Nebom plovi usamljeni oblačić,
od silne vode mu otežao stomačić.
Plovi nebom oblak sam,
traži svoja druga dva.
Vijali se nebom oni a onda su nestali.
Čuje im se samo glas,
al’ ga zaglušuje grmljavina.
- Tu smo oblačiću, tu smo mi.
- Nevidim vas, gde ste se sakrili?
- Kako ne vidiš one dve velike oluje?
- Zar ste to sad vi, kako ste tako brzo porasli?
- Nismo to mi sami, ovde su svi naši drugovi.
- Vetar sada uhvati i nama se pridruži,
da se zajedno igramo i veliku kišu pravimo.
Uhvati oblačić dugačak zalet
i nađe sebi vetrove jake.
Gromovi udariše, munje sevnuše
kad se uz smeh izgubljeni prijatelji spojiše.
Napraviše kišu veliku i darovaše Zemlji vodu silnu,
ali onda se Sunce na njih naljuti,
jako ih izgrdi i oblake rasprši.
Teši sada Sunce Zemlju od vode silne otežanu
toplim zracima je miluje i pravi nove oblačiće
što će, ponovo, nebom nestašno da jure.
Nošeni vetrom oblaci će se skupljati,
kišnu igru igrati, Zemlji je darovati
i tako u krug Sunce, Voda i Zemlja će se vrteti.
Fotografija- lidhjahoxhallareve.com
.png)
.png)
.png)
Нема коментара:
Постави коментар