Skip to main content

Sladoled torba

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više o tome kako možete nabaviti knjigu saznaćete na linku.


Nosila je torbu u bojama svoje omiljene letnje poslastice, sladoleda. Donji deo torbe i ručke, su bile u boji, slatkog greha kojem teško odoleva, u boji čokolade, gornji deo torbe je bio prljavo roze, kao nestašni punč, a ove dve linije je presecala nežna boja stare dobre vanile, osnove svakog dezerta. U sredini torbe je bio zlatni amblen firme koja je dizajnirala torbu i uvežbanom oku nagoveštava koliko je vlasnicu koštao luksuz koji je sebi dozvolila. Ako se voziš gradskim prevozom to ne mora da znači da sebi ne smeš dozvoliti fine stvari, možda samo ne želiš da se nerviraš u saobraćaju i mučiš sa traženjem mesta za parkiranje.
A u torbi je bio ceo njen život i svo bogatstvo koje poseduje. Novčanik sa malo keša, ali i svim karticama, bankovnim, ali i raznim članskim, koje nosi više iz poštovanja prema onima od kojih je dobila nego zbog potrebe. U jednoj koverti su plaćeni računi a u drugoj oni koji čekaju drugi deo plate kako bi bili izmireni. Tu su naravno i dokumenta, jedno otvoreno pakovanje žvaka i cela jedna biblioteka smeštena u elektronskom čitaču. Naravno da je u posebnoj pregradi i mali neseser sa grickalicom, omiljenim ružom za usne, neizostavnom crnom maskarom i olovkom za oči, pudrijerom i malim ogledalcem koje posluži svrsi kad u blizini nema velikog. U istoj pregradi je jedan češalj, da se popravi frizura nabrzinu kad je to potrebno, mala bočica omiljenog mirisa i krema za ruke. U drugom neseseru je beli i crni konac i igla, ubodena u niti, par dugmića i jedne male makazice, ne previše oštre, ali posluže svrsi za nedaj bože. Treći neseser skriva lekove, prašak za prehladu, analgetik, pastile za grlo i lek za smirenje. Tu je i malo pakovanje papirnih i higijenskih maramica, kao i mala kutijica sa higijenskim potrepštinama za one dane. Sve je to bilo smešteno u srednjem delu torbe ispod rajsferšlusa. U jednom bočnom džepiću torbe je mobilni telefon sa svim potrebnim i nepotrebnim kontaktima i neizostavni punjač, a u drugom ključevi od stana, koji je delimično kupila od nasledstva po pokojnoj babi Miri, očevoj majci, čija je bila jedina unuka a drugi, veći deo novca je pozajmila od banke, i još dugo neće moći reći da je stan njen, ali barem je, što bi se reklo, na svom. Ne vuče se više po kirijama, i hvala bogu nije više podstanar kao u studenstkim danima kad je stanovala kod stare gospođe Jeftić, koja je više brinula njene brige od nje same i znala više o njenom životu od rođene majke.
Ceo jedan život krije torba u bojama sladoleda što štrči u crnini zimskih kaputa.
Zvuk Mocartove male noćne muzike ju je naterao da otvori torbu i prvo je proverila broj pozivaoca. Ne voli da se javlja u javnom prevozu i na taj način postane centar pažnje ostalih putnika. Ima običaj da prekine poziv i pozove pozivaoca kad izađe iz autobusa, ali ovo je bio poziv koji se ne odbija. 
Na prve reči sagovornika je skočila na noge a na druge potrčala ka vratima pričajući, „da, da... odmah dolazim. U koju bolnicu ju dovoze? Ne, nisam daleko,“ odgovorila je dok je izlazila napolje čim su se otvorila vrata i htela je potrčati svim silama, ali ju je zaustavio dečji glas. „Gospođo... vaša torba.“ Zahvalno je pogledala u male plave oči koje još treba da se nagledaju sveta i tiho se zahvalila.
Tek kad je uhvatila ručke svoje sladoled torbe, sada uflekane od prljavog poda autobusa, shvatila je koliko je dragocena, ne ona, ne stvari u njoj, već poštenje, koja se, na svu sreću, još uvek, može sresti na svakom koraku i u svakom obliku i bilo joj je drago što je upravo tog dana nju našla.


Autor:Dana Hill
Fotografija: navybluekatespade.tumblr.com

Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…