Nevolja kuca tri puta - 1

 

1

Sajmon

Bela stranica dokumenta me je dozivala svojom prazninom i zahtevala da je prekrijem rečima. Trebao bih. Krajnje je vreme da počnem sa pisanjem novog romana. Sve pripreme sam izvršio, razradio radnju, likove, napravio sam sva potrebna istraživanja. Koncept za roman stoji na stolu pored laptopa i viče na mene, „počni već jednom, Bleku, što si se stisnuo ko dupe u zatvoru,“ a ja samo blenem u taj prokleti kursor. Kao hipnotisan, gledam u tu crnu crticu kako mi namiguje, zato što ona zna moju tajnu. Zna da sam prazan. Više me ne svrbe prsti od želje za pisanjem. U meni više ne stanuje ona predivna potreba da svoje misli pretočim u priču. Ne budim se usred noći da u telefon otkucam dijalog, tokom ručka ne zapisujem svoje misli na salvet, dok se tuširam ne vodim raspravu sa svojim likovima. Umesto želim, mojim umom caruje moram... a to nije dobro. Prokleto nije dobro i svestan sam toga.

Međutim, čak i bez te želje za pisanjem, uspeo sam da napišem prethodna dva romana. Služio sam se proverenim receptom, idejama, konceptima i frazama koje sam zapisivao ranije. Bio sam disciplinovan i posvećen cilju, i nadam se da niko neće primetiti da sam izgubio onaj prvobitni žar.

Moram završiti ovaj serijal. Moram staviti tačku na njega. Obećao sam dvanaest knjiga, celokupni koncept je podeljen na dvanaest delova i ugovorom se od mene zahteva dvanaest knjiga o detektivu Klarku. Devet je objavljeno. Deseta je odobrena i uskoro bi trebala ići u štampu. Jedanaesta knjiga je kod urednice a ova dvanaesta ima otkucan naslov... i to bi bilo sve.

„Ispraznio si se Bleku,“ podsmevao mi se kursor kad je noćnu tišinu razbilo kreštanje sa druge strane zida. U istom trenu sam se naježio a psovke su u rafalu izletele napolje.

Kad sam kupovao jedinicu u ovom dupleksu ni na kraj pameti mi nije bilo da će mi đavo jednog dana poslati svoje sluge da svakodnevno iskušavaju moje strpljenje. Valjda je to rizik koji se mora prihvatiti. Ako ti smetaju komšije idi i živi na farmi. Ako već odabereš da živiš okružen ljudima, onda moraš biti spreman na seronje koje će ti svakodnevno zagorčavati život. Bilo da živiš u stanu ili naselju, problemi sa komšijama te neće zaobići... Ili će se smrad roštilja svakog dana širiti komšilukom, ili pas neće prestajati da laje, možda će se neka beba dernjati duboko u noć a možda će tvoja prva komšinica biti đavolja službenica koja će sve svoje frustracije svakodnevno istresati na deci.

Hej, nisu ni ta deca nevina. Čujem ja pogane ćerkine reči zbog kojih bi od mene dobila po gubici svaki put kad bi zalajala. Onaj mali debil po cele dane besomučno lupa loptom a ona najmlađa non-stop vrišti i plače zbog svake sitnice, ali ne može se sve dernjavom rešavati.

Da, komšije mogu biti problem i do tebe je kako ćeš se nositi s njima. Da li ćeš imati razumevanja ili ćeš krenuti u rat u kojem će najviše stradati tvoji živci.

Pre ovih đavoljih slugu, tu je živeo stariji bračni par. Džon i Margaret. Veoma dragi i ljubazni ljudi koje sam imao priliku upoznati još kod prvog razgledanja kuće u predgrađu Perta. Zbog toga nisam ni obraćao pažnju da se radi o dupleksu i da me od komšija deli samo jedan debeli zid. Tada sam video samo prelepu građevinu koju sam kupio za fenomenalnu cenu. Oduševio sam se modernim dizajnom, čistim, ravnim linijama, velikim prozorima, sređenim prednjim i zadnjim dvorištem.

U prizemlju se iz predsoblja ulazi u veliki otvoren prostor sa dnevnim boravkom, trpezarijom i kuhinjom a klizna vrata koja vode na terasu, prave ovaj prostor još većim. Kuća na međuspratu ima tri sobe a na spratu još dve. U to vreme to je bilo i previše soba za nas, ali tada je najbitnija stvar bila ta što se Mišel oduševila kućom. Cvrkutala je kako ćemo ovo ljubavno gnezdo promeniti na udoban dom i napuniti ga decom... a onda me je prevarila sa svojim producentom i pobegla u Pariz a ja sam ostao u prokletoj kućerini sam. I šta je najgore od svega, zavoleo sam ove proklete zidove i napravio od njih svoje utočište. Izbacio sam sva njena krznena i ružičasta sranja, sve kristale, jastučiće i razne gluposti. Uzeo sam dizajnera koji je odradio fenomenalan posao. Kuća se nekoliko puta našla u raznim dizajnerskim časopisima i magazinima. Trevis je zaista imao čime da se hvali a tome je doprineo i pozamašan budžet koji sam mu odobrio da ovo ljubavno gnezdo promeni u dom savremenog muškarca.

Uživao sam u kući tačno godinu dana i kakva je to godina bila. Imao sam već uspeha sa svojim prethodnim romanima. Posebno sa Klarkovim serijalom, ali ono šta se desilo sa „Mist“ je bilo van svih mojih očekivanja. Moj život je postao savršen. A onda je matori Džon otišao u penziju i sa Margaret otperjao u Ameriku a na moju stravu i užas njihovu kuću je kupio bračni par sa dvoje dece a uskoro je stiglo i treće.

Galama je počela istog trena kad su se uselili. Dečja vriska i plač probijali su zidove poput pneumatskog čekića, ali odbijao sam ulogu matorog gunđala i trpeo sam. Zatim su krenule njihove svađe i par puta sam mislio zvati policiju kako bi ih smirili. Plašio sam se da će zaklati jedan drugog... ali prava strava je nastala kad je ostala sama.

Prokleti šonja. Oduzeo je sebi život zbog dugova a ovu ostavio samu da se bori sa tri derišta.

Bogami, bori se ženska i to glasom. To vrišti na decu od trena kad otvore oči pa sve dok ne odu na spavanje... a ti Sajmone piši svoj roman. Tišina ovde caruje samo noću i jedan deo prepodneva i nekako sam navikao da je to jedino vreme kad mogu da radim. Samo što je sada već prošla ponoć a kod njih galama ne jenjava. Već sam počeo tražiti drugu kuću, ali kad pomislim da ponovo treba da je uredim po svom ukusu, muka mi nadođe.

Ulazna vrata su lupila, motor na automobilu se pokrenuo a zatim je tišina nastupila a prsti kao naručeni počeli su sami da lete po tastaturi. Dok se galama vratila kući imao sam završeno prvo poglavlje i kao nagradu za trud uzeo sam flašu piva. Seo sam na terasu da ga popijem uživajući u svežini letnje australijske noći, zvuku zrikavaca, isprekidanog jecajima sa susedne strane zida koji deli moj balkon od njihovog.

Opet plače... Svake noći, već tri godine, ova žena plače. Par puta mi je došlo da preskočim zid i ne znam, valjda, da je zagrlim i kažem da zaboravi na onog idiota, da će sve biti u redu. Jesam kreten ali nisam baš toliki da ne kapiram da joj je teško boriti se samoj sa onim malim aždajama, ali onda bih se setio njenog kreštanja i prošla me želja da utešim udovicu. Niti je to moj fazon, niti moja obaveza. Nekako se nadam da će pre ona prodati kuću i odseliti se, nego što ću ja da popizdim i otperjam u neku zapizdinu.

Završio sam sa pivom otprilike u isto vreme kad su jecaji prešli u teške uzdahe. Seo sam zapisati još jedan dijalog koji mi se vrzmao po glavi a onda se stropoštao u krevet i spavao sve dok me nije probudilo lupanje na vrata.

Pospano sam sišao sa sprata odgovorivši na svako od tri kucanja, „idem... idem... idem.“

Otvorio sam vrata i ugledao dežurnu komšijsku vrištalinu. Obučena, kao i uvek, u neku staru razvučenu majicu i šorc, sa kosom vezanom u čupavu narandžastu punđu na vrh glave.

Čim sam otvorio vrata počela je da viče na mene, „još samo jednom prebacite Alekovu loptu izrezanu nožem i ima da zovem policiju. Da li je ovo neka pretnja, gospodine Blek? Vi to nama pretite? Devetnaest lopti ste izrezali nožem... Nožem! Ko normalan buši dečje lopte nožem. Šta vi mislite, da ja štampam novac njemu za lopte. Nemate ni malo razumevanje za decu, ali verovatno matorom neiživljenom frajeru smeta sve živo, pa čak i malo dečje igre. Sutra očekujem da ćete pozvoniti na naša vrata sa novom novcatom loptom.“

Za razliku od prethodnih nekoliko puta, kad sam probušene lopte nalazio pred ulaznim vratima, ovog puta turila mi je u ruke izduvani kožni mehur.

 „Želim vam lep dan.“ Okrenula se na peti i nestala gunđajući, „kakav to čovek spava do podne. Najobičniji lenjivac.“

„Onakav koji zbog vas mora da piše do tri sata noću,“ ali nisam joj to doviknuo, već samo progunđao u bradu, jer mislim da bi se vratila do mene kako bi me opaučila po glavi koliko je bila besna.

Stajao sam na vratima još koji sekund, razmišljajući da li sam već počeo da sanjam kako viče i na mene. Pogledao sam u loptu i stavio je na komodu kraj vrata.

Već je podne? čudio sam se, premda je bilo nebitno koliko je sati. Ionako je bila subota a meni je skoro pa svaki dan kao nedelja.

Skuvao sam kafu a zatim seo za laptop sa namerom da kao i uvek pročitam i ispravim ono što sam sinoć napisao. Međutim ono kreštanje sa ulaznih vrata mi nije izlazilo iz glave i toliko mi podiglo pritisak da sam odjednom osetio pulsiranje u slepoočnicama.

Zar nije trebala doći nakon prve ili druge lopte, ali ne... ona posle pola godine dođe nešto da kaže, a onaj mali ćuti... pa normalno da ćuti.

I ona meni preti, jer misli da ja pretim njoj?

Verovatno je maloumna

sa jezikom većim od vrata

ta  kreštalina komšijska

što tri puta kuca na moja vrata

Uhvatio sam sebe da pišem.

Šta je ovo, jebote, još ću u poeziju da zastranim, ali prsti su nastavili da kucaju moje misli.

U trenu me izludi

I moje misli u rimu postroji

Dosta, Sajmone, naredim sebi

Prestani da razmišljaš

prestani da kucaš

Odmakni se od tastature

Jer te… zove kafa

Neeeeeeeeeeeeeeeee

Zalupio sam laptop. Ustao. Otišao pod tuš. Obukao se. Zgrabio laptop, telefon, ključeve od kola i odvezao se u Esplanadu. Tamo ću imati mira. Tamo ću moći da radim.

 

„Gospodine Blek, dobro došli natrag,“ pozdravio me je recepcioner čijeg imena sam se prisetio zahvaljujući tablici sa imenom.

„Džime, imate li možda slobodan apartman ili sobu? Potreban mi je mir.“ Ukucao je u računar i poslovno se osmehnuo.

„608 kao i prošli put. Da ne kvarimo sreću. Razmišljali smo da ga nazovemo Mist.“

„Bolje nemojte.“ Osmehnuo sam se nervozno, svestan da svako ko ga je čitao bi odbio da odsedne u njemu.

Upravo u tom apartmanu sam boravio tokom preuređenja kuće, dok su vršeni oni najgrublji radovi. Nešto više od osam nedelja sam proveo u Esplanadi a rezultat toga je bio moj najuspešniji i najjeziviji roman. Bukvalno sam se zatvorio u sobu i samo kucao. Trevis mi je već javio da se mogu vratiti kući, ali ja nisam napustio hotel sve dok nisam napisao kraj.

„Ipak, neizmerno smo ponosni što ste ga napisali upravo kod nas,“ nastavio je čavrljanje Džim recepcioner.

„Iskreno, nadam se da ću i ovaj roman napisati kod vas.“ Potapšao sam staru kožnu torbu koja je krila laptopom i notes. Bila je to moja srećna torba, kupio sam ju od prve profesorske plate i premda se po njoj videlo da je iznošena nisam imao nameru da je bacim. „Za sada neka to budu dve nedelje, ali dolaziću preko dana da pišem i neću sve vreme biti tu,“ rekao sam.

„Ja ću staviti napomenu, sa mogućnošću produženja boravka. Upisano, gospodine Blek. Srećno i zovite ako vam šta treba. Tu smo za vas.“

Uzeo sam ključ i pošao do lifta a onda se setio da još nisam ručao te sam prvo to obavio u restoranu, zatim sam ispijao pivo u baru i gledao ragbi sa barmenom usput komentarišući skok cena nafte sa jednim gostom hotela koji je bio zabrinut zbog toga i najzad sam otišao u sobu, upalio televizor i zaspao. U ponoć sam skočio na noge dok me je griža savesti izjedala, te sam brže bolje otvorio laptop i susreo se sa onom glupavom rimom i slatko se nasmejao. Pošto sam sakupljač gluposti nije mi ni palo na pamet da to obrišem. Nikad se ne zna šta će mi kad zatrebati, tekst sam metnuo u poseban dokument, memorisao ga kao kreštalina i posvetio se romanu.

Jedno poglavlje kasnije, seo sam na balkon sa flašom piva da se nadišem svežeg vazduha. Plača nije bilo, ali zato zvuci vrućeg seksa su se probijali kroz gradsku vrevu. Neko je upravo svršavao i dozivao Krista a ja sam se vratio pisanju, jer zbog toga sam bio tu.

„Disciplina, Bleku. Disciplina,“ ponavljao sam sebi. „Moraš.“

Znao sam da bi sve ovo išlo znatno lakše da nisam ostao bez svog mentora i urednika. On je znao kako da me motiviše. Međutim, Džefa više nije bilo. Uništio je firmu koju je kupila grupa klinaca sa vizijom. Šta oni znaju o izdavaštvu? Ali ugovor je ugovor a ja sam sada njima dugovao zadnju trilogiju. Pripremao sam je od samog početka i vešto skrivao detalje u prethodnim nastavcima i znao sam da će ih prepoznati samo oni koji zaista pažljivo čitaju moje knjige. Sada sam trebao napisati treći, poslednji deo a ja sam zapao u stvaralačku krizu.

Da li sam se plašio završetka... jer ovo je bio rastanak od likova sa kojima živim duže nego što sam živeo sa bivšom suprugom. Možda je to bio strah da ću razočarati čitaoce, sebe, Džefa a možda se radilo od prezasićenosti. Možda mi je bio potreban odmor. Možda bih trebao ponovo negde da otputujem. Promena lokacije bi mogla da pomogne... uvek je pomagala.

Ok Bleku, sada je stvarno dosta... opomenuo sam samog sebe. Napiši ti meni šta se desilo kad je detektiv Klark ušao u zgradu. Stavio sam laptop u krilo, zagledao se u svetla velegrada i počeo polako da kucam hvatajući zalet.

2

Kira

 

„Džesa, jesi li spremna?“ pitala sam otvorivši vrata njene sobe. Nije bila. Skakutala je u gaćama i majici. Skinula sam joj slušalice sa glave iz kojih je treštalo nešto nalik muzici.

„Obuci se, tetka Alison ne voli da čeka.“ Oduzela sam joj pocepan teksas šorc koji se spremala obući i izvukla iz ormara drugi a zatim proverila u torbi odeću koju je planirala poneti. Izvadila sam jednu prekratku haljinicu, za koju sam joj rekla da ću je baciti u smeće ako je još samo jednom vidim u njoj a našla sam unutra i majicu koja je spadala u istu kategoriju. Previše uzana i previše kratka. Znam da su radnici na sestrinom ranču svi od reda dobri ljudi. Dobro ih poznajem. Niti Deklan, niti Alison ne bi dozvolili sebi problematične zaposlene, ali s druge strane, moja kći ne mora da ih provocira polugolom guzicom i grudima na izvol’te.

„Jednom će ti oči ostati tako,“ odgovorila sam na njeno teatralno kolutanje očima i pokupila još prljavog veša sa poda. „Ovog vikenda si se izvukla od spremanja sobe, ali mlada damo, ako sledećeg vikenda želiš na onu žurku, ima ovo da središ.“ Pokazala sam na nered koji je vladao u njenoj sobi.

„Onda ću ostati kod kuće i ne idem kod tetke,“ prkosno je prekrstila ruke.

„Odlično. Nakon svoje sobe možeš izribati oba kupatila i obrisati terasu a posle ćeš zabavljati Zoi, jer znaš kakva je kad je bolesna.“

Izašla sam do Alekove sobe proveriti da li je on spakovan.

Pre bi čovek očekivao od dvanaestogodišnjaka da će mu soba biti u haosu, ali za razliku od svoje starije sestre, kod njega se oduvek znao red. To je povukao od Henrija. Bio je na svog tatu i to ne samo izgledom, već i karakterom, ponašanjem, gestikulacijom i mimikom a ja sam se nadala da neće u svemu biti kao on. Nadala sam se da ću uspeti da mu prenesem prave vrednosti i da neće postati materijalista kakav je bio moj muž.

Džesa je za samo par minuta bila spremna i dok sam ja proverila Alekove stvari, Zoi je virnula iz spavaće sobe objavivši plačljivim glasom, „dosadno mi je. Neću da ležim.“

„Sinoć si imala napad, Zoi,“ upozorila ju je Džesa i povela ju natrag u sobu, „ajde da ti izmerim temperaturu.“

Džesa je sa malenom uvek bila nežna i brižna. Zoina astma i česti napadi, naučili su nas da se moramo držati zajedno. Henri je bio moja najveća podrška i često me je uveravao da će sve biti u redu, da će malena to prerasti a sada su tu ulogu preuzela deca. Uostalom, tako tvrde i Zoini lekari, ali teško je gledati svoje dete dok se svim silama bori za vazduh. Kad u tim očima, koje još treba da se nagledaju sveta, vidite istinski strah. Vidite molbu za pomoć, a pri tom ste nemoćni. Sasvim je normalno da onda pucate po svim šavovima. Njena bolest boli i mene a boli me i kad je vidim kako sa čežnjom posmatra drugu decu dok trče i igraju se a ona ne sme ni da ubrza korak. Oduzet joj je najlepši delić detinjstva a mi kako bi joj olakšali razmazili smo je do krajnjih granica. Previše joj povlađujemo i morali bi prestati s tim. Pokušala sam biti stroža sa njom, a onda počne napad a mene griža savesti počne izjedati što joj juče nisam kupila onu lutku jer joj upravo ta nedostaje, iako ima desetine sličnih sa kojima se ne igra.

Sinoć je imala novi napad i visoku temperaturu zbog koje smo u pola noći odjurili s njom u bolnicu. Pokupila je neki virus u školici koji druga deca najverovatnije prenesu na nogama, ali nju takve stvari odmah smeste u krevet sa visokom temperaturom.

Ovaj vikend smo trebali provesti na ranču kod Alison, ali zbog Zoinog stanja, sestri sam ujutro poslala poruku da ćemo se družiti neki drugi put. Odmah je nazvala da dolazi po Aleka i Džesu, kako bih se ja mogla brinuti o malenoj.

Moja starija sestra je negde u Džesinim godinama postala moja zamenska majka. Brinula se za mene i tatu, pošto nas je mama ostavila. Uvek me je podržavala, čak i kad to nisam zaslužila. Zaposlila se kao konobarica, odmah pošto je završila srednju a kad sam htela poći njenim stopama, rekla je da jedna od nas mora završiti fakultet a kako sam ja pametnija, to moram biti ja. Nikad nisam mislila da sam pametnije od nje, ali takva je Alison. Uvek stavi tebe ispred sebe a onda te polako gurne onamo gde treba da ideš. 

„Trideset sedam i po. Nije strašno,“ sišla je Džesa sa informacijom. „Uključila sam joj Zaleđeno kraljevstvo, to nam daje tačno 28 minuta.“ Svi smo znali da kad u Zoinom omiljenom crtanom filmu dođe na red scena sa svađom između sestara, tu naša Zoi prestaje da gleda i ništa je ne može naterati da odgleda taj film do kraja. Uvek će nešto izmisliti, tražiti ili početi da se igra sa svojim lutkicama.

I tačno kad sam Zoi dala terapiju, Alek je ušao u kuhinju smrknutog lica donoseći još jednu rasečenu fudbalsku loptu.

„Mama, ponovo.“ Njegove velike okrugle oči su bile pune suza.

Pogledala sam u izduvanu loptu i odmah poželela da vičem na njega što ne pazi kad zna da će taj idiot da mu je probuši ako preleti kod njega, a onda sam primetila njegovo pokislo lice. Kupio ju je sam, od novca koji je zaradio košenjem trave i sada je najzad shvatio kako sam se ja osećala u ovih zadnjih nekoliko meseci. Rekla sam mu da više neću dati ni centa za njegove lopte i prijatno sam se iznenadila kad me je gospođa Devinter, od prekoputa, obavestila da je Alek došao da joj ponudi usluge košenja trave i da ako se slažem s tim ona će prihvatiti njegovu ponudu.

Bila sam ponosna na njega i zaista je vredno radio pomažući ne samo njoj već i kod ostalih starijih komšija kako bi zaradio novac za novu loptu. Kupio ju je za svoj novac i uopšte nije bila jeftina. Pazio je na nju više nego na one koje sam mu ja kupovala. Trenirao je s njom samo u parku. Ne znam kako mu je opet preletela u komšijsko dvorište.

Zgrabila sam loptu. Izašla napolje. Obišla sam živicu koja deli naš ulaz od njegovog i zalupala na komšijska vrata.

Otvorio ih je raščupane kose i zevajući. Očigledno sam probudila gospodina velikog pisca.

Najiskrenije, ne znam šta sam mu rekla. Ako bih to trebala ponoviti pred sudom, verovatno ne bih bila u stanju. Jednostavno sam se istresla na njega i valjda će ovog puta shvatiti zašto mu pred vratima ostavljam probušene lopte, jer ovu sam mu turila u ruke.

Ne želim da se svađam s njim. Nismo ni mi cvećke, ali ne mora da se ponaša kao prvoklasni kreten. Zar je toliki problem da se lopta samo prebaci natrag u dvorište. Zašto svaki put mora uzeti nož, iseći je i tek onda prebaciti. Kad je to učinio prvi put mislili smo da je lopta pala na nešto u njegovom dvorištu i tako se rasekla. Do tada bi je obično samo prebacio natrag. Kad se treća lopta vratila isečena shvatila sam da to radi namerno. Htela sam da popričam sa njim, ali bio je neuhvatljiv. Onda sam se izderala na Aleka optužujući ga da mu je verovatno nešto razbio ili slomio prokletom loptom. Tvrdio je da nije a ovaj nije došao sa računom, pa sam poverovala svom detetu.

Tako je to trajalo par meseci dok na kraju nisam poludela i rekla Aleku da mu više neću kupovati lopte.

„Možda je otišao da mi kupi loptu,“ rekao je Alek sa nadom u očima pošto je komšija odjurio u svojim kolima, i kao obično, samo je nadmeno klimnuo u znak pozdrava.

„Misliš?“ čudila sam se i predala Alison njegov ranac.

„Pa, naredila si mu,“ rekla je Džesa ne dižući pogled sa telefona.

„Ne bih se ja tu previše nadala... ali možda će najzad prestati da ti prebacuje izrezane lopte,“ rekla sam posmatrajući crvena sportska kola koja su nestala na raskrsnici. „Tetku da slušate i Džesa, nemoj sve vreme buljiti u taj telefon.“

„Ah ne... kod nas su telefoni zabranjeni i moja Bubica to zna. Zar ne tetkina ljubavi. Mezimice moja.“ Poljubila ju je u kuštravu riđu grivu koju je nasledila od mene. Isto kao i lice, oči, usne, telo, drsko i divlje ponašanje. Bila je moja kopija i Alisonino mezimče. Zavidela sam im na odnosu koji su gajile, ali ona takav odnos ima i sa svojim sinovima. Jednostavno ume sa decom. Deklan junior i Frenk, su trenutno na studijama u Sidneju, a moja deca joj ispunjavaju onu prazninu koju ponekad oseti na velikom ranču.

„Da, tetka Alison.“ Osmehnula joj se osmehom kakav ja od nje nikad u životu nisam dobila i osetih blagi ubod ljubomore zbog toga.

„Ozdravi, mila moja, a posle ćeš doći samo ti i videćeš kakvo ždrebe imamo. Taman će odrasti,“ pomazila je Zoi po kosi i poljubila je u obraz i šapnula mi, „ima temperaturu.“

„Znam, ali nije kao sinoć.“

„Idite unutra i lečite se. U nedelju uveče ti ih vraćam.“

 

*

 

Vikend sam skoro u potpunosti posvetila Zoi i dok su se deca vratila, njena temperatura je nestala a više nije imala niti jedan napad. Stanje joj se poboljšalo na toliko da sam uspela da se posvetim i svom poslu koji je bio u zaostatku. Morala sam završiti oba projekta jer me je uskoro čekao novi. Ena nije htela da mi otkrije ko je naš sledeći klijent ali bila je veoma uzbuđena.

Moja šefica i prijateljica je obično bila prilično rezervisana. Svaki posao je bio isti, ali zbog oduševljenja koje sam načula u njenom glasu kad mi je javila za sastanak sa klijentom, zaključila sam da je ovo nešto posebno. Za razliku od nekih prošlih vremena sada nisam birala klijente. Uzimala sam sve što mi je ponudila a ovom projektu se posebno radovala, pa sam se radovala zajedno sa njom. Rekla je da mi ovo otvara nova vrata a novac mi je bio preko potreban.

Pošto sam završila univerzitet radila sam sa njom u jednoj reklamnoj agenciji. Tamo smo se upoznale i sprijateljile a kad je otvorila svoju firmu pošla sam za njom. Ponudila mi je rad od kuće, što mi je tada odgovaralo. Radila sam samo onoliko koliko sam htela i birala klijente i poslove. Henri je tada bio na samom vrhuncu. Novac nam nije bio potreban a upravo tada smo trebali biti pametniji.

Uvek je imao potrebu da se dokazuje drugima, a posebno svojoj porodici, i radio je to na najgori mogući način, kroz novac. Trebao je znati da neće svaka godina biti uspešna kao prethodna, da se ono ostavljeno sa strane ne dira. Tada o tome nije razmišljao a kad je došla loša poslovna godina trošilo se kao i pre. Nisam ni znala u kakvom smo finansijskom stanju dok me jedna naša poznanica nije pitala kako se nosim sa njegovim gubicima. Tako sam saznala da smo zaglibili u dugove. Obećao je da će to srediti a to je učinio na najgori mogući način, prevarom... za to sam saznala tek kad je bilo prekasno. Umesto vlastitog novca, ulagao je novac klijenata u sumnjive poslove kako bi što brže vratio dug. Njega je to odguralo u smrt, firmu u bankrot a mene u još dublje dugove.

Jedan deo njegovih obaveza je preuzeo njegov poslovni partner i upisao ih na njihovu kompaniju kao gubitak, ali nekoliko klijenata tužilo je Henrija a iznos odštete koju potražuju premašuje mogućnosti koje su mi ostale.

Bili, naš prijatelji i advokat predložio mi je da se nagodim sa potražiteljima. Imala sam još malo vremena da razmislim, ali svesna sam da bih izgubila parnicu i da je nagodba jedino rešenje.

Osvrnula sam se i pogledala po kući. Ona je bila odgovor na sve moje probleme. Alekov i Zoin fond za školovanje nisam želela da diram. Džesin je nestao, isto kao i jahta, kao i vikendica na jezeru, njegova sportska kola i sva ušteđevina koju smo imali. Ostala je samo ova kuća a uskoro će nestati i ona ali bilo je prokleto teško doneti tu odluku jer je to značilo kapitulaciju.

Moraću pozvati Bilija, rešila sam. Zašto odlagati ono što je neizbežno. Prodaću kuću i nadam se da će mi ostati dovoljno novca za manju kuću u istom ovom školskom distriktu kako bih decu poštedela promene škole. 

Autor Dana Hill

Nastavak