela. Stresla sam se a njemu to nije promaklo. Njegove usne su se iskrivile na jednu stranu u jedva vidljiv i podrugljiv osmeh. „Ne love vas ove krpe već oni koji ih nose. Da li bi se plašili bilo kojeg sugrađanina kad bi obukao ovu uniformu?“ Odmahnuo je glavom. „Ne. Svi se vi plašite mene... A ja nisam došao ovamo da lovim, već da budem lovljen... Hvala za voće.“ Glasno je zagrizao u krušku i otišao. Ispustila sam glasan uzdah i tek tada shvatila da sam ostala bez daha. Prestala sam da dišem i bio mi je potreban trenutak da dođem k sebi. Pogledala sam ka njegovoj kući na kojoj su glasno zaškripala ulazna vrata.

„Kreten. On je običan, arogantan, kreten.“ Shvatila sam i to sam rekla i bratu kad sam se uveče požalila na susret sa njim.

„Odužila si se za pomoć?“ pitao je.

„Naravno da jesam,“ odgovorila sam iznervirano.

„Znaš, možemo ga ignorisati, ali ne i izbrisati,“ rekao je pošto je popio čaj i nasuo još jednu šolju. „Verujem da ćemo s vremena na vreme morati komunicirati sa njim.“ Iznenadio me je njegov stav. Onog dana kad je lovac ušao u selo napao je prefekta i Pastra zbog toga. Zajedno sa Učom je inicirao zbor i danima je gunđao protiv odluke donete tamo a sada, odjednom, kao da se pomirio s tim, ali ja to nisam bila u stanju da učinim. Lovcu nije bilo mesto ovde.

Premda je susret sa njim iz mene izbrisao strah, nije poništio moju naviku. Već sledećeg jutra sam prvo oslušnula da li ga čujem u dvorištu a kad sam se uverila da ga nema izašla sam napolje i prepustila svakodnevnom mehanizmu. Pomuzla sam Puslicu, nahranila kokoške, a onda se posvetila mojoj bašti. Leto je bilo dugo i toplo i sve je u njoj bujalo. Posebno je paradajz dobro rodio i ponovo me je čekalo branje crvenih sočnih plodova. Otišla sam u šupu po korpu a kad sam začula prepoznatljiv zvuk otvaranja vrata na komšijskoj kuhinji, po navici sam sve sklonila, oprala ruke na bunaru i pošla unutra a onda je novo škripanje vrata obznanilo da ulazi u kuću, te sam se napila vode i vratila poslu. Vrata su ponovo zaskvičala, a ja sam opet pošla ka kući. Glasan smeh je odjeknuo sa druge strane ograde praćen novim škripanjem vrata.

„Idiot,“ progunđala sam dovoljno glasno i začula još glasniji smeh i ušla unutra besna, i na njega, i na samu sebe.

„I šta si uradila?“ pitala je Lati, pošto smo predveče sedeli na verandi i pili čaj.

„Kasnije sam se vratila u baštu. Imala sam i previše posla.“

„Baš si blesava, sestrice,“ potvrdio je Timo a tako sam se i osećala. Potpuno blesavo što me je namagarčio jedan kreten.

„I ja bih ga izbegavala,“ potvrdila je Lati. „Ne znam da li bih uopšte mogla živeti pored njega. Danas je bio kod nas u krojačkoj radionici. Na sreću, majstor Koli je uzimao njegovu meru. Posle nam je pričao da kad ne bi bio ono što jeste rekao bi da je to jedan veoma kulturan i prijatan čovek.“

„Ha... prijatan i kulturan,“ frknula sam ljutito i izazvala Timovo podsmevanje, ali lako je njemu, on po cele dane nije kod kuće. Odlazio je ranom zorom a vraćao se predveče. Što nije bilo loše zbog zarade koju je donosio, ali ja sam zbog toga većinu dana provodila sama i u početku mi nije bilo svejedno.

„Šta on radi preko celog dana?“ pitala je Lati.

„Viđaju ga u šumi i pored reke. Kažu da peca,“ odgovorio joj je Timo a onda se nasmejao. „I skida mačiće koje pobegnu devojčicama i popnu se na staru lipu.“

 

Stara lipa je godinama bila omiljeno sastajalište devojčica, isto kao što je plaža mesto gde se dečaci igraju svojih igara. Kažu da je to stablo starije i od samog rezervata i nalazi se na kraj sela, nasuprot Bromasove radionice. Kao i sve druge devojčice i ja sam u hladu stare lipe provodila sate i sate u igri sa lutkicama koje bi same izrađivale od slame, lišća kukuruza, a ponekad i starih krpa i vune. Kad smo prerasle igru sa lutkama tamo bi se sastajale i dugo razgovarale o momcima a po nekom nepisanom pravilu, to mesto se uvek biralo za prvi ljubavni sastanak. Moj prvi sastanak sa Mikom je bio kod lipe.

Te prve večeri, sedeli smo tamo i ne znam o čemu smo razgovarali. Verovatno o nečem nebitnom. Oboje smo bili previše nervozni. Mika je prvi skupio hrabrost da to i na glas prizna.

„Ovo je glupo, ti znaš da mi se sviđaš.“ Nisam mu odgovorila. „A valjda se i ja tebi sviđam kad si došla... Na tren sam se uplašio da ćeš se vratiti kući sa Lati.“ Dopratila me je skoro do samog drveta i uterala malo hrabrosti u srce koje samo što mi nije iskočilo iz grudi. „Šta kažeš da se više ne mučimo s ovim.“

„Da,“ glasio je to moj zakasneli odgovor na to da mi se sviđa.

„Znači na festivalu sedimo zajedno.“

„Da.“ Ovog puta sam na vreme odgovorila na njegovo pitanje. Doći sa nekim na žetveni festival, sesti pored njega, plesati sa njim i dozvoliti mu da te otprati kući, bilo je javno priznavanje veze a ja sam toliko dugo želela i maštala o tome da jednom sa Mikom uđem u upravni hol držeći se za ruke.

„Timo je rekao da me neće ubiti ako te poljubim. Mogu te poljubiti?“

„Da. Možeš,“ rekla sam skoro bez glasa. Bio je to nezgrapan i previše vlažan poljubac. „Ovo je bilo grozno jel’ da.“ Nisam potvrdila, ali bilo je. „Možemo mi to bolje,“ ohrabrio nas je i bilo je bolje. Svaki naredni put je bilo bolje.

Dolazili smo i odlazili zajedno sa pet festivala. Zadnju godinu je praktično već živeo kod nas, ali me nije zaprosio. Svi su to očekivali od nas. Ja sam to očekivala, ali je prosidba izostala. Ostalo je samo obećanje, „nakon lova, ljubavi moja. Nakon lova.“

 

„Jedva smo sprečili pijanog Opana da se ne popne,“ pripovedao je Timo svoju priču dok ga je Lati opčinjeno slušala. „Ali lovac se pojavio niotkuda. Uzverao se uz drvo i skinuo mače.“

„Navodno je i Koranovu pomogao nešto oko traktora,“ rekla je Lati.

„Da i mi smo to čuli. Hteo je da preore dolinu i zaglavio se.“

Jedan deo polja je bio znatno niži od ostalog i bilo je godina kad je bio suv ali bilo je godina kao što je ova kad je to bila jedna obična kaljuga. „Došao je Pastro sa svojim traktorom, sakupili se nadničari a ovaj se pojavio niotkuda, naredio da se nešto metne ispod točkova, odvezao lanac sa Pastrovog traktora i sam ga izvukao. Nije ni sačekao da mu se zahvale. Nestao je u šumi. Koranov mu je juče doneo punu gajbicu koječega u znak zahvalnosti, ali ga nije našao kod kuće.“

„Ostavio mu je pred vratima,“ potvrdila sam otresajući sa sebe sećanje na Miku. Znao je da se ušunja u moje misli, onako tiho kao što se ušunjao u moje srce.

Nema ga više, rekla sam sebi.

 

Sledećeg jutra kad izašla nahraniti živinu, čula sam kako se šuškanje približava ogradi i iz inata odbila da pobegnem unutra. Bila sam u svom dvorištu i zašto bih se ja trebala sklanjati. Timo je bio u pravu, bilo je to luckasto s moje strane.

„Komšinice,“ začula sam pre nego što sam primetila njegovu glavu kako viri preko ograde. Podigla sam pogled i susrela njegove radoznale oči.

„Volite ribu?“ pitao je prebacujući staru košaru preko ograde.

„Zašto me to pitate?“ prišla sam i pre nego što sam pogledala u košaru osetila sam miris sveže ribe.

„Zato što vam je želim dati.“

„Zašto?“ čudila sam se.

„Recimo, da je to mirovna ponuda.“

„Zar smo u ratu?“

„Oh da, jesmo. Niste znali za to,“ odgovorio je ozbiljno. „Očišćena je,“ rekao je ono što je bilo očigledno. Mrzela sam čistiti ribu onoliko koliko sam je volela jesti.

„Šta želite zauzvrat?“

„Ništa. Baba Eda kaže da još nisu pojeli smuđa kog sam im doneo prekjuče, pa je predložila da ove ponudim vama.“

„Baba Eda se trampila sa vama?“ čudila sam se jedan tren a onda shvatila da nemam razloga za to. Ta dobra duša je i predložila da ga ne proterujemo.

„Da. Pre neki dan mi je ponudila kokošja jaja... Šteta bi bilo da bacim ovoliko sveže ribe onom olinjalom mačoru.“ Bile su to dva lepa smuđa a odavno nismo imali ribu. Dok nije počeo da radi Timo je često pecao na reci, ali sada nije imao vremena za to.

„U redu, volite li paradajz?“

„Rekao sam da ne želim trampu.“ Bio je ozbiljan.

„Neće biti trampa,“ nije mi padalo na pamet da se s njim upuštam u takav posao. „Biće to zahvalnost.“ Prišla sam tarabi i uzela od njega ponuđenu ribu i odnela je u kuhinju a onda sam u njegovu staru košaru sa pokidanim ručkama natovarila paradajz, krastavce, tikvice, šargarepu i crni luk. Preterala sam, ali imali smo svega i previše.

„Rekli smo bez trampe.“ Gledao je u hrpu povrća koju sam mu gurnula kroz otpale daske na tarabi.

„Nije trampa, ovo je molba da malo sredite vaše dvorište. Ovde oko ograde.“ Pokazala sam na gustiš koji ga je okruživao.

„Šta nije u redu sa mojim dvorištem. Meni se baš sviđa. Moj mali delić divljine,“ rekao je ponosno i osvrnuo se okolo kao da se divi tom korovu u kojem je stajao.

„Taj vaš delić divljine ugrožava moju baštu... i ovu ogradu treba popraviti a i ona vrata bi mogli podmazati da vam ne škripe toliko.“

„Ako bi ih podmastio kako bi onda znali kad treba da pobegnete u kuću.“

„Mislila sam da je ovo bila mirovna ponuda,“ procedila sam kako ne bih zaškripala zubima.

„I jeste bila, ali vi napadate moje dvorište, moju tarabu i moja vrata,“ prepirao se sa mnom.

„Samo lenji ljudi ne brinu o svojoj kući.“

„Ovo nije moja kuća. Zašto bih se brinuo o njoj,“ usprotivio se.

„Zar ćete sledeće tri godine da živite ovako.“ Pokazala sam mu na kuću koja je bila u najgorem stanju u selu. Svi su svoje kuće održavali, čak i Đuri korpar, ali ovu nije imao ko. Svi vlasnici koji su do sada živeli u njoj su bili odabrani za lov. Zadnji je bio babin Edin unuk sa svojom ženom. Nikad nisu za isti lov birani supružnici, međutim u njihovom slučaju to pravilo je prekršeno, isto kao što su ove godine za lov odabrane sestre bliznakinje.

„Kako to mislite ovako.“ Imitirao je moj gest pokazujući na kuću. „Imam krov nad glavom. U poređenju sa pećinom ovo je palata.“

„Zar ne želite poslednje godine svog života da živite kao normalna osoba.“

„Ja nisam normalna osoba i ko kaže da su ovo moje poslednje godine života... mislim da vam je neko na kapiji,“ odgovorio je ljutito i skrenuo pažnju na dozivanje.

Bila je to Hana. Došla se dogovoriti oko trampe a mene nije napustila nervoza koja me je zahvatila zbog prepirke sa lovcem. Hana za to nije marila. Brbljala je o zečevima.

„Zečevi su moji, ja se brinem o njima,“ objasnila je sedajući na verandi zašto je ona došla a ne njena mama a ja sam bacila još jedan ljutit pogled na kuću pored.

„Ne plašiš se?“ pokazala je glavom na lovčevu kuću, primetivši moj pogled.

„Ne.“ Trenutno bi se on trebao plašiti mene, da Hana nije došla, svašta bih mu još rekla.

„Želiš danas uzeti povrće?“ pitala sam otresajući sa sebe nervozu i maskirala je izveštačenim osmehom. „Timo će uskoro doći, mogao bi ti on pomoći da ga odneseš kući.“

„Oh, to bi bilo odlično,“ osmehnula se radosno otkrivajući sitne bele zube a meni je odjednom sinulo zašto je ona došla a ne njena mama.

Skuvala sam nam čaj i sačekale smo Tima koji nije imao izbora, morao je da joj pomogne.

„Mogla bi mu pokazati i vaše krletke za zečeve,“ predložila sam dok sam ih ispraćala.

Bili bi lep par, pomislila sam.

Istina je da bih više volela kad bi Timo odabrao Lati ali ni Hana ne bi bila loš izbor. Bila je mlađa, ali i pametna, i veoma lepa devojka, uvek me je podsećala na crvenokosu lutkicu.

„Ela.“ Čula sam bratov ljutit glas čim je otvorio ulazna vrata i ni malo nežno ih zatvorio. „Šta je to bilo do... dođa... a...vola?“ pitao me je zamuckujući. Od malena je imao problem sa mucanjem, mama je to upornim vežbanjem disanja uspela da potisne, ali kad bi se uzrujao zamuckivanje se vraćalo. „Za.. a.. a“ duboko je udahnuo a onda smireno pitao, „zašto si me poslala s njom?“

„Trebala joj je pomoć. Uostalom, zašto te ne bih poslala s njom. To je sestra tvog prijatelja i ako nisi primetio veoma je lepa i pametna devojka.“

„Slinava Hana?“ da tako su je zvali on i Mika i ja sam imala svoj ni malo laskavi nadimak, popišanko.

„Već odavno nije slinava.“

„Ali to je... Hana.“ Mrštio se.

„Da, a to je bila Lati. Za svaku ćeš imati neku primedbu zato što ih poznaješ od malena.“

Odmahnuo je rukom i pošao u ostavu u potragu za hranom i ugledao ribu.

„Sa kim si se trampila za ribu?“ pitao je oduševljeno.

„Lovac mi ju je danas dao na silu. Nisam htela da je primim ali rekao je da mu je to baba Eda predložila. Navodno i njoj donosi ribu.“

„Matori Opan je nešto pominjao. Dala si mu nešto zauzvrat?“

„Nešto malo povrća.“ Klimnuo je. „Dobro, ali ne započinji trampu sa njim.“

„Ne pada mi na pamet.“ Za trampu je potrebna redovna komunikacija a ja nisam imala nameru da razgovaram sa njim... ikada. Međutim, kritika je urodila plodom i njegov mali delić divljine je sređen duž zajedničke ograde. Bila je to mala pobeda a ona druga je bila znatno veća a ticala se Hane.

U narednim danima je dolazila svaki dan, koristeći razne izgovore, da vrati korpe, da pita kad može doneti zečeve, da traži recept za kolač a ja sam je u tome podsticala. Na kraju se i brat navikao na nju i jedno predveče je jednostavno rekao, „idem do lipe da se nađem sa Hanom. Bila si u pravu, više nije slinava.“

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11