Skip to main content

Srećan baletan

Ah ta muzika, predivna muzika, ritmom mi svojim srce dozivaš. Tvoji tonovi kao voda me nose, dok po podijumu u ritmu plešem. 
Balet je moja ljubav, moja duša, moje sve. 

Znam, ne uklapam se u standarde. Nisam, niti mršav kao vižla, niti kao labud lep. Imam velike uši, dugačku surlu, vrećastu zadnjicu i noge debele kao telefonski stub. 
Možda je nekome smešno kad me, onako trapavog, vidi kad špage izvodim i kod skokova strepi da ću među daske, svakog trena, propasti. Ali mene ples čini srećnim i boljim, i moje srce je puno svaki put kad u vis skočim.
Šta koga briga da li od ušiju vidim dok na vrhovima prstiju piruete vrtim ili da li me boli oko kad me surla u skoku po njemu udari. Svaka bol vredna je ushićenja koje mi ples donosi.
Prazno bi bilo srce moje kad ne bih mogao da plešem, kad bih morao u ćošku sedim i gledam druge kako se po pozornici vrte.
Zato, bez obzira na sve čudne poglede i podsmehe razne, radim ono što me raduje. 
I možda nisam okretan kao vidra, niti graciozan kao ždral ja sam samo srećan slon baletan.


Ilustracija: Dajana

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…