Nevolja kuca tri puta - 5

Prethodni nastavci:

Prvi deo       Drugi deo       Treći deo      Četvrti deo


9

Sajmon

 

Kira je imala ugovoren sastanak. To saznanje je probudilo ljubomornog Neandertalca u meni kojeg je neko preduhitrio, da bi ga  razumni Kromanjonac ubedio da je to zapravo dobro za mene iz dva razloga. Prvi i najvažniji je da je to znak da je žena spremna krenuti dalje a drugi razlog je bio taj, što sam se nadao da će sastanak poći po zlu. Ne toliko da je odbije od daljih izlazaka ali dovoljno da ne poželi izaći sa tim likom ponovo.

Zahvaljujući malom Aleku imao sam sve informacije. Bilo je to ružno s moje strane, koristiti klinca na ovaj način, ali on je bio moje oči i uši u kući. Preneo mi je da je Džesa bila jako ljuta na mamu i da joj je zabranila da izađe, ali da se posle predomislila. Trebao sam znati da je ona ipak tatina kći, da je najstarija i pokazalo se najintuitivnija od svih.

Sa Kirom sam tih dana prebacio samo po koju reč, uglavnom o vremenu i Aleku, koji se pokazao kao zaista dobro i vredno dete. Imao sam pregršt svojih problema vezanih za deseti nastavak. Već u ponedeljak sam Porterovoj preneo svoju, zapravo Džefovu, ponudu i sasvim očekivano je poludela. Odbila je da objavi rukopis koji će uređivati bivši vlasnik kuće a još više ju je uvredio njegov drugi zahtev.

„Nema šanse da ću dozvoliti da me tako ponižava na promociji.“ Bila je crvena kao sako koji je nosila.

„Kako hoćeš Ana, ali neću dozvoliti štampu rukopisa koji nije završen. Moram još nešto promeniti u njemu,“ rekao sam mirno. Kuvalo je u meni. Bio sam besan, još uvek, i na nju i na sebe.

„Najavili smo ga za jesen.“

„Onda ćeš ga pomeriti za Božić... Uskrs, leto,“ nabrajao sam i ustao u nameri završiti ovaj razgovor što pre. Nisam imao nameru gubiti vreme u raspravi sa njom.

„Ne možeš ovo činiti, Sajmone.“

„Mogu i hoću. Odlagaću štampu sve dok ne ispuniš ove uslove. Zar ne želiš kvalitet pre svega? Zar ti je ponos bitniji... razočarala si me, Ana,“ rekao sam i otišao.

Od tada se nismo čuli. Majlo je javio Džefu da preispituju moj ugovor a preispitao ga je i moj advokat i rekao ono što sam znao. Moja je reč zadnja u vezi svega... teksta, korica, promocije, svega. Bila je to Džefova osveta. Kad je već bilo jasno da će doći do prodaje, ponudio mi je ovaj ugovor. Prihvatio sam ga skoro bez razmišljanja.

Džef se javio u sredu i očekivano me sočno opsovao, „Je si li pisao pod ručnom? Na nekim mestima te prosto ne prepoznajem.“

„Kažem ti da se mučim... Valjda imam strah od kraja.“

„Sad izigravaš i usranog terapeuta? Samo se prepusti. Klinac, ja znam da ti možeš bolje od ovoga i ne brini, lako ćemo ovo nas dvoje srediti. Znaš, rez ovde, šivenje tamo i sve je kao ganc novo. Nemaš rupa, niti greške u radnji i sviđa mi se rasplet. Nisam očekivao da ćeš se tako izvući iz te zavrzlame. Novi likovi su uverljivi, ali opisi... Sajmone! Na nekim mestima, stvarno, ne ličiš na sebe.“

Za Porterovu nije pitao i ja mu nisam rekao, jer nisam imao šta da kažem. U petak sam trebao ići na neku dobrotvornu večeru, ali u petak je Kira išla na večeru a ja to nisam smeo da propustim. Ne znam zašto, ali imao sam osećaj da moram ostati kući. Uostalom, nisam hteo da se sretnem tamo sa Porterovom.

Džef mi je poslao prerađenih prvih pedeset strana i označio šta je potrebno menjati, šta izbaciti i šta dodati a ja sam svako malo izvirivao i osluškivao, i najzad se taksi zaustavio a ja sam mogao proceniti konkurenciju. Bogami, bio je konkurencija. Konkurencija kojoj je onaj Neandertalac u meni poželeo razbiti nos u istom trenu kad je te šape stavio na nju. Kirin govor tela je bio više nego suzdržan. Izašao sam napolje i prisluškivao iza živice i shvatio po tonu njenog glasa da je uplašena. Pošao sam ka njima da ga maknem od nje, ali njena sestra me je preduhitrila i sredila to na civilizovaniji način.

Ostao sam da posmatram lika kako odlazi. Taksi je krenuo čim je ovaj zatvorio vrata, ali kad se zaustavio na sred puta, izvukao sam telefon spreman zvati policiju ukoliko se vrati i krene praviti sranje. Ali onda je taksi nastavio dalje i nestao u mraku a ja sam ušao unutra tek pošto sam se uverio da se neće vratiti.

Više nisam bio u stanju da pišem, sedeo sam na balkonu i prisluškivao šta se dešava pored. Morao sam se uveriti da je dobro i bez trunke stida sam je to i upitao pošto sam čuo balkonska vrata.

Nije odmah odgovorila.

„Kira, samo mi kaži da si dobro.“ Naslonio sam se na ogradu i pogledao u njenom pravcu.

„Da, Sajmone, dobro sam,“ rekla je ono što sam hteo da čujem, ali po tonu glasa osetio sam da nije bila dobro.

„Smem sledeći put da se umešam?“ Još uvek je stajala na dovratku balkonskih vrata. Želeo sam da mi priđe, ali nije.

„Neće biti drugi put.“

„Ali ako bude, samo da znaš da ću se umešati.“

„U redu. Umešaćeš se. Laku noć.“ Zatvorila je vrata, navukla zavese i u tom trenu verovatno prezirala sav muški svet.

Preterao sam. Šta se mene tiče da li je neki muškarac pokušao da je poljubi. Na silu. Iako ga je odbila. Jasno i glasno. Mene se to ne tiče a ipak me je žderalo iznutra.

Alek je došao sledećeg dana, jer dogovor je bio da će danas da kosi travu, i kod mene, i kod njih. Pošto nisam mogao samo da sedim unutra kao neki robovlasnik i gledam klinca od dvanaest godina kako radi sam u mom dvorištu. Lebdeo sam oko njega i bio naporan. Kad smo završili sa dvorištem, pozvao sam ga na sok i rekao da ću mu pomoći oko travnjaka ispred kuće i njihovog dvorišta.

„Ne treba, gospodine Sajmone.“

Tražio sam od njega da me zove Sajmon ali kao da nije bio u stanju da izbaci ono gospodin.

„Neko mora da ti pridrži one niske grane. Zeznut je taj deo.“

„Ko vama pomaže?“

„Imam svoj sistem, i dok ne shvatiš kako, pomagaću ti.“ Završili smo sa sokom i krenuli ka prilaznom putu kad se osmehnuo i pokazao na parkirani narandžasti lamborgini, „čika Met je došao.“

„Met? Koji Met?“ pitao sam kao oprljen.

„Ah znate, onaj sa kojim je mama bila na večeri.“ Nije ni završio rečenicu, kad sam krenuo ka živici i zaustavio se pošto sam ga ugledao kako stoji na ulaznim vratima. Pravdao se Kiri, turajući joj cveće u ruke.

„Alek, idi po rukavice, ostale su mi kod kompostera,“ rekao sam i pošto je klinac nestao u mom dvorištu, pošao sam ka onom ljigavcu i susreo Kirin pogled. Primetio sam olakšanje na njenom licu kad me je ugledala i zato sam hrabro krenuo ka njima.

„Pogrešno si protumačio moje signale? Met, nikakve signale ti nisam davala, upravo suprotno tome,“ rekla je ljutito a on me je primetio tek kad sam stao pored njih.

„Zdravo,“ pozdravio sam se njoj.

„Zdravo, Sajmone.“ Lik me je napadno odmerio, i da, bio je i viši i krupniji od mene, ali moje prisustvo ga je ipak zbunilo, a ja sam ostao da stojim pored njih i gledam, čas u Kiru, čas u njega.

„Izvinite, razgovaramo. Trebate nešto?“ procedio je kroz zube. Kira mi je dala znak da uđem, pokazavši na vrata, te sam ušao i ostavio ih odškrinuta. Naslonio sam se leđima na zid i čekao.

„Ko ti je ovo?“

„Prvi komšija.“

„Oh, sada shvatam... nisi spremna,“ rekao je.

„Met, tebe se to, zaista, ne tiče. Bio si mu saradnik i prijatelj i zato sam pristala izaći na običnu večeru s tobom. Ve-če-ru.“

„Spasao sam vas od propasti, Kira. Duguješ mi. Upamti to.“ Povikao je i uneo joj se u lice i to je bio moj znak.

„Ok, sad je dosta. Uzmi svoje prokleto cveće.“ Iščupao sam iz Kirinih ruku one jadne ruže i vratio ih ljigavcu i pokazao na kola. „Sedni u tu plastiku i putuj.“

„Šta se ti mešaš?“ Odgurnuo me je pošto sam ga ščepao za nadlakticu i pokušao povesti ka autu.

„Moja je obaveza, kao zabrinutog komšiju, da se umešam i imao si sreće što se nisam umešao sinoć.“ Zapretio sam mu kažiprstom.

„Šta sinoć? Šta sinoć?“ vikao je počeo da mi se unosi u lice ali ostao sam pribran, jer sam znao da su deca blizu.

„Sinoć sam bio spreman pozvati policiju, ali prekinuo sam kad te je oterala njena sestra.“ Izvukao sam telefon iz džepa farmerica i pokazao mu. „Sada, sedi u kola i odjebi odavde. I ako te još samo jednom vidim u ovoj ulici, zovem policiju.“

Pogledao je u Kiru a zatim zapretio, „još nismo završili nas dvoje.“ Pravio sam se da zovem nekoga a on je najzad seo u auto i odjurio.

Kira je stajala na istom mestu gde sam je ostavio i bila na granici pucanja.

„Idemo unutra,“ nežno sam je pogurao ka vratima a onda sam ugledao Džesu kako preplašeno stoji na sred dnevnog boravka i samo gleda ka nama. Pokazao sam joj glavom na mamu. Shvatila je, dotrčala i zagrlila je. Iako sam hteo biti ja taj koji će joj pružiti utehu, znao sam da nakon ove scene, to nije pametno.

„Gde je Zoi?“ pitala je.

„U sobi,“ odgovorila je Džesa, „nije ništa, ni videla, ni čula. Ne brini.“

„Ali ti jesi,“ pogladila ju je po kosi.

„Da, jesam, i sinoć sam... mama jesi dobro?“

„Biću dobro.“ Zagrlila ju je jako i priznala, „ponovo si ispala si pametnija od mene.“ Nije joj odgovorila. „Ne želim da me Zoi vidi ovakvu. Moram da se smirim.“

„Igraću se se njom, ne brini.“ Pošla je ka stepeništu, ali sam je zaustavio.

„Džesa, zaključaj ulazna vrata.“ Pogledala me je uplašeno. „Za svaki slučaj. Ne verujem da će se vratiti, ali mama će se osećati sigurnije.“ Otišla je do vrata i skinula ključ sa vešalice i zaključala ih a onda otišla na međusprat i nestala u jednoj od soba. Kira je za to vreme stajala naslonjena na kuhinjsko ostrvo.

„Ajde da te posednemo negde, pre nego što te noge izdaju.“ Pokazala je napolje i pošto sam se uverio da neće pasti pitao sam, „šta da ti donesem?“

Zatražila je samo vodu. Na kratko sam seo do nje, kako bih se uverio da je dobro. Čuo sam da je Alek upalio kosačicu i počeo da kosi napolju. Nadao sam se da nije svedočio sceni.

„Dobro si... imaš možda neke lekove za smirenje?“

„Ne trebaju mi. Jedva sam se odvikla od njih. Ne želim to više da pijem, ikada... biću dobro. Samo sam se potresla i uplašila.“ Pogledala je ka ulaznim vratima i uverio sam ju da je zaključano i da smo mi napolju.

„Idem da mu pomognem. Bićeš dobro?“

„Da, biću dobro. Moram biti. Moram u nabavku. Moram večeru da spremim deci.“

„Ne, ovakva nigde ne ideš, a za večeru se ne brini.“ Izvukao sam telefon i pokazao joj.

„Ne,“ odmahnula je glavom.

„Hej, moram da nahranim ovu radnu snagu koju si mi dovela na vrata.“ Sišao sam preko terase u njihovo dvorište i kroz vratašca izašao da pomognem Aleku.

Dok smo prelazili u njihovo dvorište pitao me je, „gospodine Sajmone, šta se desilo između mame i čika Meta?“

„Video si nešto?“

„Čuo sam da ste se svađali.“

„Pa, čika Met,“ jedva sam prevalio to ime preko jezika. „Ne shvata da kad žena jednom kaže ne, da to zaista znači ne.

„Čini se da je Džesa bila u pravu.“ Pogledao sam ga zbunjeno. „Jeste perverznjak.“

Nasmejao sam se a onda ga ispravio, „pre bih rekao, da je grubijan.“


10

Kira

 

Prokleti Met Morison, se već sledećeg dana nacrtao na mojim ulaznim vratima. Sa prozora u dnevnoj sobi sam videla kad je zaustavio svoj auto pored mojeg i odmah zažalila što nemam Sajmonovu naviku parkiranja kola u garaži. Alek je bio kod Sajmona, devojke svaka u svojoj sobi a ja bih se najradije pravila da nisam kući.

Zastala sam na trenutak pre nego što sam otvorila vrata kako bih skupila hrabrost, jer neprijatnost od sinoć me nije napustila.

Buket cveća u njegovim rukama govorio je da se došao izviniti, ali nedostajalo je iskreno kajanje u njegovim velikim sivim očima. U njima se nazirala samo proračunatost.

„Zdravo Kira, došao sam da se izvinim za svoje ponašanje. Možemo da porazgovaramo?“ pokazao je na vrata. „Dozvoli mi da uđem i sve ispravim. Zaista mi je žao.“ Nisam imala nameru da ga pustim u kuću. Izašla sam napolje i zatvorila vrata dajući mu tako znak da nije dobrodošao. Gledao je jedan tren na vrata a onda nastavio.

„Izvini, zaista. Ne znam šta se desilo. Kao da sam pamet pogubio.“ Osmehnuo se nevinim dečačkim osmehom kojim je kupio mnoga ženska srca, ali na mene nije imao isti učinak. Pružio mi je buket crvenih ruža. „Nadam se da ćeš mi oprostiti. Poneo me trenutak i verovatno sam pogrešno protumačio tvoje signale.“

„Met, nikakve ti signale nisam davala, upravo suprotno tome.“ Sajmon se pojavio iza živice a ja sam u istom trenu osetila olakšanje. Pogledi su nam se sreli i lagano je krenuo ka nama, stao između Meta i mene i pozdravio se.

„Zdravo, Sajmone.“

Kao da je zbunio Meta svojim prisustvom. Prešao je pogledom po njemu i brecnuo se, „izvinite... razgovaramo. Trebate nešto.“

Imala sam loš predosećaj u vezi ovoga. Sajmon je ušao u kuću i ostavio odškrinuta vrata i osetila sam da je ostao negde blizu a Met je sve pogrešno protumačio i krenuo da me ispituje i optužuje dižući glas što je pokrenulo svađu, ali kad mi je zapretio i uneo mi se u lice, tada je Sajmon reagovao. Od nas troje, on je bio najsmireniji.

Met se otimao i na tren sam pomislila da će se potući na travnjaku, međutim Sajmon mu je zapretio policijom a Met ne voli imati posla s njima. Zato je i nestao na tri godine i to ga je na kraju maknulo sa mog praga.

Bila sam u stanju šoka. Strah i bes su se mešali u meni a noge kao da su odbijale poslušnost. I Džesa je bila preplašena a Zoi na sreću ništa nije ni videla ni čula.

Sajmon je pokušao da me smiri. Nudio mi je lekove za smirenje a ja sam mu priznala svoju najveću sramotu. Živela sam na njima prvu godinu nakon Henrijeve smrti a onda godinu dana se skidala s njih i obećala sebi da tako nisko više nikad neću pasti. Primetio je da sam pogledala ka vratima, te me uverio, „zaključano je. Neće se vratiti. Sa Alekom smo tu negde. Ok. Ne brini.“ A rekao je i da ne brinem za večeru. „Moram da nahranim ovu radnu snagu koju si mi dovela na vrata.“ Osmehnuo se nestašno. „Tako da za večeru ne brini. Nadam se da volite kinesku hranu,“ rekao je i izašao na ulicu kroz naše dvorište.

Popila sam vodu koju mi je doneo i na tren zatvorila oči pokušavajući doći sebi. Nisam imala snage da o ovome sada razmišljam. Odbijala sam osećaj krivice koji mi je nametnut, i odbijala sam se osećati jeftino.

 Pozvala sam devojčice i predložila im da napravimo mafine. Kad već ne moram da kuvam, onda se mogu pobrinuti za desert a i curice su uživale. Čak se i Džesa ponašala normalno. Samo bih ponekad primetila njen pogled na sebi, kao da je proveravala da li sam dobro.

„Večera, kod mene ili kod vas?“ viknuo je Sajmon pošto ga je Zoi pustila unutra.

„Kod nas, zato što imamo i desert,“ odgovorila sam.

„Napravile smo mafine,“ rekla je radosno Zoi.

„Obožavam mafine, još ako su čokoladni.“

„Jesu i imaju iznenađenje.“ Smeškala se zagonetno.

„Dobro, pa iznenađenja baš i ne volim.“ Namrštio se, stavljajući kese na pult.

„Ali ovo je dobro iznenađenje,“ uveravala ga je i krenula da mu šapne, ali Alek ju je upozorio.

„Ako mu kažeš, onda to neće biti iznenađenje.“

Bilo je prijatno veče. Miris sveže pokošene trave je lebdeo u vazduhu i uživali smo u opuštenoj večeri na terasi.

Zoi je bila zadužena za zabavu, ali i Alek je pomagao. Posmatrala sam Sajmona dok se šalio s njima, izvukao je i jedan kikot od Džese a to nije bilo lako i odavno ga nisam čula.

Večera se završila borbom za poslednju rolnicu.

„Ok... ovo dobija onaj ko ispriča najsmešniju anegdotu. Uslovi su sledeći... vi morate biti junak priče, ona mora biti istinita i mora biti smešna.“ Pogledao je po nama držeći nagradu štapićima. „Najbolja priča osvaja zadnju rolnicu.“

„To nije fer, ti si pisac. Naravno da će tvoja pobediti,“ optužio ga je Alek.

„Ah ne, ja sam večeras u ulozi stručnog žirija... ko će da krene?“

„Ja,“ viknula je Zoi i ispričala kako joj deca u obdaništu nisu dala igračku pa je tako jako vrisnula da su se zaledili od straha a ona je bila kao ledena kraljica Elza. Njoj je to bilo smešno, Sajmon me je pogledao podignutih obrva a Alek joj je rekao ono što smo svi pomislili, „Zoi, to uopšte nije smešno i to nije bilo lepo od tebe.“ Očekivano se nadurila a ja sam shvatila da je poseta dečjem psihologu neizbežna.

Alekova priča je bila o nekoj nezgodi sa treninga i toliko se smejao da pola priče nismo razumeli.

Džesa je ispričala priču kako su sa Lisom ostale zaključane u toaletu tokom jednog našeg letovanja. Tada smo pretražili celi hotel dok su njih dve spavale u kadi. Ta me je priča nasmejala i podsetila na neka bezbrižna vremena.

Moja priča je bila o jednom našem mačoru koji je upao u kantu sa bojom. Nisam mogla da se setim niti jedne druge.

„Srećni ste što sam danas u ulozi žirija,“ rekao je Sajmon ozbiljno i pogledao po deci koja su nestrpljivo čekala rezultat, „ali ima jedna priča koja se zaista istakla.“

„Moja,“ viknula je Zoi dižući dva prsta.

„Ne ledena kraljice, kad budemo pričali strašne priče onda će tvoja pobediti.“ Pogledao je ka Aleku. „Izvini klinac, ali propozicija je bila da priča bude o tebi a ne o Patriku, a isto važi i za mamu kojoj je glavni junak bio mačor... Tako da, mlada damo, čestitam. Pobeda je tvoja.“ Pružio je rolnicu Džesi koja se pobedonosno osmehnula. „Što bi se reklo... oduvala si ih.“

„Jej,“ rekla je cerekajući se i pojela svoju nagradu a Zoi je viknula, „mafini iznenađenja.“

S nestrpljenjem je čekala da Sajmon uzme prvi mafin i posmatrala ga velikim očima.

„Treba da zagrizem ili razlomim?  Plašiš me kraljice... šta si mi smestila unutra.“

Pokazala sam mu da razlomi iznad tanjira a kad su bomboni počeli da ispadaju Zoi je ciknula, „iznenađenje.“

„E, ovakva iznenađenja volim,“ rekao je punih usta.

Još malo su se zezali sa Alekom a ja sam shvatila da odavno nismo imali ovako opušteno veče.

Pošto je sto rasklonjen, deca su otišla gledati neki film, ja sam pitala Sajmona, „pivo ili vino.“

„Pivo.“

Seli smo na fotelje na terasi i nastavili uživati u prijatnoj večeri.

„Predivna deca,“ rekao je. „Alek je neverovatan. Znaš da imaš pametnog klinca?“

„Da, znam. Dobri su, sem što me ponekad izluđuju.“ Priznala sam. „Odavno nisam videla Džesu da se smeje. Uvek se duri zbog nečeg i lupa vratima.“

„Koliko ima godina?“

„Petnaest.“

„To su te godine, kad misliš da si odrastao i najpametniji a odrasli te još uvek vide kao klinca,“ rekao je pošto je potegnuo iz flaše.

„Ona i jeste dete.“

„Naravno da je, ali potrebno joj je da se oseća odraslom. Samo se seti kakva si ti bila sa petnaest.“

„Divlja, kao i ona,“ priznala sam šta je izazvalo podizanje obrva i smeh.

„Ja sam bio smotan. Nos u knjigama a glava u oblacima. Imao sam samo jednog prijatelja a kad se on odselio, ostale su mi samo knjige.“

Nisam ga zamišljala kao takvog, ali shvatila sam da sam sve vreme imala pogrešno mišljenje o njemu. Čovek zaista može živeti pored nekoga godinama a da ne zna ko se krije iza naizgled arogantne fasade... a može i živeti godinama sa nekim a da ga nikad, zaista, ne upozna.

„A Zoi je...“ izvukao me je iz misli, odmahnuo je glavom širokog osmeha. Kupila ga je svojim osmehom i brbljanjem. Primetila sam to.

„Zoi je problem. Čuo si priču.“ Odgovor mu je bio samo jedno zamišljeno, „mhm,“ a ja sam nastavila. „Bila sam na razgovoru kod učiteljice, rekla mi je da maltretira decu. Preti im da će imati napad ako ne bude po njenom.“

„Ona je samo dete, verujem da će prerasti tu fazu... tako, barem, kaže moja sestra za svoje blizance... to je samo faza.“ Slegnuo je ramenom.

„Nisam znala da imaš sestru.“

„Tehnički mi nije prava sestra, ali smo odrasli zajedno. Ja sam imao pet a ona je imala tri godine kad su se moja mama i njen tata venčali.“

„Ostali ste bliski?“

„Od samog početka smo bili bliski. Retko se viđamo. Trenutno živi u Japanu,“ odgovorio je i na kratko smo prisluškivali razgovor dece. Nešto su objašnjavali Zoi a zatim se svi nasmejali.

„Kako napreduje prerada romana,“ pitala sam i umesto odgovora pokazao mi je svoj telefon. Imao je 8 nepročitanih mejlova i 15 poziva.

„To me čeka kad dođem kući.“ Osetila sam ubod krivice.

„Nisi morao da mu pomažeš ako imaš posla.“

Dođavola i ja ga sada zadržavam, ali prijalo mi je njegovo društvo i ovaj opušten razgovor.

„Da sam hteo raditi ovo, onda bih to i radio.“ Pokazao je na telefon. „Poznajem Džefa. Zove zbog svake sitnice na koju naleti u tekstu.“

„Znači pristao je?“

„Ne bi on to propustio ni da nam se sprema armagedon a i meni je sada lakše,“ priznao je. Očigledno je poštovao svog mentora i njegovo mišljenje.

Zaista sam se prevarila u proceni. Uopšte nije bio onako nadobudan kako sam mislila.

„Kad završimo sa preradom želeo bih da ponovo pročitaš... mislim ako možeš... želiš. Čisto, poređenja radi.“

„Naravno da želim.“

„I neću te pitati šta misliš o ovome, znam da ne valja. Rekao mi je da sam pisao pod ručnom.“ Zvučao je razočarano i ljutito a ja sam se složila sa tim Džefom, upravo je tako pisao.

„Onaj medaljon koji se pominjao i u prethodnim nastavcima, jel’ on bitan za ovu trilogiju?“ odlučila sam da ga pitam a odgovor je izostao, umesto toga se osmehnuo i nagnuo flašu. „Mislim, ako je bitan... mogao bi on biti onaj sakriveni detalj o kojem smo razgovarali.“ Nastavio je da ćuti i klima glavom kao da razmišlja. „Nacrtala sam ga. Nisam sigurna da li sam uspela u tome.“ Ćutao je. „Želiš da vidiš? Sve je još u ranoj fazi, nekako se ne mogu odlučiti.“

„Voleo bih da vidim,“ konačno je progovorio.

Pozvala sam ga da me prati i odvela u radnu sobu. Na kratko se zaustavio na vratima a onda ugledao poster za jedno takmičenje i pokazao na njega. Valjda ga je prepoznao. Izvukla sam crtež na kojem sam radila i pokazala mu.

Gledao je u njega zbunjeno, onda pogledao u mene, onda opet u crtež dok sam ja nestrpljivo čekala reakciju.

„I? Je li barem približno onome kako si ga zamislio?“

„Približno?“ začudio se. „Kao da si ga izvukla iz moje glave.“

„U neku ruku i jesam.“ Pokazala sam na njegove knjige na stolu.

Onda mu je pažnju privukao Klarkov crtež. Bio je bolji od onog prvog, i onog drugog, i trećeg, ali još uvek nisam bila zadovoljna.

„Definitivno si zavirila u moju glavu.“ Pokazao mi je na crtež. „Kira... ovo je on,“ rekao je oduševljeno.

„On? Mislim da sam ovde malo preterala sa ožiljkom.“

„Ne, nisi. Ovo je on. O moj bože, koliko njih je pokušavalo da ga nacrta, ali ni jedan nije uspeo.“ Smejao se.

„Pa, drago mi je da ti se sviđa.“

„Sviđa je slaba reč. Ovo se mora naći u knjizi ili na koricama, posteru ili ne znam...“ prijala mi je ova reakcija i ohrabrila me da mu pokažem neke skice koje sam radila za korice, čisto da vidim kako će reagovati. Dopao mu se koncept sa ostrvom ali se složio da još nešto nedostaje, i obećao je da će razmisliti o bojama, ali smo se složili da će se medaljon naći na koricama, i postepeno ću ga otkrivati na svakoj narednoj.

Pogledao je u telefon pošto mu je ponovo stigla poruka.

„Urednik?“

„Da... moram da idem.“ Pošao je napolje i zaustavio se.

„Ako želiš, upiši moj broj. Za svaki slučaj.“ Zatražila sam njegov telefon i otkucala svoj broj i vratila mu. Uskoro je moj telefon zavibrirao u kuhinji. „Misli, ono... ako dobiješ inspiraciju za ovo.“ Pokazao je iza mojih leđa.

„Ili mi na vrata dođe neki grubijan kojeg je potrebno maknuti.“

„Ili to.“ Osmehnuo se. Sišao je dole i pozdravio se sa decom.

„Zašto si to učinio?“ pitala sam pošto smo izašli napolje.

„Rekao sam ti da ću se sledeći put umešati,“ podsetio me je i bila sam mu zahvalna na tome, ali nije morao ostati sa nama ceo dan dok je njegov posao čekao.

„Hvala, i na večeri, i svemu ostalom.“

„Bili ste uplašeni,“ objasnio je. „I ti, i Džesa, i Alek, svi sem ledene kraljice Zoi koja će nas sve smrznuti vriskom.“ Nasmejala sam se. „Želeo sam se uveriti da ćete biti dobro.“

„Hvala ti na tome.“ Upravo nam je to bilo potrebno.

„Nema na čemu... I neću da te lažem, postoji još jedan razlog ovome.“ Pokazao je na vrata kuće. „Sviđaš mi se Kira, ali ja nisam navalentan i mogu strpljivo da čekam svoj trenutak. Barem će biti savršen.“ Osmehnuo se nestašno i iznenadio me svojom izravnošću. Nije igrao igrice. Nije se pretvarao i to sam poštovala. To nije promenilo moje mišljenje da nisam bila spremna krenuti dalje a nakon ovog događaja nisam to ni želela. Ne trebaju mi dodatne komplikacije u životu, ali bila sam radoznala i zato sam ga pitala, „kakav trenutak?“

„Trenutak kad ću te pozvati na sastanak.“

„Oh,“ nasmejala sam se, ali nastavila sam da ga ispitujem, jer je to bilo zabavno i opuštajuće. „Kako bi taj sastanak trebao izgledati?“

„Hm...“ vratio se par koraka, seo na stepenik i zamislio se. Sela sam pored njega, zagrlila svoja kolena i čekala šta će smisliti.

„Došao bih po tebe, sačekala bi me obučena u neku lepu haljinu. Onakvu kao ona od one večeri,“ podsetio me je i to mi je laskalo više od svih Metovih ulizičkih komplimenata koje mi je sinoć uputio. „Poseo bih te u svoja kola i odveo u restoran na večeru.“

„Gde?“

„Neko lepo i mirno mesto, gde nije gužva a hrana odlična.“ Ispružio je noge i naslonio se pozadi na svoje dugačke ruke.

„Šta bi naručili?“

„Rižoto za predjelo a za glavno jelo pačiji konfi koji bi se prosto topio u ustima, desert nešto kremasto... sa čokoladom, naravno.“

„Ništa bez čokolade... a posle večere?“

„Poveo bih te u šetnju. Smejali bi se. Razgovarali. Sem nevinih dodira, ne bih išao dalje.“ Pogledao me je smeđim okruglim očima u kojima je poskakivala dečačka nestašnost.

„Nastavi,“ zatražila sam.

„Dovezao bih te kući. Otpratio do vrata a ako sam ispunio tvoja očekivanja, poljubila bi me nežno za laku noć.“ Pokazao je prstom na svoj obraz gde bi očekivao taj poljubac.

„Ne bi ušao unutra?“

„Da li bi me pozvala?“

„Možda.“ Slegnula sam ramenom i pridružila se njegovoj fantaziji.

„Sad sam zainteresovan, šta bi radili unutra?“ poseo se uspravno ne ispuštajući moj pogled.

„Pridružili bi se deci u partiji monopola, najverovatnije.“ Nasmejali smo se oboje.

„Morate paziti kad to igrate protiv mene, nezgodan sam igrač.“

Ustao je i pružio ruku kako bi mi pomogao da se i sama podignem. Ostali smo tako na tren da stojimo jedan naspram drugog držeći se za ruku. Nežno je palcem prešao po nadlanici a onda je pustio.

„Laku noć,“ pozdravio se. „Ne zaboravi, samo sam jedan poziv udaljen od vas ukoliko vam ustrebam... za partiju monopola, skrebla ili čega već.“ Namignuo je.

„Sviđa mi se ideja.“ Priznala sam kad je već bio dovoljno daleko.

„Koja?“

„O toj večeri.“

„Cela ideja?“

„Nisam sigurna da li želim igrati monopol protiv tebe.“ Smejao se.

„Onda ostatak prepuštam tvojoj mašti... Laku noć.“

„Laku noć.“


Nastavak


Dragi čitaoci, nadam se da vam je priča zanimljiva. Slobodno ostavljajte vaše komentare na priču ili nagađanja.


Autor Dana Hill


No comments:

Post a comment

Nevolja kuca tri puta - 8