Skip to main content

Kišna igra

Nebom plovi usamljeni oblačić, 
od silne vode mu otežao stomačić.
Plovi nebom oblak sam,
traži svoja druga dva.
Vijali se nebom oni a onda su nestali.
Čuje im se samo glas, 
al’ ga zaglušuje grmljavina.

- Tu smo oblačiću, tu smo mi.
- Nevidim vas, gde ste se sakrili?
- Kako ne vidiš one dve velike oluje?
- Zar ste to sad vi, kako ste tako brzo porasli?
- Nismo to mi sami, ovde su svi naši drugovi.
- Vetar sada uhvati i nama se pridruži,
da se zajedno igramo i veliku kišu pravimo.

Uhvati oblačić dugačak zalet 
i nađe sebi vetrove jake.
Gromovi udariše, munje sevnuše
kad se uz smeh izgubljeni prijatelji spojiše.
Napraviše kišu veliku i darovaše Zemlji vodu silnu,
ali onda se Sunce na njih naljuti, 
jako ih izgrdi i oblake rasprši.

Teši sada Sunce Zemlju od vode silne otežanu
toplim zracima je miluje i pravi nove oblačiće 
što će, ponovo, nebom nestašno da jure.
Nošeni vetrom oblaci će se skupljati, 
kišnu igru igrati, Zemlji je darovati 
i tako u krug Sunce, Voda i Zemlja će se vrteti.



Autor- Dana Hill
Fotografija- lidhjahoxhallareve.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…