Šta će ti oči,
ako njima ne vidiš.
Šta će ti ruke,
ako nikad ne grliš.
Šta će ti usne,
ako njima ne ljubiš.
Šta će ti srce,
ako nikog ne voliš.
Fotografija flickr.com
Gost bloga - Snežana Medan
Moj novi gost bloga Snežana Medan i njen
Ženski zapis
Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na ovom prijatnom blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu spržena mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa indijka, svaka je ono što i ja, u detinjstvu, maštala:
„Da svoga Princa pronađe i ima!“
Bila ona siromašna ili bogata, mršava ili debela, pametna ili glupava, plavuša ili brineta... Svaka je istu želju imala:
„Daj mi Bože da spoznam njega, zanosnog! Da otkrijem taj savršen sklad dva duha, spakovana u dva geometrijski uklopljena,
zamotana, tela! Da on zna da svaka moja suva suza mnogo je od one, mokre i slane, teža?! Da prepoznaje da više no majka mogu da ga volim! I da hrli, bezbedan, tome a ne da se preza i sklanja?!“
Noću sam, dok svi ostali dubokim snom spavaju, budna oči stiskala i njegovu sliku u misao dozivala – Savršenog jahača na ukroćenom vrancu!
Slanog od znoja i vrelog od krvi. Princa što se jutrom, nakon strasne noći, u mudraca pretvara, prepunog odgovora na sva moja pitanja! Brižljivog čuvara moje duše, voljnijeg od svih mojih izčezlih očeva, braće, sinova...
Muškarca svih muškaraca! Niti mog roda, niti moje krvi, već Bogom krojene samo po mojoj meri, moje polovine! Toga sa kime sam cela.
Bezmalo je pola veka kako ja za njime tragam. Ceo život u besomučnoj poteri za bajkom, od koje, ako ćemo pravo, još nisam odustala! Jer svaki put kada se slomim i kada pomislim da ni trun snage više nemam, osetim nekog crva kako mi rije po srcu i mozgu, i ponovo me na maštanja nagoni:
„Možda to stvarno negde postoji?!“
Možda nas sve negde *na pravom mestu i u pravom vremenu* (Ovo sam ukrala sa neke fb objave), ta bezbedna i topla bajka čeka. Savršeno snažan muški dlan u koji ćemo se skriti. Možda žuljevit sa crnom zemljom uvučenom mu u sve one linije života, smrti, ljubavi, brakova i dece, što su mu na njemu ucrtane? Možda negovani i manikirani rumeni dlan intelektualca? Onoga što ništa teže od tastature nije u životu podigao, ali je uprkos svim školama i sedenju u skamijama, duboko u sebi ostao pravi i iskonski muškarac – spreman da vas na grudi privuče, čvrsto i toplo, nalik najboljem prijatelju, prigrli i one čarobne, senzualne i privlačne, jebozovne i neodoljive, najljubavnije reči izgovori:
„Ništa se ne brini, to ću ja rešiti! Ti samo mirno spavaj...“
Autor Snežana Medan
Fotografija weheartit.com
Još mnogo zanimljivih Snežaninih tekstova možete naći na njenom blogu Hrast, Dobro Drvo
Odlomak iz 15 poglavlja
Odlomak iz 15 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.
Proverila sam sat na mobilnom, uskoro će podne. Retko kad ostajem do kasno, zapravo nikad. Oteturala sam se u kupatilo, pogledala u ogledalu i zapitala gde je nestala ona devojka, sa savršenom šminkom i frizurom, od sinoć.
Kaja mi je ukrotila kosu u lokne i našminkala me, ne previše napadno, samo je istakla oči i namazala usne sjajem.
Blago sam ih dodirnula. Sinoć su prvi put poljubljene. Da li su drugačije? Proučavala sam njihov oblik u ogledalu. Ne, iste su. Pune, srcolike, kakve su i bile, ali je zato osećaj u meni drugačiji. Nasmešila sam se i na kratko u mislima odlutala na sinoćnu rođendansku žurku.
U polumraku, ispred obližnje prodavnice smo našli malo privatnosti. Ja i slavljenik.
„Drago mi je što si došla,“ rekao je držeći me za ruku, palcem prelazeći preko moje nadlanice.
„Obećala sam da ću doći, a i meni je drago što sam došla. Odlično svirate,“ pohvalila sam njihov nastup. Naročito me se dojmila pesma „Patience“ od Gansa, za koju, mislim, da je bila meni namenjena. Andrej nije oka skinuo s mene dok ju je pevao.
„Ali nije po tvom ukusu,“ primetio je uz široki osmeh. Nasmejala sam se i naslonila na izlog. „Ne. Ne sasvim,“ priznala sam, „ali to ne znači da ne cenim vaše umeće.“ Stajao je sasvim blizu i sva sam utrnula iščekujući nešto i odjednom shvatila šta znače leptirići u stomaku, zato što mi ih je bio prepun. Srce mi je počelo prebrzo tući a Dum često udarati.
„Znaš, večeras izgledaš...“ uhvatio je jednu loknu i poigrao se njom namotavajući je na prst, „nemam reči da opišem... Nekako seksi... čini mi se da bi to bila prava reč.“ Lagano se odmakao od mene, ali kao omamljena, pošla sam za toplinom kojom je zračio a on je na to čekao, to je bio moj odgovor i moje ohrabrenje. Njegove usne su našle moje i zalepršale po njima, u početku nežno, ali onda je poljubac postajao sve dublji.
Njegov brat je prekinuo moj prvi poljubac i podsetio da slavljenika, sebično, odvajam od ostalih gostiju. On za to nije mario, još neko vreme smo ostali u društvu dečjih igračaka iz izloga prodavnice a onda smo se vratili do kafića i ubrzo rastali uz jedan kratak i nežan poljubac.
„Lepo spavaj,“ rekao je na rastanku, „znam da ja hoću.“ Ali nisam dobro spavala, jer se Rišar veoma čudno ponašao na povratku kući. Dok sam ja sva blažena, misli umotanih u dugu plavu kosu i zelene oči, reprizirala u glavi svaki detalj večeri, prisetila sam se upoznavanja sa Ivanom, Andrejovom starijom verzijom duge svetlosmeđe kose.
„Da i ja, napokon, upoznam Lili,“ rekao je pružajući ruku.
„Drago mi je,“ prošaptala sam stidljivo, dok se srce poigravalo onom reči, „napokon“.
„Ovo je moj brat Rišar,“ predstavila sam momka koji se na trenutak ukočio, zagledao u pruženu ruku, promrmljao nešto na francuskom što je ličilo na „zaboravljeno“, ali se brzo pribrao, nasmešio i razgovetno na čistom srpskom rekao, „drago mi je“.
„Šta je to bilo kod upoznavanja sa Ivanom?“ pitala sam prekidajući njegove misli u kojima je često odmahivao glavom.
„Ima simbol Bratstva.“
„Bratstva? Kakvog Bratstva? Kakav simbol?“ Sipala sam pitanja koja je ignorisao i nastavio razgovor sa samim sobom.
„Ima ga na pogrešnom mestu, sasvim pogrešnom, ali ipak...“ pogledao me je uplašeno, „simbola se niko ne bi trebao sećati. Moraću to proveriti... i to upravo sada kad se Iquis vratila...“
„Rišar,“ i dalje je govorio sebi u bradu, „Rišar,“ pozvala sam ga glasnije.
„Ne brini, sve će biti u redu.“
„Trebala bih se brinuti?“
Oklevao je sa odgovorom a onda slagao. „Ne. Naravno da ne.“
Autor Dana Hill
Fotografija pinterest.com
Kaja mi je ukrotila kosu u lokne i našminkala me, ne previše napadno, samo je istakla oči i namazala usne sjajem.
Blago sam ih dodirnula. Sinoć su prvi put poljubljene. Da li su drugačije? Proučavala sam njihov oblik u ogledalu. Ne, iste su. Pune, srcolike, kakve su i bile, ali je zato osećaj u meni drugačiji. Nasmešila sam se i na kratko u mislima odlutala na sinoćnu rođendansku žurku.
*
U polumraku, ispred obližnje prodavnice smo našli malo privatnosti. Ja i slavljenik.
„Drago mi je što si došla,“ rekao je držeći me za ruku, palcem prelazeći preko moje nadlanice.
„Obećala sam da ću doći, a i meni je drago što sam došla. Odlično svirate,“ pohvalila sam njihov nastup. Naročito me se dojmila pesma „Patience“ od Gansa, za koju, mislim, da je bila meni namenjena. Andrej nije oka skinuo s mene dok ju je pevao.
„Ali nije po tvom ukusu,“ primetio je uz široki osmeh. Nasmejala sam se i naslonila na izlog. „Ne. Ne sasvim,“ priznala sam, „ali to ne znači da ne cenim vaše umeće.“ Stajao je sasvim blizu i sva sam utrnula iščekujući nešto i odjednom shvatila šta znače leptirići u stomaku, zato što mi ih je bio prepun. Srce mi je počelo prebrzo tući a Dum često udarati.
„Znaš, večeras izgledaš...“ uhvatio je jednu loknu i poigrao se njom namotavajući je na prst, „nemam reči da opišem... Nekako seksi... čini mi se da bi to bila prava reč.“ Lagano se odmakao od mene, ali kao omamljena, pošla sam za toplinom kojom je zračio a on je na to čekao, to je bio moj odgovor i moje ohrabrenje. Njegove usne su našle moje i zalepršale po njima, u početku nežno, ali onda je poljubac postajao sve dublji.
Njegov brat je prekinuo moj prvi poljubac i podsetio da slavljenika, sebično, odvajam od ostalih gostiju. On za to nije mario, još neko vreme smo ostali u društvu dečjih igračaka iz izloga prodavnice a onda smo se vratili do kafića i ubrzo rastali uz jedan kratak i nežan poljubac.
„Lepo spavaj,“ rekao je na rastanku, „znam da ja hoću.“ Ali nisam dobro spavala, jer se Rišar veoma čudno ponašao na povratku kući. Dok sam ja sva blažena, misli umotanih u dugu plavu kosu i zelene oči, reprizirala u glavi svaki detalj večeri, prisetila sam se upoznavanja sa Ivanom, Andrejovom starijom verzijom duge svetlosmeđe kose.
„Da i ja, napokon, upoznam Lili,“ rekao je pružajući ruku.
„Drago mi je,“ prošaptala sam stidljivo, dok se srce poigravalo onom reči, „napokon“.
„Ovo je moj brat Rišar,“ predstavila sam momka koji se na trenutak ukočio, zagledao u pruženu ruku, promrmljao nešto na francuskom što je ličilo na „zaboravljeno“, ali se brzo pribrao, nasmešio i razgovetno na čistom srpskom rekao, „drago mi je“.
„Šta je to bilo kod upoznavanja sa Ivanom?“ pitala sam prekidajući njegove misli u kojima je često odmahivao glavom.
„Ima simbol Bratstva.“
„Bratstva? Kakvog Bratstva? Kakav simbol?“ Sipala sam pitanja koja je ignorisao i nastavio razgovor sa samim sobom.
„Ima ga na pogrešnom mestu, sasvim pogrešnom, ali ipak...“ pogledao me je uplašeno, „simbola se niko ne bi trebao sećati. Moraću to proveriti... i to upravo sada kad se Iquis vratila...“
„Rišar,“ i dalje je govorio sebi u bradu, „Rišar,“ pozvala sam ga glasnije.
„Ne brini, sve će biti u redu.“
„Trebala bih se brinuti?“
Oklevao je sa odgovorom a onda slagao. „Ne. Naravno da ne.“
Autor Dana Hill
Fotografija pinterest.com
Dan bez kraja
Jedno sasvim obično jesenje
jutro. Posebno jedino po tome što je Marija radila drugu smenu umesto prve. Menjala se sa koleginicom koja je poslepodne vodila sina oftamologu. Nije joj
teško pala zamena, već je imala spremljen spisak sitnih poslova koje treba
odraditi do podneva.
Da li bi menjala smenu, da je
znala da će komšiji pući guma na traktorskoj prikolici?
Da li bi s osmehom odgovorila
Jasni „nema problema“, da je znala da će se pretovarena prikolica prevrnuti?
Da li bi išla po svež hleb, da
je znala da će izbegavajući zlatnu kišu kolima preleteti jarak?
Da li bi uopšte izašla iz kuće,
tog dana, da je znala da će se deca igrati na trotoaru?
Odgovor je „NE“.
Ne bi iz kreveta ustala da je
znala šta je čeka tog dana koji se nikad neće završiti, jer će do kraja života
ostati zarobljena u toj sceni koja svaki put ima isti kraj.
Autor Dana Hill
Fotografija
Gost Bloga - Dušan Dojčinović
Novi gost bloga Dušan Dojčinović i njegove fazon pesme:
Ubiću se ja
(fazon pesme)
(fazon pesme)
Ja, Ja, ubiću se ja,
ubiću se dušo ispod kestena,
ubiću se dušo ispod kestena,
tamo gde si ti drugog ljubila,
tamo gde si ti drugog grlila,
grlila, ljubila,
ti do kolena,
ubiću se dušo,
nek Leskovac zna!?
Jek(1) duj(2) trin (3), štar(
4)
Brega super star!
Manjifiko is king, Manjifiko is king, šukar!
Manjifiko is king, Manjifiko is king, šukar!
Dule car!
*****
*****
*****
Puška, puška, komšija
(fazon pesma)
Uh, uf, eh, uh,
što me ne strefi i ne pogodi,
ona stara, zarđala puška,
dok je on ljubi, dok je on
ljubi.
Oroz povuče, puška opali
i malo fali, da me pogodi!?
Srce stade, metak srećom pade,
tu pod stene, nisam ja za
tebe,
nisi ti za mene,
puška, puška puška
mi fali..
Autor Dušan Dojčinović
Fotografija shutterstock.com
Odlomak iz 50 poglavlja
Kratak odlomak iz 50 poglavlja romana Četiri elementa.
Ne sećam se srećnih dana. Moje
detinjstvo je obeleženo očevom smrću i gubitkom govora. Ko bi pomislio da ja do
svoje šeste godine uopšte nisam pričao, čak sam zbog toga kasnije krenuo u
školu. Uglavnom se sećam tuge, majčine brige a onda je usledio period gneva
koji je dugo trajao i mislim da nisam ni znao kako izgleda istinska sreća, sve
do ove zime, kad napokon upoznah i nju, gospođu Sreću. Jeste da je zima bila
duga i hladna, ali za mene je ovo bila najtoplija zima ikada a razlog tome je
osećaj topline koji mi zagreje dušu svaki put kad nju vidim, kad je čujem, kad je
dodirnem.
Da, zaljubljen sam kreten. I
to prilično zaljubljen, zatreskan, zacopan i još ko zna koliko sinonima bi
mogli iskoristiti, svi govore jednu te istu stvar, volim moju crnokosu kao
nikog pre i uopšte mi ne smeta što se to vidi na meni ili što su me zbog toga
sinoć zezali prijatelji. Znam da je moja Mala deset klasa iznad mene, svestan
sam da ne pripadamo istom svetu i da je veoma lako mogu izgubiti, ali sinoć sam
odlučio da ću se boriti za nju, za nas i podrediću sve njenoj sreći, zato što
kad je ona srećna, srećan sam i ja.
Autor Dana Hill
Fotografija tumblr.com
Mesec
Reče
meni prijatelj Mesec
put
pod noge i u krevet.
Uskoro
će jutro doći,
misliš
da ne znam
da
ćeš ceo dan zevati.
Vidim
ja tebe
i
kad ti mene ne vidiš
posle
ćeš mene da kriviš,
što
ti kradem san.
E nećemo tako,
Dano
moja.
Idi
spavaj i sutra je dan,
a ja
ću te čuvati
i kad
utoneš u san.
Autor Dana
Hill
Fotografija
Do sutra draga moja, ovde ili onde.
Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.
U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.
Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje.
„Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i ona je uvek negde žurila. „Već je toliko sati?“ zapitala se ne proverivši sat. Za time nije bilo potrebe. On svakog dana u tri i petnaest izlazi iz svog stana. „Kasnim. Izvinite.“ Požurila je žena zlatne kose stepeništem i sprat niže mu viknula, „želim vam prijatan dan.“
Za razliku od svojih kolega penzionera, nije negodovao, „ovi mladi uvek negde žure“, mladi su uvek negde žurili, zato što su mladi.
Poletnost je božanska snaga mladosti koja te tera u nove izazove a onda je otplaćuješ u starosti. Ne, ne gunđaju stari na mladalačku užurbanost zato što oni kao mladi nisu trčali, već je razlog negodovanju ljubomora, oni su svoju snagu potrošili i ono što im je ostalo sada moraju štedeti kako bi produžili svoje putovanje životom za još koji umoran korak.
A on. On se već celih dvadeset godina moli da ga njegova snaga napokon izda. Da će koraci ka krevetu biti oni poslednji. Svake večeri leže u krevet sa nadom da se neće probuditi sledećeg jutra a mesto na koje ide svakog dana u tri i petnaest je podsetnik da ih ima dosta koji ga čekaju da im se, napokon, pridruži.
Do tada drži se svojih rituala kao štapa koji nosi samo zato što mu je teško ustati sa klupe na groblju, postavljene ispred porodične grobnice u čiji crni granit ima običaj da se zagleda i u njemu vidi prošla vremena kako se smenjuju, kao na bioskopskom platnu.
Koliko mu je samo hrabrosti trebalo da je pozove u bioskop, i uspeo je... jednom, onda je došao rat a ona se vratila kod svojih na selo, ali on nikad nije zaboravio tu nemirnu crvenu kosu.
Čak i deset godina kasnije, kad ju je obuzdala u veliku punđu, prepoznao ju je. Gazila je Zmaj Jovinom ka katedrali i prvo je pomislio da je priviđenje, ali ovog puta nije tražio hrabrost u sebi, zazvao je njeno ime a sve ostalo je išlo tokom kojim je trebalo ići pre rata.
Skoro sve. Pogled mu pade na ime ispisano pored ženinog - Edvard je ime koje bi nosio njihov sin, da je poživeo koji dan više.
Ironično je da vam Bog da sve, ali to i naplati. Zar sin nije bio dovoljan i svi ostali propali pokušaji posle njega. Zar i on mora ovom samoćom da otplaćuje onu kratkotrajnu, ali bezgraničnu sreću.
Valjda tako mora biti, kad ne može biti drugačije.
Proverio je sat.
Pet i petnaest.
Rituali su čekali na njega, jer bez njih ne bi umeo da živi, ne sam.
Dodirnuo je crnu hladnu ploču i izgovorio tih pozdrav, „do sutra draga moja, ovde ili onde,“ nadajući se ovom potonjem.
Autor Dana Hill
Fotografija odt.co.nz
Nijanse ljudske duše
Sela sam za sto sa Očajem i Tugom,
kao stari drugovi, ponudili me večerom.
Hteli su da razgovaraju, „O nečemu“,
nisam znala o čemu,
pa sam se odazvala pozivu.
Kažu,
„da li verujem Istini?“
i tu se ja začudim.
„Zašto ne bih, pobogu, verovala Istini.“
Uvek kaže šta misli,
iako to ponekad boli,
ponekad više zaboli od reči
njene sestre Laži
njene sestre Laži
koja voli da izvrće reči.
„Da, verujem Istini,“ odgovorim
domaćinima mojim,
„zašto ne bih, pobogu, verovala Istini.“
„Pa, vidiš,“ počne priču Tuga,
koja uopšte nije s juga,
to je najobičnija zabluda.
„Čula sam, kako za mene kaže,
da među ljudima širim nesreće.“
I tu se ja zabezeknem.
„Da, da,“ nadoveže se Očaj,
„isto i o meni priča a to nije istina.
Da, ponekad ljudi budu, malko, nesrećni,
kad kod njih navratim
ili Tuga, ali i to prođe.
Mi smo normalne ljudske emocije,
i zato mislim da ne bi smeli verovati Istini.“
„Prijatelji moji osećajni,
to ne znači da Istina laže,
pa šta ako pomažete sestri Nesreći.
Kako će ljudi mene prepoznati,
Sreću.
Kako će znati, E, sad smo srećni,
ako pre toga ni jednom nisu bili nesrećni.
Zato, ne ljutite se na Istinu,
što Vam istinu govori.
Svi smo mi braća i sestre,
nijanse ljudske duše.“
Autor Dana Hill
Fotografija deviantart.com
...možda
a možda samo sanjam ptica poj,
možda me ne zove bolje sutra,
a možda ne smem da napustim san svoj.
... možda nisu okrutna, stvorenja ta,
što zovu me u stvarnost iz toploga sna,
možda me samo napominju da kraj mora doć,
jer sve ima svoj kraj, zar ne,
čak i ova noć.
Laku noć
Zamislite jednu želju,
u snu uhvatite
zvezdicu,
stavite
je blizu srca,
i ako
vam je duša čista,
vaša
želja će biti ostvarena.
Autor Dana Hill
Fotografija
Helena Himel - Gost bloga
Zadovoljstvo mi je da vam predstavim svog prvog gosta, pravo iz Kutije Ljubavi - Helena Himel i njena
No, možemo bundeve kupiti…
Ali, pepeljuga studira i radi u poslastičarnici.
Njena plata ovisi o broju parčeta torte koje iseče dnevno.
Tako da od deset sati koje provede na poslu,
verujem da je jedino o čemu razmišlja bundeva i čarobni štapić.
Jedna od varijanti je da bi princ mogao dolaziti svakog dana oko 12h,
na parče Cheesecake -a i lumunadu.
No, da bi princ prepoznao pepeljugu, parče torte moralo bi biti savršeno,
složićete se .
Tako da je pepeljuga odlučila, da više i ne odlazi kući, da ne spava.
Već po CEO dan pravi torte, kako bi zadivila princa.
Konačno je bila zadovoljna ukusom i pozvala je princa preko facebooka na otvaranje,
NOVE ULTRA, MEGA poslastičarnice. Jer je gazda tražio ( da se tako zove ).
On je diplomirao na jednom od prestižnih privatnih fakulteta.
Ma, poznajete ga sigurno.
Moderna pepeljuga…
I da li joj je mesto u Srbiji….
*
Ona je obična, sasvim obična devojka, samo preko dana kao što već svi znate.
Njen Wi – Fi je uključen samo od ponoći, jer nema novca za neograničeni internet.
Teško da bi je princ i pronašao, jer u Srbiji ne postoji staklena cipelica.
Oni koji bi je mogli napraviti, više nemaju posao. Obućari.
Bundeva se neće pretvoriti u kočiju, jer nemamo bundeve. Nemamo vremena za njih.
Subvencije dajemo samo princezama. Nažalost, ne i pepeljugama.
Ali, pepeljuga studira i radi u poslastičarnici.
Njena plata ovisi o broju parčeta torte koje iseče dnevno.
Tako da od deset sati koje provede na poslu,
verujem da je jedino o čemu razmišlja bundeva i čarobni štapić.
Jedna od varijanti je da bi princ mogao dolaziti svakog dana oko 12h,
na parče Cheesecake -a i lumunadu.
No, da bi princ prepoznao pepeljugu, parče torte moralo bi biti savršeno,
složićete se .
Tako da je pepeljuga odlučila, da više i ne odlazi kući, da ne spava.
Već po CEO dan pravi torte, kako bi zadivila princa.
Konačno je bila zadovoljna ukusom i pozvala je princa preko facebooka na otvaranje,
NOVE ULTRA, MEGA poslastičarnice. Jer je gazda tražio ( da se tako zove ).
On je diplomirao na jednom od prestižnih privatnih fakulteta.
Ma, poznajete ga sigurno.
*
I tako pepeljuga je upoznala princa i shvatila da je najbolji ortak njenog gazde…
Bila je prosto očarana…
*
Sledeći korak :
Zaposlila se u pekari, izgleda da joj posao poslastičara baš i nije išao od ruke :)
**************************************************
„Svaka podudarnost sa istinitim događajem je slučajna“
Autor Helena Himel
Post originalno objavljen u Kutiji Ljubavi
https://kutijaljubavi.wordpress.com/2015/01/14/moderna-pepeljuga-helena-himel/
I tako pepeljuga je upoznala princa i shvatila da je najbolji ortak njenog gazde…
Bila je prosto očarana…
*
Sledeći korak :
Zaposlila se u pekari, izgleda da joj posao poslastičara baš i nije išao od ruke :)
**************************************************
„Svaka podudarnost sa istinitim događajem je slučajna“
Autor Helena Himel
Post originalno objavljen u Kutiji Ljubavi
https://kutijaljubavi.wordpress.com/2015/01/14/moderna-pepeljuga-helena-himel/
Пријавите се на:
Постови (Atom)
.png)
-
.png)
Svet se promenio. Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije. Neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Bilo je sve manje... -
.png)
Prvo poglavlje: link Drugo poglavlje: link 3 Ela Reči babe Ede su prevagnule. Lovac je ostao. Ta sićušna starica dvanaest puta je stajal... -
.png)
Prvi deo: link Drugi deo: link Treći deo: link Četvrti deo: link Peti deo: link Šesti deo: link Sed...