Odlomak iz 42. poglavlja

Odlomak iz 42. poglavlja romana Četiri elementa. 

Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržavao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebu za građenjem raskošnih hramova. Svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.” I bio je u pravu. Iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Bakina tetka Lilien je pokušala naslikati prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati preko potrebnu pribranost tokom cele ceremonije.

Čim sam stupila u mali vrt, nakon samo jednog pogleda na okupljeni svet počelo je znojenje dlanova, ubrzan rad srca i prilično glasno lupanje zemljinog dum. 

Iako većinu prisutnih nisam poznavala, prepoznala sam nekoliko ljudi među okupljenima. Bila je tu Sofija i gospodin Larok a u prvom redu su svoja mesta zauzela po dva najbliža srodnika svakog usnulog. Zajedno su držali jednu sveću a u sredini, nasuprot mene, su bili Demi i Tomas. 

Ceremoniju je započeo Rišar, moleći se Majci za milost svoje dece a onda je prešao na molitvu za prvog usnulog, koju sam ja dopunila na način kako smo uvežbali. Kada je trebala uslediti molitva za Geju, moje ruke su počele podrhtavati, glasnice se stegnule a oči zasuzile. Osetila sam Rišarovu ruku na leđima, kojom mi je dodao malo snage i smirenosti za nastavak ceremonije.

„Blažena Majko svih Majki, Tvoja deca se mole da im pružiš utehu u vreme tuge zbog gubitka krvi Tvoje krvi. Nosioca Tvoje svetlosti kojom je vodila svoju decu,” počeo je Rišar a ja sam u grudima osetila svu težinu izgovorenih reči.

„Majko, primi dušu Geje Beatrix Lisicki Telus, ćerku Jozefine i Georga, sestru Majke Liliane Ivon Telus, majku Demetrije Georgijane Lisicki Telus i supruge Tomasa Lisickog. Za njenu dušu se mole svi njeni bližnji i neka je k tebi vodi svetlost ove sveće,” izrekla sam otežalim glasom a sveću koju su držali Tomas i Demi upalila sam prenoseći plamen sa jedne od četiri sveće koje su gorele u ćošku vrta.

Jedini ukras u malom vrtu je crni svećnjak postavljen s desne strane vrata u kom su gorele četiri visoke bele sveće. Na svakoj je bio utisnut jedan od simbola četiri elementa a ja sam plamen prenosila sa sveće sa spiralom u obliku plamena.

Svi okupljeni su posle paljenja sveće izgovorili tiho, „blagoslovena Majko svih Majki, primi Gejinu dušu k sebi.”

Molitva za Geju bila je poslednja i nakon nje je Rišar sa ostalima izgovorio molitvu Majci, posle koje sam se povukla na livadu a za mnom su pošli plamičci svih upaljenih sveća, sleteli na moj dlan i kad je Rišar zatvorio vrata Majčine livade, ugasili se.

Autor Dana Hill

Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com

Ožiljak na duši

Priča je objavljena u magazinu Moja priča a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele

ovaj svet mi ništa ne može...

Pevao je baršunasti glas dobro mi poznate reči pesme... moje pesme... naše pesme, i probudio sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnem s njim.

..*..

Tišinu sparne letnje noći narušio je zvuk klavira i nežnom melodijom me dozvao u dnevnu sobu. Sedeo je na klupici i jednom rukom vešto prstima prelazio po dirkama klavira dok je drugom ljuljuškao našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu.

„Vidi šta smo sad učinili. Probudili smo mamu,“ rekao je mekanim glasom, onim koji je uvek bio rezervisan samo za nju.

„Prelepa melodija. Dosad je nisam čula.“

„Ako jednom postane hit, kako ću ljudima objasniti da je nastala zahvaljujući punoj peleni?“ pitao je umiljato Anđelu.

„Nije valjda da se najzad...“ Odahnula sam jer smo se danima mučili sa njenim grčevima.

..*..

„I tako, dok sam prepovijao moju kći pevušio sam joj... tatin mali anđeo se ukakio, da to u pelenu ne stane..., zapevušio je reči na melodiju ’Anđeli’ i to je radio tokom svakog intervjua kad bi ga pitali kako je nastala pesma, i uvek bi pokupio simpatije prisutnih uz neizostavni aplauz i smeh.

Naravno da je napisao drugi tekst za pesmu, koja ga je vinula u muzička nebesa, samo da bi se sa njih survao u ovisničke dubine iz kojih se još uvek pokušava iskobeljati.

..*..

Na radiju se pesma odavno završila, kao i reklamni blok, vesti, sportski pregled i vremenska prognoza a ja sam još uvek sedela u kolima na parkingu i češkala ožiljak na desnom ramenu i pokušavala u prisećanju na neka srećna vremena naći razlog da uđem unutra i odem na dogovorenu terapiju.

U retrovizoru sam našla nekada davno lepo lice, sada umorno i tužno, i namestila sam maramu vezanu oko vrata. Zadnjih godina veoma pažljivo biram gornji deo odeće. Tokom zimskih meseci rol-kragne i rolke su moji najbolji prijatelji, ali sada je već bilo toplo, košulja je sakrila a plava marama sprečavala ružan ožiljak da izviri i pokaže se radoznalim pogledima, koji uvek, kao lešinari, jedva čekaju da se to desi.

Duboko sam uzdahnula i izašla iz auta i ušla u sivu zgradu.

Prijemnica... nezaobilazni radoznali pogledi koji ubadaju u potiljak... lekar sa kozjom bradicom koji me je podsetio na profesora filozofije iz davnih gimnazijskih dana... dugačak hodnik a onda On.

On - senka čoveka mog života, čoveka kog sam volela, pored kojeg sam se osećala živom a koji mi je uništio život i umalo ga oduzeo.

„Hvala što si došla,“ rekao je tiho umesto pozdrava. Posegnuo je za mojom rukom, ali izbegla sam ga, isto kao što sam izbegavala i susret sa njegovim prodornim plavim očima, koje sam jednom davno volela.

„Smršao je,“ zaključila sam. Bio je obučen u sivu trenerku koju sam mu pre par godina poklonila za rođendan. Sada je visila na njemu a sećam se dana kad mu je bila tesna.

„Kako je Anđela?“

„Dobro,“ odgovorila sam i sela na jednu od dve stolice postavljene na sred prostorije.

Doktor je počeo terapiju i govorio o tome kako napreduje njegovo lečenje, kako je ostao duže od vremena na koje je osuđen. U njegovo ime se zahvalio što nisam podigla optužnicu koja bi, po njegovom mišljenju, usporila njegov oporavak i to je dobri doktor pripisao mom zdravom razumu, ali On zna, sigurno zna da je jedini razlog tome naša kći a ne on.

Prvi je reč dobio moj, još uvek, suprug i počeo je govoriti o tome kako mu je žao, kako, tada, nije bio svestan svojih postupaka, kako želi da se promeni, a u meni je neki glas uporno ponavljao, „izlazi odavde, izlazi odmah.“

Strahovala sam od ove terapije i susreta sa njima. Plašila sam se da bih mogla zaboraviti na sav bol koji mi je naneo i oprostiti mu a to onda ne bih sebi oprostila. I dok sam tamo sedela i slušala taj poznati glas kako me moli za oproštaj, na jedan tren sam pomislila da bih mu možda i mogla oprostiti... a onda je odjednom ledeni osećaj prostrujao mojom kičmom. Verovatno je neki ton u njegovom glasu to prouzrokovao i probudio nemilo sećanje na režanje koje se krije iza tog baršunastog glasa. Glas upozorenja je u mojoj glavi ponovo počeo moliti za beg, i postajao je sve glasniji.

Završio je. Tužnim očima je molećivo tražio moj pogled a mene je rana počela da svrbi i odolevala sam želji da je dodirnem.

„Na vama je red da kažete vašem mužu kako se vi osećate,“ rekao je doktor i pošto nisam odmah progovorila ohrabrio me je, „kažite mu koliko vas je povredio.“ Ćutala sam. „Pokušajte mu objasniti koliko vas je povredio,“ navaljivao je doktor.

„Koliko me je povredio,“ ponovila sam tiho, ravno, i najzad počešala ožiljak a onda odvezala maramu i ogolila desno rame i pokazala ožiljke koje skrivam.

Ožiljke od zverskih ujeda, grebanja, čupanja moje kože, mojih tetiva, mojih mišića. Protežu se od vrata po rame i napred sve do desne bradavice čineći nepravilan, ružan, bolan trokut sa još bolnijim i još ružnijim sećanjima koja sam uporno potiskivala a koja su sada isplivala na površinu.

Kad su me dovezli, doktor u hitnoj je mislio da me je napao pas, tek posle su shvatili da je to napravio moj muž. Oporavak je trajao dugo a onaj psihički još nije ni počeo.

Glas u meni je zanemeo i ja sam najzad progovorila. „Sreća što mi je đavo seo na desno rame a ne na levo, inače ne bi imao od koga da tražiš oproštaj,“ protisnula sam dok je zgađeno gledao u izmreškanu kožu. „I sreća je što je seo meni na rame a ne Anđeli. Želiš da ti oprostim? Želiš da zaboravim? Dok imam ovaj podsetnik, neću biti u stanju da ti oprostim. Mnogo puta pre ovog si me svojim postupcima povredio, i uvek sam ti praštala. Jedna pesma, malo vremena samo za nas i sve je bilo zaboravljeno. Ovog puta neće biti tako. Bilo je potrebno da me povrediš i fizički kako bih najzad otvorila oči i videla kakav si zaista. Povodljivi slatkorečivac otrovnog srca.“ Suze su počele da naviru a poslednje što sam htela bilo je rasplakati se pred njim. „Uništio si sve što smo izgradili. Uništio si život sebi. Uništio si život meni, ali neću dozvoliti da uništiš život Anđeli.“ Na te reči je zaplakao. Kao malo dete je zario glavu u šake i zajecao.

Istrčala sam napolje. Srce je tuklo previše brzo, previše jako. Duša me je bolela. Bolela me je više od ožiljka na ramenu, jer najveći bol nam nanosi onaj kog smo istinski voleli, kojem smo verovali, ko nam je bio sve a onda je postao ništa, samo bolan podsetnik na srećna vremena.

 Autor Dana Hill

Fotografija tumblr.com

Muza II

To vam ode u sred posla, 

priča samo do pola završena, 

pesma samo naslov ima 

a ideja za roman u grubim skicama 

i ode ona, baš je briga. 

Nema je mesecima.

Šalje mi neke Muze pripravnice 

da na meni zanat bruse.

Posle, i njih povuče 

a meni samo prazna glava ostade.

Neka nervoza se u mene uvuče. 

Ne znam gde da nastavim, 

šta dalje da radim?

Čitam napisano 

i tražim smisao u skiciranom.

A onda, posle par meseci, 

evo je, kao avet uleti mi u san 

i oduzme dan, dva, tri, nije ni bitno. 

Diktira i viče "piši... piši... piši... 

što si bre smotana, moram kod Koelja."

A Dana piše li piše.

Pokušavam što više reči od moje Muze uzeti, 

što više ideja zapisati, 

da imam, ako ništa drugo, šta čitati

kad ode s Koeljom bestselere pisati.

"Boga mu Dano, jel’ ćemo raditi 

il’ ćeš se sve vreme žaliti? 

Vreme su reči ajde… piši."

Pozdrav ljudi,

odoh pisati, pre nego što će mi ova opet zbrisati.

Autor Dana Hill

Fografija: huffingtonpost.com

Praznična

Kad nam se Frodo u pohod do Mordora sprema, 

da nam još jednom nad planinom Usuda živce namešta.

Kad nam Kevina, kod kuće, na tavanu zaborave 

ili pak na aerodromu izgube.

Kad nam se koka-kolin Deda Mraz sa reklame smeška 

a Milena sa Draganom mu (njima) kafu kuva, 

tad znaš da je vreme praznika pred nama

i nadaš se, evo, biće snega, 

kakvi su to praznici bez njega, 

(u svakom božićnom filmu ga bar malo ima).

I onda okitimo jelku previše rano,

pa nam se do Božića sva oklembesi, i dosadi, pomalo, 

al’ šta ćemo kad to radi svako.

I čekamo ono vreme mira i porodične idile 

kao što je to u božićnom specijalu omiljene serije.

Puno poklona ispod jelke a na stolu blagostanje, 

i trčimo i zapinjemo 

da i mi savršene praznike imamo,

da nam kuća blista,

da nam deca budu zdrava i čista,

da na stolu ima svega i svačega,

i onog što mora, i onog što ne mora.

I sve bi to super bilo, 

kad bi život kao na reklami bio.

Al' onda praznici prođu i stvarnost nam na vrata kucne, 

i podseti nas na račune nesrećne,

koji su ovog puta malo veći, jer bože moj, 

cela kuća od lampica mesec dana svetli.

Al' bitno je da je Golum na svakom tv-kanalu 

(spoiler alert!) 

u planinu Usuda sa prstenom pao 

(još jedan spoilert alert!)

I da se Kevin sa porodicom sreo. 

Da su nam deca poklone (a i mi stariji) dobili,

da smo se svi par kila ugojili,

taman da ih sa okasnelim snegom istopimo dok okolo lopatamo,

a para ionako nikad nema dovoljno 

Srećni vam bili praznici

i ne zaboravite da život nije niti film niti reklama.

Autor: Dana Hill

Fotografija: bonderco.com

Srećna budućnost

Priča Srećna budućnost je uvrštena u najlepša ostvarenja sa XIV konkursa za najkraću kratku priču i objavljena u zborniku Fosilni zapis IK "Alma". Takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Usporeno, kao ponovljeni snimak, Budućnost je prošetala pored mene ni ne primećujući me. Kao da nisam vredan njenog pogleda, kao da nikad nisam postojao u njenoj tužnoj prošlosti, kao da to nisam mogao biti ja koji je sada za ruku vodi. Ne i nisam je vredan. Kukavice koje beže od sreće ne zaslužuju Budućnost, ne onu srećnu. Ono što zaslužuju je da iz prvog reda gledaju kako je njihova Budućnost razdragana i zadovoljna i da znaju da je mogla biti njihova da su imali dovoljno hrabrosti priznati svoja osećanja, ne samo njoj već i sebi. Lekcija je naučena a nova prilika umalo izgubljena u čežnji za onim što je moglo biti.

Pogledao sam moju Sadašnjost i napokon shvatio, ona je moja srećna Budućnost a ne ona tužna Prošlost. Hvatam je za ruku i ne puštam, jer druga šansa se iz ruku ne ispušta, ne ako imaš dovoljno sreće da je dobiješ a dovoljno pameti da je zadržiš. 

Autor Dana Hill

Fotografija: sarova-bullhotel.com

Čekanje

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Svi u selu znaju baku Maru, zamišljenu staricu, koja po cele dane sedi pored prozora i posmatra ulicu. Ili se, barem, prolaznicima tako čini. Svi redom joj se javljaju, od onih najmlađih, do onih najstarijih. Starica ih sve isprati pogledom, mahne im i razmeni s njima par reči, obično o vremenu i zdravlju. Šta će drugo da je pitaju ako ne, „Kako zdravlje, baka Maro?“

„Sluša za sad“, obično odgovara, pa se vraća svojim mislima, bolje reći sećanjima, jer joj je još samo to ostalo. 

Deca su odavno otišla a pre tri godine je i njen Toma umro i od tada joj se život sveo na sedenje pored prozora. Nema više volje da kuva samo za sebe a ne trebaju joj ni kokoške a krave još manje. Komšinica dođe svakog dana oko pola dva da je obiđe i donese joj nešto kuvano. Milan, njen sin, ju je zadužio da se brine o njoj a Smiljka, dobra duša kakva je uvek bila, nikad mu ništa nije odbila, tako ni ovo. 

„Brinula bih se ja o vama i bez nadnice, ali znate, baka Maro, svaki dinar dobro dođe.” Nekako je uvek mislila da će joj ona biti snajka. Kao deca su bili nerazdvojni, ali Milan se zaljubio u umetnicu i ostao u gradu. Dođe sin, nije da je neobiđe. Svakih par meseci dođe sa porodicom, ali samo preko vikenda. Unucima je dosadno na selu. Ovde nema interneta a i televizija ima samo dva kanala a snajki je sve prljavo i smrdi. Trudi se da to sakrije, ali oči govore ono što usta ne žele. 

Svoju mezimicu, Milicu, nije videla celih petnaest godina. Pošalje joj po razglednicu sa svojih putovanja. Ima ih baka punu vitrinu, jedna šarenija od druge. Ali i razglednice su se zadnjih godina proredile, kao i telefonski pozivi. Sada zove samo jednom mesečno i uvek je u nekoj žurbi i priča o stvarima koje majka ne razume, ali je dovoljno da joj čuje glas i da zna da joj je dete dobro u onom velikom svetu. Zadnji poziv je zabrinuo baku Maru, Milica je pomenula neke kontrole. Kaže, „Majko, nije ništa ozbiljno, samo rutinska provera.“ I njena sestra je išla na rutinske provere kad je napipala kvržicu, tada je bila u istim godinama kao i njena Milica sada a njene sestre već odavno nema. Pokušala je da razgovara o tome i sa Milanom, i sa Smiljkom, ali svi joj govore istu stvar, „ne brini se majko.“ 

Kako majka da ne brine? To joj je posao od trena kad se dete rodi, da brine o njemu i umesto njega.

Otresla je starica teške misli i staračkom rukom obrisala suze, te se zavalila na mekani jastuk, koji je još kao devojka za udaju izvezla, i pokušala utehu naći u prošlosti, u onom srećnom i ispunjenom životu koji je nekada davno vodila, ostavljajući tužnu i praznu sadašnjost, ona, na žalost, nigde neće pobeći. Jedino ako joj Bog, napokon, usliši molitve i odvede je Tomi. Tamo je njeno mesto, kraj njega, tamo se više neće brinuti, niti nikome brige zadavati. 

Doživeti duboku starost je blagoslov, ali posmatrati život kako se prazni, kako svi iz njega odlaze je prokletstvo koje se svodi na životarenje i čekanje smrti.

Autor Dana Hill

Fotografija yourshot.nationalgeographic.com/photos/1975027/

Vreme je...

Slušaj! 

Slušaj, gluvi čoveče što Ti voda šapuće. 

osluhni što Ti talasi govore 

Ne kotrlja se kamenje samo zato što ih struja nosi.

Gledaj!

Gledaj, slepi čoveče što Ti lišće pokazuje,

dok po mrtvim krošnjama pleše.

Ne njišu se grane samo zato što ih vetar pokreće.

Oseti!

Oseti čoveče, došlo je vreme promene.

Ili ćeš se Ti promeniti ili će se sve oko tebe promeniti

a Ti ćeš u ništavilo nestati. 

Autor Dana Hill

Fotografija nocamels.com