Nevolja kuca tri puta - 4

Prethodni nastavci:

Prvi deo

Drugi deo

Treći deo

7

Sajmon

Na kratko sam se zaustavio na prilazu i pogledao u naše  kuće. Mračan i pust deo, naslanjao se na onaj u kom je život carovao. Premda je već bilo kasno, nazreo sam svetla u kući i pretpostavio da su se svi povukli u svoje sobe. Zapitao sam se gde je ona i šta radi. Da li je ispijala mohito i čitala moju knjigu, i ako jeste, dokle je stigla i šta misli o njoj. Iz nekog razloga stalo mi je do njenog mišljenja. U jednom trenutku sam se ponadao da je možda dobila ideju i nešto skicirala a možda nije imala vremena za mene i moj roman, i verujem da joj ja sigurno nisam bio u mislima. Zašto bi bio? Ali zato je ona bila u mojim i kad sam izašao na balkon sa flašom piva da završim ovaj dan, naslonio sam se na ogradu i sa osmehom se prisetio današnjeg razgovora.

„Sajmone?“ prenuo me njen glas. Osvrnuo sam se svestan osmeha koji se širio mojim licem.

„Dobro veče,“ odgovorio sam mraku. Nisam poznavao raspored na njenom balkonu i nisam znao gde bih je mogao potražiti.

„Dobro veče,“ odgovorila je. „Mogu nešto da te pitam? Ali molim te, nemoj da se uvrediš.“

„Pitaj,“ odgovorio sam bez razmišljanja.

„Zašto si stavio isti dijalog dva puta. Jel’ to namerno?“ očekivao sam svakakva pitanja i razne komentare, ali ovo definitivno nije bilo jedno od njih.

„Molim?“ pitao sam trunčicu preglasno.

„Verovatno tako treba da bude, izvini što sam pitala,“ odgovorila je sama sebi.

„Kako to misliš isti dijalog? Objasni mi,“ pitao sam mrak u kojem se krila. Čuo sam da je ustala sa fotelje. Čuo sam korake i najzad se i sama nalaktila na ogradu i potražila me u mraku.

„Izvini, nisam trebala da pitam. Mislim, dobra je knjiga, sviđa mi se zaplet. Ali eto... razmišljam, zašto je Klark dva puta razgovarao sa onom prostitutkom. Nije valjda da mu spremaš neku demenciju za kraj. To bi me dotuklo. Ako ga želiš ubiti, ubij ga, ali nemoj ga više mučiti. Mrzim kad se pisci iživljavaju nad svojim likovima,“ brbljala je dok sam ja još uvek pokušavao shvatiti o čemu govori.

„Demenciju? Kakvu demenciju pominješ.“ To uopšte nije bio plan. Niti mi je palo na pamet. „O kakvom dijalogu govoriš, Kira?“

„Pa tu na...“ otišla je i upalila svetlo a ja sam se naginjao na ogradu testirajući njenu stabilnost i nazreo da odmah pored zida se nalazila ležaljka, sa pokrivačem, pored je bio sto sa šoljom kafe i čašom nepopijenog pića. „Evo, na 48. strani, Klark odlazi do one prostitutke...“

„Rouz,“ dopunio sam je.

„Da, Rouz, i ispituje ju a onda odlazi ponovo kod nje...“ listala je stranice. „To je na početku 28 poglavlja i evo... ponovo je ispituje i postavlja joj identične pitanja, a ona daje iste odgovore. Čak je i opis isti.“ Pokazivala mi je, ali ja sam pošao po laptop. Morao sam ovo proveriti.

Verovatno je u pitanju neka greška, stara verzija. Nemoguće da je to zadnja verzija, ubeđivao sam samog sebe.

Čuo sam da me doziva, ali odgovorio sam tek pošto sam otvorio laptop i nestrpljivo čekao da mi otvori dokument.

Odmah sam počeo da tražim i našao ono šta je rekla prvo a onda i ono drugo a sledeće što sam trebao da potražim, bio je pištolj da se upucam u blesavu glavu.

Psovke su u rafalu izletele iz mene i nisam bio u stanju da se kontrolišem.

„Izvini Sajmone... molim te izvini,“ pravdala se. „Bože šta sam sad učinila.“

„Šta si učinila?“ vratio sam se do ograde. „Kira, spasla si me, eto... to si učinila.“ Trudio sam se zvučati mirno, ali bes koji se nakupio u meni nisam bio u stanju da suzbijem i morao sam ga istresti na nekom.

„Jebo ga Bog, i Porterove, i njenog tima, i njihovih iskusnih beta čitaoca, i svih sranja,“ gunđao sam tražeći telefon. „Sa Džefom se ovo nikad ne bi dogodilo. Nikad!“

Bez razmišljanja sam pozvao onu umišljenu, uštogljenu glupaču.

„Sajmone?“ pitala je ushićeno. Bila je na nekoj zabavi. Čuo sam glasove u pozadini i muziku.

„Slušaj, glavna urednice, upravo sam primetio da u knjizi koja je po tvojoj oceni i ocenama tvog tima spremna za štampu... knjiga koja je navodno prošla vaše sito i rešeto... E u toj knjizi, upravo sam našao jednu svoju veliku grešku. I to ogromnu. Na dva mesta stoji identičan... IDENTIČAN dijalog. Pa, eto samo da ti javim zato što sam besan koliko na samog sebe, jer hej to sam ja napisao. Toliko sam besan, i na tebe, i tvoj tim, što to niste primetili.“

„Ok,“ odgovorila je zbunjeno.

„OK?! To je sve što ćeš mi jebeno reći. Oooo keeej“

„Sajmone, čekaj da nađem neko mirnije mesto ili bolje, ajde da se nađemo sutra da na miru raspravimo ovo.... Znam da imaš nekih ponavljanja, ali mislili smo da to tako treba biti. Dušice, ostavili smo ti pesničku slobodu da slobodno širiš krila svoje kreativnosti.“

„Kakvu jebenu pesničku slobodu? Kakva prokleta krila? Ana... Jel ti znaš uopšte šta je uloga jednog urednika?“

„Dobro Sajmone, razgovaraćemo kad se smiriš. Neću ti dozvoliti da vičeš na mene i posebno ti neću dozvoliti da me psuješ. Ni mene, ni moje ljude.“

„Ne, Ana. Nećemo razgovarati kad se smirim. Da sam hteo da čekam dok se smirim, ne bih te zvao u ovo doba, tako da razgovora neće biti a znaš zašto? Zato što će moje ime biti na udaru a ne tvoje. Kritičari će mene raskomadati, a ne tebe, i zato nemam ja šta sa tobom da raspravljam, već te ovom prilikom obaveštavam da ću sutra potražiti urednika. Pravog urednika! Onog koji je uređivao ceo serijal. E on će da uredi i ovu i naredne dve knjige a tebi draga moja, ako se to ne sviđa možeš da raskineš ugovor sa tvojom zvezdom. Eto, samo to sam hteo da ti javim.“

Završio sam razgovor i bacio telefon negde u sobu, i nije me bilo briga da li sam pogodio krevet.

„Sajmone, jesi li dobro?“ pitao je glas iz mraka.

„Ne, Kira... nisam dobro.“ Povukao sam gutljaj piva a onda zafrljačio flašu u dvorište. Nisam čuo da se razbila iako bi mi prijao zvuk razbijenog stakla.

Bilo mi je potrebno nešto jače od piva. Sišao sam dole i uzeo viski i čašu a onda se vratio po još jednu i vratio se na balkon.

„Tu si?“ pitao sam.

„Tu sam,“ odgovorila je. „Brinem se sad za tebe. Bože i ja blesava šta učinih.“

„Kira, najverovatnije si mi spasila ugled. Prestani da se izvinjavaš. Otišao sam po viski, jer mi je potrebno piće. Jesi li za ili si preterala sa onim mohitom danas.“ Slatko se nasmejala i dok se ona vratila sa svojom čašom ja sam joj pružio onu u koju sam joj nasuo braonkastu tekućinu. Prihvatila ju je od mene okrznuvši svoje prste o moje a ja na tren osetih nalet trnaca duž kičme.

Bože šta čini ova žena sa mnom.

„Za tvoj ugled pisca,“ preduhitrila me je zdravicom.

„I pažljive čitaoce,“ odgovorio sam. „I kakav je uopšten utisak o knjizi?“ usudio sam se pitati nakon trenutka tišine.

„Nisam još završila. Ostalo mi je još malo... a onda sam te čula pored i đavo mi nije dao mira. Izašla sam na balkon... Bez veze i ja izazivam ovako kasno.“

„Do jutra bi možda zaboravila... hvala ti i izvini na mom ponašanju.“ Ništa nije rekla, naslonjena na ogradu gledala je u mrak isto kao i ja. „Znaš koliko je ljudi čitalo ovu knjigu pre tebe? Svi su je nahvalili a ego manijaku prija kad ga hvale. Premda me je sve vreme kopkala neizvesnost, jer rukopis nije pročitao onaj čije mišljenje mi je najvažnije,“ priznao sam.

„A to je?“

„Džef. Moj bivši urednik. Čovek koji me je stvorio. Čovek koji me je načinio ovim šta jesam. Izbrusio me je, ali očigledno nije dovoljno.“

„Sajmone, to je samo jedan dijalog. Lako ćeš to izbaciti.“

„Nije stvar samo u tom dijalogu, Kira. Ti si našla taj jedan dijalog a ja zna da će Džef naći gomilu... gomilu suvišnih prideva, opisa, dijaloga... ali upravo je on bio najbolji u tome. Nikad me nije štedeo i time je moje pisanje načinio boljim na toliko da sam pomislio da mogu bez njega.“

„Do jeseni ćeš to srediti.“

„Moraću da molim matorog da odradi ovo,“ znao sam da mi nema druge. „I znam da će me to koštati.“

„Neka ga izdavač plati,“ odgovorila je naivno.

„Neće to koštati novca, Kira... ovo će koštati moje jetre, kojom će se kao orao Eton gostiti svakog dana.“

„Ako je izdržao Prometej, izdržaćeš i ti.“

„Mama, sa kim razgovaraš?“ čuo sam dečji glas iz kuće.

„Sa gospodinom Blekom.“

„A o čemu razgovarate?“

„O knjigama.“

„Zdravo, gospodine Blek,“ pozdravila me je.

„Zdravo, Zoi.“

„Mama se danas smejala na tvojoj knjizi.“

„Barmenov vic,“ objasnila je.

„Zaista sam ga čuo od jednog barmen i rekao sam mu da će završiti jednoj u knjizi. Samo se potrudi da ime bara napišeš ispravno, rekao mi je tada.“

„Znači tako skupljaš materijal za knjigu,“ rekla je i vratila mi čašu.

„Svugde okolo,“ priznao sam.

„Nemoj se previše uzbuđivati, biće to dobro... laku noć, Sajmone.“

„Laku noć, gospodine Blek,“ nadovezala se Zoi.

„Laku noć, malena... laku noć, Kira,“ dodao sam tiho.

„Mama, mogu da spavam sa tobom?“ nastavio sam da ih prisluškujem.

„Možeš, dušice. Znaš da ne volim da spavam sama.“

„Znam, zato sam i došla, pomislila sam da ne možeš zaspati i da zato razgovaraš sa mrakom.“

Taj nevin glas i miran razgovor koji su njih dve vodile, je izbrisao i zadnji tračak besa iz mene. Dohvatio sam laptop, zavalio se u fotelju i posvetio se romanu. Znam da kad ga se Džef dočepa moraću imati tekst svež u glavi.

Ali prvo ću morati da ga preklinjem.

 *

„Ne znam, klinac, uživam u ovoj penziji. Da sam znao da će biti ovako... odavno bih otišao,“ kenjao je zavaljen u fotelju okrećući kubanku spreman zapaliti je.

Našao sam ga u golf klubu. Morao sam čekati da završi partiju a onda me je pozvao unutra. Naručio nam viski. Smestio svoju mešinu u fotelju koja je krckala ispod njegovih 130 kilograma i suženim pogledom me posmatrao kako se nervozno vrpoljim. Osećaj je bio identičan onom kad sam prvi put ušao u njegovu kancelariju. Napuvani klinac koji je mislio da je popio svu pamet sveta, jer hej, rukopis mu je prihvatio veliki Džef Norton. Da, prihvatio ga je ali ne zato što mu se dopao prokleti roman, već zato što je nanjušio sirov talenat u meni. Kristal koji je bilo potrebno izbrusiti. A on je obožavao da brusi i oblikuje pisca. Raščerečio mi je tada rukopis, pokazavši na sve greške u njemu. Mogao sam se buniti, ljutiti, dići nos i reći da ću naći drugog izdavača ili možda agenta kojeg sam namerno preskočio, ali razum je govorio, slušaj i uči. I taj klinac se sada vrpoljio ponovo pod njegovim pogledom jer... zasrao sam. Trebao sam biti lojalan čoveku koji me je stvorio, ali on to od mene nije niti očekivao, niti je to od mene zahtevao.

„Samo ga pogledaj, ako ti kažeš da je dobro, ja ću mirnije da spavam,“ rekao sam i nije mi odgovorio, te sam nastavio. „Sranje, Džef... molim te. Plašim se da su... da smo zasrali,“ priznao sam. „Ako je ona našla celi dijalog ponovljen...“

„Pa, kad uvek premeštaš stvari okolo,“ uskočio mi je u reč. „Već sam ti rekao da se to tako ne radi. Prokleti računari. Da si kucao, nikad ne bi nakucao istu stvar.“

„Znam... znam.“

„Napisao si zadnju?“

„Ne. Još uvek radim na njoj,“ odgovorio je đak profesoru.

„Još uvek radiš na njoj?“ čudio se, jer je poznao moj način rada. Hej, on ga ja osmislio.

„Hoćeš li ga onda uzeti?“ pitao sam. „Platiću ti masno. Znaš da hoću.“

„Ne treba mi tvoj novac, Sajmone. Znaš da se ovde ne radi o novcu.“ Gladio je svoju bradu što je uvek radio kad je nešto smišljao.

„Znam... I čega će me to koštati?“ pitao sam obazrivo.

„Tebe ništa, ali navešćeš me kao urednika.“

„To se podrazumeva.“

„Daćeš mi i narednu knjigu da sređujem odmah posle ove i do tada želim da si završio zadnju.“

„Ok. Naravno.“

„I za kraj... ja ću biti taj koji će govoriti na promociji ove knjige. Želim da sedim tamo pored tebe,“ pokazao je kubankom na mene. „A Porterova, i oni njeni pajaci, sedeće u jebenoj publici.“ Osmeh mi je pobegao pre odgovora.

„Neće joj se svideti, ali moraće pristati, jer moja je zadnja, tako stoji u ugovoru. Tvom ugovoru.“ Uperio sam prstom u njega.

„Vidim da si najzad krenuo putem zvezde i drago mi je što ne moram biti ja taj koji će ti izvoljevati.“

Nikad se nisam osećao kao zvezda, niti se ponašao tako, ali ako je to način da roman bude bolji, onda ću biti primadona.

„Daj da vidim šta nije u redu s ovim.“ Pružio je ruku a ja sam najzad mogao odahnuti. „Javljam ti se za koji dan i do tada želim da čujem da si završio prokletinju.“

„Zapucao sam se,“ priznao sam. Zapravo već sam napisao kraj... nekoliko verzija. Nisam se mogao odlučiti koji je pravi.

„Onda se otpucaj. Okreni priču. Ubij nekog. Nije bitno. Znaš i sam da blokade postoje samo u tvojoj glavi.“

 

8

Kira

 

„Mama, zašto si se svađala sa gospodinom Blekom?“

„Nismo se svađali. Samo smo razgovarali o knjigama,“ odgovorila sam Zoi, dok sam joj ritmično gladila kosu znajući da će je to uspavati.

„Zvučalo je kao da ste se svađali.“

„Probudili smo te?“

„Da.“

„Izvini, dušice. Sada spavaj.“ Ugurala je svoje hladne nogice između mojih dok sam ja nastavila da je privijam uz sebe i milujem po kosi. Uskoro se njen dah izjednačio. Zaspala je, ali ja nisam mogla. Ne znam da li je razlog tome bila Sajmonova reakcija. Imala sam osećaj da je kao okean koji se podiže visoko ka nebu spremajući talas koji će se obrušiti na tebe.

Mučio me je neki čudan i budalast predosećaj u vezi sa njim ali odmah sam ga odbacila. Zbunjivao me je taj čovek. Živimo jedan pored drugog punih šest godina. Do pre par nedelja jedva da smo razmenili par reči. U početku mi je laskalo što stanujemo pored njega. Nekoliko puta sam pokušala započeti razgovor s njim, ali uvek je bio hladan i suzdržan, pa sam vremenom i ja postala takva i ignorisala ga isto kao i on nas. Zatim je počela cela ta parada sa loptama a onda se desio poslovni sastanak nakon kojeg se sve promenilo. Ušao mi je u život i počeo da mi se uvlači u glavu. Na svu sreću, svesna sam da je to samo privremeno dok radimo na istom projektu... uostalom, zašto ne bih malo uživala u poznanstvu sa njim. Veće brige od Sajmona Bleka su čekale na mene. Vrebale me iza ćoška u koji sam ih metnula i već ujutro sam im posvetila svoju pažnju i otišla do Bilija odlučna da to rešim.

Znao je šta ću tražiti od njega.

„Čekao sam da mi sama kažeš. Znaš da je ovo jedini način. Sve sam pripremio i kontaktiraću njihove advokate još danas.“ Potapšao je fascikle na svom stolu, a onda otvorio jednu koja je bila ispred njega. „Ono drugo o čemu sam hteo da porazgovaramo je ovo. Treba mi tvoja dozvola da angažujem finansijskog eksperta i jednog privatnog detektiva vezano za ovaj predmet.“

„Zašto?“ začudila sam se.

„Naišao sam tu na nešto što bih voleo da istražim. Meni je to nejasno. Na jednom mestu se pojavljuje ime neke kompanije... želim to istražiti.“

„U redu, naravno, ako misliš da će pomoći onda ih angažuj.“ Nisam se razumela u Henrijeve poslove, ali znala sam čime se bavio i nakon prvobitnog šoka i besa došla sam do faze da sam se pomirila s tim. Sada sam to htela ostaviti iza sebe. „Kad saznaš približnu sumu javi mi da znam kako dalje.“

„Naravno i znaj da ću se boriti za svaki cent.“ Verovala sam da je tako.

Pozdravili smo se pošto sam potpisala sve što sam morala a onda otišla po kola koja su konačno popravljena. Bez njih sam se osećala kao sa odsečenom nogom. Obavila sam nabavku, pokupila decu iz škole i dobila poruku od Meta Morisona.

„Šta kažeš da dođem po tebe u petak u osam i da nadoknadimo propušteno. Bez Dereka!“ Nasmejala sam se.

„Važi, ali naći ćemo se tamo.“ Odgovorila sam mu. Nisam bila spremna da mi neki muškarac dolazi na vrata i vodi me na večeru. Posebno ne Met Morison. Ne bih da si umisli nešto više a posebno nisam želela da deca pomisle da je ovo nešto više od večere dva prijatelja.

Njegov odgovor je stigao brzo u vidu naziva restorana i adrese.

„Mama s kim se dopisuješ?“

„Sa čika Metom,“ odgovorila sam Zoi.

„Tatinim šefom?“ pitala je Džesa proučavajući me. Bilo je sumnje i ljutnje u njenom pogledu.

„Poslovnim partnerom,“ ispravila sam je. Bila je to navika. Henri ne bi podneo da Meta neko zove njegovim šefom. Bili su ravnopravni, iako je Met bio pokretač i glavno lice njihove male kompanije.

„Bio je na zabavi. Rekao je da sam porastao i da sam isti tata,“ javio se Alek nevino.

„U pravu je.“ Počešala sam ga po gustoj crnoj kosi i poljubila u čelo.

„Idem da se presvučem, pa kod gospodina Bleka. Tako smo se dogovorili,“ rekao je otrčavši do svoje sobe.

„A šta je hteo čika Met,“ pitala je Džesa prekrstivši ruke gledajući strogo u mene.

„Pozvao me je na večeru.“ Trudila sam se zvučati ravnodušno.

„Izlaziš na sastanak sa njim?“ pitala je optužujućim tonom.

„To nije sastanak, već obična večera. Uvek je bio dobar prijatelj, i tati, i meni. Odavno se nismo videli i želi da popričamo.“

„U vezi tatinog posla?“ pitala je Zoi.

„Da... posla... ha,“ frknula je Džesa, odmerila me a zatim potrčala uz stepenice. „Brzo si našla zamenu za tatu,“ viknula je i zalupila vrata na svojoj sobi.

„Kakvu zamenu, mama?“

„Nikakvu. Džesa ne zna šta priča,“ odgovorila sam, ali savest me je zapekla i pre nego što sam otišla da se presvučem pokucala sam Džesi na vrata. Henri je pametno sklonio sve ključeve i sada sam mu bila posebno zahvalna na tome.

Ležala je na krevetu sa slušalicama na ušima i okrenula mi leđa pošto sam ušla. Sela sam na kraj kreveta i pogledala po sobi. Bila je sređena. Sve je bilo na svom mestu. Odeća sloknjena u plakar a knjige i crteži uredno složeni po stolu. Najzad su se galama i pretnje isplatili. Sa njom nikad nije bilo jednostavno a od kako nema Henrija rat između nas se samo pogoršao.

„Džesa, ne idem na sastanak sa njim.“ Dodirnula sam joj leđa i skinula slušalice. „Čuješ, ne idem na sastanak s njim.“

„Možda sada ne ideš, ali ići ćeš jednom,“ optužila me je.

„Ne znam... možda... jednom i sigurno neću ići na sastanak sa Morisonom. Nisam o tome razmišljala... ali ti očigledno jesi.“

„Monikina mama se preudala kad su se razveli i ona mrzi svog očuha. Zove ga matori perverznjak.“

„Džesa, ne preudajem se. Ne idem čak ni na sastanak, samo na večeru. Znaš šta je tata učinio, znaš da je time upropastio njihov posao i samog Morisona. Da je hteo, mogao nas je tužiti... i on, ali nije. Čak je i neke tatine dugove pripisao sebi.“

„Dobro, onda idi na glupu večeru.“ Podigla se i pogledala me a ja sam primetila suze u njenim očima. Obožavala je Henrija i znala sam da ovo nema veze sa mnom ili sa Morisonom. „Ionako ćeš uraditi ono što ti hoćeš a meni braniš da izlazim i zabavljam se, ali tebi je sve dozvoljeno.“

Uzdahnula sam kako bih zadržala mir. Nisam imala snage za novu svađu sa njom.

„O tvojim izlascima smo već razgovarali. Još si mlada za to.“

„Imam petnaest!“

„Upravo tako, imaš samo petnaest. Noćni izlasci ne dolaze u obzir i ne interesuje me što Monika može. Ti ne možeš da se vozaš okolo sa momcima u kolima.“

„Onda ću da sedim u sobi i slušam muziku a ti idi na svoju glupu večeru.“ Zgrabila je slušalice i nabila na uši.

Izašla sam iz njene sobe psihički potpuno isceđena i dok sam se presvlačila sve vreme sam preispitivala svoju odluku.

Džesa se durila ostatak dana a ja sam uveče potražila mir u Henrijevoj radnoj sobi i pokušala skicirati ono što se celi dan motalo po mojoj glavi.

Pre godinu dana sam počela polako da se useljavam u ovu sobu. Njegove stvari su još uvek bile svugde okolo, ali postepeno sam ih prekrivala svojima. Do tada je moj kreativni kutak bio u jednoj niši na međuspratu sa pogledom na dvorište, ali deca su tog dana galamila a meni je bio potreban mir kako bih se koncentrisala na rad i tako sam ušla u njegovu radnu sobu i vremenom je sasvim zaposela.

U njoj sam se mogla u potpunosti isključiti iz svakodnevnog života i posvetiti se onome šta najviše volim da radim. Uživala sam u kreativnom procesu od prvobitne skice, sve do finalnog rešenja a za Sajmonovu knjigu sam imala nekoliko ideja, međutim ono šta me je trenutno najviše inspirisalo bio je sam Klark. Morala sam ga nacrtati. Kao da sam imala potrebu da to učinim.

Kratke kose, zato što pati od psorijaze, uredno obrijanog lica na kojem se vide ožiljci akni, duboko usađenih očiju, koje su imale mračan pogled iza kojeg se skrivala ranjena duša. Ožiljak posred leve obrve koji je zaradio na pecanju sa dedom. Oštar nos, isklesane usne i četvrtasta brada, zbog koje su ga kao dete zvali kocka. Sledila sam sva Sajmonova uputstva iz prethodnih romana, ali nekako mi je više ličio na njegovog stvoritelja sa ožiljcima, nego na samog Klarka.

Kosa nije bila kratka kao četka, već stilizovana u stranu i nagoveštavala da bi najverovatnije bila talasasta da je bila koji inč duža. Brada mu je bila jaka ali ne i četvrtasta, ali usne sam pogodila, zato što su imali iste, oči su bile više tužne kao kod Sajmona nego mračne a i obrve nisu bile ravne, kao lenjirom izvučene, već su imale manji luk.

Ostavila sam Klarka po strani i posvetila se medaljonu koji je pomenut u nekoliko nastavaka i nešto mi je govorilo da će, kao i ono ostrvo, igrati značajnu ulogu u ovoj trilogiji. Sišla sam u dnevni boravak i potražila ostale Sajmonove knjige i opis medaljona u njima i zatekla Džesu sa glavom u frižideru.

„Ne možeš da spavaš?“

„Toplo mi je,“ potužila se.

„Neću ići na večeru, ok.“

„Kako god.“ Nasula si je soka o narandže i vratila se u sobu a ja sam do ponoći imala nacrtan medaljon, ali ne i koncept za korice. Želela sam da budu posebne. Ne zato što je to od mene tražila Porterova, ne zato što je knjiga bila besprekorna, jer imala je mana. Nadala sam se da me neće pitati šta mislim o njoj, jer ću morati da ga slažem. Dok sam je čitala, imala sam osećaj da je bio previše stegnut. Nedostajala mu je ona sloboda kojom je pripovedao svoje priče, ona lakoća kojom je povezivao svoje rečenice. Ne znam da li je razlog tome bio nedostatak urednika ili neki strah koji ga je sputavao.

Sinoć sam uvidela da je perfekcionista, da je osetljiv na svoj rad i pomalo nesiguran. Saosećala sam sa njim jer sam i sama takva a nama je teško udovoljiti. Želela sam da ga korice očaraju. Da predstavljaju samog Klarka, da budu muževne, da imaju stav i da budu prelepe.

„Možeš da ideš na onu večeru,“ rekla je Džesa za doručkom.

„Ako ćeš se ljutit na mene zbog toga onda neću ići. Ti si mi važnija od Morisona ili bilo kog drugog.“

„Nije da se udaješ za njega.“

„Ne, Džesa, ne brini. Ne udajem se i ne razmišljam o tome.“

„A ako se jednom i udaš, samo neka nije neki perverznjak.“ Pogledala sam je zbunjeno, ali mi nije uzvratila pogled.

„Ako jednom, nekim čudom, dođe do toga, svo troje ćete imati pravo glasa. Ali uveravam te da se to neće desiti.“

Ko bi poželeo ženu sa troje dece, pomislih. Nisam tražila kandidate, niti su se oni nudili. Verovatno zato nisam ni razgovarala sa njima o tome, niti pomišljala na to.

Pozvala sam Alison, jer neko je morao pričuvati decu.

„Vidiš, na njega nisam ni pomislila,“ ciknula je radosno u telefon.

„Zašto bi uopšte pomišljala na njega. Uostalom, to je samo večera.“

„Možda to ti vidiš kao večeru dva prijatelja, ali nisam sigurna da je on tako doživljava.“

„Onda ću se pobrinuti da to na vreme shvati.“

„Zašto Kira? On je slobodan, ti si slobodna.“

„Alison, Met je bio Henrijev prijatelj, partner i čovek koji je bankrotirao zbog njega.“

„Verujem da taj bankrot nije bio samo Henrijeva krivica.“

„Uostalom, nije mi privlačan na taj način.“

„Plav, visok i zgodan ti nije privlačan, seko? Od kad?“

„Ovaj mi nije.“ Nasmejale smo se zajedno.

„I kako su to deca prihvatila?“

„Šta misliš kako... Džesa se durila ceo dan a jutros mi je postavila zahtev da se ne udam za perverznjaka.“

„Razgovaraću sa njom.“

To bi bilo od velike pomoći, pomislih.

„Da ti ih dovezem ili ćeš doći u petak.“

„Oh, dolazim ja kod vas. Ne smem ovo da propustim.“ Smejala se blesavo a onda sam skrenula malo pažnju na nju i momke i završila razgovor.

„Plav, visok i zgodan,“ progunđala sam i zapitala se zašto sam uopšte pristala da sebi ovako iskomplikujem život.

Kad sam u petak uveče stigla u restoran zaista me je tamo čekao plav, visok i zgodan muškarac. Bila je to Metova definicija, ali njegova najveća mana je bila što je toga bio i sam svestan. Poznavala sam ga, možda i predobro i znam kakav je ženskaroš i pravi igrač. Premda svoje veštine nikad nije isprobavao na meni, ovog puta nisam bila sigurna da će tako i ostati.

Čim sam ušla u restoran, progutao me je pogledom iako sam sam namerno obukla pantalone i bluzu i stavila minimalnu količinu šminke.

Tokom večere sam se držala teme Henri nadajući se da će me duh mog supruga zaštiti a on se raspitivao o svemu. Kao da je zaista hteo da nadoknadi propušteno, tako da sam mu pričala o svojoj borbi da prihvatim Henrijev čin, o problemima sa decom, preko problema koje imam sa tužbama.

„Žao mi je što si kroz sve ovo morala prolaziti sama. Znaš da sam morao da se sklonim na neko vreme i mene su istraživali, ali sada sam tu.“ Prekrio je svojim velikim dlanom moj i blago ga stisnuo a ja sam shvatila da je sve ovo bila jedna velika greška.

„Alison i Deklan su bili uz mene, kao i Bili i Melodi.“ Izvukla sam ruku i dohvatila čašu sa vinom.

Kad je došlo vreme odlaska kući, predložio je da me otprati taksijem kako bi se uverio da sam dobro stigla kući, jer sam odbila da sednem u njegov sportski auto koji je bio parkiran ispred restorana.

„Samo da otpratim damu,“ rekao je vozaču i izašao za mnom.

„Hvala ti, Met.“ Zaustavila sam se na trotoaru, kako bih se pozdravila s njim, ali spustio je svoju ruku na moja leđa i poveo me ka kući.

„Nećeš me pozvati unutra?“

„Deca spavaju.“

„Upravo tako,“ privukao me je bliže k sebi dok me je vodio ka ulaznim vratima i to mi je smetalo. Smetala mi je njegova blizina.

„Ali Alison verovatno ne spava.“

„Ah da,“ glasio je odgovor. „Pa, možda bi mogli ponoviti ovo,“ rekao je ne puštajući me. Stajao mi je preblizu. Osećala sam se kao u zamci. „Možda na nekom drugom mestu i u malo opuštenijoj varijanti,“ predložio je.

„Ne znam. I ovako sam morala da tražim ko će se brinuti o deci dok nisam kući.“ Tražila sam izgovor.

„Naći ćemo im dobru bebisiterku, kako ne bi morala zvati sestru.“ Sagnuo se u želji da me poljubi, ali izbegla sam njegove usne i stavila ruku na njegove grudi.

„Met, hvala ti za večeru, ali za ovo jednostavno nisam spremna.“ Nije odustajao. Nije se pomerio, upravo suprotno tome, obavio je svoje ruke oko mene i tako me sprečio u nameri da mu pobegnem.

„Njega nema, Kira, ali ja sam tu.“

„Da, ali to ne menja stvar da ja nisam spremna,“ rekla sam glasnije i ovog puta ga sa obe ruke pokušala odgurnuti, ali me nije pustio a u meni je rasla panika.

„Možda jesi, samo što to još ne znaš... Samo jedan poljubac. Oduvek sam hteo da probam tvoje usne, Kira. Duguješ mi bar toliko.“ Ovaj put nisam izbegla njegove mlitave usne, ali sam iskoristila trenutak i odgurnula ga od sebe i pobegla mu cela dva koraka. Uhvatio me je za ruku i pokušao povući natrag, ali sam ga ljutito otresla.

„Dosta Met,“ viknula sam. „Ako ti je Henri išta značio u životu, sada ćeš me pustiti, a ako misliš da ti nešto dugujem onda me tuži kao svi ostali.“ U tome su se vrata otvorila i moja sestra se pojavila na njima.

„Dobro veče, Mete. Kako si?“ bila je ozbiljna i odmerila ga je pogledom.

„Dobro veče, Alison.“ Iskoristila sam priliku i samo uletela u kuću bez pozdrava. Alison je to učinila umesto mene, „laku noć, Met.“

„Čini se da je Džesa bila u pravu, perverznjak.“ Bila sam ljuta na samu sebe.

„Pre bih rekla navalentan idiot,“ odgovorila je i zagrlila me. „Jesi li dobro?“

„Naravno da nisam,“ odgovorila sam ljutito.

„Sledeći put mi pošalji SOS, kao nekada. Zar si zaboravila?“

„Čini se da jesam.“

Alison je još jednom proverila sa li su zaključana ulazna vrata a onda otišla do radne sobe u kojoj je nakon Henrijeve smrti boravila pola godine. Pola godine se brinula o meni i deci, jer ja nisam bila u stanju ponekad ni da ustanem iz kreveta... čas tužna, čas besna, čas letargična.

Preispitivala sam pod tušem svoje postupke, pitajući se gde sam pogrešila i čime sam ga ohrabrila. Uveravala sam sebe da nije bilo tako strašno, ukrao je jedan poljubac, ako se to uopšte moglo nazvati poljupcem, ali osećaj njegovih ruku oko mene je u meni izazivao neprijatnost i strah. Šta bi se desilo da Alison nije izašla napolje.

Prokleti Met Morison.

Nastavak

Autor: Dana Hill