Zemlja nade 10

 Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link

10

Ela

 

Sparina je zalegla na selo. Leta su uvek bila duga i topla, ali ovakve žege se ne sećam.

Dugo u noć nisam mogla da zaspim i tugovala sam za svežinom šume. Kao nemirno štene vrtela sam se po krevetu tražeći mesto. Ustajala sam nekoliko puta, prvo da zatvorim prozor, onda da ga otvorim a posle da se napijem vode... uzalud, jer nije vrućina krala moj san. Misli su se poput pčela u košnici rojile u mojoj glavi i odbijale svaku nadu da ću najzad da zaspim... a sve zbog para preplanulih, snažnih i nadasve nežnih ruku. Kao da su me začarale. Privlačile su danas moj pogled i još uvek sam osećala njihovu toplinu na svom struku gde me je dodirnuo dok mi je oslobađao suknju od trnja, osećala sam ih na svom ramenu gde me je ščepala i izgrebala grana od koje me je oslobodio. Njegovi spretni prsti su izvlačili lišće i trnje iz moje kose, brisali su slatki lepljivi sok od malina sa mog obraza, prelazili nežno po mom izgrebanom čelu, nosu... a svaki put kad bih zatvorila oči u mene bi gledale čelično plave oči... koliko je samo nežnosti bilo u njima. Kako može toliko topline biti u tako hladnim očima?

Ove godine sam napunio pedeset četiri, prisetila sam se njegovih reči i mogla bih se zakleti da je to priznanje propraćeno blagim rumenilom.

„Ima pedeset godina, pa šta.“ Bila sam ljuta na samu sebe što sam izračunala razliku između nas i shvatila da je tatinih godina. „Pa, ne liči na pedesetogodišnjaka. Izgleda kao da je Timovo godište,“ zaključila sam i ponovo ustala kako bih zatvorila prozor. Na kratko sam naslonila čelo na hladno staklo i duboko uzdahnula. „Ne budi glupa, Ela. On je klon, on je lovac,“ prekorila sam samu sebe po ko zna koji put, u nadi da će ga to oterati iz mojih misli, ali nije a nije ni izbrisalo privlačnost koju sam danas osetila prema visokom, snažnom muškarcu.

Da li je i on osetio nešto? Zapitala sam se strahujući a ujedno se i nadajući da je tako.

Gledao je u moje usne, proučavao ih. Dah mu se skratio. Da li je i on razmišljao o poljupcu? Želela sam da spusti svoje usne na moje. Samo na tren da osetim te isklesane usne na svojima.

„On je lovac. On je ubica. To je pogrešno. Pogrešno. Pogrešno,“ ponavljala sam.

Sela sam i posegnula za čašom vode, iskapila je i vratila se natrag u krevet ljutito sve zbacivši na pod. Na kraju, čini se, da sam uspela da zaspim laganim snom iz kog me je probudio zvuk razbijenog stakla, smeh, pevanjem i vriska su odjekivali ulicom a jedine reči koje sam razaznala bile su, „klonska kurva.“

„Ela! Ela, jesi li dobro?“ bratov uplašeni glas odjeknuo je hodnikom i naterao me da ustanem iz kreveta. Nešto hladno je zaškripalo pod mojim nogama. Staklo. Zbunjeno sam pogledala u razbijen prozor, onda u pod i uplašeno se sklonila u stranu. Proverila sam tabane i uklonila srču što se zalepila za kožu.

„Ela, jesi li dobro?“ viknuo je ponovo.

„Dobro sam.“ Sišla sam do prizemlja i susrela njegov zabrinut pogled. „Zaista, dobro sam.“

„Nisi povređena?“ prešao je nežno palcem po mom izgrebanom čelu.

„Nisam povređena,“ uveravala sam ga ali još uvek sam bila zbunjena i nisam bila sigurna da li spavam i sanjam ili sam probuđena. „Mislim da je neko razbio prozor u mojoj sobi?“

„Platiće mi za ovo. Ko god da je to bio, platiće,“ procedio je i privukao me u zagrljaj a zatim je novi povik privukao našu pažnju. Bilo je to kao da je neko u daljini zazivao pomoć. Pustio me je i izašao napolje ostavljajući ulazna vrata otvorena.

„Ksander... sredili su ga... baba... doktor,“ čula sam Markusove uspahirene reči.

„Šta se događa?“ pitala sam izlazeći napolje a onda pogledala u osvetljenu Ksanderovu kuću. Bilo je neuobičajeno videti upaljeno svetlo u skoro svakoj prostoriji. Pošla sam za Timom i u prvom trenu sam mislila da su ulazna vrata širom otvorena a onda sam primetila da se jedva drže na šarkama.

„Baba?“ viknuo je Timo i ušao unutra a zatim stao na vratima kao ukopan.

„Šta je?“ pitala sam i sama se na tren zaledila od prizora.

U hodniku, između primaće i spavaće sobe, ležao je onesvešćen Ksander. Baba je držala ruku na njegovom boku i odmahivala glavom jadikujući. Odgurnula sam brata i prišla Ksanderu. Lice mu je bilo izobličeno od krvavih podliva i posekotina a iz rane na boku se cedila krv koju je baba pokušavala da zaustavi pritiskajući svojim staračkim rukama. Razmenila sam jedan kratak pogled sa njom. Plakala je i nije dugo trebalo da joj se u tome pridružim. Ponudila sam se da je zamenim ali mi nije dozvolila.

„Nisam mogla da spavam, sedela sam na verandi i čula... nešto...“ odmahnula je glavom. „Nije zaslužio ovo. Ovo nije zaslužio.“

„Ne nije,“ potvrdio je Timo.

„Izdrži, Ksandere. Samo izdrži... doktor samo što nije stigao.“ Pogladila sam ga po kosi, bila je vlažna a moja ruka je ostala krvava. Preplašeno sam pogledala u brata koji je ljutito odmahivao glavom a zatim pošao napolje.

„Bićeš dobro... bićeš dobro,“ ponavljala sam i nadala se da će Markus uspeti da dozove doktore, jer ja sam bila nemoćna a strah od gubitka me je na tren zaledio. Pomerio je glavu i nešto nerazgovetno prošaptao, trznuo je rukom koju sam uhvatila i osetih blagi stisak. Nežno sam se osmehnula i ponovila, „doktor dolazi, bićeš dobro. Samo izdrži još malo.“ Ali nije izdržao, izgubio je svest i preplašio me.

„Ksander... Ksander,“ dozivala sam ga.

„Štedi svoje suze za one kojima će ti biti potrebne... On je X-Kran, Slasnikova. Za njega je ovo ništa,“ rekao je Luik s vrata.

„Ovo je vama ništa?“ usprotivila sam se. „Umire.“

„Takvi kao on ne umiru tako lako.... ajde ispraznite prostorije, doktori dolaze,“ naredio nam je ali ja sam ustala tek kad se Agnet pojavila na vratima. Pritrčala nam je i odmah počela svoj pregled a uskoro joj se i doktor Rov pridružio.

„Trebala bi otići kući,“ rekao je Timo, „i ti baba.“ Pokazao je na naše spavaćice koje su bile natopljene Ksanderovom krvi, ali nisam marila za to.

„Ne možemo ga ostaviti samog,“ pobunila sam se.

„Nije sam a mi nismo ti koji mu trenutno mogu pomoći,“ rekla je baba i pogledom potražila Markusa.

„Ne brini baba, ja ću ga naći, još nekome si potrebna.“ Pokazao je na sitnu devojčicu koja je stajala na sred ulice i preplašeno gledala u nas. „Ela i ti... vrati se kući,“ rekao je zapovednički i mogla sam se svađati sa njim, ali pogledala sam u svoje krvave ruke i spavaćicu a zatim na svetla u okolnim kućama i radoznale siluete u prozorima.

Poslušno sam otišla kući i odmah ušla u kupatilo. Počela sam da trljam ruke sapunom gledajući u krvavu vodu kako otiče niz slivnik a onda sam shvatila da će najbolje biti ako se istuširam.

Ko mu je učinio... zašto? Zašto sada? Mislila sam da su ga ljudi počeli prihvatati. Da, bilo je onih kao Učo koji su ga mrzili, ali napasti ga u vlastitoj kući u pola noći i divljački ga isprebijati... to nisam mogla da shvatim.

„Ela, dođi i sedi.“ Pozvao me je Timo čim sam izašla iz kupatila. Sedeo je u kuhinji i vrteo jednu svoju štaku. Kretao se već sa takvom lakoćom na štakama da bi čovek pomislio da ih koristi od malena. Pogled mu je bio zabrinut a čelo naborano, te sam pritegla kućnu haljinu i poslušno sela.

„Našao si Markusa?“

„Da, ne znam kad se provukao do lovca. Jedva sam ga naterao da ode kući.“

„Vezao se za njega.“ Nije mi to potvrdio, ali znao je da je to istina, umesto toga pogledao je u mene i pitao, „šta se desilo danas u šumi?“

„Kako misliš šta se desilo?“

„Između tebe i lovca... šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo. I zašto mi odjednom postavljaš takvo pitanje?“ branila sam se uvređeno dok su me obrazi peckali od rumenila koje ih je zahvatilo, svesna svega što sam priželjkivala da se desi.

„Išla si da bereš maline... sama, a vratila si se s njim. Da li ste imali dogovoren sastanak?“

Ne to nije bio dogovoren sastanak kao sa Mikom kod lipe, a ipak, dok smo sedeli pored reke, osećaj je bio sličan, ali nisam to bila u stanju ni sebi priznati a kamoli Timu.

„Nije bio sastanak... Izgrebala sam se i uplela u maline. On je pecao nedaleko... i pomogao mi da se izvučem a... a... zatim me je odveo do reke da se umijem.“

„I to je bilo sve?“ proučavao me je i pokušao da uhvati moj pogled.

„Da... Ne... Sedeli smo malo kraj reke i razgovarali a onda smo se vratili kući.“

„Sedeli ste pored reke i razgovarali,“ ponovio je tiho i zamišljeno klimao glavom.

„Ti sediš s njim na verandi i razgovaraš, svaki dan,“ branila sam se.

„Da, ali ja nisam ti. Da li vas je neko video?“

„Zašto misliš da nas je neko video i zašto mi postavljaš ova pitanja?“ skočila sam ljutito.

„Zar je moguće da si toliko plitka?“

„Plitka? Ja plitka?“ viknula sam uvređeno.

„Da. Glupa i plitka,“ uzvratio je. „Ko vas je video zajedno u šumi? Da li je to bio Manu i Marsi... Hana?“ nabrajao je a ja sam shvatila da je njen glas viknuo one pogrdne reči ispod mog prozora.

To je bilo namenjeno meni? Ja sam klonska kurva?

„Ko vas je video zajedno!?“ proderao se crvenog lica i preplašio me. Suze su same krenule. Spustila sam se na stolicu i obrisala oči, pritegla haljinu i šmrknula.

„Izvini. E... Ela, zar ne... ne... shva... a... a... taš,“ uzdahnuo je i pre nego što je pokušao ponovo odgovorila sam, „na plaži su bili Hana, Manu, Petar, Klara i Marsi... pijani.“ Počela sam polako da shvatam i posledice jednog običnog susreta u šumi i razlog Timove ljutnje.

Marsi je pljunuo na nas, njegova mržnja me je uvredila i u tom trenu izazvala prkos zbog kojeg sam htela posegnuti za Ksanderovom rukom, tada nisam ni pomislila da bi bili u stanju da ga napadnu zbog toga. Mislila sam da će samo izmišljati kojekakve priče i širiti laži po selu.

Sve je moja krivica, shvatila sam. Ksander zbog mene leži krvav i bori se za svoj život.

„Ali zašto? Zašto bi to učinili?“

„Videla si Učinu reakciju. Mrze ga... a Manu je zaljubljen u tebe još dok si se igrala pod lipom. Čak je i na Miku bio ljubomoran što ga je preduhitrio.“

„Bio je?“ začudila sam se.

„Sećaš se kad je Mika pao sa trešnje?“ Bio je izubijan sa masnicom na oku, rasečenom usnom i slomljenim rebrom. „Trešnja je bio Manu.“ Odgovorio je na moj zbunjeni pogled a moja netrpeljivost prema mesarovom sinu je samo rasla.

„Ali ništa se nije desilo između mene i Ksandera... Ništa.“ 

„Da... vidim,“ rekao je smireno i odmahnuo glavom. „Sve je ovo moja greška... koristio sam svoju zahvalnost, koristio sam tebe i koristio sam njegovu želju za prihvatanjem kako bih saznao istinu o njemu i zašto je tu. Želeo sam znati više o njima i možda saznati još... nešto...“ pogledao me je i odmahnuo rukom. „Nije važno.“ Sedeli smo tako svako zarobljen u svojim mislima i vlastitoj krivici. Najzad je prekinuo tišinu i rekao, „idi i obuci se. Kasnije ćemo zajedno otići da ga obiđemo. To je naša obaveza kao najbližih komšija... i Ela, od sad ne smeš biti viđana sama sa njim.“ Htela sam se usprotiviti ali onda sam zastala na tren i razmislila, da li bi bilo pametno prepustiti se svojim osećanjima? Naravno da ne bi, bila sam svesna toga, ali to nije sprečilo da se moje srce stegne pri pogledu na Ksanderovo nemoćno telo, izubijano i prekriveno ranama.

Sve je ovo zbog tebe, optužila me je savest.

Agnet je sedela na stolici kraj njegovog kreveta i samo nas je kratko pogledala kako bi nam uzvratila pozdrav a zatim je pogled vratila na Ksanderovu ruku.

„Kako je?“ pitala sam prilazeći. Bio je položen na krevet u spavaćoj sobi i delovao kao da spava.

„Biće dobro,“ odgovorila je u neverici. „Neke od manjih posekotina već su se zalečile.“ Primetila sam da su mu sve rane očišćene ali i da su se oni najgori podlivi na licu smanjili.

„Da li se budio?“ pitao je Timo.

„Samo na tren,“ pogledala je u mene ispod trepavica a onda vratila pogled na Ksanderovu ruku. „Kvintus mi je doneo neke sedative i rekao da ga moram držati uspavanog kako bi se sam zalečio. Ne poznajem fiziologiju klonova, trebala bi biti slična našoj, ali on je drugačiji. On je jedan od njih.“

„Jedan od kojih?“ pitala sam.

„Supervojnik.“ Podigla je pogled i primetih oduševljenje u njemu. „Pogledajte,“ pozvala nas je i nežno uhvatila njegovu ruku i pokazala na jednu malu posekotinu na podlaktici. „Ovo je bila otvorena rana. Duboka posekotina. Posmatram je već pola sata kako se zatvara. Kvintus mi je rekao da ga ne smem ušivati, kako bi se rane mogle same pravilno zatvoriti. Vidite i sami... zadivljujuće, zar ne.“ U prvom trenu nisam videla isto što i ona, ali što sam je duže posmatrala to je rana bivala manja i svetlija. Pogledala sam u brata koji je nabrao čelo a oči su se izgubile ispod gustih obrva koliko se namrštio.

„Eda, znaš pravila, treba ti još četvoro,“ rekao je Pastro ulazeći u kuću.

„Želiš sazvati zbor zbog lovca?“ pitao je Timo, „ja ću te podržati,“ rekao je isti onaj koji je podržao Uču da se sazove zbor kako bi se proterao lovac.

„I ja ću vas podržati,“ rekla je Agnet odlučno, „a znam da će i tata. Problemi ne mogu da se rešavaju pesnicama a ovo je jednostavno nedopustivo.“ Pokazala je na Ksandera i dodala odlučno. „Počinioci moraju biti kažnjeni.“

„Onda ti treba još samo jedan.“ Svi pogledi su uprti u mene i zaustila sam ali s vrata se javio Koranov, „ja ću biti peti, doktorka je u pravu i ne interesuje me čija su to deca bila.“

Koranov je u svakoj neprilici tražio priliku da učvrsti svoj položaj nezvaničnog vođe a to što je Bromasov sin Petar bio među osumnjičenima davalo mu je povoda da podrije majstorov autoritet. Nije se Bromas previše mešao u posao Veća, ali bio je razuman čovek od kojeg je često traženo da bude glas razuma a njegovo mišljenje je obično bilo u suprotnosti od mišljenja ostalih.

„U redu,“ klimnuo je Pastro svojom sedom glavom. „Zbor će se održati kad lovac bude mogao da mu prisustvuje, kako bi mogao da iznese svoje optužbe.“

„Kvintus je rekao da ga držim pod sedativima sledeća dvadeset četiri sata, ali u kakvom će biti stanju nakon toga to zaista ne znam,“ rekla je Agnet.

Svi su se nagurali u sobu kako bi videli povređenog a ja sam izašla u hodnik i osvrnula se oko sebe i prvi put pogledala po kući. Izuzimajući lom koji je napravljen u hodniku i primaćoj sobi, gde su pojedini komadi nameštaja bili prevrnuti ili slomljeni, shvatila sam da Ksander zapravo i ne živi ovde. Većina nameštaja je bila prekrivena plahtama a ono ostalo je pokrivala prašina. Čula sam babu u kuhinji, te sam pošla za njom. U ćošku kuhinje je bio namešten improvizovan krevet od dušeka donetih verovatno iz soba na spratu. Na stolici pored je bila složena čista odeća. Sudopera je bila prazna a na cediljki pored je bio jedan tanjir, kašika i čaša. Za razliku od prednjeg dela kuće, ovde je sve bilo čisto i uredno.

„Ne treba njemu mnogo,“ rekla je baba primetivši moj radoznali pogled. „Sem hrane, naravno.“ Nasmejala se tiho. „Ali u početku ni to mu nije bilo potrebno, kao da je živeo od vazduha i vode.“

„Zašto ste ga prihvatili... tada,“ iznenadila sam ju pitanjem. „Klonovi su vam uzimali jednog po jednog a vi ste njega dočekali raširenih ruku. Zašto?“

Meni je bilo potrebno vreme da ga prihvatim i prevaziđem činjenicu ko je on i bez obzira na trenutak privlačnosti, još uvek nisam bila sigurna da li mogu preći preko njegove prošlosti. Za moje, ali i njegovo dobro nadala sam se da je nikad neću prihvatiti. Timo je bio u pravu, bila sam glupava i plitka.

Baba se osmehnula i posegnula za mojom rukom. Njen dlan je bio topao a koža tvrda. Iako sitna, bila je to snažna žena. Takve smo bile sve. Morale smo biti. „Ela, tamo gde ste svi vi videli velikog zlog vuka, ja sam videla izgubljeno štene koje nikad nije spoznalo dobrotu... a sada smo pokazali ko je u ovoj priči bio vuk.“

Predložila mi je da joj pognem i zajedno smo sredile Ksanderovu kuću i tako dali razlog zlim jezicima da još više raspletu priču o nama, ali bila je to sitnica koja nije umanjila osećaj krivice koji me je izjedao a moj brat je zadovoljenje svog osećaja krivice namirio tako što je probdeo uz lovčev krevet pomažući Agnet oko njega.

Autor Dana Hill

Nastavak: link