Nevolja kuca tri puta - 3

Prethodni nastavci:

Prvi deo

Drugi deo

5

Kira

Sledećeg meseca sa Henrijem bi proslavili devetnaestu godišnjicu braka, na žalost nas dvoje smo ih izbrojali samo petnaest. Tada smo izašli na večeru, poklonio mi je minđuše i obećao da će se pobrinuti za sve. Da će sve srediti. Da ćemo nas dvoje i ovo prevazići, jer nas dvoje smo neuništivi.

Lažov.

Tri meseca kasnije okačio se o kaiš u svojoj kancelariji i time dokrajčio sve što je počeo da uništava davno pre toga.

Bilija i Melodi smo upoznali preko zajedničkih poznanika. Deca su nam bila istog uzrasta, imali smo ista interesovanja i bili smo sličnog razmišljanja. Često smo odlazili na letovanja i izlete zajedno. Bili su, i ostali, naši najbolji prijatelji.

Zato, bez obzira na to koliko mi je bilo teško, morala sam ispoštovati njihovu ljubav, vernost i odanost i odlučila sam da sam dovoljno sažaljevala samu sebe.

„Ali zašto moram i ja da idem,“ negodovala je Džesa na vratima spavaće sobe.

„Iz pristojnosti a znam da Lisa jedva čeka da dođeš.“

„Sa Lisom više nismo prijateljice.“

„Zašto?“ začudila sam se. Nekad su bile nerazdvojne.

„Zašto?! Zato što je štreber i što je sva smotana i dosadna.“

„Džesa, to zaista nije lepo od tebe. Ideš sa nama i lepo ćeš se ponašati. Oblači se,“ naredila sam i pošla u prizemlje ignorišući njeno kreveljenje.

„Taksi je stigao,“ doviknuo mi je Alek pošto se oglasilo zvono i Zoi me je preduhitrila i otvorila vrata.

„Mama, mama, gospodin Blek je došao,“ saopštila je razdragano a ja sam zbog njegovog pogleda osetila sam blago peckanje crvenila u obrazima. 

„Vidim, Zoi,“ rekla sam kako bih prekinula ovaj prilično čudan trenutak uzajamnog odmeravanja. „Dobro veče.“

„Ovaj... da, dobro veče. Doneo sam rukopis.“ Kao da se vratio tamo odakle je odlutao i pružio mi debelu fasciklu. „Porterova mi je javila da je sve sređeno oko ugovora, pa rekoh da preskočimo dostavnu službu.“

„Da, to bi bilo pomalo...“ nasmejala sam se pre nego što sam rekla čudno ali on me je preduhitrio.

„Da, čudno.“ Osmehnuo se nervozno i pogledao po nama. „Idete na neki parti?“

„Prijatelji slave godišnjicu braka.“

„Kola su vam popravljena... Trebate prevoz?“ ponudio se i začudio ne samo mene, već i samog sebe. „Nije problem,“ dodao je uz prijatan osmeh.

„Hvala, gospodine Blek. Veoma ste ljubazni, imamo već  naručen taksi,“ odgovorila sam i nisam bila sigurna da li je to bio uzdah olakšanja ili razočarenja. „Ali hvala na ponudi.“

„Ok, onda želim vam lepu zabavu.“ Metnuo je ruke u džepove farmerica i učinilo mi se da želi još nešto da kaže. Pošla sam da ga ispratim, ali on je pogledao u Aleka koji je oborio pogled.

„Momak, dođi malo,“ pozvao ga je. „Brzo ćemo.“ Poveo ga je napolje a ja sam radoznalo pošla za njima, pre toga naređujući Zoi da ostane sa Džesom koja se durila na sofi.

Kad sam izašla već su bili kod njegovih ulaznih vrata. Primetila sam da mu Blek predaje kesu sa loptom a onda je sa prekorom pogledao u mog sina.

„Izvinite, gospodine Blek. Nismo hteli. Bilo je slučajno,“ čula sam ga kako se pravda.

„Zar je to bilo toliko prokleto teško da se kaže.“

„Šta se desilo... Alek?“ pitala sam prilazeći im i prepoznala stid na licu svog sina i shvatila da se ovde krije nešto više.

„Ništa. Sve je u redu. Nas dvoje smo to rešili,“ odgovorio je Blek umesto njega.

„Ah, ne...“ podigla sam kažiprst a onda ga uperila u Aleka iz kojeg su vrištali strah i kajanje. „Zašto si se izvinio gospodinu Bleku?“

„Zato što smo mu sa Patrikom razbili prozor,“ priznao je jedva čujno. „Bilo je slučajno. Stvarno! Nismo hteli. Patrik je jako centrirao, ja sam odbranio i lopta je poletela a onda smo čuli staklo.“ Sipao je opravdanje a meni se polako mrak spuštao na oči. Lagao me je. Na to sam prvo posumnjala a on me je slagao.

„Razbio si prozor?“ pogledala sam u njega a zatim viknula na Bleka. „Razbio vam je prozor?“

 „Pa, sad nisam bio siguran da je to bio on. Iako je lopta bila dokaz. Nekako sam mislio da će doći da se izvini,“ pokazao je na Aleka. „Ali čini se da mu je bilo potrebno vreme i motivacija.“

„Izvinite gospodine Blek, i za prozor, i za ljuljašku.“

„Kakvu sad ljuljašku? Alek!“ dreknula sam.

„Pa... kad smo razbili prozor išli smo okolo kroz dvorište po loptu a onda smo čuli da se gospodin Blek vraća kući, pa smo brže bolje hteli preskočiti k nama i slomili smo mu ljuljašku.“

Puls je počeo da mi udara u slepoočnicama, bes se počeo skupljati u meni i imala sam osećaj da ću u ovom trenu da provrim kao čajnik na šporetu, te sam na kratko zažmurila i duboko udahnula. Izbrojala do pet a zatim pogledala u Bleka koji me je sažaljivo posmatrao.

„Koliko?“ smogla sam snage da pitam.

„Molim?“

„Koliko smo vam dužni za prozor i ljuljašku.“ Precizirala sam svoje pitanje odbijajući da sada brinem o novčanim problemima koji kao da su se lopatom gomilali.

„Ništa mi ne dugujete. Ne brinite. Sve je to već odavno sređeno,“ odgovorio je nonšalantno.

„Ne, ništa od ovog nije sređeno. Zašto mi ništa niste rekli? Alek, zašto si me lagao?“

„Sa Patrikom smo se zakleli da nećemo reći. Tata bi ga ubio od batina.“

„Ja ću tebe ubiti od batina. Ulazi u kuću. Ovo nije gotovo.“ Pokazala sam rukom i Alek je pokunjeno pošao. Znam da suze nije zaustavio.

„Trebali ste mi reći. Zašto mi ništa niste rekli, već ste uporno prebacivali izrezane lopte. Pobogu!“

„Kao što sam rekao, nisam video ko je to učinio pa nikog nisam hteo da optužujem a lopte su bila poruka njemu. Nadao sam se da će ga to naterati da prizna i da se izvini, što je na kraju i učinio. Meni je to dovoljno.“ Slegnuo je ramenima i zabio ruke u džepove farmerica.

„Ne... to uopšte nije dovoljno.“

„Mama, taksi je stigao. Da li ide i Alek na zabavu? Da li će Alek dobiti batine?“ sipala je pitanja Zoi a Džesa negde iza gunđala da će porazbijati svim komšijama prozore samo da dobije kaznu kako ne bi morala ići na glupu zabavu.

„Upropastio sam vam veče... izvinite mi zbog toga,“ pravdao se.

„Vi se izvinjavate meni, gospodine Blek? Ja sam ta koja bi se trebala izvinjavati.“

„Zaista, ne brinite zbog toga. Sve je to već odavno sređeno...“ uzdahnuo je duboko, „i molim te, ne zovi me gospodin Blek... Sajmon, molim te, zovi me samo Sajmon.“

„O ovome ćemo još razgovarati. Ništa još nije sređeno.“

Pozdravila sam se i poterala decu u taksi, ali bes i stid su me pratili kao i njegov pogled.

„Sve je u redu?“ pitala je Melodi, pošto sam sve vreme ćutke sedela za stolom i razgovarala samo sa onima koji bi mi se obratili. Uhvatila sam trenutak sa Bilijem i ugovorila termin s njim. Znao je već unapred šta ću tražiti od njega i podržavao je moju odluku.

„Saznala sam da je Alek komšiji razbio prozor a zatim kad je hteo da pobegne iz njegovog dvorišta slomio mu je i ljuljašku.“ Mislila sam da će mi biti lakše kad sa nekim podelim teret koji me je pritiskao i na tren je bilo, ali razočarenje i stid me nisu napustili.

„Bili junior je pozajmio od malog Vertama bicikl, pao je i slomio ga. Morali smo malom kupovati novi. Šta da ti kažem, to su deca.“

„Ovo se desilo pre pola godine.“

„I tek si sada saznala?“ čudila se. „Oh, onda razumem zašto si besna. Kako je platio prozor?“

„U tome je stvar, što nije.“

„Zar se... čekaj to kod onog pisca?“ klimnula sam. „Pa taj si može priuštiti prozor.“

„Melodi,“ upozorila sam je.

„Da, u pravu si, nije u redu. A i on je mamlaz što ti nije rekao.“

„Na neki način nam je slao poruku. Pola godine je prebacivao izrezane lopte natrag u naše dvorište. Kako je koja preletela kod njega vratila se izrezana.“

A ja sam se još izderala na njega zbog toga.

Melodi se zvonko nasmejala, „kao što sam rekla. Mamlaz. Muškarci. Nego, ostavi to za sutra. Dođi da te upoznam sa Bilijevim kolegom Derekom.“

I Alison me je svako malo upoznavala sa nekim svojim prijateljima i Ena je sve češće pominjala neke svoje poznanike a sada se i Melodi bacila na provodadžisanje. Verovatno su žene iz mog života odlučile da je došlo vreme da krenem dalje. Da li sam bila spremna ostaviti ovo poglavlje svog života iza sebe.

Pregrmela sam sve faze tugovanja, od plača, besa koji je još uvek dominirao, pa sve do letargije i natrag do tuge. Jedina svetla tačka u životu su bila moja deca. Ma koliko se borila sa njima još uvek je bilo više lepih i dragocenih trenutaka koji bi mi ispunili srce srećom a onda i bolom što njima svedočim sama. Valjda je tako moralo biti. To sam počela da ponavljam u pokušaju da se najzad pomirim sa svojom sudbinom i nastavim život. Da li je to bilo ono, krenuti dalje, ne znam. Znam samo da sam se borila. Svim silama sam se borila sa životom i svime što mi je bacao pred noge i znala sam da ako sam uspela da preživim onih prvih par dana nakon što si je Henri oduzeo život, preživeću sve što mi sudbina baci pred noge.

Dozvolila sam Melodi da me odvede do Bilija i nekolicine prijatelja i da me predstavi jednom od njih a onda nas je ostavila same da se upoznamo.

Izgledom je to bio totalno nezanimljiv lik, isto kao i glasom, i ponašanjem. To je bio moj prvi utisak, koji bi po običaju bio ispravan.

Derek je bio razveden, i prilično ljut na svoju suprugu sa kojom me je nespretno par puta uporedio. Opelješila ga je i sigurna sam da ga je ostavila jer je bio neviđen dosadnjaković.

„Hej, Derek, kako su žena i deca?“ čula sam poznati dubok glas iza leđa i osvrnula se. Bio je to Henrijev poslovni partner. Čovek kojem je, pored svoje porodice, Henri naneo najviše štete. Zbog njega je bankrotirao, izgubio kompaniju, klijente, ali iz nekog razloga nije bio ljut, niti na njega, niti na mene.

„Razveden sam, Morisone,“ odgovorio mu je ljutito.

„Izvini, zaboravio sam. Čudno je kad advokata specijalizovanog za čerupanje supružnika sustigne ista sudbina,“ rekao mu je i ovaj se u trenu okrenuo na peti i na moje oduševljenje otišao.

„Hvala, Met.“

„Nema na čemu. Mislim da u životu nisam sreo dosadniju osobu od njega.“ Zagledao se u mene i uputio mi jedan od svojih sjajnih dečačkih osmeha. „Izgledaš bolje, Kira.“

„Hvala. Pokušavam.“

„Dobro. To je dobro... Znaš i meni nedostaje. Bio je moj prijatelj... moj najbolji prijatelj,“ na tren se njegovo lice stvrdnulo i neka senka je prešla preko njega. Poznavala sam je, družila sam se s njom pune tri godine. Bio je to bol koji mi je naneo Henri. Nije ni Met bio pošteđen. „Nisam ga trebao pominjati. Izvini.“

„U redu je.“ Pre bi pominjanje Henrija u meni automatski izazivalo suze, ali mislim da sam ih već sve isplakala. „I hvala ti za ono što si učinio.“ Moji bi dugovi bili znatno veći da Met nije učinio ono što je.

„Ono što sam mogao počistiti iza njega, jesam, ali čujem da nisam sve.“

„Nije bilo tvoje da čistiš.“

„A čije ako nije moje,“ odgovorio je pomalo zagonetno. „Dosta o tome, dođi da popijemo neko piće i nadoknadimo propušteno.“ A sa tim istim izgovorom me je naterao da pristanem na večeru s njim.

6
Sajmon


Proklete da ste tufnice

što to blago 

od mog pogleda skrivate

nepozvane

u maštu moju ulazite

i mislima mi poskakujete

želju u meni budite

da svaku od vas svojim usn...

Rekao bih da sam se na vreme zaustavio kod ovih stihova, ali ne i u sledećim.

Da mi je sada ova ljutnja biti

Da tvojim venama krstarim

Da ka tvom srcu doplovim

i sve praznine u njemu ispunim.

Nisam čak ni bio ljut na sebe kad sam ovo napisao ali zato jutros sam zalupio laptop i ponovo se zapitao šta je to do đavola sa mnom. Šta nije u redu sa mojim mozgom, jer nikad u svom životu, čak ni kad sam bio zaljubljen u Rebeku Džouns nisam pisao stihove o njenom osmehu, o njenom glasu, o njenim grudima, a posebno nisam pisao stihove o farmerkama koje joj kukove ljube.

Nikad nisam čitao poeziju. Nikad je nisam pisao i prokleto je nikad nisam razumeo, ali iz nekog razloga, Kira Milman je iz mene izvlačile glupave rime nakon svakog našeg susreta.

I zato sam zatvorio laptop i odvezao se u hotel, jer u sobi 608 mojim mislima je vladao Klark. Taj brilijantan um sa uništenom dušom je čekao da mu najzad skrojim sudbinu... i bio sam blizu. Ostalo mi je još samo nekoliko poglavlja i to će biti to. Nikad se više neću družiti sa njim.

Kad bi bio stvaran i sada sedeo pored mene u kolima, izvukao bi cigaretu i upalio je bez pitanja, nasmejao se i počeo da me zajebava zbog slatke crvenokose komšinice koja je carovala mojim mislima. Znam i šta bi mi rekao, „hej, bolje nju vodi u hotelsku sobu nego mene.“

Ne, ona nije bila materijal za hotelske sobe. Ona nije jedna od onih praznoglavih zvezda u usponu koje su imale želju biti viđene sa poznatom facom. I što su bile gluplje to su se više lepile na imidž intelektualca kakav mi je nametnut. Nisam ja bio nikakav intelektualac, samo momak sa bujnom i čudnom maštom, koju je umeo da upakuje u srednje zanimljivu priču.

Moja bivša je bila jedna od tih zvezda u usponu i samo jednom sam pogubio glavu zbog veštačkih sisa, dugih nogu i maznog glasa. Sada sam se njihao nad provalijom da pogubim pamet zbog jednog para pravih sisa, nemirne vatrene kose, snažnog glasa i bez svake sumnje, brilijantnog uma.

Onog dana u Porterovoj kancelariji sam postao svestan njene lepote a onda sam otvorio njen portfolio i prosto se očarao njenom kreativnošću. Nakon toga, više mi nije smetala ni njena dreka. Uhvatio sam sebe kako se smeškam kad sam čuo kako viče na neko dete. Zamišljao sam kako su joj obrazi planuli od besa i prosto uživao u tom prizoru koji sam stvorio u svojoj glavi.

Koji sam ja jebeni bolesnik, ponavljao sam sebi.

A onda, sinoć, kad sam je ugledao, sređenu, obučenu u neku letnju haljinu koja je milovala njene obline, dobio sam neopisivu želju da se šepurim s njom dok je vodim ispod ruke u neki od najekskluzivnijih i najboljih restorana u gradu.

Bože ta žena je boginja, preletelo mi je glavom. Sama Venera joj nije ni do kolena.

Moj mračni um iz kog su do sada izlazila samo najsvirepija ubistva, mučenja, krv i zlodela je zbog nje počeo da stvara poeziju. Čudnu i nezgrapnu. Punu mana, kao što sam i ja nesavršen, takve su bile i te glupave rime koje sam bacao na papir, a Kira je postala moja muza... moja Kaliopa.

Da li sam bio spreman da pokušam nešto sa njom. Nešto više. Jer sam želeo. Oh, opasno sam to želeo a ja odavno nisam na taj način poželeo neku. Obično su one želele mene.

Ne, ona definitivno nije žena za hotelske sobe, čak ni one skupe. Ona nije za jednokratnu upotrebu. Ona je žena kojoj se poklanjaš ceo i zauvek. Ona je ta sa kojom se gradi budućnost. Ona je žena sa kojom se stvara dom i ona je ta koja je postala moj nemir, moja nevolja koja mi je pokucala na vrata i probudila me iz dugog sna.

 *

„Dobar dan, gospodine Blek,“ pozdravila me je iako sam joj sinoć rekao da me zove Sajmon jer ja nisam bio u stanju da joj se obraćam sa gospođa Milman, ne posle maštarija sa kojima sam se zadnjih dana mučio.

„Kira, Alek, dobar dan,“ uzvratio sam im.

„Alek je došao nešto da vam kaže,“ rekla je. Za razliku od sinoć kad je ljutnja izbijala iz svake njene pore, danas je samopouzdanje prštalo iz nje. Oh i to mi se dopadalo, još više od ljutnje. Pogled joj je bio sužen a jedna obrva bi skakutala gore a pratile su je usne u samodopadljivom polu osmehu.

Nešto je smislila veštica crvenokosa. Kaznila je ovog malog jadnika i sada se naslađivala njegovom patnjom. Ne mogu joj zameriti. Znao sam da će nakon sinoćnog priznanja shvatiti zašto sam činio onu budalaštinu sa loptama. Nadao sam se da će mi oprostiti. Bilo je to glupo s moje strane, ali želeo sam malog naterati da prizna svoju krivicu i izvini se. Ništa više. Meni je to dovoljno.

Sklonio sam se u stranu i pozvao ih unutra. Ušli su, ali odbila je da sedne i odbila bilo kakvo posluženje s moje strane a ja sam želeo da je zadržim, pa makar tu sedela sa svojim sinom. Pogled joj je leteo okolo i njenom umetničkom oku se dopalo ono šta je videlo. Pokazala je na zid koji nas je delio a koji je Trevis prekrio starim crvenim ciglama.

„Dopada vam se?“

„Da.“ Osmehnula se.

O bože, te rupice na obrazima, ima sonet da složim o njima... prvo ću morati izguglati kako se piše sonet.

„Gospodine Blek,“ prekinuo je moje misli klinac, „izvinite što sam vam naneo štetu i želeo bih da odradim svoj dug. Ukoliko mi to dozvolite. Mogao bih da vam kosim travu i sređujem živicu.“ Iznenadio sam se njegovim predlogom a onda odoleo želji da se nasmejem kako ne bih uvredio momka, jer je bio mrtav ozbiljan.

„To ti je mama dala kaznu?“ pogledao sam u nju.

„Ne, sam ju je smislio,“ odgovorila je umesto njega.

„Sam?“ čudio sam se.

„Da. Mama je rekla da sam sebi smislim kaznu i mislio sam da pošto sam vam naneo štetu a nemam novac da vam je nadoknadim onda bih mogao to da odradim kod vas.“

„Ok... a koliko dugo bi trajala ta kazna?“

„Pa... prvo sam rekao zauvek, ali znam da je to nemoguće tako da... godinu dana?“ pitao me je.

„Neka bude do početka nove školske godine a posle ćemo da se sračunamo,“ odgovorio sam mu ozbiljno, jer je tako trebalo.

„Gospođa Devinter je veoma zadovoljna mojim radom tako da nadam se da ćete biti i vi,“ zvučao je ponosno.

„Verujem da će kvalitet usluge biti na nivou. Kad bi počeo?“

„Kad vi kažete.“

„Pre neki dan sam pokosio, tako da si slobodan barem nedelju dana.“ Nastavio sam razgovor sa momkom dok je njegova mama razgledala okolo.

„Mogu ja i drugo raditi, orezati živicu, zaliti grmove, srediti vam garažu, skupljati lišće,“ nabrajao je.

„Znači ti si od danas moj lični baštovan?“

„Da i ne samo vaš, već sve to moram raditi i kod kuće.“ Pogledao je u nju a onda pokunjeno oborio pogled pošto je nabacila onaj ozbiljan pogled. Prekrstila je ruke na grudima još više ih podižući a ja sam morao skrenuti svoj pogled jer je moje telo počelo da reaguje na njeno.

„U ponedeljak posle škole dođi kod mene, pa ću ti pokazati gde šta stoji.“ Pružio sam mu ruku, koju je prihvatio i pogledao me u oči tim velikim smeđim očima i verujem da se na tren osetio kao odrastao čovek koji prihvata svoju grešku i uči iz nje. A to uopšte nije bilo lako i sigurno nije bilo loše.

Nije mi bio potreban baštovan. Posebno mi ne treba neki klinac koji će mi kositi travu. Volim taj mehanički i jednostavan posao, ali hteo sam izvinjenje, ovo je bio njegov način da to učini a imalo je to i svojih prednosti. Pogledao sam ponovo u njenom pravcu i pustio njegovu ruku.

„Možeš da ideš, Alek,“ naredila mu je i tako sam na moje iznenađenje i zadovoljstvo ostao sam sa njom. „Koji je prozor razbio?“ pitala je strogo.

„Ovaj,“ pokazao sam na kuhinjski.

„To su vrata gos...“ zaustavila se na vreme i prosto sam uživao kad je s uzdahom rekla, „Sajmone... to su vrata. Klizna vrata. To je koštalo nekoliko hiljada dolara.“

„Da sam hteo novac... poslao bih ti račun, ali to je samo novac. Ja sam samo želeo njegovo izvinjenje. Ništa više.“ Slegnuo sam ramenom. „Stvarno je on sam smislio kaznu?“

„Oh da i to veoma brzo. Znao je da ću to tražiti od njega.“

„Teraš ih da sami sebe kažnjavaju. Pomalo okrutna metoda.“

„To je njima najgora kazna, jer ako odrede preslabu, ja dodam.“

„Ako preuveličaju onda znaju da će se mama smilovati,“ uskočio sam joj u reč zadivljen ovom metodom. Bila je pametna.

„Zauvek bi ipak bilo previše, zar ne?“ Nasmejala se.

„Šta deca znaju šta je zauvek.“

„On je sebi dao kaznu da će od danas pa zauvek da održava tvoj i naš travnjak a ja sam mu umesto zauvek dodala živicu i ostalo. Patrika može da pozove u pomoć, iako će taj i sam doći.“

„Njegovima ništa nisi rekla?“

„Ne, nisam ni ja izdajica a i plašim se šta bi mu otac učinio. Čovek ne zna šta da radi kad mu tuđe dete dođe u kuću sa masnicama po rukama.“

„Prijavi policiji i socijalnoj službi.“

„Nije to tako jednostavno, Sajmone. Ne ženi koja živi sama sa troje dece. Nekako se nadam da će škola odraditi svoje.“

Pošla je ka vratima a ja sam zadržao dah kod pogleda na njene kukove kojima je njihala preda mnom.

„Lep dan ti želim, ja imam sastanak sa tvojim Klarkom. Džesa danas sprema kuću a to će činiti naredna tri meseca a Zoi je zadužena za veš.“

„Zašto?“ začudio sam se iako sam slutio.

„Znale su i pokrivale ga. Sada idem sebi spremiti mohito. Sešću na balkon i uživati u tvojoj knjizi,“ rekla je širokog osmeha. „Ponekad dan zaista može biti lep, zar ne.“

Odnjihala je ta svoja široka bedra do svoje kuće uz zvonak smeh zabacujući glavom.

Bio sam pomalo razočaran što je poseta kratko trajala, ali zadovoljio sam sa saznanjem da ću na neki način biti sa njom a pošto su počele da se u mojoj glavi roje misli o džinsu koji grli njene kukove i šta bih činio sa tim šavovima, uzeo sam laptop i otišao do hotela, da se i ja družim sa Klarkom i pokušam završiti njegovu priču. Problem je bio kraj i sudbina koju sam namenio najkompleksnijom i najuverljivijem liku koji sam stvorio.

Autor Dana Hill

Nastavak

No comments:

Post a comment

Nevolja kuca tri puta - 8