Skip to main content

Kišna igra

Nebom plovi usamljeni oblačić, 
od silne vode mu otežao stomačić.
Plovi nebom oblak sam,
traži svoja druga dva.
Vijali se nebom oni a onda su nestali.
Čuje im se samo glas, 
al’ ga zaglušuje grmljavina.

- Tu smo oblačiću, tu smo mi.
- Nevidim vas, gde ste se sakrili?
- Kako ne vidiš one dve velike oluje?
- Zar ste to sad vi, kako ste tako brzo porasli?
- Nismo to mi sami, ovde su svi naši drugovi.
- Vetar sada uhvati i nama se pridruži,
da se zajedno igramo i veliku kišu pravimo.

Uhvati oblačić dugačak zalet 
i nađe sebi vetrove jake.
Gromovi udariše, munje sevnuše
kad se uz smeh izgubljeni prijatelji spojiše.
Napraviše kišu veliku i darovaše Zemlji vodu silnu,
ali onda se Sunce na njih naljuti, 
jako ih izgrdi i oblake rasprši.

Teši sada Sunce Zemlju od vode silne otežanu
toplim zracima je miluje i pravi nove oblačiće 
što će, ponovo, nebom nestašno da jure.
Nošeni vetrom oblaci će se skupljati, 
kišnu igru igrati, Zemlji je darovati 
i tako u krug Sunce, Voda i Zemlja će se vrteti.



Autor- Dana Hill
Fotografija- lidhjahoxhallareve.com

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja