„Braco, budi se.“ – Prodrmala je rame uspavanom dečaku zlatne kose. Nije joj odgovorio, samo je nešto smrmljao, mljacnuo i okrenuo se na drugu stranu.
Svake godine ima problem sa njegovim buđenjem ili se probudi previše rano i tera je na spavanje kad još nije njegov red ili tako jako zaspi da ga ne može probuditi. A ona je već umorna, bilo je ovo napornih nekoliko meseci. Sa sestrom Jesen se nije ni dobro pozdravila, odmah joj je prepustila dirigentsku palicu.
„Ajde braco, na tebi je red. Umorna sam. Htela bih se već odmoriti.“ Potužila se.„Ne sećam kad sam imala ovako naporan period.“ Sela je na sam kraj kreveta i nastavila svoju žalopojku. „Toliko snegova sam prosula, toliko vetrova dunula, toliko mrazeva posejala i nemam više snage a i ljudima sam dosadila. Već me svi proklinju, više od brata Leta i njegovih vrućina. Čak se ni deca nisu obradovala poslednjem snegu a i životinje su se zbunile. Znam, rekao si da te ove godine ostavim malo duže da spavaš, ali vreme je. Budi se.“
„Hm?“ Napokon je dao neki znak života, glasno zevnuo i počešao se po glavi.
„Šta hm? Ajde ustaj, lenčugo jedna. Spava mi se.“ Rekla je nervozno i izgurala iz kreveta.
„Dobro, dobro.“ Progunđao je. „Evo, ustao sam.“ Podigao se na prste i protegao.
„Seko, al’ si ti bila vredna.“ Reče pošto je bacio jedan kratak pogled kroz prozor.
„Tako je to kad se ti uspavaš, šta sam trebala da radim, da sedim i heklam? Znaš da ja umem samo hladnoću da sejem.“
„Mogla si malo manje snega da baciš.“
„Mogla, mogla, ali šta bi onda ti radio“. Našalila se i pogleda na ostala dva kreveta u njihovoj sobi u kojima su spavala ostala godišnja doba. „Evo Leto mrmlja nešto, znaš da ima lagan san, uskoro će se probuditi, pa će ti on pomoći.“
„Laku noć sestro Zimo.“
„Laku noć Proleće, kaži Letu da ga je Jesen zamolila da je probudi malo ranije ove godine, hoće nešto da se dogovore.“
„A tebe? Kad tebe da budimo?“
„Kad tome dođe vreme, ni ranije, ni kasnije.“
Autor Dana Hill
Fotografija rivalchoice.com
.png)
.png)
.png)
Нема коментара:
Постави коментар