Zemlja nade 8

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link

Četvrti deo: link     Peti deo: link     Šesti deo: link

Sedmi deo: link

8

Ela

Kažu da vreme leči rane a tako je bilo i sa Timovim povredama. Zahvaljujući lovčevom melemu, opekotine su se povukle ali ožiljci, posebno oni najdublji, su ostali i nikad neće nestati. Njegovo uvo se nikad neće obnoviti, kosa oko njega nikad neće izrasti, isto kao i brada na jednom delu desnog obraza a ostaće mu podsetnici na požar i na ramenu, grudima i duž cele desne ruke. Mala uteha u svemu je bila ta, što na tim mestima uopšte nije osećao bol. Najviše muka mu je zadavala noga koju nije imao. Često se budio sa bolovima u njoj i sa nesnosnom potrebom da ga svrbi. Rana od amputacije je zarasla ali fantomska bol u njoj nastavila je da ga muči.
„Trebaće vremena”, govorio je doktor Rov. Kako je vreme odmicalo tako su se i njegove posete proredile. Došao bi da ga obiđe jednom ili dva puta nedeljno za razliku od Agnet koja je dolazila svaki dan. Timo je bio njen prvi zvanični pacijent i mlada doktorka se brinula o njegovom oporavku. Svakodnevno ga je terala da vežba, da savija kolena, da sedne, da se premešta sa kreveta na stolicu i da ustane oslanjajući se na nju a sve kako bi ga pripremila za drugu fazu.
„Kao što smo vežbali”, rekla je mirnim glasom, namestila štake i pomogla mu da se uspravi. Pridržala ga a zatim pustila. Moj brat je prvi put nakon puna dva meseca samostalno stajao, ali samo na kratko.
„Normalno je da osetiš slabost i vrtoglavicu”, priskočila mu je u pomoć pošto se blago zanjihao. „Predahni, pa ćemo pokušati da napravimo par koraka”, ohrabrila ga je a mene je doktor pozvao u hodnik.
„Lakše je bez posmatrača”, objasnio je. Prihvatio je ponuđeni čaj i seo sa mnom u kuhinju. Kao što sam i očekivala, počeo je sa svojim dobronamernim uputstvima, „Ela, sada te čeka onaj teži deo. Moraćeš ga polako uvoditi u normalan život. Neće biti lako, ali mora da se osamostali.“ Znala sam da ga previše tetošim i nije mi bilo teško. Bila sam srećna što je živ. Saosećala sam sa njim svesna da je preživeo veliku traumu. „Prestani da ga dvoriš”, nastavio je autoritativnim glasom. „Ne služi mu hranu u krevetu, neka ustane i dođe da ruča sa tobom u kuhinji. Potrebno je da se što više kreće. Nije dobro za mišiće da se toliko opuste. Nateraj ga da svaki dan barem na kratko izađe napolje.“
„Previsoke su”, rekla je Agnet ulazeći u kuhinju i pokazala na štake koje su doneli. Bromas ih je izradio za Tima prema doktorovom nacrtu. „Odneću majstoru da ih skrati.“ Navukla je kaput a i njen otac je pošao za njom. Pozdravio se sa Timom a meni je pre odlaska još jednom tiho rekao, „osamostali ga.“
„Pokušaću.“
„Ne pokušavaj, već učini”, naredio je.
Ušla sam kod Tima u sobu i otvorila prozor kako bih pustila malo svežeg vazduha. Ovaj deo godine nisam volela. Zima je bila na izdahu, ali zbog obilnih a često ledenih kiša sve je bilo blatnjavo i prljavo. Dani su već bili duži a lažljivo sunce me je mamilo napolje, ali vetar što je duvao sa planina je još uvek bio leden.
„Kad dolazi Lati?“  
„Tek predveče. Rekla je da ponekad mora i kući da ode.“
Premda se još uvek ništa nije desilo između njih, primetila sam da Timo svakog dana jedva čeka njen dolazak. 
Hana mi je u početku njihove veze bila simpatična, ja sam bila ta koja ih je spojila ali sam se pokajala zbog toga. Zadnji put je bila sa svojim roditeljima. Tih dana je Timo bio u depresiji. Najavili su se, ali me je mrzilo da ih odbijem, posebno Uču. Sedeli smo u primaćoj sobi svako sa sojom šoljom čaja a Hana je bila sa Timom. Ubrzo je u suzama istrčala iz sobe i više se nije vratila. Naima je otišla za njom a Učo se posle na kratko zadržao kod brata. Kad je izašao iz sobe, videla sam da jedva zadržava suze. Timo je ponekad tako delovao na ljude, uvukao bi te u svoje mračno stanje iz kojeg u tom trenu nisi video izlaz.
Utešno me je zagrlio i umesto pozdrava rekao samo, „drži se i pazi na njega.“
Znala sam da je Hanu oterao od sebe, ali da ga je istinski volela, borila bi se za njegovu ljubav. Prihvatila bi čak i onu lošu stranu Timovog karaktera. Ako nekoga istinski voliš, onda voliš sve njegove verzije... i one dobre... i one loše. Trudiš se da mu pomogneš da prevaziđe svoje probleme ili barem da nauči da živi s njima. Međutim, lepršavi devojčurak nije bio u stanju da se nosi sa Timovom nesrećom, za razliku od Lati, koja je od samog početka bila naša najveća podrška. Najbolje od svega je što je imala poseban uticaj na njega. Da li je to bio taj njen vedri duh ili nešto drugo, ne znam, ali Timu se raspoloženje popravilo svaki put kad bi ona došla i krenula da ga začikava. Umela je i da podvikne, da ga spusti na mesto i urazumi, ako je bilo potrebno. Nadala sam se da će se Timu najzad otvoriti oči i zato kad bi ona došla ja sam se povlačila u kuhinju, izlazila u dvorište ili išla u nabavku. Koristila sam se svim mogućim izgovorima samo kako bi im omogućila malo privatnosti.  
Ručak je bio skoro gotov kad je neko pokucao na ulazna vrata.
„Ela, neko je na vratima. Čuješ li... Vrata”, doviknuo mi je pošto nisam odmah reagovala.
„Definitivno ga moram osamostaliti”, gunđala sam hodnikom brišući ruke o kecelju, svesna da će to pre poći za rukom mojoj prijateljici.
Na moje iznenađenje na vratima je stajao lovac. U jednoj ruci je držao Timove štake a u drugoj kutiju sa alatom.
„Dobar dan. Doneo sam štake.“ Pokazao je na njih. „Doktorica nam je označila koliko da skratimo, ali delovalo mi je previše.“ Objašnjavao je pošto sam ga uvela kod Tima u sobu. Kutiju sa alatom je ostavio pored vrata a štake je naslonio na krevet. „Skratio sam ih samo malo, ne valja kad su previše niske.“ Objašnjavao je. „Hajde da proverimo... treba pomoć?“  
Timo je odmahnuo glavom, seo je i namestio štake onako kako mu je Agnet pokazala i ustao.
Setila sam se da mi je gulaš na šporetu i potrčala u kuhinju da ga skinem s vatre i uskoro sam čula ravnomerne udarce po drvenom podu koje su najavile mog brata. Došlo mi je da ga zagrlim i izljubim od sreće, ali suzdržala sam se pošto nismo bili sami.
„Lovče, ostani na ručku”, doviknuo mu je. Pogledala sam iznenađeno u njega. „Spasio mi je život”, šapnuo mi je pošto je nazreo neodobravanje u mojim očima.
„Hvala, ali moram da se vratim”, odgovorio je.
„Ako se ne varam, sada imaš pauzu za ručak”, nastavio je da ga ubeđuje.
„Molim vas, ostanite.“ Potvrdila sam bratov poziv, pošto mi je očima naznačio da ga podržim.
„Kad si zadnji put jeo gulaš od zečetine?“
„Pre neki dan. Mislim da baba ume samo gulaše i paprikaše da kuva.“
„Eda kuva za tebe?“, čudila sam se trunčicu preglasno.
„Mislim da ima potrebu da nahrani ceo svet i ume da se uvredi ako je odbiješ.“
Da, takva je bila baba Eda. Ma koliko je život šamarao, nije joj uzeo dobrotu iz srca. Ona je u lovcu, najverovatnije, videla samo sirotana o kome nema ko da brine i nije marila šta selo misli o tome, a mislilo je svašta. Iako sam u zadnje vreme slabo zalazila među ljude, ipak sam uspela da načujem osude naših sugrađana. Retki su bili oni koji su je u tome podržavali. Upravo iz tog razloga sam strahovala da takva osuda čeka i nas kad se pročuje da je ručao kod nas, ali brat je bio u pravu. Spasao mu je život.
„Baba ovakav gulaš sigurno ne ume da skuva.“ Nastavio je da navaljuje brat sve dok lovac nije pristao.
Požurila sam završiti ručak a za to vreme se Timo pobrinuo za našeg gosta.
„Siguran si da ih ne treba još skraćivati?“
„Kao što si rekao, ne valja ako su niske”, razgovarali su čekajući da poslužim ručak. Nije to bilo ništa specijalno i da sam znala da ćemo imati gosta verovatno bih se više potrudila, ovako je to bio samo gulaš od zečetine sa knedlama i ukiseljenim paprikama i krastavcima kao prilogom.  
„Još uvek pecaš?“
„Čekam lepše vreme.“
„Kad budeš imao ribu za trampu, javi se...“ pogledala sam u bratovom pravcu čudeći se i odolela želji da ga upozorim. „Kako ti je kod Bromasa?
„Dobro je.“
„Opan još uvek pije?“
„Stalno premešta svoje skrovište, Bromas nikako da ga uhvati na delu.“
„Nikad ga neće uhvatiti. To je njihov ples. Gazda preti da će ga izbaciti ako ga zatekne sa flašom pa se ovaj krije, jer ne može bez rakije. Svi dobro znamo da ne može sebi dozvoliti da ostane bez svog najboljeg majstora... ma kakav bio, Opan jeste najbolji majstor. Kad počinju radovi na upravnoj zgradi?“
„Već smo počeli sa pripremama.“
„Biće dovoljno materijala?“
„Kažu da koliko ima, toliko će se raditi”, razmenjivali su kratke informacije. Kad je nastao trenutak tišine u kojem smo svako gledali u svoj tanjir ubacila sam se sa pitanjem, „da li imate porodicu tamo napolju?“
Oboje su me iznenađeno pogledali.
„Ne. Vojnici nemaju porodicu”, odgovorio je nakon neme minute.
„Izvinite ako vas je pitanje uvredilo”, pravdala sam se, ali bila sam radoznala.
„Niste me uvredili... Odrastao sam u kasarni. Moglo bi se reći da je moja jedinica moja porodica... bila je moja porodica”, ispravio se. Neka senka tuge je prešla preko njegovog lica i stvrdnula njegov izraz.
„Imate još melem?”, pitao je i odbio da sipa još jednom gulaš, ali zato moj brat nije.
„Pri kraju sam i zaista sam... zahvalni smo vam na njemu.“ Pogledala sam u ožiljcima prekriveno lice mog brata i brzo skrenula pogled jer je teško podnosio nečiji pogled.
„Napraviću vam novu turu, sada će biti malo drugačiji.“
„Doktorka se žalila da joj ne želite otkriti recept”, optužio ga je Timo uz osmeh, verovatno se prisećajući Agnet. Prvo je skupljala hrabrost da ode zatražiti recept od njega a zatim se vratila praznih ruku. Bila je tužna i razočarana.
„Nije da joj ne želim otkriti postupak, ali neki sastojci se teško nabavljaju.“ Imala sam osećaj da je slagao a imao je pravo na to, recepti za lekove su uvek držani u tajnosti.
Pogledao je u brata, zatim u mene, ustao i uz naklon glavom rekao, „zahvaljujem se što ste me pozvali da podelim ovaj ukusan obrok sa vama... Vreme je da pođem.“
„Pauza ti još uvek nije završena”, rekao je Timo gledajući na stari zidni sat.
„Moram da idem.“ Još jednom se zahvalio i krenuo hodnikom, pa smo sa bratom pošli da ga ispratimo.
„Hvala ti, lovče. Za sve. Trebali smo te ranije pozvati. Izvinjavam se što nismo... Kad budeš imao onu ribu, javi se, već ćemo naći nešto za razmenu.“
„Može trampa za savet kako posaditi baštu?“ pogledao je u mene.
„Nije valjda da ćete žrtvovati vaš mali deo divljine.“
„Shvatio sam da ću imati više koristi od bašte a divljina je tu odmah iza polja.“
„Još ćemo mi napraviti pravog domaćina od vas.“ Pokušala sam da se našalim s njim i čini se da sam izvukla tračak osmeha.
„Nisam znala da nemaju porodice”, rekla sam pošto je otišao a ja se prihvatila spremanja.
„Svašta mi ne znamo o njima... možda je došlo vreme da se to promeni”, rekao je zamišljeno trljajući svoje bolno koleno. „Kakve god da su njihove namere s njim, mi bi trebali iskoristiti ono što nam je dato.“
„A to je?“
„Priliku da upoznamo našeg neprijatelja”, rekao je odlučno.
„Ne znam da li želim znati o njima više od onoga što već znam.“
Pogledala sam kroz prozor u pusto blatnjavo dvorište a zatim i u dotrajalu ogradu sa otpalim daskama koja je delila naše dvorište od komšijskog. Bez obzira na to što je spasio život mom bratu i pomoći koju nam je pružio u ovih zadnjih nekoliko meseci, onaj osećaj nelagode je još uvek postojao. Bio je lovac i to se nije promenilo. Bio je neko ko je nekome oduzeo oca, majku, brata, ljubav. Kako preći preko toga? Zapitala sam se. Kako je baba Eda prešla preko toga? Odgovori na ova razmišljanja pojavila su se brže nego što sam se nadala.
Dani su postajali sve topliji i sve duži. Timo je sve češće boravio napolju učeći novi zanat a kad je vreme to dozvolilo najzad je došlo vreme da se i ja posvetim svojoj omiljenoj zanimaciji, bašti. Zbog izostanka Timove pomoći, rad je u njoj postao naporniji, ali Timo je sebi brzo našao zamenu. Nekoga ko je imao volju i želju da pripomogne a zauzvrat je tražio samo savete koje je zatim primenjivao sa druge strane ograde. Brigu o tome šta će drugi da pomisle sam pravdala Timovom radoznalošću. Moj brat je bio u pravu, ovo je bio način kako saznati više o našim tamničarima. Iz svakog razgovora sa lovcem smo uspeli sa saznamo više o lovu, o klonovima i njihovom načinu života ali i detalje o ljudima koji žive zatvoreni u drugim regionima. Naravno da je lovac bio svestan našeg ispitivanja i u određenim granicama nam je udovoljavao hraneći našu radoznalost sitnim informacijama. Mogla je sve to biti i laž, ali kako je moja baka govorila, u svakoj laži postoji tračak istine.
Poznati glas u dvorištu privukao je moju pažnju. Virnula sam kroz kuhinjski prozor da se uverim da je to zaista Učo Tratnik.
„Čuo sam izrađuješ korpe i došao sam da vidim da li ih i popravljaš.“
„Sve zavisi od toga šta vam treba... još uvek učim”, odgovorio je brat pre njihovog srdačnog pozdrava.
„Izgledaš bolje momče“, rekao je srdačno ga tapšući po ramenu. Brat to nikad ne bi priznao ali znam da mu je nedostajao Učo. Nakon što se tata nije vratio iz lova, stari učitelj je na sebe preuzeo očinsku ulogu u Timovom i mom životu. Bio je tu svaki put kad bi nam zatrebao savet ili ohrabrenje. Međutim, sve se promenilo nakon one njihove posete. Naima me je izbegavala na pijaci a po selu je pričala kako je za raskid Tima i Hane odgovorna Lati. Znala je da to nije  istina, ali Lati jeste bila zaslužna za Timov novi zanat. Ona je bila ta koja se dosetila da smo zimus ostali bez Đurija, našeg jedinog korpara u Selu koji je iza sebe ostavio praznu kuću, gomilu pruća i započetih korpi, košara, stolica i hoklica. Pitala je njegovu sestru da li bi Timo mogao da im pomaže, misleći da će neko iz porodice nastaviti njegov posao, ali na naše iznenađenje njen odgovor je glasio neka sve nosi kod sebe dok to nije spalila. Želela je što pre da oslobodi njegovu kuću kako bi se u nju preselila njena kći sa porodicom. I tako smo sav Đurijem materijal i oruđe preselili u našu šupu a Timo je počeo da uči kako se pletu korpe, cegeri, košarice. Stari korpar je imao gomilu započetih stvari u raznim fazama izrade što je dosta pomoglo Timu da vidi postupak kako se to radi. Uz malo upornosti naučio je i prilično mu je to dobro išlo.
Pogledala sam na sat, bilo je skoro pet a zatim i ka Puslicinom oboru odakle je dopiralo ravnomerno struganje lopate. Ponadala sam se da će lovcu čišćenje duže da potraje. Ostavila sam pranje suđa i izašla napolje kako bih se pozdravila sa brkatim učiteljom i pitala za zdravlje. Za to vreme je Timo pregledao korpe koje je doneo i rekao da će pokušati da ih popravi.
„Biće gotove za koji dan... Jeste li za čaj? Šta ima novo u Veću?“ Spretno je ustao sa hoklice uz pomoć štaka i pozvao ga na verandu. Potrčala sam ka oboru da se uverim kako napreduje lovac sa poslom za koji ga je brat angažovao.
„Išlo bi znatno brže kad bi mi Puslica manje smetala”, rekao je i natovario jednu lopatu u kolica dok ga je naša koza glavom gurala u nogu.
Puslica je bila prava maza, volela je da se češka između malih rogova na vrh glave ali ako bi je tamo jednom počešao onda je ona očekivala da ćeš je češkati tamo sve vreme dok si pored nje, gurkala bi te glavom sve dok ne bi dobila ono što je tražila. Upozorila sam ga na to, ali me nije poslušao i sada je ispaštao zbog toga.
„Dobro... dobro”, rekao joj je kroz smeh pošto ga je ponovo gurnula. Ponovo ju je počešao, „dosadna si.“
Nasmejala sam se i odmahnula glavom i pošla u kuhinju da skuvam čaj.
Timo i Učo su razgovarali o izgradnji upravnog hola a Lati je viknula iz hodnika, „tu sam. Imam porudžbine za još tri cegera.“ Zastala je kao ukopana kad je videla starog učitelja. Razdraganu devojku je zamenio uplašeni devojčurak koji nije uradio domaći zadatak. „Učitelju...  dobar dan.“
„Pa deco, kad je veliki dan”, pitao je širokog osmeha. Pogledala sam u Tima a zatim u Lati kojoj su obrazi planuli. „Nadam se da ćete sačekati do lova... ili možda ne?“
„Kakav veliki dan?”, pitao je zbunjeno Timo.
„Tvoj i Latin”, objasnio je uz osmeh.
„Učo, ne slušajte seoske tračeve, Lati i ja smo samo prijatelji.“ Učiteljeve debele obrve su se skoro sudarile sa njegovim šiškama od čuđenja a zatim se glasno nasmejao.
„Timo... znam te odmalena. Mislio sam se da ćemo se oroditi kad se Mika muvao oko Ele”, srce mi se stegnulo na sam spomen tog pažljivog i svojeglavog momka. „Ali Mika je bio Mika i želeo je nešto da dokaže a ti si mi uvek bio kao drugi sin. Ako misliš da se ljutim na tebe zato što si moju luckastu kći zamenio sa razumnom devojkom onda se varaš.“ Potapšao je brata po leđima. „Pomalo sam se brinuo kako bi to funkcionisalo između tebe i Hane, ali sam ćutao jer je Naima rekla da moram.“
„Zaista, nema ničeg između mene i Lati. Ama baš ničeg!“, bunio se brat uvređeno. „Ko bi normalan mogao da voli ovakvog invalida kao što sam ja. Nikome ja više nisam potreban”, odmahnuo je rukom. „Dovoljno je što Ela mora da me podnosi. Sreća pa se, evo, našao neko da joj pomaže”, pokazao je na visoku figuru koja je izgurala kolica iz obora i zapretila Puslici da ne izlazi. Učo je prvo pogledao u mene, onda u Tima. Iznenađenje na njegovom licu je prešlo u neodobravanje. Ustao je i sa kraja terase posmatrao kako se široka lovčeva leđa udaljavaju prema đubrištu.
„Oh, deco”, uzdahnuo je i odmahujući glavom. „Zašto?“
„Zato što ja ne mogu”, pokazao je na mesto gde se trebala nalaziti njegova noga, „a Eli je potrebna pomoć.“
„Zar nema nikog drugog u Selu?“ neodobravanje na njegovom licu je zamenila razočaranost.
Lovac je istresao kolica nesvestan pogleda uprtih u njega a onda ih je naslonio na šupu i pošao ka bunaru da opere ruke.
„Nisam verovao kad su mi rekli da ste ga i vi uzeli pod svoje. Mislio sam da ljudi izmišljaju, pošto ste prve komšije. Ne čudim se zbog matore lude Ede a Bromas ionako voli da tera inat svima, ali vi deco.“ Odmahnuo je glavom dok mu je gnev bojio izborano lice. „Ako vam ništa ne znači smrt mog Mike, setite se da su vam oba roditelja nastradala od takvih kao što je on.“ Pokazao je prstom na lovca koji je nedaleko verande zastao kao ukopan. Učo mu je prišao i pogledao ga u oči. Bio je za dve glave niži od njega, ali je u tom trenu izgledao kao da ga gleda s visine. Nešto mu je tiho rekao a zatim mu pljunuo pred noge. Zgrabio je svoje korpe i otišao bez pozdrava.
Nakon neme minute koja je zalegla na naše dvorište, prvi je progovorio lovac, „izvinite zbog toga.“ Njegovo lice se stvrdnulo i brzim korakom je pošao ka kapiji pre nego što mu je iko od nas stigao išta reći.
„Znaš Timo, meni ne smeta što si invalid”, rekla je Lati ljutito.
„Pa meni s... s... smeta.“
„Baš me briga što tebi smeta. Možda nisam normalna zbog toga, ali eto, meni ne smeta”, odgovorila mu je i unela mu se u lice, „ali počinje opasno da mi smeta što si idiot.“ Pokupila je svoje stvari i pošla ka ulaznim vratima.
„Gde ćeš sad?“, viknuo je za njom.
„Kući.“
„Zašto?“
„Zato što si glup.“
„Hoćeš doći posle.“ Doviknuo joj je ali Lati ga nije čula, zapravo nije htela da ga čuje.
„Znaš Timo, stvarno jesi glup”, potvrdila sam njene reči pošto je Lati zalupila vrata, „ali ako sada kreneš za njom, još uvek imaš šanse da je stigneš.“
„I šta onda?“, brecnuo se.
„Onda ćeš da joj se izviniš i kažeš šta stvarno misliš... i osećaš. Mislim da je krajnje vreme.“
„Ali ja jesam invalid. Apsolutno beskoristan invalid. Nemam nogu... ako nisi primetila, sestro”, svađao se sa mnom, ali ovog puta sam odlučila da me neće uvući u jednu od svojih beskonačnih prepirki koje bi s vremena na vreme započinjao kako bi lečio na meni svoje frustracije i bes.
„Ali još uvek imaš srce, brate, a ima ga i Lati i zato bi bilo bolje da požuriš”, odgovorila sam mu smireno.
„Gde da žurim? Gde?“
„Za Lati.“
Nije mu se žurilo. Smrknutog pogleda je sedeo i gledao u ulazna vrata, ali na kraju me je ipak poslušao. Ustao je i bez reči pošao za Lati. Vratila sam se pranju suđa i zamislila se nad Učinim rečima... Da, trebala bih misliti kao on. Trebala bih mrzeti lovca zbog onog šta je bio, zbog svih nevinih života koje je oduzeo. Međutim, sad kad sam ga bolje upoznala, uvidela sam da nije bezumna krvoločna zver, kako sam u početku mislila da je. Nije čak bio ni arogantan i nadobudan, bio je drugačiji a ipak isti kao i mi ostali... samo još jedan običan čovek, zatočen na ovom malom komadiću zemlje koji čeka da mu sudbinu skroje isti oni kojima je jednom verno služio.

Autor: Dana Hill

Nastavak: link

Zemlja nade 7

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link

Četvrti deo: link     Peti deo: link     Šesti deo: link

7

Ela

Naredna tri dana teturala sam se po kući umorna i neispavana. Doktori su rekli da je operacija prošla dobro, ali briga o bratu nije nestala, već se samo povećala. Sada sam mu bila potrebnija nego ikad pre. Brinula sam se o domaćinstvu, o njemu, dočekivala i ispraćala doktore, pomagala im u previjanju njegovih rana i odbijala posete rodbine, prijatelja i komšija. Svi su nudili pomoć i utehu kojom su skrivali svoju radoznalost. Doktor Rov je u tih prvih nekoliko dana dozvolio posete samo Lati, koja kao da je i sama bila član naše male porodice i Hani, pošto je čuo da je ona Timova devojka. Međutim, Hanine posete su bivale sve kraće i sve napornije.

„Bio je tako lep i snažan”, cmizdrila je u kuhinji. Zatvorila sam vodu i naslonila se na sudoperu i par puta duboko udahnula kako bih se smirila. Bila sam umorna i na kraju sa živcima.

„Za mene je on još uvek lep”, procedila sam i odolela želji da je udarim sa posudom u kojoj je donela kolač. Nekoliko puta sam joj rekla da Timo ne sme jesti takvu hranu. Nije bila jedina koja nam je donosila hranu. Tuđe posude su se samo gomilale u ostavi a Lati je u tome prednjačila, ali je barem slušala doktorove savete o Timovoj ishrani. Mene je brinulo kako ću vratiti uslugu svima koji su nam pomagali u ovoj nevolji.

„Nisam mislila tako”, pokušala je da se opravda brišući suze belom maramicom i zataknula riđe kovrdže iza ušiju.

„Hana, Timu trenutno ne treba neko ko će ovde svakog dana da plače i sažaljeva ga.“

A ne treba ni meni, pomislila sam.

„Ako ne možeš biti jaka onda mislim da neko vreme ne bi trebala dolaziti”, progovorio je umor iz mene a njen iznenađen i uvređen pogled naterao me je da dodam, „barem dok ne ojača.“ 

I ne prolepša se za tebe, dodala sam ljutito u mislima. Ostao je bez noge a znala sam da će mu ostati ožiljci od opekotina. Međutim, to nisu bili jedini ožiljci, najdublji su bili oni nevidljivi oku. Timo se nosio sa svim ovim kako je znao i umeo. Svi smo bili svesni da nikad više neće biti onakav kakav je bio. Pored svoje mladosti i naivnosti, svesna je toga bila i Hana.

„Razumem, ali...“, uzdahnula je glasno sa onda odmahnula glavom, „ništa.“ Ustala je i otišla ponovo kod Tima. Nešto mu je zacvrkutala, nežno ga je poljubila u zdrav obraz a onda se pozdravila i najzad otišla.

Agnet sam juče ubedila da ću danas ja zameniti zavoje na Timovim opekotinama, kako ona ne bi morala da dolazi po snegu. Dovoljno puta sam ih posmatrala kako to rade i bila ubeđena da ću uspeti u tome. Složila se i još jednom mi je sve detaljno objasnila i upozorila, „pripazi na njegovo rame, uvek se zalepi tamo i ne zaboravi da dezinfikuješ ruke pre previjanja.“
„Biću nežna”, rekla sam bratu i spremila na stolu pored kreveta sve što mi je bilo potrebno i sledila Agnetine savete i postupak koji sam naučila posmatrajući nju i Inu.
Prvo sam mu skinula košulju koju je imao prebačenu preko ramena i leve ruke. Dezinfikovala sam ruke i najnežnije što sam mogla skinula mu zavoj na grudima i ramenu. Gaza je na nekim mestima bila zalepljena i plašila sam se da povučem, ali morala sam je skinuti. Timo se trzao na svaki moj dodir i srkutao, posebno dok sam skidala gazu na ramenu.
„Boli te?“
„Ne”, slagao je. Doktor je rekao da su mu živci na pojedinim mestima spaljeni ali po njegovoj stegnutoj vilici i reakciji zaključila sam da ipak oseća bol.
Upravo sam završavala sa zavojima na glavi kad su se ulazna vrata otvorila i znala sam da samo jedna osoba ulazi kod nas tako tiho i bez kucanja.
„Ti si očistila sneg na ulazu?”, pitala je Lati ulazeći.
„Lovac je lopatao celo prepodne.“ Bila sam mu zahvalna na tome, ja sam jedva očistila prolaz do šupe i kokošinjca. „Očistio je pola ulice zajedno sa decom.“ Celo jutro smo slušali veselu graju koja je dolazila sa ulice gde su se deca pridružila lovcu u čišćenju snega a onda su zajedno napravili velikog Sneška.
„Barem neka korist od njega”, rekla je. „Vidim da si danas ti Agnet?“
„Pokušavam biti”, odgovorila sam maksimalno koncentrisana na ono šta sam radila.
„Definitivno je nežnija od doktorke, sporija je od Ine... ali snalazi se”, pohvalio me brat, kome se izraz lica i ponašanje promenilo zajedno sa dolaskom moje prijateljice.
„Donela sam vam ručak.“
„Nisi trebala nositi, htela sam nešto spremi od onoga što...“
„Ništa ti nećeš spremati dok imaš mene”, uskočila mi je u reč. „Završi i dođi da jedeš a ja ću nahraniti Tima”, doviknula je iz hodnika.
„Bolje ti je da je poslušaš”, odgovorio je brat uz blagi osmeh.
Ustala sam i još jednom pogledala svoj rad. Sklonila sam sanitetski materijal i ponela prljave zavoje i ostavila ih u kupatilu, ostavljajući pranje za kasnije, jer sveže skuvani ručak me je dozivao u kuhinju svojim mirisom. Lati je Timovi servirala porciju na tacnu i odnela mu u sobu ostavljajući me samu u kuhinji. Čula sam ih kako čavrljaju i tiho se smeju i poželela da im se pridružim.
„Ovde je veselije nego u kuhinji”, ušla sam sa svojim tanjirom hrane.
„Ovu kašiku za komšijsku decu koja te bude i ne daju ti da spavaš”, rekla mu je kao da se obraća detetu. Timo je širokog osmeha otvorio usta i dozvolio da mu ugura još jednu kašiku supe. „Ova je za tvoju najbolju sestricu koja se brine o tebi.“ Otvorio je usta i pogledao u mene sa pogledom, „vidiš šta mi radi?“
Dok je Lati nabrojala svakog koga se mogla setiti, Timo je pojeo sve što mu je servirala. Uvek se šalila sa njim, čak je i trčanje pominjala a on se ne bi ni rastužio, niti naljutio. Da sam to rekla ja sigurno bi se posvađali, ali moja prijateljica je mogla da kaže sve.
„Zahvali mami na ručku i molim te uzmi iz ostave šta god ti treba. Zaista ne znam kako ću ti se odužiti za ovo. Ikome od vas.“ Najveća briga mi je bila kako ću platiti doktoru. Svo troje su se maksimalno angažovali oko Tima a da ne govorim koliko je raznih lekova, zavoja i ostalih medicinskih potrepština utrošeno svaki dan. Ni ja, ni Timo trenutno nismo radili i trošila sam iz preostalih zaliha koje smo imali a one su se velikom brzinom smanjivale.  
„Ela, niko ne očekuje da išta od ovog vraćaš.“ Pročitala je moje misli i pokupila i moj tanjir i stavila ga na tacnu a zatim se zagledala u mene i zaključila, „umorna si. Trebala bi malo odmoriti. Ja ću biti s njim.“
„Moram još da nahranim...“
„Pobrinuću se i za njih. Jedva stojiš na nogama.“
„Stvarno izgledaš kao da ćeš se svakog trena srušiti”, potvrdio je brat. Tako sam se i osećala. Zadnji put sam se pošteno naspavala dan pre nesrećnog žetvenog festivala. Nakon kraćeg natezanja sa oboje, ostalo mi je samo da poslušno odem u svoju sobu. Do sada sam spavala na divanu u primaćoj sobi kako bih bila bliže Timu ali sada sam otišla u svoju sobu. Mislim da sam zaspala i pre nego što je moja glava dodirnula jastuk.
 Smeh i tihi glasovi su me probudili. Pogledala sam kroz prozor, bila je noć. Sišla sam do prizemlja još uvek pospana i pomalo ošamućena i zatekla Lati kako sedi na krevetu pored Tima. Igrali su karte.
„Koliko je sati i zašto me nisi probudila.“
„Prošlo je devet i zašto bih te budila. Sve je pod kontrolom.“
„Neko je dolazio?”, pitala sam.
„Bromas je doneo još drva i rekao da će sutra poslati nekoga da ih iscepa. Kaže da šteta u šumi nije tako velika kako su u prvi tren mislili a nedavno je bio Pastro.“
„Šta je on hteo?“, začudila sam se.
„Došao je u ime veća da ga obiđe i da kaže ono što ti sve vreme govorim. Da se ne brineš. Niko ne očekuje od tebe da išta od ovoga vraćaš ili plaćaš. Veće se pobrinulo za to.“ Dašak zahvalnosti me je preplavio, ali osećaj da sam dužna nije nestao.
„Svratiću sutra pre posla”, rekla je ustajući. Pre nego što je stigla išta da kaže uzela sam njenu košaru u kojoj nam je svakog dana donosila ručak i otišla u ostavu, te počela da trpam u nju sve što sam dohvatila.
„Ela”, viknula je ljutito kad sam joj u ruke turila pretrpanu košaru povrćem. „Sutra vas očekuje gozba.“ Pošla je do ulaznih vrata i na kratko se zaustavila kod Tima. „Bez obzira na to što si invalid, sutra ti neću popuštati. Nemilosrdan si.“
„Ha, kao da si mi danas popuštala”, odgovorio joj je i nasmejao se.
„Laku noć”, viknula je i pustila na kratko hladnoću u kuću.
Pogledala sam po kući šta treba da se uradi, ali Lati mi ništa nije ostavila, te sam pristavila čaj. Dok sam servirala na tacnu naše omiljene šolje pogled mi je privukla posuda sa melemom koji je doneo lovac. Stajala je na polici u ostavi. Ponela sam i nju i pošto smo popili čaj razvezala sam zavoj na njegovoj ruci.
„Šta radiš?“
„Hoću nešto da proverim a ovde su najslabije opekotine.“ Skinula sam gazu sa njegove šake i zamenila je drugom koju sa prvo umočila u lovčev ružičasti melem i posmatrala Timovu reakciju spremna skinuti je što pre. Međutim, na njegovom licu sam primetila trenutno olakšanje.
„Ela ovo je dobro. Šta je to?”, pitao je kroz uzdah.
„Samo neki melem.“ Uvila sam mu ruku čistim zavojem ostavljajući gazu sa lovčevim lekom ispod.
„Možeš to da mi staviš na rame?”, pitao je.
„Prvo da vidimo na manjoj površini.“
„Od koga si to nabavila da znam kome se trebam zahvaliti.“
Jedan tren sam se dvoumila da li reći istinu.
„Lovac je doneo još prvog dana. Ne znam šta je unutra pa ga nisam koristila.“
„Šta god da je smućkao dobro je”, rekao je zatvorenih očiju i uskoro utonuo u miran san.
Zatvorila sam posudu i vratila je na policu u hladnu ostavu, nadajući se da mi doktor Rov neće zameriti što sam koristila tuđi lek bez prethodnog savetovanja sa njim. Odmah ujutro sam mu priznala. Dala sam mu drvenu posudu sa sluzavom tečnošću nežno ružičaste boje. Imala je prijatan miris i Agnet je odmah prepoznala taj jedan sastojak koji sam i ja otkrila po mirisu.
„Mislim da ima lavande unutra”, rekla je pošto je namazala malo melema na svoju ruku isto kao što je pre nekoliko trenutaka učinio i njen tata.
„Stavila sam samo na šaku da vidim kako će reagovati.“
Doktor je još jednom sa nevericom pregledao Timovu ruku. Na onom delu koji je bio pokriven lovčevim melemom opekotina je za jednu noć sasvim nestala.
„Moraću zatražiti recept”, rekla je Agnet u neverici i ona pregledajući bratovu šaku.
„Znaš da mu je Bromas dao tvoj posao”,  proučavao je Timovu reakciju.
„Ja sam mu to predložio. Mislim da više neću biti stanju da se verem po kućama i popravljam krov, sem ako lovac nema neki melem od kojeg će mi izrasti nova noga. Ako već treba neko da me zameni neka to bude on... sad mi to stavite ne rame”, naredio je pokazujući na posudu sa mirišljavim lekom.
„Nisam siguran da bi trebali”, usprotivio se doktor.
„Da je hteo da me ubije ostavio bi me u plamenu u koji me je Manu gurnuo.“
„Manu?“, pitali smo svo troje zajedno. Netrpeljivost koju sam osećala prema njemu se još povećala.
„Nije važno, to ću ja da rešim. Sada, Agnet ako bi bila tako dobra”, pokazao je na posudu sa lekom a našoj mladoj doktorki je ostalo samo da ga posluša.

nastavak: link

Autor: Dana Hill