Nevolja kuca tri puta - 1

 


1

Sajmon

Bela stranica dokumenta me je dozivala svojom prazninom, zahtevala je od mene da je prekrijem rečima. I trebao bih. Krajnje je vreme da počnem sa pisanjem novog romana. Sve pripreme sam izvršio, razradio radnju, likove, napravio sam sva potrebna istraživanja. Koncept za roman stoji na stolu pored laptopa i viče na mene, „počni već jednom, Bleku, šta si se stisnuo ko dupe u zatvoru,“ a ja samo blenem u taj prokleti kursor i kao hipnotisan gledam u tu crnu crticu kako mi namiguje, jer ona zna moju tajnu. Zna da sam prazan.

Više me ne svrbe prsti od želje za pisanjem. Taj kursor zna da u meni više ne stanuje ona predivna potreba da svoje misli pretočim u priču. Ne budim se usred noći da u telefon otkucam dijalog, ne zapisujem svoje misli na salveti usred ručka, dok se tuširam ne vodim raspravu sa svojim likovima.

Umesto želim mojim umom sada caruje moram... a to nije dobro. Prokleto nije dobro i svestan sam toga.

Ipak, čak i bez te želje za pisanjem uspeo sam da napišem prethodna dva romana. Služio sam se proverenim receptom, idejama, konceptima i frazama koje sam zapisivao ranije. Bio sam disciplinovan i posvećen cilju i nadam se da niko neće primetiti da sam izgubio onaj prvobitni žar.

Moram završiti ovaj serijal. Moram staviti tačku na njega. Obećao sam dvanaest knjiga, celokupni koncept je podeljen na dvanaest delova i ugovor zahteva dvanaest knjiga o detektivu Klarku. Devet je objavljeno. Deseta je odobrena i uskoro bi trebala ići u štampu. Jedanaesta knjiga je kod urednice a ova dvanaesta ima otkucan naslov... i to bi bilo sve.

„Ispraznio si se Bleku,“ podsmeva se kursor dok sa druge strane zida čujem kreštanje od kojeg sam se u istom trenu naježio. Kosa na glavi je stala u stav mirno a psovke su u rafalu izletele napolje.

Kad sam kupovao jedinicu u ovom dupleksu nisam ni razmišljao da će mi đavo jednog dana poslati svoje sluge da svakodnevno iskušavaju moje strpljenje. Valjda je to rizik koji se mora prihvatiti. Ako ti smetaju komšije idi i živi na jebenoj farmi. Ako već odabereš da živiš okružen ljudima, onda budi spreman na seronje koje će ti svakodnevno zagorčavati život. Bilo da živiš u stanu ili naselju problemi sa komšijama te neće zaobići... Ili će se smrad roštilja svakog dana širiti komšilukom ili pas neće prestajati da laje, možda će se neka beba dernjati duboko u noć, možda će se komšije svakog dana seksati i vrištati od užitka a možda će tvoja prva komšinica biti đavolja službenica koja će sve svoje frustracije svakodnevno istresati na deci.

Hej, nisu ni ta deca nevina. Čujem ja pogane ćerkine reči zbog kojih bi od mene dobila po gubici svaki put kad bi zalajala. Onaj mali debil po cele dane besomučno lupa loptu a ona najmlađa non-stop vrišti i plače zbog svake jebene sitnice, ali ne može se sve dernjavom rešavati.

Da, komšije mogu biti problem i do tebe je kako ćeš se nositi s njima. Da li ćeš imati razumevanja ili ćeš krenuti u rat u kojem će najviše stradati tvoji živci.

Pre ovih đavoljih slugu, tu je živeo stariji bračni par. Džon i Margaret. Veoma dragi i ljubazni ljudi koje sam imao priliku upoznati još kod prvog razgledanja kuće. Zbog toga nisam ni obraćao pažnju da se radi o dupleksu i da me od komšija deli samo jedan debeli zid. Tada sam video samo prelepu građevinu koju sam kupio za fenomenalnu cenu. Oduševio sam se modernim dizajnom, čistim, ravnim linijama, velikim prozorima, sređenim prednjim i zadnjim dvorištem a da ne govorim o kliznim vratima koja spajaju terasu sa dnevnim boravkom u jednu celinu. Dušu dalo za vrele australijske dane.

Ipak, u vreme kupovine, najbitnija stvar je bila ta, što se Mišel oduševila kućom. Cvrkutala je kako ćemo ovo ljubavno gnezdo promeniti na udoban dom i napuniti ga decom... a onda se poševila sa svojim producentom i odjebala u Pariz a ja sam ostao u prokletoj kućerini sam. I šta je najgore, zavoleo sam ove proklete zidove i napravio od njih svoje utočište. Izbacio sam sva njena krznena i ružičasta sranja, sve kristale, jastučiće i razne gluposti. Uzeo sam dizajnera koji je odradio fenomenalan posao. Kuća se nekoliko puta našla u raznim dizajnerskim časopisima i magazinima. Trevis je zaista imao čime da se hvali a tome je doprineo i neograničen limit koji sam mu odobrio da ovo ljubavno gnezdo promeni na dom savremenog muškarca.

Uživao sam u kući tačno godinu dana i kakva je to godina bila. Imao sam već uspeha sa svojim prethodnim romanima. Posebno sa Klarkovim serijalom, ali ono šta se desilo sa „Mist“ je bilo van svih mojih očekivanja. Moj život je postao savršen.

A onda je matori Džon otišao u penziju i sa Margaret otperjao u Toskanu a na moju stravu i užas njihovu kuću je kupio bračni par sa dvoje dece a uskoro je stiglo i treće.

Galama je počela istog trena kad su se uselili. Dečja vriska i plač probijala je zidove poput čekića, ali nisam hteo biti seronja i trpeo sam. Zatim su krenule njihove svađe i par puta sam mislio zvati policiju kako bi ih smirili. Plašio sam se da će zaklati jedan drugog... ali prava strava je nastala kada je ostala sama.

Jebeni šonja. Oduzeo je sebi život zbog dugova a ovu ostavio samu da se bori sa tri derišta.

Bogami, bori se ženska i to glasom. To se dernja na decu od trena kad otvore oči pa sve dok ne odu na spavanje... a ti Sajmone piši svoj roman noću. To sam naučio još u prvim mesecima kad su se uselili. Tišina je ovde carovala noću i nekako sam navikao da je to jedino vreme kad mogu da radim. Samo što je sada već prošla ponoć a kod njih galama ne jenjava. Već sam počeo tražiti drugu kuću, ali kad pomislim da ponovo treba da je uredim po svom ukusu, muka mi nadođe.

Ulazna vrata su lupila, motor na automobilu se pokrenuo a zatim je tišina nastupila a prsti kao naručeni počeli su sami da lete po tastaturi. Dok se galama vratila kući, negde oko pola tri, imao sam prvo poglavlje završeno i kao nagradu za trud uzeo sam flašu piva i seo na terasu da ga popijem uživajući u svežini letnje noći, zvuku zrikavaca, isprekidanog jecajima sa susedne strane zida koji deli moj balkon od njihovog balkona.

Opet plače. Svake noći, već tri godine ova žena plače. Par puta mi je došlo da preskočim zid i ne znam, valjda je zagrlim i kažem da zaboravi na onog idiota. Da će sve biti u redu. Jesam kreten ali nisam baš takav da ne kapiram da joj je teško boriti se samoj sa onim malim aždajama, ali onda bih se setio njenog kreštanja i prošla me želja da utešim udovicu. Nit je to moj fazon. Nit moja obaveza. Nekako se nadam da će pre ona prodati kuću i odseliti se, nego što ću ja da popizdim i otperjam u neku zapizdinu.

Završio sam sa pivom otprilike u isto vreme kad su jecaji prešli u teške uzdahe. Seo sam zapisati još jedan dijalog koji mi se vrzmao u glavi a onda se stropoštao u krevet i spavao do jutra kad me je probudilo lupanje na vrata.

Pospano sam sišao sa sprata odgovorivši na svako kucanje, „idem... idem... idem.“ Otvorio sam vrata i ugledao dežurnu vrištalinu iz komšiluka. Obučena, kao i uvek, u neku staru razvučenu majicu i šorts, sa raščupanom kosom vezanom u polupunđu na vrh glave.

Čim sam otvorio vrata počela je da se dere na mene, „još samo jednom nam prebacite Alekovu loptu izrezanu nožem i ima da zovem policiju. Da li je ovo neka pretnja, gospodine Blek? Vi to nama pretite? Devetnaest lopti ste izrezali nožem… Nožem! Ko normalan buši dečje lopte nožem. Šta vi mislite, da ja štampam novac njemu za lopte. Nemate ni malo razumevanje za decu, ali verovatno matorom neiživljenom frajeru smeta sve živo, pa čak i malo dečje igre. Sutra očekujem da ćete zazvoniti na naša vrata sa novom novcatom loptom.“

Za razliku od prethodnih nekoliko puta, kad sam probušene lopte nalazio ispred ulaznih vrata, ovog puta mi ju je turila u ruke.

 „Želim vam lep dan.“ Okrenula se na peti i nestala gunđajući, „kakav to čovek spava do podne. Najobičniji lenjivac.“

„Onakav koji zbog vas mora da piše do tri sata noću,“ ali nisam joj to doviknuo, već samo smrmljao u bradu, jer mislim da bi se vratila i verovatno me opaučila po glavi koliko je bila besna.

Stajao sam na vratima još koji sekund, razmišljajući da nisam  možda već počeo da sanjam kako viče na mene. Pogledao sam u loptu i stavio je na komodu kraj vrata.

Već je podne? Zapitao sam se, iako je bilo nebitno koliko je sati. Ionako je bila subota a meni je skoro pa svaki dan kao nedelja.

Skuvao sam kafu a zatim seo za laptop sa namerom da kao i uvek pročitam i ispravim ono šta sam sinoć napisao. U ovo vreme je obično mir i tišina jer su aždaje u školi. Međutim ono kreštanje sa ulaznih vrata mi nije izlazilo iz glave i toliko mi podiglo pritisak da sam odjednom osetio pulsiranje u slepoočnicama.

Zar nije trebala doći nakon prve ili druge lopte, ali ne... ona tek nakon pola godine dođe nešto kaže a onaj mali ćuti.

I ona meni, jebeno, preti jer misli da ja pretim njoj?

Verovatno je maloumna

sa jezikom većim od vrata

ta  kreštalina komšijska

što lupa mi na vrata

Uhvatio sam sebe da pišem. Šta je ovo, jebote, još ću i u poeziju da zastranim, ali prsti su nastavili da kucaju moje misli.

U trenu me izludi

I moje misli u rimu postavi

Da, to bi bio zanimljiv triler

u stihovima pisan

Dosta, Sajmone, naredim sebi

Jebeno dosta

Prestani da razmišljaš

prestani da kucaš

Odmakni se od tastature

Jer te… zove kafa

Neeeeeeeeeeeeeeeee

Zalupio sam laptop. Ustao. Otišao pod tuš. Obukao se. Zgrabio laptop, telefon, ključeve od kola i odvezao se u Esplanadu. Tamo ću imati mira. Tamo ću moći da radim.

„Gospodine Blek, dobro došli natrag,“ pozdravio me je recepcioner čijeg imena sam se prisetio zahvaljujući tablici sa imenom.

„Džime, imate li možda slobodan apartman za mene ili sobu? Potreban mi je mir.“ Ukucao je u računar i poslovno se osmehnuo.

„608 kao i prošli put. Da ne kvarimo sreću. Razmišljali smo da ga nazovemo Mist.“

„Bolje nemojte.“ Nasmejao sam se jer naslov mog najjezivijeg romana nije pogodan da se po njemu nazove hotelska soba. Svako ko ga je čitao, odbio bi da odsedne u njemu.

Upravo u tom apartmanu sam odseo tokom preuređenja kuće, dok su vršeni oni najgrublji radovi. Nešto više od šest nedelja sam proveo u Esplanadi a rezultat toga je bio moj najuspešniji roman. Bukvalno sam se zatvorio u sobu i samo kucao. Trevis mi je već i javio da se mogu vratiti kući, ali ja nisam napustio hotel sve dok nisam napisao kraj.

„Ipak, neizmerno smo ponosni što ste ga napisali upravo kod nas,“ nastavio je čavrljanje Džim recepcioner.

„Iskreno, nadam se da ću i ovaj roman napisati kod vas.“ Potapšao sam torbu. „Ali ne kao prošli put... Videćemo kako će ići. Za sada neka je dve nedelje, ali dolaziću preko dana da pišem i neću sve vreme biti tu,“ rekao sam.

„Ja ću staviti, sa mogućnošću produženja boravka. Upisano, gospodine Blek. Srećno i zovite ako vam šta treba. Tu smo za vas.“

Uzeo sam ključ i pošao do lifta a onda se setio da još nisam ručao te prvo obavio to u restoranu, ispio piće u baru i najzad otišao u sobu i zaspao. U ponoć sam skočio na noge dok me je griža savesti izjedala, te sam brže bolje otvorio laptop i susreo se sa onom glupavom rimom i nasmejao se, onako od srca. Pošto sam sakupljač gluposti nije mi ni palo na pamet da to obrišem. Nikad se ne zna kad će ti zatrebati, te sam ga metnuo u poseban dokument, memorisao i posvetio se romanu.

Jedno poglavlje kasnije, otvorio sam jedno pivo kako bih se počastio i seo na balkon da se nadišem svežeg vazduha. Plača nije bilo, ali zato zvuci vrućeg seksa su se probijali kroz gradsku vrevu. Neko je upravo svršavao i dozivao Krista a ja sam se vratio pisanju, jer zbog toga sam bio tu.

„Disciplina, Bleku. Disciplina,“ ponavljao sam sebi. „Moraš... jebeno moraš.“

Znao sam da bi sve ovo išlo znatno lakše da nisam ostao bez svog mentora i urednika. On je znao kako da me motiviše i kako da od bilo kakvog sranja koje sam napisao napravi kvalitetan tekst.

Ali Džeka više nije bilo. Sjebao je firmu koju je kupila grupa klinaca sa vizijom. Šta oni znaju o izdavaštvu. Ali ugovor je ugovor a ja sam sada njima dugovao tri romana i zadnju trilogiju. Pripremao sam je od samog početka i vešto skrivao detalje u prethodnim nastavcima i znao sam da će ih prepoznati samo oni koji zaista pažljivo čitaju moje knjige. Sada sam trebao napisati treći, poslednji deo trilogije i poslednji nastavak serijala a ja sam zapao u stvaralačku krizu.

Da li sam se plašio završetka... jer ovo je bio rastanak od likova sa kojima živim duže nego što sam živeo sa bivšom suprugom. Možda je to bio strah da ću razočarati čitaoce, sebe, Džeka a možda se radilo od prezasićenosti. Možda mi je bio potreban odmor. Možda bih trebao ponovo da odem na neko duže putovanje. Promena lokacije bi mogla da pomogne... uvek je pomagala.

Ok Bleku, sada je stvarno dosta... opomenuo sam samog sebe. Napiši ti meni šta se desilo kad je detektiv Klark ušao u zgradu. Stavio sam laptop u krilo, zagledao se u svetla velegrada i počeo polako da kucam hvatajući zalet.

2

Kira

 

„Džesa, jesi li spremna?“ pitala sam otvorivši vrata njene sobe. Skinula sam joj slušalice s glave iz kojih je treštalo nešto nalik muzici dok je ona skakutala okolo u gaćama i majici.

„Obuci se, tetka Alison ne voli da čeka,“ rekla sam i oduzela joj pocepan teksas šorts koji se spremala obući. Izvukla sam joj iz ormara drugi a zatim proverila u torbi šta je sve planirala poneti. Izvadila sam jednu prekratku haljinicu, za koju sam joj rekla da ću je baciti u smeće ako je još samo jednom vidim u njoj a našla sam unutra i topić koji je spadao u istu kategoriju. Previše uzan i previše kratak. Znam da su radnici na ranču svi od reda dobri ljudi. Poznajem ih. Niti Deklan, niti Alison ne bi dozvolili sebi problematične zaposlene, ali s druge strane, moja kći ne mora da ih provocira polugolom guzicom i grudima na izvolte.

„Jednom će ti oči ostati okrenute tako,“ odgovorila sam na njeno teatralno kolutanje očima i pokupila još prljavog veša sa poda. „Ovog vikenda si se izvukla od spremanja sobe, ali mlada damo, ako sledećeg vikenda želiš na onaj rođendan, ima ovo da središ.“ Pokazala sam na nered koji je vladao u njenoj sobi.

„Onda ću ostati kod kuće i ne idem kod tetke,“ odgovorila je prkosno prekrstivši ruke.

„Odlično. Nakon svoje sobe možeš izribati oba kupatila i obrisati terasu a posle ćeš zabavljati Zoi, jer znaš kakva je kad je bolesna.“

Izašla sam do Alekove sobe proveriti da li je on spakovan.

Pre bi čovek očekivao od dvanaestogodišnjaka da mu soba bude u haosu, ali za razliku od svoje starije sestre, kod njega se oduvek znao red. Bio je na Henrija, ne samo izgledom već i karakterom, ponašanjem, gestikulacijom i mimikom. Ne znam da li bi me to trebalo plašiti ili radovati. Jedino što sam se nadala je da neće u svemu biti kao njegov otac. Nadala sam se da ću uspeti da mu prenesem prave vrednosti. Svi smo iz Henrijevog čina izvukli pouku. Potražiti pomoć nije znak slabosti već znak snage. Naučili smo to na najteži mogući način.

Džesa je za samo par minuta bila spremna i dok sam ja pakovala Alekove stvari, Zoi je virnula iz spavaće sobe objavivši plačljivim glasom, „dosadno mi je. Neću da ležim.“

„Sinoć si imala napad, Zoi,“ upozorila ju je Džesa, „ajde da ti izmerim temperaturu.“ Povela ju je natrag u spavaću sobu.

Ma koliko da smo se nas dve svađale, Džesa je sa malenom uvek bila nežna i brižna. Zoina astma i česti napadi, naučili su nas da se moramo držati zajedno. Nekad je Henri bio moja podrška i onaj koji bi me uveravao da će sve biti u redu, da će malena to prerasti. Uostalom, tako su tvrdili lekari, ali je teško gledati svoje dete dok se svim silama bori za vazduh. Kad u tim očima, koje još treba da se nagledaju sveta, vidite istinski strah. Vidite molbu za pomoć, a vi ste nemoćni. Sasvim je normalno da onda pucate po svim šavovima. Njena bolest boli i mene a boli me i kad je vidim kako sa čežnjom posmatra drugu decu dok trče i igraju se a ona ne sme ni da ubrza korak. Oduzet joj je najlepši delić detinjstva a mi kako bi joj olakšali razmazili smo je do krajnjih granica. Previše joj povlađujemo i morali bi prestati s tim. Pokušala sam biti malo stroža sa njom, a onda počne napad a mene izjeda osećaj krivice što joj nešto nisam dozvolila.

Sinoć je imala novi napad i visoku temperaturu zbog koje smo u pola noći odjurili s njom u bolnicu. Pokupila je neki virus u školici koji druga deca najverovatnije prenesu na nogama, ali nju takve stvari odmah smeste u krevet sa visokom temperaturom.

Ovaj vikend smo trebali provesti na ranču kod moje sestre, ali zbog Zoinog stanja, ujutro sam Alison poslala poruku da ćemo se družiti neki drugi put. Odmah je nazvala da dolazi po decu, a ja neka se brinem o malenoj.

Moja starija sestra je negde u Džesinim godinama postala moja zamenska majka. Brinula se za mene i tatu, kad nas je mama ostavila. Uvek me je podržavala, čak i kad to nisam zaslužila. Zaposlila se kao konobarica, odmah pošto je završila srednju a kad sam htela poći njenim stopama, rekla je da jedna od nas mora završiti fakultet a kako sam ja pametnija, to moram biti ja. Nikad nisam mislila da sam pametnije od nje, ali takva je Alison. Uvek stavi tebe ispred sebe a onda te polako gurne onamo gde treba da ideš. 

„Trideset sedam i po. Nije strašno,“ sišla je Džesa sa informacijom. „Uključila sam joj Frozen, to nam daje tačno 28 minuta.“ Svi smo znali da kad u Zoinom omiljenom crtanom filmu dođe na red scena sa svađom između sestara, tu naša Zoi prestaje da gleda i ništa je ne može naterati da odgleda taj film do kraja. Uvek će nešto izmisliti, tražiti ili početi da se igra sa svojim lutkicama.

I taman kad sam Zoi dala terapiju, Alek je ušao u kuhinju smrknutog lica donoseći još jednu rasečenu fudbalsku loptu.

„Mama, ponovo.“

Pogledala sam u probušenu loptu i odmah poželela da vičem na njega što ne pazi kad zna da će taj idiot to napraviti, a onda sam pogledala u njegovo pokislo lice. Ovu je loptu sam kupio. Zaradio je novac košenjem trave u komšiluku i sada je shvatio kako sam se ja osećala u ovih zadnjih nekoliko meseci. Rekla sam mu da više neću dati ni centa za njegove lopte. Prijatno sam se iznenadila kad me je gospođa Devinter, od prekoputa, obavestila da je Alek došao da joj ponudi usluge košenja trave i da ako se slažem s tim ona će prihvatiti njegovu ponudu.

Bila sam ponosna na njega i zaista je vredno radio pomažući ne samo njoj već i kod ostalih starijih komšija kako bi zaradio novac za novu loptu. Kupio ju je za svoj novac i uopšte nije bila jeftina. Pazio je na nju više nego na one koje sam mu ja kupovala. Nosio ju je samo kad bi išao u park. Ne znam kako mu je opet preletela u komšijsko dvorište.

Bio je na rubu suza. Zgrabila sam loptu. Izašla napolje. Obišla sam živicu koja deli naš od njegovog ulaza i zalupala mu na vrata.

Otvorio ih je raščupane kose, zevajući, obučen u staru  izbledelu majicu kratkih rukava i donji deo pidžame. Očigledno sam probudila gospodina velikog pisca.

Najiskrenije, ne znam šta sam mu rekla. Ako bih to trebala  ponoviti pred sudom, verovatno ne bih bila u stanju. Jednostavno sam se istresla na njega i valjda će ovog puta shvatiti zašto mu pred vratima ostavljam probušene lopte, jer ovu sam mu turila u ruke.

Ne želim da se svađam s njim. Nismo ni mi cvećke, ali ne mora da se ponaša kao prvoklasni kreten. Zar je toliki problem da se samo prebaci lopta natrag u dvorište. Zašto svaki put mora uzeti nož, iseći je i tek onda prebaciti. Kad je to učinio prvi put mislili smo da je lopta pala na nešto u njegovom dvorištu i tako se rasekla. Do tada bi je obično samo prebacio natrag. Kad se treća lopta vratila isečena shvatila sam da to radi namerno. Htela sam da popričam sa njim, ali je bio neuhvatljiv. Onda sam se izderala na Aleka optužujući ga da mu je verovatno nešto razbio ili slomio prokletom loptom. Tvrdio je da nije a ovaj nije došao sa računom, pa sam poverovala svom detetu.

Tako je to trajalo par meseci dok na kraju nisam poludela i rekla Aleku da mu više neću kupovati lopte.

„Možda je otišao da mi kupi loptu,“ rekao je Alek sa nadom u očima pošto je komšija odjurio u svojim kolima, i kao obično bi samo nadmeno klimnuo u znak pozdrava.

„Zašto bi išao da ti kupi loptu?“ začudila sam se i predala Alison njegov ranac.

„Zato što si mu to rekla... bolje rečeno naredila,“ rekla je Džesa ne dižući pogled sa telefona.

Zar sam mu to rekla? Meni kad bes zamrači pamet ne znam baš šta pričam.

„Ne bih se ja tu previše nadala... ali možda napokon prestane da ti prebacuje izrezane lopte,“ rekla sam posmatrajući crvena sportska kola koja su nestala na raskrsnici. „Tetku da slušate i Džesa, nemoj sve vreme buljiti u taj telefon.“

„Ah ne... kod nas su telefoni zabranjeni i moja Bubica to zna. Zar ne tetkina ljubavi. Mezimice moja.“ Poljubila ju je u kuštravu riđu grivu koju je nasledila od mene. Isto kao i lice, oči, usne, telo drsko i divlje ponašanje. Bila je moja kopija.

Alison je imala dva sina, koji su bili stariji od moje dece i Džesa je oduvek bila njeno mezimče. Zavidela sam im na odnosu koji su gajile, a s druge strane, drago mi je što moja kći ima poverenje u moju sestru, kad već nema u mene. Alison je uvek znala da joj da pravi savet i ne samo njoj, već i meni.

„Da, tetka Alison.“ Osmehnula joj se osmehom kakav ja od nje nikad u životu nisam dobila i osetih blagi ubod ljubomore zbog toga. Alisom je uvek umela sa decom. Mojom. Svojom. Tuđom. Za razliku od nje, ja sam uvek morala da posežem za krajnostima, ucenama i pretnjama da bi me slušali.

„Ozdravi, mila moja, a posle ćeš doći samo ti i videćeš kakvo ždrebe imamo. Taman će odrasti,“ pomazila je Zoi po kosi i poljubila je u obraz i šapnula mi, „ima temperaturu.“

„Znam, ali nije kao sinoć.“

„Uđite unutra i lečite se. U nedelju uveče ti ih vraćam.“

 *

Vikend sam u potpunosti posvetila Zoi i dok su se deca vratila temperatura je nestala a više nije imala niti jedan napad. Stanje joj se poboljšalo na toliko da sam uspela da se posvetim svom poslu koji je bio u zaostatku. Morala sam završiti oba projekta jer me je uskoro čekao novi. Ena nije htela da mi otkrije ko je naš sledeći klijent ali je bila veoma uzbuđena.

Moja šefica i prijateljica je obično bila prilično rezervisana. Svaki posao je bio isti, ali zbog oduševljenja koje sam načula u njenom glasu kad mi je javila za sastanak sa klijentom, zaključila sam da je ovo nešto posebno. Za razliku od nekih prošlih vremena sada nisam birala klijente. Uzimala sam sve što mi je ponudila a ovom projektu se posebno radovala, pa sam se radovala zajedno sa njom. Rekla je da mi ovo otvara nova vrata a novac mi je bio preko potreban.

Pošto sam završila univerzitet radila sam sa njom u jednoj reklamnoj agenciji. Tamo smo se upoznale i sprijateljile a kad je otvorila svoju firmu pošla sam za njom. Ponudila mi je rad od kuće, što mi je tada odgovaralo. Radila sam samo onoliko koliko sam htela i birala klijente. Henri je tada bio na samom vrhuncu. Novac nam nije bio potreban a upravo tada smo trebali biti pametniji.

Uvek je imao potrebu da se dokazuje drugima, a posebno svojoj porodici, i radio je to na najgori mogući način, kroz novac. Trebao je znati da neće svaka godina biti uspešna kao prethodna, da uvek treba imati nešto sa strane. Tada nije razmišljao a kad je došla loša poslovna godina trošilo se kao i pre. Nisam ni znala u kakvom smo finansijskom stanju dok me jedna naša poznanica nije pitala kako se nosim sa njegovim gubicima. Tada sam saznala da smo zaglibili u dugove. Obećao je da će to srediti a to je učinio na najgori mogući način, prevarom... I to sam saznala tek kad je bilo prekasno. Umesto vlastitog novca ulagao je novac klijenata u sumnjive poslove kako bi što brže vratio dug. Njega je to odguralo u smrt, firmu u bankrot a mene u još dublje dugove.

Jedan deo njegovih obaveza je preuzeo njegov poslovni partner i upisao ih na njihovu kompaniju kao gubitak, ali nekoliko klijenata ga je tužilo a iznos odštete koju potražuju premašuje mogućnosti koje su mi ostale.

Bili, naš advokat je predložio da se nagodim sa potražiocima. Imala sam još malo vremena da razmislim, ali svesna sam da ću izgubiti parnicu.

Osvrnula sam se i pogledala po kući. Ona je bila odgovor na sve moje probleme. Alekov i Zoin fond za školovanje nisam želela da diram. Džesin je nestao, kao i jahta, kao i vikendica na jezeru, kao i njegova sportska kola i sva ušteđevina koju smo imali. Ostala je samo ova kuća a uskoro će nestati i ona ali je bilo prokleto teško doneti tu odluku jer je to značilo kapitulaciju.

Moraću pozvati Bilija, rešila sam. Nije bilo svrhe više odlagati ono što je neizbežno. Prodaću kuću i nadam se da će mi ostati dovoljno novca za neki bungalov u istom ovom školskom distriktu kako bih decu poštedela promene škole. 

Autor Dana Hill

Nastavak


 


No comments:

Post a comment

Nevolja kuca tri puta - 8