Zemlja nade 8

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link

Četvrti deo: link     Peti deo: link     Šesti deo: link

Sedmi deo: link




8


Ela

 

Kažu da vreme leči rane a tako je bilo i sa Timovim povredama. Zahvaljujući lovčevom melemu, opekotine su se povukle ali ožiljci, posebno oni najdublji, su ostali i nikad neće nestati. Njegovo uvo se nikad neće obnoviti, kosa oko njega nikad neće izrasti, isto kao i brada na jednom delu desnog obraza a ostaće mu podsetnici na požar i na ramenu, grudima i nadlaktici. Mala uteha u svemu je bila ta, što na tim mestima uopšte nije osećao bol, za razliku od noge koju nije imao a često se budio sa bolovima u njoj. Rana od amputacije je zarasla ali fantomska bol u njoj ga je često mučila.

„Trebaće vremena,“ govorio je doktor Rov a kako je vreme odmicalo tako su se i njegove posete proredile. Došao bi da ga obiđe jednom ili dva puta nedeljno za razliku od Agnet koja je dolazila svaki dan. Timo je bio njen prvi zvanični pacijent i mlada doktorka se brinula o njegovom oporavku. Svakodnevno ga je terala da vežba koleno, da sedne, da se premešta sa kreveta na stolicu i da ustane oslanjajući se na nju a sve kako bi ga pripremila za drugu fazu oporavka.

„Kao što smo vežbali,“ rekla je mirnim glasom, namestila štake i pomogla da se uspravi. Pridržala ga a zatim pustila. Moj brat je prvi put nakon puna dva meseca samostalno stajao, ali samo na kratko.

„Normalno je da osetiš slabost i vrtoglavicu,“ priskočila mu je u pomoć pošto se blago zanjihao. „Predahni, pa ćemo pokušati da napravimo par koraka,“ ohrabrila ga je a mene je doktor pozvao u hodnik.

„Lakše je bez posmatrača,“ objasnio je.

Prihvatio je ponuđeni čaj i seo sa mnom u kuhinju i kao što sam i očekivala, počeo je sa svojim dobronamernim uputstvima, „Ela, sada te čeka onaj teži deo. Moraćeš ga polako uvoditi u normalan život. Neće biti lako, ali mora da se osamostali.“ Znala sam da ga previše tetošim i nije mi bilo teško. Bila sam srećna što je živ i saosećala sa njim svesna da je preživeo veliku traumu. „Prestani da ga dvoriš,“ nastavio je autoritativnim glasom. „Ne služi mu hranu u krevetu, neka ustane i dođe da ruča sa tobom u kuhinji. Potrebno je da se što više kreće. Nije dobro za mišiće da se toliko opuste. Nateraj ga da svaki dan barem na kratko izađe napolje.“

„Previsoke su,“ rekla je Agnet ulazeći u kuhinju i pokazala na štake koje su doneli. Bromas ih je izradio za Tima prema doktorovom uputstvu. „Odneću majstoru da ih skrati.“ Navukla je kaput a i njen otac je pošao za njom. Javio se Timu i pozdravio sa njim a meni je pre odlaska još jednom tiho rekao, „osamostali ga.“

„Pokušaću.“

„Ne pokušavaj, već učini,“ naredio je.

Ušla sam kod Tima u sobu i otvorila prozor kako bih pustila malo svežeg vazduha. Ovaj deo godine nisam volela. Zima je bila na izdahu, ali zbog obilnih kiša sve je bilo blatnjavo i prljavo. Dani su već bili duži a lažljivo sunce me je mamilo napolje, ali vetar što je duvao sa planina na istoku je još uvek bio leden.

„Kad dolazi Lati?“  

„Tek predveče. Rekla je da ponekad mora i kući da ode.“

Premda se još uvek ništa nije desilo između njih, primetila sam da Timo svakog dana jedva čeka njen dolazak. 

Hana mi je u početku njihove veze bila simpatična, ja sam bila ta koja ih je spojila ali sam se pokajala zbog toga. Nakon što je došla sa roditeljima da obiđe Tima, na kratko je ostala sama sa njim a zatim je u suzama istrčala iz sobe i više se nije vratila. Tih dana kod mog brata smenjivali su se bes i depresija i znam da ju je tog dana oterao, ali da ga je istinski volela, borila bi se za njegovu ljubav i prihvatila čak i onu lošu stranu Timovog karaktera, jer ako nekoga istinski voliš, onda voliš sve njegove verzije... i one dobre... i one loše, i trudiš se da mu pomogneš da prevaziđe svoje probleme ili barem da nauči da živi s njima. Međutim, lepršavi devojčurak nije bio u stanju da se nosi sa Timovom nesrećom, za razliku od Lati, koja je od samog početka bila naša najveća podrška i imala je poseban uticaj na mog brata. Da li je to bio taj njen vedri duh ili nešto drugo, ne znam, ali Timu se raspoloženje uvek popravilo kad bi ona došla i krenula da ga začikava a umela je i da podvikne i spusti ga na mesto i urazumi, ako je bilo potrebno. Nadala sam se da će se Timu najzad otvoriti oči i zato kad bi ona došla ja sam se povlačila u kuhinju, izlazila u dvorište ili išla u nabavku, koristeći se svim mogućim izgovorima samo kako bi im omogućila malo privatnosti.  

Ručak je bio skoro gotov kad je neko pokucao na ulazna vrata.

„Ela, neko je na vratima. Čuješ li? Vrata,“ doviknuo mi je pošto nisam odmah reagovala.

„Definitivno ga moram osamostaliti,“ gunđala sam hodnikom brišući ruke o kecelju, svesna da će to pre poći za rukom mojoj prijateljici.

Na moje iznenađenje na vratima je stajao lovac a u jednoj ruci je držao Timove štake a u drugoj kutiju sa alatom.

„Dobar dan. Doneo sam štake.“ Pokazao je na njih. „Doktorica nam je označila koliko da skratimo, ali delovalo mi je previše.“ Objašnjavao je pošto sam ga uvela kod Tima u sobu. Kutiju sa alatom je ostavio pored vrata a štake je naslonio na krevet. „Skratio sam ih samo malo, ne valja kad su previše niske.“ Objašnjavao je. „Hajde da proverimo... treba pomoć?“  

Timo je odmahnuo glavom, seo je i namestio štake onako kako mu je Agnet pokazala i ustao.

Setila sam se da mi je gulaš na šporetu i potrčala u kuhinju da ga skinem s vatre i uskoro čula ravnomerne udarce po drvenom podu koje su najavile mog brata. Došlo mi je da ga zagrlim i izljubim od sreće, ali suzdržala sam se pošto nismo bili sami.

„Lovče, ostani na ručku,“ doviknuo mu je. Pogledala sam iznenađeno u Tima. „Spasio mi je život,“ šapnuo mi je pošto je nazreo neodobravanje u mojim očima.

„Hvala, ali moram da se vratim,“ odgovorio je.

„Ako se ne varam, sada imaš pauzu za ručak,“ nastavio je da ga ubeđuje.

„Molim vas, ostanite.“ Potvrdila sam bratov poziv, pošto mi je očima naznačio da ga podržim.

„Kad si zadnji put jeo gulaš od zečetine?“

„Pre neki dan. Mislim da baba ume samo gulaše i paprikaše da kuva.“

„Eda kuva za tebe?“ začudila sam se trunčicu preglasno.

„Ona kao da ima potrebu da nahrani ceo svet i ume da se uvredi ako je odbiješ.“

Da, takva je bila naša baba Eda. Ma koliko je život šamarao, nije joj uzeo dobrotu iz srca. Ona je u lovcu, najverovatnije, videla samo sirotana o kome nema ko da brine i nije marila šta selo misli o tome, a mislilo je svašta. Iako sam u zadnje vreme slabo zalazila među ljude, ipak sam uspela da načujem osude naših sugrađana. Retki su bili oni koji su je u tome podržavali a plašila sam se da takva osuda čeka i nas kad se pročuje da je ručao kod nas, ali brat je bio u pravu. Spasao mu je život.

„Baba ovakav gulaš sigurno ne ume da skuva.“ Nastavio je da navaljuje brat sve dok lovac nije pristao.

Požurila sam završiti ručak a za to vreme se Timo pobrinuo za našeg gosta.

„Siguran si da ih ne treba još skraćivati?“

„Kao što si rekao, ne valja ako su niske,“ razgovarali su čekajući da poslužim ručak. Nije to bilo ništa specijalno i da sam znala da ćemo imati gosta verovatno bih se više potrudila, ovako je to bio samo gulaš od zečetine sa knedlama i ukiseljenim paprikama i krastavcima kao prilogom.  

„Još uvek pecaš?“

„Trenutno ne... čekam lepše vreme.“

„Kad budeš imao ribu za trampu, javi se...“ pogledala sam u bratovom pravcu čudeći se i odolela želji da ga upozorim. „Kako ti je kod Bromasa?

„Dobro je.“

„Opan još uvek pije?“

„Stalno premešta svoje skrovište, Bromas nikako da ga uhvati na delu.“

„Nikad ga neće uhvatiti. To je njihov ples. Gazda preti da će ga izbaciti ako ga zatekne sa flašom pa se ovaj krije, jer ne može bez rakije. A svi dobro znamo da ne može sebi dozvoliti da ostane bez svog najboljeg majstora... ma kakav on bio, a Opan jeste najbolji. Kad počinju radovi na upravnoj zgradi?“

„Već smo počeli sa pripremama.“

„Biće dovoljno materijala?“

„Kažu da koliko ima, toliko će se raditi,“ razmenjivali su kratke informacije. Kad je nastao trenutak tišine u kojem smo svako gledali u svoj tanjir ubacila sam se sa pitanjem, „da li imate porodicu tamo napolju?“

Oboje su me iznenađeno pogledali.

„Ne. Vojnici nemaju porodicu,“ odgovorio je nakon neme minute.

„Izvinite ako vas je pitanje uvredilo,“ pravdala sam se, ali bila sam radoznala.

„Niste me uvredili... Odrastao sam u kasarni. Moglo bi se reći da je moja jedinica moja porodica... bila je moja porodica,“ ispravio se. Neka senka tuge je prešla preko njegovog lica i stvrdnula njegov izraz.

„Imate još melem?“ pitao je i odbio da sipa još jednom gulaš, ali zato moj brat nije.

„Pri kraju sam i zaista sam... zahvalni smo vam na njemu.“ Pogledala sam u ožiljcima prekriveno lice mog brata i brzo skrenula pogled jer je teško podnosio nečij pogled.

„Napraviću vam novu turu, sada će biti malo drugačiji.“

„Doktorka se žalila da joj ne želite otkriti recept,“ optužio ga je Timo uz osmeh, verovatno se prisećajući Agnet. Prvo je skupljala hrabrost da ode zatražiti recept od njega a zatim se vratila praznih ruku. Bila je tužna i razočarana.

„Nije da joj ne želim otkriti recept, već se neki sastojci teško nabavljaju.“ Imala sam osećaj da je slagao a imao je pravo na to, recepti za lekove su uvek držani u tajnosti.

Pogledao je u brata, zatim u mene, ustao i uz naklon glavom rekao, „zahvaljujem se što ste me pozvali da podelim ovaj ukusan obrok sa vama... Vreme je da pođem.“

„Pauza ti još uvek nije završena,“ rekao je Timo gledajući na stari zidni sat.

„Moram da idem.“ Još jednom se zahvalio i krenuo hodnikom, pa smo sa bratom pošli da ga ispratimo.

„Hvala ti, lovče. Za sve. Trebali smo te ranije pozvati i izvinjavam se što nismo... Kad budeš imao onu ribu, javi se, već ćemo naći nešto za razmenu.“

„Može trampa za savet kako posaditi baštu?“ pogledao je u mene.

„Nije valjda da ćete žrtvovati vaš mali deo divljine.“

„Shvatio sam da ću imati više koristi od bašte a divljina je tu odmah iza polja.“

„Još ćemo mi napraviti pravog domaćina od vas.“ Pokušala sam da se našalim s njim i čini se da sam izvukla tračak osmeha.

„Nisam znala da nemaju porodice,“ rekla sam pošto je otišao a ja se prihvatila raspremanja stola.

„Svašta mi ne znamo o njima... možda je došlo vreme da se to promeni,“ rekao je zamišljeno trljajući svoje bolno koleno. „Kakve god da su njihove namere s njim, mi bi trebali iskoristiti ono što nam je dato.“

„A to je?“

„Priliku da upoznamo našeg neprijatelja,“ rekao je odlučno.

„Ne znam da li želim znati o njima više od onoga što već znam.“

Pogledala sam kroz prozor u pusto blatnjavo dvorište a zatim i u dotrajalu ogradu sa otpalim daskama koja je delila naše dvorište od komšijskog setivši se datog obećanja. Bez obzira na to što je spasio život mom bratu i pomoći koju nam je pružio u ovih zadnjih nekoliko meseci, onaj osećaj nelagode je još uvek postojao. Bio je lovac i to se nije promenilo. Bio je neko ko je nekome oduzeo oca, majku, brata, ljubav. Kako preći preko toga? Zapitala sam se. Kako je baba Eda prešla preko toga? Odgovori na ova razmišljanja pojavila su se brže nego što sam se nadala.

Dani su postajali sve topliji i sve duži. Timo je sve češće boravio napolju učeći novi zanat a kad je vreme to dozvolilo najzad je došlo vreme da se i ja posvetim svojoj omiljenoj zanimaciji, bašti. Zbog izostanka Timove pomoći, rad je u njoj postao naporniji, ali Timo je brzo sebi našao zamenu. Nekoga ko je imao volju i želju da pripomogne a zauzvrat je tražio samo savete koje je zatim primenjivao sa druge strane ograde. Brigu o tome šta će drugi da pomisle sam pravdala Timovom radoznalošću. Moj brat je bio u pravu, ovo je bio način kako saznati više o našim tamničarima. Iz svakog razgovora sa lovcem smo uspeli sa saznamo više o lovu, o klonovima i njihovom načinu živoata ali i detalje o ljudima koji žive zatvoreni u drugim regionima. Naravno da je lovac bio svestan našeg ispitivanja i u određenim granicama nam je udovoljavao hraneći našu radoznalost sitnim informacijama. Mogla je sve to biti i laž, ali kako je moja baka Anja govorila, u svakoj laži postoji tračak istine.

Poznati glas u dvorištu privukao je moju pažnju. Virnula sam kroz kuhinjski prozor da se uverim da je to zaista Učo Tratnik.

„Čuo sam izrađuješ korpe i došao sam da vidim da li ih i popravljaš.“

„Sve zavisi od toga šta vam treba... još uvek učim,“ odgovorio je brat pre njihovog srdačnog pozdrava.

Nakon što se tata nije vratio iz lova, Učo je bio taj koji je na sebe preuzeo očinsku ulogu u Timovom ali i mom životu i bio je tu svaki put kad bi nam zatrebao savet ili ohrabrenje. Međutim, sve se promenilo nakon nesreće i njihove zadnje posete. Naima, njegova žena me je izbegavala na pijaci a po selu je pričala kako je za raskid Tima i Hane odgovorna Lati, što nije bila istina, ali istina je bila da je upravo moja prijateljica bila zaslužna za Timov novi zanat. Ona je bila ta koja se dosetila da smo zimus ostali bez Đurija, našeg jedinog korpara u Selu koji je iza sebe ostavio praznu kuću, gomilu pruća i započetih korpi, košara, stolica i hoklica. Pitala je njegovu sestru da li bi Timo mogao da im pomaže, misleći da će neko iz porodice nastaviti njegov posao, ali na naše iznenađenje njen odgovor je glasio neka sve nosi kod sebe dok to nije spalila. Želela je što pre da oslobodi njegovu kuću kako bi se u nju preselila njena kći sa porodicom. I tako smo sve to preselili u našu šupu a Timo je počeo da uči kako se pletu korpe, cegeri, košarice a pošto je stari korpar imao gomilu započetih stvari u raznim fazama izrade Timo je video postupak kako se to radi i uz malo upornosti je naučio i prilično mu je to dobro išlo.

Pogledala sam na sat, bilo je skoro pet a zatim i ka Puslicinom oboru odakle je dopiralo ravnomerno struganje lopate. Ponadala sam se da će lovcu čišćenje duže da potraje. Ostavila sam pranje suđa i izašla napolje kako bih se pozdravila sa brkatim učiteljom i pitala za zdravlje a za to vreme je Timo pregledao korpe koje je doneo i rekao da će pokušati da ih popravi.

„Biće gotove za koji dan... Jeste li za čaj? Šta ima novo u Veću?“ Spretno je ustao sa hoklice uz pomoć štaka i pozvao ga na verandu a ja sam potrčala ka oboru da se uverim kako napreduje lovac sa poslom za koji ga je brat angažovao.

„Išlo bi znatno brže kad bi mi Puslica manje smetala,“ rekao je i natovario jednu lopatu u kolica dok ga je naša koza glavom gurala u nogu.

Puslica je bila prava maza, volela je da se češka između malih rogova na vrh glave ali ako bi je tamo jednom počešao onda je ona očekivala da ćeš je češkati tamo sve vreme dok si pored nje, gurkala bi te glavom sve dok ne bi dobila ono što je tražila. Upozorila sam ga na to, ali me nije poslušao i sada je ispaštao zbog toga.

„Dobro... dobro,“ rekao joj je kroz smeh pošto ga je ponovo gurnula a on ju je ponovo počešao, „dosadna si.“

Nasmejala sam se i odmahnula glavom i pošla u kuhinju da skuvam čaj.

Timo i Učo su razgovarali o izgradnji upravnog hola a Lati je viknula iz hodnika, „tu sam. Imam porudžbine za još tri cegera.“ Zastala je kao ukopana kad je videla starog učitelja i razdraganu devojku je zamenio uplašeni devojčurak koji nije uradio domaći zadatak. „Učitelju...  dobar dan.“

„Pa deco, kad je veliki dan,“ pitao je širokog osmeha. Pogledala sam u Tima a zatim u Lati kojoj su obrazi planuli. „Sačekaćete do lova... ili možda ne?“

„Kakav veliki dan?“ pitao je zbunjeno Timo.

„Tvoj i Latin,“ objasnio je uz osmeh.

„Učo, ne slušajte seoske tračeve Lati i ja smo samo prijatelji.“ Učiteljeve debele obrve su se skoro sudarile sa njegovim šiškama od čuđenja a zatim se glasno nasmejao.

„Timo... znam te odmalena. Mislio sam se da ćemo se oroditi kad se Mika muvao oko Ele,“ srce mi se stegnulo na sam spomen tog pažljivog i svojeglavog momka. „Ali Mika je bio Mika i želeo je nešto da dokaže a ti si mi uvek bio kao drugi sin i ako misliš da se ljutim što si moju luckastu kći zamenio sa razumnom devojkom onda se varaš.“ Potapšao je brata po leđima. „Pomalo sam se brinuo kako bi to funkcionisalo između tebe i Hane, ali sam ćutao jer je Naima rekla da moram.“

„Zaista, nema ničeg između mene i Lati. Ama baš ničeg!“ bunio se brat. „Ko normalan bi mogao da voli ovakvog invalida kao što sam ja. Nikome ja više nisam potreban,“ odmahnuo je rukom. „Dovoljno je što Ela mora da me podnosi. Sreća pa se, evo, našao neko ko joj pomaže,“ pokazao je na visoku figuru koja je izgurala kolica iz obora i zapretila Puslici da ne izlazi a Učo je ustao i sa kraja terase posmatrao kako se široka lovčeva leđa udaljavaju prema đubrištu.

„Oh, deco,“ uzdahnuo je i odmahujući glavom razočarano prvo je pogledao u Tima a onda u mene. „Zašto?“

„Zato što ja ne mogu,“ pokazao je na mesto gde se trebala nalaziti njegova noga, „a Eli je potrebna pomoć.“

Lovac je istresao kolica nesvestan pogleda uprtih u njega a onda ih je naslonio na šupu i pošao ka bunaru da opere ruke.

„Nisam verovao kad su mi rekli da ste ga i vi uzeli pod svoje. Mislio sam da ljudi izmišljaju, pošto ste prve komšije. Ne čudim se zbog matore lude Ede a Bromas ionako voli da tera inat svima, ali vi deco.“ Odmahnuo je glavom dok mu je gnev bojio izborano lice. „Ako vam ništa ne znači smrt mog Mike, setite se da su vam oba roditelja nastradala od takvih kao što je on.“ Pokazao je prstom na lovca koji je nedaleko verande zastao kao ukopan. Učo mu je prišao i pogledao ga u oči, bio je za dve glave niži od njega, ali je u tom trenu izgledao kao da ga gleda s visine. Nešto mu je tiho rekao a zatim mu pljunuo pred noge. Zgrabio je svoje korpe i otišao bez pozdrava.

Nakon neme minute prvi je progovorio lovac, „izvinite zbog toga.“ Njegovo lice se stvrdnulo i brzim korakom je pošao ka kapiji pre nego što mu je iko od nas stigao išta reći.

„Znaš Timo, meni ne smeta što si invalid,“ rekla je Lati ljutito.

„Pa meni s... s... smeta.“

„Baš me briga što tebi smeta. Možda nisam normalna zbog toga, ali eto, meni ne smeta,“ odgovorila mu je i unela mu se u lice, „ali počinje opasno da mi smeta što si idiot.“ Pokupila je svoje stvari i pošla ka ulaznim vratima.

„Gde ćeš sad?“ viknuo je za njom.

„Kući.“

„Zašto?“

„Zato što si glup.“

„Hoćeš doći posle.“ Doviknuo joj je ali Lati ga nije čula, zapravo nije htela da ga čuje.

„Znaš Timo, stvarno jesi glup,“ potvrdila sam njene reči pošto je Lati zalupila vrata, „ali ako sada kreneš za njom, još uvek imaš šanse da je stigneš.“

„I šta onda?“ brecnuo se.

„Onda ćeš da joj se izviniš i kažeš šta stvarno misliš... i osećaš. Mislim da je krajnje vreme.“

„Ali ja jesam invalid. Apsolutno beskorisan invalid. Nemam nogu... ako nisi primetila, sestro,“ svađao se sa mnom, ali ovog puta sam odlučila da me neće uvući u jednu od svojih beskonačnih prepirki koje bi s vremena na vreme započinjao kako bi lečio na meni svoje frustracije i bes.

„Ali još uvek imaš srce, brate, a ima ga i Lati i zato bi bilo bolje da požuriš,“ odgovorila sam mu smireno.

„Gde da žurim? Gde?“

„Za Lati.“

Nije mu se žurilo, ali nakraju me je ipak poslušao i nakon nekoliko trenutaka je ustao i pošao za Lati a ja sam se vratila pranju suđa i zamislila se nad Učinim rečima... Da, trebala bih misliti kao on. Trebala bih mrzeti lovca zbog onog šta je bio, zbog svih nevinih života koje je oduzeo. Međutim, sad kad sam ga bolje upoznala, uvidela sam da nije bezumna krvoločna zver, kako sam u početku mislila da je. Nije čak bio ni arogantan i nadobudan, bio je drugačiji a ipak isti kao i mi ostali... samo još jedan običan čovek, zatočen na ovom malom komadiću zemlje koji čeka da mu sudbinu skroje isti oni kojima je jednom verno služio.

 Autor: Dana Hill

Nastavak: link


No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11