Nevolja kuca tri puta - 6

Prethodni nastavci

Prvi deo        Drugi deo        Treći deo        Četvrti deo        Peti deo

11

Sajmon

 

Ne želim više

ikada

strahu u tvojim očima

da svedočim

previše ih je suza

umivalo

previše tuge

u njima stanovalo

od danas

samo u radosti

Srno moja

samo u sreći

nek se kupaju

a ja ću

iz daljine

iz blizine

da im se divim

da ih veselim činim

to je moj cilj

moja svrha

sve dok se u njima

zauvek ne nastanim

Ili ova:

Tvoje laku noć, Sajmone

Bilo je moje dobro jutro

Tvoje dobro jutro, Sajmone

Bio je dah života mom srcu

Kako si, Sajmone

Postao je med u šalici divnog dana

Dođi, Sajmone

Moja je nada

Budi moj, Sajmone

Moja želja

Volim te, Sajmone

Moj je san.

Mislim da sam malo preterao sa ovim zadnjim stihovima, ali poneo me trenutak.

Sada već znam da čim se rastanem od nje, stihovi će u bujici krenuti da preplavljuju moje misli. Više im se ne opirem. Ne zazirem od njih, samo ih se stidim. Moji su, i samo moji. Postali su moja navika i potreba. Ne čitam ih, ne uređujem, ne radim na njima, zato što nemam nameru da ih ikada ikome pokažem. Znam samo da ih moram zapisati, jer to oni od mene zahtevaju. Žele napolje. Nekada davno su mojim mislima carovala svirepa ubistva, pokolji i misterije a sada poezija namenjena njoj i samo njoj.

 *

„Zadovoljan sam tobom, Sajmone. Ovo si sad već ti,“ rekao je Džef pošto je pogledom ispratio iz radne sobe Belu, svoju treću po redu trofejku, tako ih je zvao nakon razvoda. Sve su bile plavuše sa velikim grudima, ali uvek mlađi model od one prethodne. Mislim da je sa ovom zaglavio do kraja, sem ako ga ona ne zameni bogatijim modelom.

Danas smo i zvanično završili rad na desetom nastavku. Porterova me je pre neki dan nazvala i dala kontraultimatum da pristaje na sve, ali da sigurno neće sedeti u publici a ja sam prihvatio njen uslov.

„Biće dobro,“ potvrdio sam. Trenutno sam bio zadovoljan romanom. Taj osećaj sam uvek imao odmah nakon završetka rada na njemu. Nakon mesec dana našao bih još nešto što bih dodao, izbacio, promenio, ali kada Džef kaže, dobro je, onda je to bio znak da je rad na njemu završen. To je bilo ono što mi je nedostajalo. Taj autoritet koji ti samouvereno kaže, i kad nešto valja, i kad ne valja. Porterova je samo hvalila, nikad ništa nije kudila, niti tražila izmene, što je bilo čudno a kako sam i sam bio u stvaralačkoj krizi, i dvoumio se, čak i oko najsitnijih detalja, potreban mi je bio neko ko će me usmeriti i posavetovati.

„Sad, da čujem o toj tvojoj Kiri,“ zatražio je pošto je upalio cigaru i povukao prvi dim.

„Nije moja, i zašto bi hteo da slušaš o njoj? Nema se šta reći.“

„Zato što si je ove nedelje već dva puta pomenuo... a ti, Sajmnone, ženske nikad ne pominješ. Jedina o kojoj si drobio bila je Mišel. I zato te pitam, ko je ta Kira?“

„Rekao sam ti, radi na koricama za roman.“ Utonuo sam dublje u fotelju i ispružio noge.

„Mhm... i?“

„Ništa, mislim da će biti drugačije korice... Iako sam voleo i one Majlove, ali moram priznati da mi se ove više sviđaju.“ Izbegavao sam direktan odgovor.

„Sviđa se tebi tamo nešto drugo.“

„Možda,“ slegnuo sam ramenima skrivajući osmeh koji bi me odao. Pročitao me je i počeo grohotom da se smeje a onda je jak kašalj prekinuo njegov smeh. Hteo sam mu reći da bi već stvarno trebao ostaviti cigare, ali znam da je to uzalud. Kad sam mu to zadnji put rekao, uvredio se i rekao mi da prestanem sa kenjanjem. Znam da njegova porodica vodi rat sa njim vezan za njegovo zdravlje, ali ga gube.

Ne želim da umrem zdrav, već srećan, bio je njegov moto. Imao je 71 godinu, 130 kilograma, tri sina iz dva braka, dve bivše supruge i jednu sadašnju, sedam unučića i nekoliko miliona dolara na računu. Živeo je ispunjenim životom i prokleto ga voleo. Uživao je u njemu i znao sam da će tako biti do samog njegovog kraja. Jedina stvar zbog koje se kaje je što je izgubio izdavaštvo koje je osnovao njegov deda.

„Opiši mi je,“ zatražio je otresavši pepeo u kristalnu pepeljaru.

„Tu je, mojih godina, udovica sa troje dece,“ pogledao me je pogledom koji je govorio nemoj me zajebavati klinac, te sam dopunio svoj iskaz, „vatrene kose, guste i talasaste, Uvek ju nosi vezanu na vrh glave. Oči su joj plave i ima ponekad onako nestašnu iskru u njima. Pune usne, gornja malo šira a kad se osmehne pojave joj se jamice u obrazima. Grudi... onakve u kojima želiš da se utopiš, možda malo veća zadnjica i poveće butine, ali... sve u svemu, lepa žena.“

„Jebote, klinac, ti si se zacopao.“ Zevao je u mene a onda ponovo počeo da se smeje i kašlje.

„Nisam,“ pobunio sam se baš kao klinac.

„Ha... ha... ha... Sajmone,“ uzviknuo je i oduševljeno se kreveljio.

„Ok, sviđa mi se,“ priznao sam.

„I meni. Po onome šta si sada rekao i meni se sviđa, iako ne volim crvenokose. Previše je vatre u njima ali tebi treba vatra. I šta čekaš?“

„Udovica sa troje dece,“ objasnio sam.

„Savršeno. Možeš da je tešiš i odmah dobijaš instant familiju.“

„Džef,“ upozorio sam ga. „Nije to tako jednostavno.“

„Šta nije jednostavno, da si hteo svoju krv delio bi svoje seme okolo i neku bi već napumpao. Jebote koliko imaš godina... trideset, četrdeset?“

„Već sam odavno prešao četrdesetu. Bio si na rođendanu,“ podsetio sam ga.

„Da, napili smo se sa onim tvojim mulcem Bertijem,“ smejao se prisećajući se. „Klinac, vreme je da počneš da živiš.“

„Kako misliš da počnem da živim, zar sam mrtav?“

„Bio si... iznutra.“ Pokazao je na rukopis na stolu. „Ovo nisam sredio samo ja... imala je udela u tome i ta tvoja Kira.“

„Nije moja,“ bunio sam se.

„Ali bi mogla biti.“

„Da mogla bi.“ Priznao sam i želeo sam, ali ovih dana bi se samo pozdravili i razmenili par reči. Ja bih se vraćao kući a ona bi odlazila ili obrnuto a dani su prolazili, ona se hladila a ja se grejao.

 

Danas smo zaustavili kola jedan pored drugog i pozdravili se kroz otvoren prozor. Razlika od prethodnih dana je što se najavila da će doći. Verovatno je to bio razlog zašto sam Džefu ponovo pomenuo moju komšinicu Kiru.

„Jesi li kući poslepodne?“ doviknula mi je.

„Da.“

„Doći ću sa Zoi,“ rekla je i nisam znao zašto bi dolazila sa Zoi a nije ni bilo bitno. Bio sam uzbuđen, baš kao da sam ponovo onaj smotani sedamnaestogodišnjak kojem se Rebeka Džouns osmehnula na hodniku.

 

„Dobro, i jesi li najzad odabrao kraj serijala?“ promenio je temu i ponovo nabacio onaj ozbiljan i poslovan izraz na okrugloj i crvenoj faci.

„Napisao sam i petu verziju. Videćemo. Odabraćemo jedan.“

„Ah ne... ti ćeš odabrati.“ Pokazao je cigarom na mene. „Imaš vremena, samo će ti se javiti. Kao i uvek. Udarićete usred noći i tada ćeš znati. Možda ti Kira pomogne u tome.“ Nastavio je da me zadirkuje a priznajem danas sam bio laka meta.

 

Negde oko pet sati poslepodne iz susednog dvorišta sam začuo, „gospodine Sajmone... gospodine Sajmone.“

„Šta je, Zoi?“ odgovorio sam pošto sam izašao na terasu.

„Jesi li kući, gospodine Sajmone?“ pitala je i umalo da joj odgovorim, ne, nego na Marsu sam, ali znam da bi samo zbunio curicu, pa sam potvrdio, „da, Zoi, kod kuće sam.“

„Mama... mama... kod kuće je.“ Nisam čuo Kirin odgovor ali sam zato pogledao sebe u ogledalu i namestio kosu, i naslonjen na najbližu fotelju do ulaznih vrata čekao sam kucanje.

„Dobar dan, devojke,“ pozdravio sam ih pošto sam im otvorio.

„Dobar dan, gospodine Sajmone,“ uzvratila je Zoi a Kira me skoro pa nemo pozdravila, „zdravo,“ i široko se osmehnula.

Pozvao sam ih unutra a malena je radoznalo pogledala okolo skrivajući nešto iza leđa.

„Zašto imaš stari zid? Mama, pogledaj, on ima stari zid. Zašto ga nisi okrečio? Zar i naš zid izgleda tako ispod boje,“ sipala je u jednom dahu.

„I vaš je isti takav, ali ja nisam želeo da okrečim moj.“

„Zašto?“ začudila se.

„Zato što je kul... a i ponestalo mi je boje.“ Zamislila se napućivši usne i potapšala kažiprstom po njima.

„Hm, mislim da znam šta ću ja vama kupiti za rođendan,“ rekla je i već sam naslutio razlog njihovog dolaska. „Kupiću vam boju a onda ćemo okrečiti ove cigle.“ Bila je sva ozbiljna a ja sam prihvatio ovu igru i pobunio se.

„Ali Zoi, crvene su. Zar ne voliš crvenu boju?“

„Više volim plavu... trikiznu.“

„Tirkiznu,“ ispravila ju je mama i tek tada sam primetio da se smestila u fotelju i slušala naš dizajnerski razgovor.

„Da, tu boju volim, kao što je Elsina haljina... jesi li upamtio, gospodine Sajmone.“

„Da, jesam, tirkizna,“ pogledao sam u Kiru koja se smeškala nestašno i ćutala. „Plašim se da tirkizna ne bi išla uz ovaj nameštaj. I kao što sam rekao... cigle su kul.“

„Kod nikog drugog nisam videla cigle, pa valjda jesu kul,“ zaključila je i počela da se radoznalo okreće okolo.

„Zoi, a zašto smo nas dve došle?“ podsetila ju je mama.

„Ah da... gospodine Sajmone, zovem te na svoj šesti rođendan. U subotu, u pet sati,“ pružila mi je pozivnicu. „Tebi ne moram da objašnjavam gde živim zato što ti to već znaš.“ Osmehnula se i pogledala me u oči. „Ja ću biti Elsa i torta će biti Frozen a biće i sladoleda.“

„Čokoladnog?“

„A kakvog drugog.“

„Biće mi izuzetna čast, vaše ledeno visočanstvo, da prisustvujem tako uvaženom događaju kao što je vaš šesti rođendan,“ rekao sam uz duboki naklon.

„Heh, baš si smešan, gospodine Sajmone.“ Cerekala se i otišla do polica da razgleda šta ima na njima.

„Stavila te je na spisak, šta da ti kažem.“ Slegnula je ramenima Kira.

„Drago mi je što sam se našao na spisku.“

„Dođi Zoi, moramo još kod Bili juniora i Lise.“ Pozvala ju je i na vratima se zaustavila. „Ne kupuj joj nešto preskupo.“

„Koliko sam shvatio treba da bude tirkizno.“ Nasmejala se a ja sam se setio, „čekaj.“ Otrčao sam do torbe koju sam ostavio u kuhinji i vratio se sa rukopisom.

„Znam da si u gužvi, ali kad stigneš pročitaj i samo mi kaži da li je bolji od prethodne verzije.“

„Znaš, Sajmone, pomalo si kao ja.“ Iznenadila me je ovim poređenjem. „Perfekcionista si.“ Namignula mi je i otišla za malenom a ja sam uživao u njenim rečima, jer to je značilo da je razmišljala o meni a ja sam morao smisliti šta ću tirkizno da kupim ledenoj kraljici. Pale su mi na pamet samo dve stvari a jedna uopšte nije bila pametna i uopšte nije bila tirkizna.

Već sledećeg dana sam se odvezao u grad u potrazi za savršenim poklonom, jer je on to morao biti.

 

„Dobro došli u Arendel,“ otvorio mi je vrata Alek kostimiran u pretpostavio sam lik iz onog crtanog filma Frozen. Džesa je takođe bila u nekoj haljini a slavljenica u tirkiznoj haljini sa belom perikom na glavi, kao i lik iz knjiga koje sam joj kupio.

„Srećan rođendan, vaše uzvišeno ledeno visočanstvno,“ poklonio sam se i poljubio u  sićušnu ruku u povećoj rukavici.

„Hvala, gospodine Sajmone. Šta si mi kupio?“ Oduzela je ukrasnu kesu i zavirila unutra.

„Zoi,“ upozorila ju je kroz zube Kira u dugačkoj ljubičastoj haljini. Nabacivši veštački osmeh. „Šta smo rekli?“

„Rođendan nisu samo torta i pokloni, već proslava dana kad si se rodio,“ izdeklamovala je kroz uzdah.

Kleknuo sam i pozvao je kažiprstom i šapnuo joj, „knjige o ledenoj kraljici Elsi, ali i one o pravoj ledenoj kraljici a ima i još nešto, ali to će prvo mama morati da kaže da može.“

„Šta?“ pitala je glasnim šapatom.

„Nemoj da vrisneš sada,“ klimnula je. „Časovi plivanja.“ Pokrila je rukama usne i umalo vrisnula a onda me zagrlila.

„Ali samo ako čika doktor i mama kažu da može.“ Klimala je glavom i tapšala rukama.

Bože kako malo treba da se osetiš srećan, samo usrećiš neko dete. Mi odrasli više ne umemo tako da se radujemo.

„Ako kažu da ne može ili ako ti bude loše od toga, onda te vodim na najbolju čokoladnu tortu, ne u gradu, već na svetu.“

„Može i to,“ pristala je.

„Dogovoreno.“

„Šta se vas dvoje tako zaverenički došaptavate,“ pitala je kraljica majka.

„Ništa,“ slagao sam a Zoi je to ponovila.

„Da. Vidim da je ništa.“ Prekrstila je ruke i odmerila nas a onda pogledala ka vratima gde su pristizali novi gosti na šta je upozorila i slavljenicu a mene pozvala da je pratim. „Dođi Sajmone u kutak za odrasle.“ Odvela me je na terasu i predstavila ostalima.

Nisam odmah upamtio imena svih, ali bila je to zanimljiva grupica koja je slušala preplanulog muškarca u kariranoj košulji, jakih ramena. Kasnije sam saznao da je to Kirin šogor koji je pripovedao istoriju njihovog ranča. Bila je to skoro pa filmska priča koju sam sa interesovanjem slušao a meni je prišla Kirina starija verzija kratko ošišane smeđe kose. Poznavao sam ju, stanovala je neko vreme sa njima.

„Znači viteštvo još uvek nije izumrlo,“ rekla mi je i pružila flašu piva. „Brinula sam se i nekako predosećala da će se vratiti. Laknulo mi je kad mi je rekla šta si učinio.“

„To bi učinio svako.“ Slegnuo sam ramenima i gurnuo jednu ruku u džep farmerica.

„Ne, ne bi. Hvala ti.“ Umesto odgovora kucnuo sam svoju flašu o njenu. Klimnula je i pogledala unutra gde se Kira vrtela oko najmlađih gostiju. „Znaš, moraćeš biti veoma strpljiv sa njom,“ rekla je iznenadivši me i svoj pogled je preselila na mene. „Ali vidim da si već otkrio pravi put,“ namignula mi je i otišla a ja sam se okrenuo muškarcima i šlušao o konjima, autima, razmenio par reči sa svakim od njih. Znao sam da je ovo njen najbliži krug prijatelja, te sam pokušao da ostavim koliko toliko pozitivan utisak. 

12

Kira

 Biliju sam dostavila Henrijevu dokumentaciju. Finansijski stručnjaci koje je angažovao su to tražili, te sam mu odnela dve kutije pune raznih fascikli, izveštaja, diskova koji su stajali u ormaru u radnoj sobi. Jedna je bila iz Henrijeve kućne kancelarije a drugu su dostavili s posla. Nikad ih nisam pregledala, ali nadala sam se da će oni koji se razumeju, u njima naći nešto što će pomoći da se Bili nagodi na što povoljniju sumu. Ova neizvesnost me je ubijala. Trebali smo tužbe rešiti čim su podnete, ali njegov savet je bio da koristimo sva sredstva za odlaganje. Želeo je da mi kupi vreme, kao da bi to nekako pomoglo.

One prve tužbe je lako sredio. Iznosi nisu bili veliki a on ih je dodatno smanjio, međutim ove poslednje dve, svaka je iznosila skoro milion dolara a ja taj novac nisam imala. Više ne. Obećao je da će se boriti za svaki cent a ako su mu za to bili potrebni finansijski analitičari i privatni detektivi onda neka ih je angažovao.

Zaustavila sam se u jednoj kopirnici koju je držao prijatelj iz studentskih dana, Brajan. Fotograf, umetnik, ali ono što mu je donosilo redovan prihod bila je mini štamparija i kopirnica. Kod njega sam obično štampala svoje projekte. Imao je dobru opremu i odlično oko za detalje.

Posle sam još obavila nabavku i u povratku kući zatekla Sajmona na prilaznom putu obučenog u iscepane farmerice, u staroj majici kratkih rukava, bosnogog, sa šoljom kafe u ruci. Kosa mu je bila čupava i utabana na jednu stranu. Verovatno je još na pola spavao. Uzimao je novine sa prilaza i branio se njima od jakog sunca.

„Dobro jutro, Kira,“ pozdravio me je.

„Dobro jutro, Sajmone. Uživaš u prvoj kafi?“

„Da. Hoćeš i ti?“ ponudio me je.

„Mogla bih.“ Pokazao je glavom ka svojim vratima, pre nego što je rekao, „onda ajde, skuvaću ti svežu.“

„Znaš šta, ajde ti k meni,“ rekla sam. „Nešto želim da ti pokažem.“ Mislila sam ga zvati kasnije, ali bila sam nestrpljiva pokazati mu korice.

„Ok,“ rekao je i ostavio novine i šolju kod sebe iza vrata a onda mi je pomogao da unesem stvari iz kola.

„Do koliko ti noću radiš?“ pitala sam dok je vadio namirnice iz kesa i dodavao mi ih.

„Obično do tri. Ponekad duže, ponekad kraće. Kako kad.“ Shvatila sam da je to razlog zašto spava preko dana i zašto ga retko kad vidimo. Bio je noćna ptica.

„Kakvu kafu piješ?“

„Kakvu sebi kuvaš,“ odgovorio je i seo na jednu od stolica sa druge strane kuhinjskog ostrva.

„Instant, slatka, jaka, sa mlekom,“ nabrojala sam. Jedino takvu sam volela.

„Ok, može. Prisetiću se studentskih dana,“ glasio je odgovor.

Nasula sam vode u kuvalo izvadila dve šolje i pitala ga, „koliko kafe.“

„Isto kao i tebi.“ Poslušala sam ga i stavila dve pune kašičice kafe u obe šolje.

„Šećer?“

„Stavljaš i sebi?“ Počela sam da ubacujem kašičice šećera prvo u moju šolju, jednu, onda u njegovu, onda drugu i pogledala sam ga, ali ništa nije rekao pa sam ubacila i u njegovu šolju, ali kad sam sipnula treću kašičicu, zaustavio me je.

„Ok, nemoj meni toliko,“ smejao se. „Stvarno voliš slatku kafu.“

Voda je provrila pa sam sipala u svoju šolju do pola pitajući ga koliko njemu i bila je skoro puna kad je rekao, „dosta.“

„Mleko?“

„Stavljaš i sebi?“ pa sam usula u obe i gurnula šolju sa spremljenim napitkom ispred njega i posmatrala njegovu reakciju. Dok sam ja uživala u svojoj kafi, on se mrštio nakon svakog gutljaja.

„Ne moraš to da piješ, skuvaću ti drugu. Aparat za espreso mi ne radi, ali...“

„Ne, dobra je,“ uskočio mi je u reč, skrnuo i ponovo se namrštio.

„Ideš po svoju šolju?“ pokazala sam prema njegovoj kući.

„Ne.“

„Pozliće ti. Skuvaću ti nešto drugo. Hoćeš čaj?“

Osmehnuo se nekako nestašno pre odgovora, „da, može čaj. Još ako imaš med.“ Stavila sam vodu ponovo da prokuva i izvadila čistu šolju i složila ispred njega izbor čajeva, šećer, med, limun i ostavila ga da sebi spremi napitak kakav voli a ja sam prešla za trpezarijski sto i stavila na njega crnu fasciklu sa Brajanovim logom i pozvala ga.

„Šta je to?“

„Otvori,“ rekla sam i čekala reakciju. Krenuo je rukom a onda me je pogledao mršteći se. „Kira, mrzim iznenađenja.“

„Dobro je iznenađenje, Sajmone. Samo hrabro. Zapravo, nadam se da je dobro.“

Otvorio je fasciklu a onda samo par trenutaka gledao u šarenilo pred njim. Bez reakcije. Stavio je šolju sa čajem na sto i uzeo u ruke radnu verziju svojih korica a ja sam izvukla ostale dve. Iako nisu imale naslov morala sam se uveriti da će se slika uklopiti onako kako sam želela. Sa Brajanom smo to već proverili, idealno se uklapalo.

„Bože, Kira!“ uzviknuo je. „Ovo je... ovo je... ovo je remek delo,“ izgovorio je zadivljeno a meni se srce napunilo.

„Nisam baš sigurna da je remek delo, ali mislim da su dobro ispale. Htela sam da ih odštampam kako bih bolje videla boje,“ brbljala sam.

Stavio je korice na sto, privukao i preostale dve i sklopio ih u celinu. Zajedno su predstavljale obrise ostrva u sumraku. To sam ga pitala, da li želi boje izlaska sunca ili sumraka. Rekao je sumrak. Zbog toga je korica prve knjige bila crno purpurna. Korice druge knjige su bile purpurno crvene a treće crveno narandžaste. Font naziva knjige je bio prepoznatljiv i nisam ga menjala. Bila je to Majlova kreacija koja je podsećala na ceđenje krvi niz zid i zatražila sam njegovu dozvolu da ih iskoristim. U roku od par minuta mi ih je dostavio, kao i font koji je koristio za njegovo ime i prezime. Kroz sve tri slike se provlačio medaljon. Bio je to taj skriveni detalj o kojem smo pričali a Klarkova silueta je krasila hrbat knjige, i delimično prednje i zdanje korice. Bile su to veoma jednostavne korice a ipak ih uopšte nije bilo lako uklopiti jer sam želela da se linije ostrva poklapaju i kad se sve tri knjige nađu jedna pored druge i otvorene i zatvorene.

„Znao sam da će biti odlične ali ovo je bolje od očekivanog,“ rekao je najzad.

„Još uvek možemo da menjamo. Ovo je samo proba. Mislim da bi Klarka trebala malo posvetliti. Ispao mi je previše mračan.“

„On i jeste mračan... Savršene su, Kira“ rekao je to pošto je  odvojio pogled od njih i usmerio ga na mene. „Savršene.“

„Videćemo šta će Porterova da kaže.“

„Nema ona šta da kaže. Ja sam taj koji donosi zadnju odluku i ja kažem da su savršene.“ Ponovo ih je uzeo i nastavio da ih proučava.

„To nije sve,“ rekla sam. Otvorila sam tubu za crteže i izvukla poster za knjigu u čijem samom centru je bila moja ilustracija Klarka ali obrađena kompjuterski, kao i njegova silueta sa fedora šeširom i naravno korice. Nadala sam se da će mu se dopasti ali ovakvo oduševljenje, zaista, nisam očekivala. Prelazio je prstom po svakom detalju a onda uslikao sve telefonom i pretpostavila sam da ih je poslao svom uredniku.

„Pa, drago mi je da ti se sviđa.“

„Sviđa je slaba reč.“

Uskoro mu je telefon zazvonio i javio se.

„Da, to sigurno jesu... Ma daj, Džef,“ upozorio ga je a onda se nasmejao i krenuo da ponavlja, „aha... aha... ok. Reći ću joj... Ok... Dobro. Potrudiću se. Da.“

Nestrpljivo sam čekala šta mi treba reći.

„Kaže odlične su, samo da posvetliš siluetu da se bolje vidi.“

„Eto, rekla sam ti.“

Najzad je seo za sto, srknuo čaj a ja sam se setila i otišla po rukopis u spavaću sobu.

„Pročitala sam ga i mnogo je bolji od prethodne verzije. Ovo si sad ti,“ rekla sam i zaista sam tako i mislila.

„Sigurno je bolje?“ klimnula sam umesto dogovora.

„Radio sam ga na silu a znaš kako je kad nešto radiš na silu?“

„Poznat mi je osećaj,“ priznala sam. „Možda je došlo do zasićenja. Možda ti je samo potreban odmor od Klarka. Ako se ne varam nekad si pisao i kolumne.“

„Da, za jedan magazin,“ potvrdio je. „Raskinuli smo saradnju kad sam iskritikovao budućeg nam premijera. Tada su mi skratili ugovor.“

„Toga se baš i ne sećam, ali znam da sam se često složila sa tobom i prilično slatko nasmejala. Imaš dobar smisao za humor.“ Slegnuo je ramenom. „U početku si pisao i neke novele?“

„Istorijska fikcija o naseljavanju.“

„Profesor si istorije?“ bila mi je poznata njegova biografija iz knjiga, ali je bila prilično štura i nije otkrivala previše detalja o njegovom životu.

„Neko vreme sam radio kao zamena u školi, a kasnije sam počeo da predajem i na univerzitetu. Ponekad mi to nedostaje.“ Slegnuo je ramenom.

„Ne možeš se vratiti predavanju?“

„Mogu, ali bilo je naporno, i pisati, i raditi, a kasnije nisam imao potrebe za stalnim zaposlenjem.“ Zamislio se i ponovo srknuo čaj a ja sam popila svoju kafu i nastupila je tišina. Nisam znala o čemu bi dalje mogli razgovarati. Zaustila sam da mu kažem da sam razgovarala sa Zoinim doktorom koji se složio da bi plivanje možda bilo dobro za nju, ali me je preduhitrio, „zadržavam te.“

„Ne. Ne zadržavaš me. Ja sam domaćica, imam sve vreme ovog sveta,“ tako je barem Henri mislio.

„To kažu samo oni koji nikad nisu bile domaćice.“ Iznenadio me je odgovorom.

„Drago mi je što imamo barem nečije razumevanje.“

Pogled mu se suzio i kao da je hteo još nešto da kaže, ali onda se pridigao kao da ustaje a onda se opet spustio na stolicu i pogledao me. Zaista me je pogledao... u oči, u dušu.

„Jesi li možda razmislila?“ pitao je.

„O čemu,“ pravila sam se da ne znam iako sam tačno znala na šta misli.

„Onom mom predlogu.“

Osetila sam da su mi obrazi planuli. Jesam razmišljala o tome. Mislila sam na to svaki put kad bi se sreli, svaki put kad bih ga čula pored i ma koliko mi je ta ideja bila privlačna, isto kao i on sam, morala sam je sagledati i sa druge strane.

„Jesam. Razmišljala sam i mislim da to ne bi bilo pametno.“

„Zašto?“ kao da je očekivao taj odgovor.

„Iz nekoliko razloga.“ Nisam mu ih htela izlagati, niti se pravdati ali posmatrao me je sa razigranim osmehom u očima, te sam mu odgovorila.

„Prvo, imam decu. Troje dece. To je prilično velik prtljag za poneti.“

„Znam da imaš decu i sviđaju mi se tvoja deca,“ rekao je slegnuvši ramenima.

„Da. Na jedan sat za nedelju dana su zanimljivi, ali svaki dan... celi dan, itekako su naporni. Uostalom, šta ako bi sve to krenulo dalje od samo jednog izlaska, i šta ako bi u jednom trenu stalo. Moram misliti i na njih.“ Nije bilo pametno uvoditi im u život muškarca za kog bi se vezali a koji bi onda otišao.

„Ok. Razumem,“ rekao je i nije mi kontrirao već čekao da nastavim dalje.

„Zatim... komšije smo. Živimo jedan pored drugog i našli bi se u prilično čudnoj situaciji ako to među nama ne bi funkcionisalo.“

„Razumem i to.“ Ponovo nije imao kontra argument već mi je dozvolio da nastavim.

„I kao treće, radimo zajedno,“ pokazala sam na poster.

„Opet bi bilo čudno,“ rekao je umesto mene klimajući glavom. „Znam na šta misliš i razumem svaki tvoj argument i drago mi je što si pristupila ovome na tako studiozan način, ali sve vreme se vrtiš oko toga šta ako neće funkcionisati a da nisi uzela u obzir onu najjednostavniju stvar.“

„A to je?“ dozvolio mi je da ga pitam. Šta više, čekao je da to učinim.

„Da li se ja sviđam tebi koliko se i ti sviđaš meni. Pošto si sve ovo izložila, zaključio sam da određena privlačnost postoji sa obe strane i mislim da ne bi trebali donositi pretpostavke unapred a da pre toga nismo ni iskušali uzajamnu privlačnost. Možda bi upravo zbog nje sve ovo između nas funkcionisalo savršeno.“ Ustao je i uz široki osmeh predložio, „zato, možda bi trebala razmisliti o svemu ponovo.“

„Sajmone, nemam potrebe da razmišljam. Sviđaš mi se i prijatno se osećam pored tebe ali...“ odmahnula sam glavom. „Ne bi bilo pametno.“

„Verovatno si u pravu si, možda ne bi bilo pametno,“ složio se i pošao ka vratima. „Mada postoji jedan jako jednostavan test koji bi mogli napraviti,“ rekao je.

„Kakav test?“ morala sam ga pitati jer nije odustajao a sa druge strane nije bio tako iritantno navalenten kao Met.

„Poljubac.“ Zaustavio se u predsoblju i pogledao me.

„Poljubac?“

„Da. Na osnovu njega ćemo znati da li postoji identična privlačnost sa obe strane i da li vredi pokušati.“

„I na osnovu jednog poljubca bi trebali znati da li bi naša veza funkcionisala ili bi se raspala?“ nisam se htela nasmejati kako ga ne bih uvredila ali zato se on glasno nasmejao.

„To ne možeš znati na osnovu jednog poljubca, Kira, ali možeš zaključiti da li postoji tvoja želja da radiš na tome.“

„Sajmone, da li me na prevaru pokušavaš navesti da te poljubim u nadi da ću čuti zvončiće i osetiti leptiriće?“

Osmehnuo se nestašno i podigao jednu obrvu. Bio je neverovatno privlačan u tom trenutku.

„To je samo jedan poljubac.“

„To je i Met rekao.“

„Ja nisam Met. I stojim na metar od tebe.“ Podigao je ruke u odbranu. „Pučiš usne, Kira. Tvoje telo govori umesto tebe,“ napomenuo je i zaista je bilo tako. Napučila sam usne dok sam razmišljala a on je nastavio tihim i zavodljivim glasom da me ubeđuje, „tvoje usne žele biti poljubljene.“

„Poljubac,“ rekla sam i prišla mu jedan korak.

„Samo jedan najobičniji poljubac.“

Nije se pomerio ni inč ka meni. Čekao je moju dozvolu, a to iščekivanje je ugrejalo moju unutrašnjost. Pozvala sam ga kažiprstom da mi priđe neispuštajući njegov pogled. Stao mi je blizu. Previše blizu, ali toplina njegovog tela mi je prijala. Mirisao je sveže i moćno, kao okean.

„Spremna?“ pitao je. Nisam bila a ipak sam klimnula da jesam. Polako se približio mojim usnama i spustio ih na moje. Imale su ukus po medu i limunu. U početku je samo nežno lepršao po usnama. Isprobavao ih i golicao moju želju. Na tren kao da mi se zavrtelo u glavi. Pridržala sam se rukama o njega zgužvajući mu majicu. Obavio je svoje ruke oko mene. Nije me privlačio k sebi. Njegove ruke su postale moj oslonac. Liznuo je moju donju usnu, tražeći dozvolu za ulazak i pustila sam ga i pošla mu u susret, plešući sa njim. U tom trenu, poželela sam muškarca koji nije bio moj a koji je to želeo postati. To je bio onaj četvrti, prećutni, argument jer ja sam u svojoj glavi još uvek bila verna svom suprugu. Do sada nisam ni pomišljala da bih ga mogla prevariti sa nekim, ali sada, u Sajmonovim rukama bila sam spremna da mu se predam. Možda nisam čula zvončiće, niti osetila leptiriće, ali poželela sam ga. Poželela sam više.

Razdvojili smo usne, ali ne i nas. Naslonio se svojim čelom na moje i nežno protrljao svoj nos o moj a ja sam napokon otvorila oči i pogledala u te vragolaste smeđe oči.

„Kakav je zaključak?“ šapnuo je zagolicavši me svojim toplim dahom.

„Mislim da tu postoji nešto.“ Široko se osmehnuo.

„Da. Definitivno postoji.“ Cmoknuo mi je usne a onda se odvojio i pustio me.

„Ti si đavolak, Sajmone.“

„A ti slatka nevolja.“ Uzvratio je. „A ja ću nastaviti da čekam dok ti ponovo razmišljaš o svemu. Sada imaš dodatni materijal i dokaz.“ Namignuo mi je i otvorio ulazna vrata. Još uvek sam bila pomalo nestabilna te sam se naslonila na ulazna vrata dok sam ga pratila pogledom kako odlazi.

„Šta radiš sutra?“ pitala sam pošto je odmaknuo dovoljno daleko.

„Ti mi kaži šta radim.“

„Želiš ići sa nama na Zoin prvi čas plivanja?“ Možda je očekivao neki drugi predlog, ali ja još uvek nisam bila spremna za izlazak ali znala sam da želim biti u njegovom društvu.

„Želiš da vidiš ovo telo u kupaćima?“ pokazao je na sebe a ja sam čula sebe kako se kikoćem kao da mi je petnaest.

„Sajmone, Zoi će da pliva a ne ti.“

„Kada?“

„Prepodne.“

„Radujem se tome.“

Da i ja se radujem, pomislih. O Bože, poljubila sam drugog muškarca... jesam li ja normalna? Sela sam na hladne pločice u predsoblju i naslonila se na ulazna vrata, pošto sam ih zatvorila. Bože, ja nisam normalna. Dodirnula sam usne i zahihotala se ponovo a onda su krenule suze. Obrisala sam ih i ustala i setno se osmehnula sebi u ogledalu. Želela sam biti sretna ponovo.

Da li bih sa Sajmonom imala šansu? Da li bi mogla biti srećna s njim? Možda neće potrajati. Odustaće od nas. Znala sam da hoće, ali... želela sam se osetiti poželjnom i voljenom. Koja žena to ne voli.

Nastavak

Autor Dana Hill