Skip to main content

Sladoled torba


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više o tome kako možete nabaviti knjigu saznaćete na linku.


Nosila je torbu u bojama svoje omiljene letnje poslastice, sladoleda. Donji deo torbe i ručke, su bile u boji, slatkog greha kojem teško odoleva, u boji čokolade, gornji deo torbe je bio prljavo roze, kao nestašni punč, a ove dve linije je presecala nežna boja stare dobre vanile, osnove svakog dezerta. U sredini torbe je bio zlatni amblen firme koja je dizajnirala torbu i uvežbanom oku nagoveštava koliko je vlasnicu koštao luksuz koji je sebi dozvolila. Ako se voziš gradskim prevozom to ne mora da znači da sebi ne smeš dozvoliti fine stvari, možda samo ne želiš da se nerviraš u saobraćaju i mučiš sa traženjem mesta za parkiranje.
A u torbi je bio ceo njen život i svo bogatstvo koje poseduje. Novčanik sa malo keša, ali i svim karticama, bankovnim, ali i raznim članskim, koje nosi više iz poštovanja prema onima od kojih je dobila nego zbog potrebe. U jednoj koverti su plaćeni računi a u drugoj oni koji čekaju drugi deo plate kako bi bili izmireni. Tu su naravno i dokumenta, jedno otvoreno pakovanje žvaka i cela jedna biblioteka smeštena u elektronskom čitaču. Naravno da je u posebnoj pregradi i mali neseser sa grickalicom, omiljenim ružom za usne, neizostavnom crnom maskarom i olovkom za oči, pudrijerom i malim ogledalcem koje posluži svrsi kad u blizini nema velikog. U istoj pregradi je jedan češalj, da se popravi frizura nabrzinu kad je to potrebno, mala bočica omiljenog mirisa i krema za ruke. U drugom neseseru je beli i crni konac i igla, ubodena u niti, par dugmića i jedne male makazice, ne previše oštre, ali posluže svrsi za nedaj bože. Treći neseser skriva lekove, prašak za prehladu, analgetik, pastile za grlo i lek za smirenje. Tu je i malo pakovanje papirnih i higijenskih maramica, kao i mala kutijica sa higijenskim potrepštinama za one dane. Sve je to bilo smešteno u srednjem delu torbe ispod rajsferšlusa. U jednom bočnom džepiću torbe je mobilni telefon sa svim potrebnim i nepotrebnim kontaktima i neizostavni punjač, a u drugom ključevi od stana, koji je delimično kupila od nasledstva po pokojnoj babi Miri, očevoj majci, čija je bila jedina unuka a drugi, veći deo novca je pozajmila od banke, i još dugo neće moći reći da je stan njen, ali barem je, što bi se reklo, na svom. Ne vuče se više po kirijama, i hvala bogu nije više podstanar kao u studenstkim danima kad je stanovala kod stare gospođe Jeftić, koja je više brinula njene brige od nje same i znala više o njenom životu od rođene majke.
Ceo jedan život krije torba u bojama sladoleda što štrči u crnini zimskih kaputa.
Zvuk Mocartove male noćne muzike ju je naterao da otvori torbu i prvo je proverila broj pozivaoca. Ne voli da se javlja u javnom prevozu i na taj način postane centar pažnje ostalih putnika. Ima običaj da prekine poziv i pozove pozivaoca kad izađe iz autobusa, ali ovo je bio poziv koji se ne odbija. 
Na prve reči sagovornika je skočila na noge a na druge potrčala ka vratima pričajući, „da, da... odmah dolazim. U koju bolnicu ju dovoze? Ne, nisam daleko,“ odgovorila je dok je izlazila napolje čim su se otvorila vrata i htela je potrčati svim silama, ali ju je zaustavio dečji glas. „Gospođo... vaša torba.“ Zahvalno je pogledala u male plave oči koje još treba da se nagledaju sveta i tiho se zahvalila.
Tek kad je uhvatila ručke svoje sladoled torbe, sada uflekane od prljavog poda autobusa, shvatila je koliko je dragoceno, ne torba, ne stvari u njoj, već poštenje, koja se, na svu sreću, još uvek, može sresti na svakom koraku i u svakom obliku i bilo joj je drago što je upravo tog dana nju našla.


Autor:Dana Hill
Fotografija: navybluekatespade.tumblr.com

Comments

Popular posts from this blog

Odlomak iz romana

Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću. Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo... Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene. Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja. Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu. „Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored m…

Misterija nestale šolje - 1. deo

1.
Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice.   U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi. Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija. Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je stari pozornik slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir. Uprvo zahvaljujući tim …

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 


Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 


„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od o…