Nevolja kuca tri puta - 7

Prethodni nastavci

Prvi deo        Drugi deo        Treći deo        Četvrti deo        Peti deo        Šesti deo

13

Sajmon

 

Nije ni malo lako sesti s nekim u ubitačnu limenu zver na četiri točka. Dovoljan je samo trenutak nepažnje onoga za volanom da se sve okonča fatalno.

„Nisam ga video... izleteo mi je... samo sam na tren skrenuo pogled“.

Volim imati kontrolu nad svojim životom i biti odgovoran za njega i zato ne volim kad me neko vozi. Tolerišem to tokom turneja, obično su to profesionalni vozači, ali dobrovoljno nikad ne koristim usluge niti vozača, niti taksista a posebno ne volim kad me neko od poznanika vozi. Posebno ne žene.

Moja majka, Bog da joj dušu oprosti, bila je pažljiva, draga, snalažljiva žena i odlična domaćica. Preživeli smo na Lajonelovoj skromnoj činovničkoj plati i njenom honoraru jer je umela razvući novac a da pri tome nikad nismo osetili oskudicu. Zaista je bila divna žena, ali katastrofalan vozač. Sva sreća pa je vozila volvo. Znao je Lajonel kakav vozač mu je supruga. Ta stara šklopocija je izgledala kao da dolazi iz ratne zone. Na sreću, nama se nikad ništa nije desilo a i mama se pravila da je to ništa.

Moja sestra, Niki. Toj curi se nikad nisu zatvarala usta i do dan danas joj se ne zatvaraju. Znam da su žene sposobnije po pitanju multitaskinga od nas muškaraca, ali nisu svi učesnici u saobraćaju žene. To priča. To objašnjava. To pušta volan kako bi mi nešto naglasila. To ne gleda kuda ide a onda zgrabi volan i brzo skrene. U retrovizor pogleda samo kad treba da proveri šminku a ti Sajmone daj svoj život u te manikirane ruke i opusti se, što si se stisnuo, nije to ništa.

Bivša supruga, Mišel. Volela je ludu vožnju u krevetu i u kolima ali dozvolio sam joj samo jednom da sedne za volan mog ferarija i nikad više. Nije me bolelo to što ga je slupala. Već što smo oboje mogli da poginemo tog dana. Nije videla kamion od 6 tona kako ide iz suprotnog pravca ali je zato spazila restoran koji smo tražili.

Ne, nisam mizogin, nemam predrasude, samo loše iskustvo sa ženama vozačima. Naravno, svaka čast izuzecima. Ali i ti izuzeci samo potvrđuju moju tvrdnju.

I zato mi nije bilo lako sesti sa Kirom i decom u njenu hondu. Predložio sam da ih pratim kolima, ali ona je samo odmahnula rukom i rekla, „ne budi smešan, Sajmone. Idemo svi zajedno.“

„Hm. Da. Ne budi smešan,“ ali zato sam bio nervozan. Čim sam seo na mesto suvozača zakopčao sam sigurnosni pojas kao da bi me on mogao spasti. Mislim, bilo mi je drago sedeti tako blizu nje i mogao sam je krišom posmatrati. Posebno nakon onog što se između nas odigralo juče. Radovao sam se ovom danu i imao savršen plan u koji sam zaboravio da uračunam „ne budi smešan, Sajmone. Idemo svi zajedno.“

Proverio sam pozadi da li Džesa ima dovoljno mesta iza mene. Nije ništa rekla, Zoi se široko osmehnula a Alek nije bio raspoložen. Nešto su se posvađali pre polaska. Na Kiri sam primetio tragove nervoze. Da li je to bilo zbog Aleka, ili mene, ili nečeg trećeg nisam mogao odrediti.

„Spremni?“ pitala je i Zoi je dala odgovor umesto svih nas, „da, idemo.“

Pokušao sam se opustiti i ne stezati prejako dršku na vratima. Nismo razgovarali tokom vožnje, sem ponekog odgovora na Zoina pitanja. Nije vozila brzo, niti sporo. Držala se propisa i nije napravila niti jedan saobraćajni prekršaj. Jedino, što se parkirala nešto dalje od ulaza. Pretpostavio sam da je nesigurna, i da ne želi parkirati između dvoje kola. Ispostavilo se da je već za pola sata ovde bila debela hladovina koja je zaštitila kola od prolećnog sunca.

„Nećeš poneti torbu?“ pitala je pre nego što je zaključala vrata.

„Rekla si da danas pliva samo Zoi,“ objasnio sam zašto sam svoju sportsku torbu ostavio u kolima. Bila je zbunjena ali nije ništa rekla jer je Zoi već nestrpljivo poskakivala.

Čas smo pratili sa tribina, i Zoi je imala ubedljivo najveću podršku. Uglavnom je na tribinama bio samo po jedan roditelj od svakog deteta a bilo ih je osam. Zoi je jedina od njih bila početnik i kao što mi je obećano, imala je svog ličnog instruktora. Bila je to mlada plavokosa devojka.

Kira je kao soko pratila svaki Zoin pokret, svaki izraz lica, ali nije bilo potrebe. Posle je razgovarala sa instruktorima koji su pohvalili devojčicu.

„Zoi je bila odlična,“ rekla je devojka. „Ako i bude imala napad u sledećih nekoliko dana to ne znači da je od plivanja. Mindi nam je isto astmatičar,“ pokazala je na devojku koja je uskočila u bazen i snažnim zamasima plivala delfin stilom.

Zoi je bila uzbuđena i nije prestajala da priča sve do auta a ja sam im tamo predložio ručak.

„Znam jedan fin restoran na plaži.“ Deca su odmah uz široke osmehe klimnula. Čak i Džesa a Kira se osmehnula, jer je shvatila.

Kad smo krenuli, objasnio sam joj kuda da vozi. Pošto smo izašli na put van grada, sa decom smo igrali igru pogađanja automobila. Alek je bio najbolji a Zoi je to bilo dosadno.

„Eno ga.“ Pokazao sam na restoran sa belom peščanom plažom ispred. Imali su fenomenalan riblji meni, ali služili su sve. Plaža nije bila krcata, jer malo kome se vozilo tako daleko, ali ja sam često dolazio ovamo. Osoblje me je poznavalo a došao je i sam vlasnik da me pozdravi i predložio nam tunu. Pošto su deca htela burger, i nas dvoje smo se solidarisali sa njima.

Sedeli smo na terasi i uživali u prijatnom prolećnom danu. Čim su pojeli ručak odmah su tražili dozvolu da odu na plažu.

„Čekajte, rekviziti,“ rekao sam im i izvukao torbu i otvorio je. Unutra sam spakovao peškire, ćebe, frizbi, zmaja, loptu za odbojku i jedan plastičan set sa lopaticom i kanticom za pravljenje zamka.

„Vidim, bio si u šopingu,“ primetila je Kira.

„Ne... ovo je moje ja to redovno nosim na plažu.“ Pokazao sam na kanticu, zbog čega je Zoi prasnula u smeh. Naravno da je bilo tirkizno i sa nalepnicom njenog omiljenog crtaća.

„Pametno si ovo isplanirao,“ rekla je pošto smo popili kafu i otišli do plaže da se pridružimo deci. „Pitam se kakav si u improvizaciji.“

„Moraćeš mi dati šansu da se dokažem.“

„Hm,“ je bio njen jedini odgovor. Napomenula je decu da ne ulaze u vodu. Zoi da ne trči a onda mi je pomogla da raširim ćebe na koje smo seli i posmatrali ih kako dobacuju frizbi jedan drugom.

„Odavno nismo bili na plaži.“ Izula je platnene patike i ugurala noge u pesak. Imala je mala stopala. „Čovek ponekad zaboravi gde živi i da mu je ova lepota na dohvat ruke.“

„Često dolazim ovamo kad mi je potrebno da ispraznim glavu,“ priznao sam.

„Ovo je prvi put posle tri godine da smo došli na plažu. Sa Henrijem smo svaku nedelju provodili na plaži sa decom.“

„Bože, izvini, nisam znao.“

„U redu je. Bilo je već vreme. Pogledaj ih samo. Uživaju.“

Smejali su se dok su dobacivali frizbi jedan drugom. Zoi nije uhvatila i poleteo je pravo ka mom nosu. Vratio sam im i pridružio im se a onda primetio da Zoi teško diše i otrčao do nje. Tih par koraka koje su me delile od nje su bili teški kao sama zemlja.

„Zoi, šta je?“ pitao sam. Kira i deca su bili odmah iza mene.

„Udahni, zadrži, izdahni,“ ponavljala je Zoi. „Šta me gledate tako?“

„Nemaš napad?“ pitao sam.

„Vežbam kako mi je trener O’Konor rekao. Udahni, izbroj, izdahni.“

„Preplašila si nas,“ rekla je Kira.

„U redu sam,“ slegla je ramenima i otišla potražiti kanticu za pesak i sa Alekom počela praviti zamak.

„Izvini, video sam da uzdiše i pomislio...“

„Znam i ja sam primetila kad si potrčao do nje.“ Zabrinuto je gledala u pravcu crnokose curice a onda joj se lice opustilo i setno je pogledala u njenom pravcu. „Biće dobro.“  

„Da, biće,“ potvrdio sam joj to a onda pogledao okolo razmišljajući kako da oteram taj trenutak zabrinutosti koji me je još uvek mučio. „Hoće li neko od vas da pušta zmaja,“ predložio sam i na moje iznenađenje Džesa se javila. Uspeli smo da ga podignemo nakon nekoliko neuspelih pokušaja. Preuzela je pažljivo od mene kanape a ja sam pogledao po plaži tražeći ostale. Pravili su zamak. „Džesa, mogu nešto da te pitam?“

Umesto odgovora me je pogledala. Imala je, i majčine oči, i njen strog pogled.

„Šta misliš, da li bih mogao da pozovem tvoju mamu na sastanak?“

„Zašto?“

„Šta ja znam, sviđa mi se.“ Priznao sam jer mislim da je to bilo očigledno i nisam bio klinac koji bi se toga stideo ili krio.

„Mislim... zašto to mene pitaš?“

„Možda imaš neki savet kako da je nagovorim. Već sam je jednom pitao, ali je mislila da se šalim.“ Bacio sam pogled iza nas. Sledila ga je. Vetar kao da je čekao taj trenutak naše nepažnje. Iščupao joj je iz ruku kanap. Zmaj je poleteo a ona je vrisnula, „ne. Oh, ne... Izvini, Sajmone.“ Ona je jedina od dece prihvatila da me zove imenom. Izbegavala je to i obično bise obratila direktno, ali sada joj je pobeglo.

„Ne brini, Džesa, zmajevi i treba da lete.... srećan put.“ Mahnuo sam mu a devojka me je čudno pogledala. Osetio sam da nismo više sami i ugledao Zoi pored nas. Džesa je sa suzama u očima posmtrala zmaja i nešto mi je govorilo da je taj zmaj njoj značio nešto više, a možda je bila takva zbog toga šta sam je pitao za mamu, te sam zatražio podršku od najmlađe.

„Jel’ tako, Zoi. Zmajevi treba slobodno da lete.“

„Stvarno?“ pružila je ruke ka meni kao da traži da je uzmem, pa sam je podigao. Bila je lagana kao perce.

„Nisi to znala? Mi im samo pomažemo da uzlete. Dalje moraju sami. Moramo da ih pustimo kako bi ispunili svoju svrhu.“ Džesa je još jednom pogledala u zmaja u obliku ptice koji se podizao ka oblacima a onda tiho pošla za nama.

„Ledena kraljice jesi li se ti već umorila?“

„Malo,“ priznala je. To sam rekao Kiri kad smo došli do nje. Bilo je već kasno poslepodne. Spakovali smo stvari i pošli do kola. Kira je nosila Zoi na rukama. Alek se vukao iza nas a Džesa je prvi put od kako smo stigli na plažu izvadila mobilni. Uslikala jedan selfi tako da se plaža vidi iza nje i verovatno odmah postovala na neku društvenu mrežu. Dok smo bili na bazenu nije ga ispuštala iz ruku stalno kuckajući, ali od kako smo stigli na plažu nisam video da ga je koristila.

„Jesi umorna? Želiš da ja vozim?“ pitao sam Kiru pošto je smestila Zoi na zadnje sedište.

„U redu je,“ rekla je.

„Nije problem,“ pružio sam ruku na koju je spustila ključeve. Nisam to tražio od nje zato što je bila loš vozač ili zato što sam se plašio. Kod mene je ona položila vozački ispit iz prve, ali primetio sam da je umorna. Namestio sam sedište, proverio retrovizore i pogledao decu pozadi a zatim krenuo.

Za razliku od dolaska ovamo tišina je vladala u kolima. Kira je upalila radio sa hitovima iz osamdesetih. Bio je to čudan izbor muzike, ali njoj je to valjda odgovaralo. Zoi je zaspala. Džesa je bila zaokupljena telefonom a Alek je bio neobično tih.

„Šta je sa Alekom?“ pitao sam Kiru koja je bacila kratak pogled na njega.

„Dobio je D iz istorije. Nije uradio projekat i sada se ljuti što sam mu zabranila treninge dok ne popravi ocenu.“ Video sam da je momak nalik svojoj starijoj sestri zakolutao očima.

„Zezaš me.“

„Ne odobravaš moju kaznu.“

„Ne, nego... jesi li zaboravila. Hej, Alek, jel’ ti znaš da sam ja zapravo istoričar.“ Slegnuo je ramenom „Kad ti treba pomoć, samo kucaš na vrata pored i kažeš šta ti treba. Možeš slobodno da iskljucaš podatke iz ove glave, a imam i hrpu literature.“

„Zaboravio sam, mama... ok,“ branio se momak.

„Sad više nećeš da zaboravljaš,“ odgovorila je mirno.

„Što Džesi ne daješ takve kazne.“

„Ti nisi Džesa i prestani da se upoređuješ sa njom.“ Mala se nadurila a Zoi probudila. Otvorio sam Pandorinu kutiju i sad mi je bilo žao.

„Izvinite, nisam znao da je situacija tako ozbiljna.“

„Nije tvoja greška što moja deca ne uče.“

„Znaš šta su moji učenici i studenti najviše voleli i što ih je motivisalo?“ pitao sam je tiho i odgovorio tek kad me je pogledala. „Nagrade. Kad sam im delio slabe ocene, još su slabije učili ali ako bi im odredio neke glupave nagrade... iznenadila bi se šta se može postići jednom najobičnijom čokoladicom.“

„Ti stvarno voliš čokoladu.“

„A ko je ne voli.“ Nasmejala se zvonko a ja sam shvatio da obožavam taj zvuk.

„Prvu godinu po završetku faksa sam radio kao zamena u jednoj srednjoj školi i imao sam jednog učenika. To je bila slika i prilika. Najduža jezičina kakvu sam sreo u svom životu. Na sve je imao odgovor. Znači, na sve. I nisu to bili pametni odgovori ali brzina njegovog uma je bila neverovatna. Znate šta je sada? Prodavac automobila. Znate malog Džoa. Ona glupava reklama na radiju.“

Deca su počela da pevuše blesavi džingl.

„Upravo taj... to je bio moj đak. Ja sam tada bio samo par godina stariji od njih, ali slušali su me zato što ih nisam gnjavio činjenicama i godinama, već sam im pričao priče a istorija nam priča najlepše priče i za svaki dobro urađen test pored ocene su dobijali od mene slatkiše.“

Prisetio sam se sa setom tih dana. Uživao sam u radu sa decom, više nego kad sam kasnije predavao na univerzitetu. Možda mi zaista nedostaje rad sa omladinom i oni retki trenuci kad im u očima vidiš da si dopreo do njih, da te slušaju i upijaju svaku tvoju reč željni saznati nešto novo. Tada nisam znao šta bih pre. Ideje za priče i romane rojili su se u mojoj glavi a ja sam trebao ocenjivati njihove radove ili pripreiti test. Bio je to haotičan i ispunjen period mog života.

Kad smo stigli, pomogao sam im da uđu jer je Zoi ponovo tražila na ruke. Pipnuo sam joj čelo ali nije bila topla, samo umorna. Brinuo sam se za nju, jer sam znao da ako se razboli, biće to moja krivica.

„Nije ti loše?“

„Dobro sam, gospodine Sajmone,“ smrmljala je, zevnula i naslonila glavu na moje rame.

„Samo je umorna. Ustala je u pola sedam. Nije mogla da spava od uzbuđenja,“ objasnila je Kira.

Odneo sam je u dnevnu sobu i poseo na trosed i pozdravio se sa njima i pošao napolje.

„Hvala. Bio je to lep izlet,“ rekla je pošto me je ispratila i umorno se naslonila na dovratak.

„Možda sam malo preterao.“

„Nisi. Bilo je odlično. Hvala.“ Setio sam se da su mi ključevi još u džepu te sam ih izvadio i pružio joj. Uhvatila je celu moju ruku i blago je stisnula a onda uzela ključeve iz nje, pozdravila se i zatvorila vrata.

Nemoj da ti ova pobegne, klinac, jesi li me čuo, bile su Džefove reči juče kad sam mu poslao sliku korica. Iako mi je Alison rekla da moram biti strpljiv s njom, shvatio sam da se Kira mora malo pogurati. Na prevaru sam izvukao poljubac od nje. Nisam se kajao. Danas ga nije pominjala a nisam ga ni ja. Bili smo sa decom i to što smo proveli dan zajedno bilo je dovoljno.

Po navici sam seo na balkon. Tu sam joj bio najbliže i dozvolio sam sebi trenutak maštarije.

Sada bih joj pomogao spremiti večeru za decu, ispratili bi ih u krevet a onda bi možda seli zajedno na terasu i razgovarali o običnim stvarima ili planovima za sledeću nedelju ili bi gledali neku glupost na televiziji zagrljeni na sofi. Posle bi otišli u spavaću sobu zajedno.

Da, bila je to lepa maštarija. Da li bi pristao na takav život. U ovom trenu da mi je neko ponudio takav ugovor bez razmišljanja bih stavio potpis.

Nekad sam sanjao o velikoj porodici sa Mišel. O ovoj kući punoj dece koju bi razmazili do krajnjih granica. Njena nevera je izbrisala i zadnji tračak te želje koji se nije probudio sve do one zajedničke večere na susednoj terasi.

Zašto nikad nisam potražio neku posle Mišel? Zašto nisam tražio ženu koja bi mi rodila decu? Nisam mislio da su sve žene varalice niti da su sve koristoljubive. Jednostavno sam želju za osnivanjem porodice zamenio karijerom. Moji romani su bili moja deca kojima sam posvetio svu svoju pažnju. Da li su mi oni ispunili život? U neku ruku jesu a u drugu su ga ispraznili. Pisanje je usamljen posao u kom si zatvoren u svoj svet sa svojim likovima koji ti ponekad postanu draži od stvarnih ljudi. Šta sam imao od života. Lepu kuću u kojoj sam živeo sam. Dobra kola u koja nije mogla stati porodica. Nekoliko miliona na računu zbog kojih se nisam štrecao kad bi stigli računi. Porodicu koja je bila na drugom kontinentu a sa kojom sam se čuo povremeno i svega dva prijatelja. Jedan je bio matori urednik a drugi je bio drug iz detinjstva koji se smucao po ratnim zonama kao fotoreporter... i to je bilo to.

Da, moj život je bio prazan a u kući pored je bio tako pun. Da li sam loša osoba što sam poželeo malo od toga.

„Sajmone, tu si?“ čuo sa prekrasnu melodiju sa druge strane zida.

„Da, tu sam.“

„Možda onaj izlazak i ne bi bila tako loša ideja.“ Da li se želje ostvaruju ako ih jako želite?

Skočio sam na noge, pošao do ograde i potražio je pored. Naslonjena na ogradu sa svoje strane čekala me je.

„Kad? Sutra? Ili...“

„Sledeći vikend, ako može?

„Ok.“ Srce je poskočilo a glava već počela da planira.

„Jesi li rekao nešto Džesi?“

„Pitao sam je za dozvolu... na neki način,“ priznao sam.

„Rekla je da nisi perverznjak.“ Nasmejao sam se. „I Sajmone, nemoj je više tako koristiti.“ Štrecnuo sam se. Zar sam preterao?

„Ok, neću. Izvini ako sam prekoračio granicu.“

„Nisi, ali ipak ne bih da ih uvlačiš u ovo.“

„Neću više.“

„Laku noć,“ pozdravila se i nestala sa balkona a mene ostavila sa svojim mislima.

Nastaviće se

Autor Dana Hill

Fotografija: Pixabay.com