Odlomak iz romana Srebrni vladar

Odlomak iz 24 poglavlja romana Srebrni vladar.

Volela je krovove zgrada. Vazduh je uvek svežiji gore a pogled u beskonačnost u koju se prostire grad uvek joj je bio posebno drag. Imala je osećaj kao da joj je ceo svet pod nogama. Da, volela je provoditi vreme na krovu, soba je uvek bila previše mala za njene misli.

Nakon što je napustila kancelariju menadžera hotela, bilo joj je potrebno mesto za razmišljanje a krov je bio savršen za nju i njene misli.

Sela je na parapet i zagledala se u prazno. Znala je da je sve ono što su joj rekli istina i žrtvovanje njenih roditelja je sada zapravo imalo smisla. Majka je učinila sve samo da je održi na životu a ona je uletela u sam čopor u nadi da će je spasti. Zašto joj tata nikad nije rekao istinu, zapitala se ne prvi i ne poslednji put.

„Planiraš da skočiš?” trznula se na ove reči. Zamišljena, uopšte nije čula kad joj je prišao. 

„Ti stvarno voliš da se šunjaš okolo,” obratila se mraku iz kojeg je iskoračio njen pratilac kog se nije mogla otarasiti.

„Ne zovu mene uzalud Stelt.”

„Ne Ido... ti sam sebe zoveš tako.” Iako mu je morala odati priznanje, pristajao mu je nadimak koji je sam sebi nadenuo.

„Možeš, molim te, sići sa tog zida.” Osetila je strah u njegovom glasu.

„Plašiš se visine?”

„Molim te, više bih voleo kad bi sišla.” 

Emilija se nasmejala i prebacila noge, ali nije skočila sa zidića, već se čvrsto držeći za sam kraj ispružila prema ambisu.

„Emilija,” vrisnuo je priskačući, a devojka se slatko nasmejala, zabavljena njegovim strahom. „Šta je Ido, trnu pete?”

„I znoje dlanovi,” priznao je. Vratila se u sedeći položaj i dozvolila mu, da joj pomogne sići. Bilo je čudno osetiti nečije ruke na sebi i odagnala je želju da mu izvrne ruku i obori ga na zemlju. 

„Izazivaš smrt,” prekorio ju je.

„Svaki dan. Uostalom, zar to ne činimo svi.” Klimnuo je, seo na zemlju i naslonio se na zidić.

„Trebalo mi je malo mira i tišine da razmislim o svemu..."

Autor Dana Hill

Roman Srebrni vladar možete poručiti preko Amazona:

https://www.amazon.de/Srebrni-vladar-Dana-Hill/dp/1726347974
ili u elektronskom obliku preuzeti na Smashwords:

https://www.smashwords.com/books/byseries/37702

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Grlo ju boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 

Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 

„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od odmah.“
„A jesi li ti stogodišnja sova
što od išijasa pati
ili si žirafa koju grlo boli?“

Prođe žurka bez žirafe Mire
ali mislili su na nju nove komšije,
i sladoled joj, za kasnije,
u zamrzivač spremiše.

... i tako,
prejela se žirafa Mira ponovo sladoleda
pa je novu grlobolju zaradila
„Jao, gde danas da me ovo snađe,“
zakuka žirafa Mira
nad loncem lekovite trave.

Autor: Dana Hill

Ilustracija: Dajana

Misterija nestale šolje - 4.deo

Prvi deo, Drugi deo, Treći deo

8. 

Inspektor Džouns i pozornik Tomas su obavili sve poverene zadatke i brže nego što su mislili i bili su sasvim zadovoljni svojim učinkom i saznanjima, te pomalo nestrpljivi da ih saopšte glavnom inspektoru. Kako bi prekratili vreme, seli su u čajnu kuhinju, na vratima koje je, sasvim nepotrebno, pisalo „samo za osoblje“. Skoro pa niko nije dolazio u policijsku stanicu a ta vrata su ionako uvek bila širom otvorena. Bila je to jedina prostorija u zgradi koja je imala pogled u dvorište i upravo tu su se dva policajca udobno smestila i razgovarala o nadolazećem letnjem festivalu, uživajući u dobroj šolji čaja.

Malburški letnji festival se tradicionalno održavao zadnjeg vikenda u julu. Bio je to običaj koji je još pre više od sto pedeset godina ustanovio šesti grof od Konvarija a koji je svoju jedinu pauzu imao tokom drugog svetskog rata. Dve godina nakon rata – 1947. održan je prvi obnovljeni letnji festival koji je sve više rastao, na toliko da je deset godina kasnije prerastao u trodnevni festival.

Upravo je Džouns izneo svoje mišljenje kako bi kod tako velikog događaja bilo potrebno povećati prisustvo policije, za nedaj bože, kad se oglasilo zvonce na ulaznim vratima a visoki pozornik je ušao u stanicu a iza njega odmah i glavni inspektor Stivens.

„Jeste li za čaj, glavni inspektore?“ pitao ga je Tomas već spreman da naredi Simonsu da ga skuva kad je glavni inspektor seo za Simonsov sto i skinuo smeđi šešir okrivajući svoju ćelavu glavu.

„Hvala Tomase, ali mislim da mi je preseo čaj tokom ovog slučaja... da čujem.“ Mahnuo im je da im se pridruže. Simons je uzeo jednu stolicu iz čekaonice, Tomas je seo za svoj radni sto a Džouns se naslonio na dovratak i počeo da raportuje, „Metjuz je video visokog muškarca, širokih ramena, sa šeširom na glavi, gospodskog držanja kako izlazi iz dvorišta gospođe Ejden i učinilo mu se da ulazi u dvorište Hilovih. Rekao je da to bilo u nedelju negde posle 11 uveče. Razgovarao sam o Metjuzu i sa vlasnikom paba „Tri krune“, mislim… hteo sam proveriti čoveka, ipak se vraćao iz paba,“ napomenuo je Džouns, „rekao je da on uvek popije samo jednu kriglu piva i da je čovek od poverenja, tako da... visok, mršav, čovek, širokih ramena a svi, pretpostavljam, da znamo zašto je ušao u komšijsko dvorište.“

Tu su svi sinhronizovano klimnuli i pre nego što je glavni inspektor nešto priupitao, Džouns je nastavio. „Što se izjave Oldridžove tiče, premijera Hamleta je održana u 8 sati, u subotu 29. juna, Tomas je to našao u novinama.“ Pokazao je na proćelavog pozornika koji je razvukao svoje debele brkove.

Ovo je bio najzanimljiviji slučaj koji mu se dešavao pred sam kraj policijske karijere i kad bi imao unuke o ovome bi im pričao u dugim zimskim večerima, ali kako ih nema u ovoj priči će u narednim godinama uživati posetioci Pirstovskih pabova, sa ponekim izmenjenim detaljem radi bolje dramatizacije same priče.

„Takođe, voz iz Čirstona stiže u Pirst u 15 do 8,“ nastavio je Džouns svoje izlaganje, „a onaj za Bristol, koji prolazi kroz Bat polazi tačno u 8.“

„Znači da postoji mogućnost da ju je Oldridžova videla,“ doviknuo je Simons koji je u međuvremenu ustao i otišao sebi skuvati čaj, ali pomno je pratio ceo razgovor.

„Da bile su u isto vreme na stanici... ako je to bila Ejdenova,“ dodao je.

„I da li je to mogla biti ona?“ uputio je pitanje glavni inspektor pozorniku Tomasu a ovaj se nakašljao i uspravio. Danas je nekoliko puta razgovarao sa kolegama u Batu i toliko se s njima ispričao i sprijateljio da im je odlučio poslati božićnu čestitku ove godine.

„Gospođa Ejden je iznajmila Vestonhaus,“ počeo je Tomas. „Rekli su mi da je najam bio plaćen, od prvog juna do kraja jula, ali je gospođa tamo boravila samo u periodu od 10. juna do 12. jula a po rečima domaćice u Vestonhausu, gospođi Mur,“ nastavio je ozbiljno Tomas povremeno bacajući pogled na svoje beleške, „Ejdenova je bila odsutna zadnje subote u junu, navodno je primila neki hitan poziv i otišla u Bristol. Murova nije znala kod koga i zbog čega je otišla, ali se vratila prilično kasno. Bila je toliko umorna, da je naredna dva dana provela u krevetu sa bolnim leđima.“

„Pa Bristol je u suprotnom pravcu od Pirsta,“ rekao je Džouns, dok je glavni inspektor na kratko zatvorio oči i utonuo između svojih ramena.

„Ako je zaista gospođa Ejden ubila Foxovu, kako je premestila telo na tavan? Bila je vitalna i jaka žena, ali premestiti telo čak do tavana?“ čudio se Simons.

„U Brentamu imaju lift,“ odgovorio mu je Džouns. „Ide od podruma, pa sve do tavana... navodno je stari Fox voleo sve da kontroliše a mrzeo je stepenice... tako mi je barem objasnio batler.“

„U tom slučaju glavni inspektore, mislim da u slučaju gospođe Fox znamo i ko, i s čime, i kako.“

„Da Simonse, znamo,“ rekao je ne otvarajući oči, „samo što još uvek ne znamo zašto a to zašto nam rešava slučaj Ejdenove.“

Vrata policijske stanice su se otvorila a zvonce okačeno iznad je najavilo ulazak samog sunca ili je to tako Simons video.

„Gospođice Edvards,“ pozdravio ju je pozornik Tomas. Gusti plavi uvojci okruživali su njeno lepo, sitno, ali zabrinuto lice.

„Glavni inspektore, ovo je naša učiteljica, gospođica Ajlin Edvards,“ predstavio ju je.

„Dobar dan,“ pozdravila se zbunjeno. „Pozorniče Tomas... htela bih sa vama razgovarati... na samo, ako može.“ Pogledala je po muškarcima koji su svi gledali u nju.

„Gospođice Edvards, mi smo ionako na odlasku,“ rekao je glavni inspektor ustajući, pokazujući Džounsu da ga prati. „Dođi Simonse, znam da bi radije sada ostao ovde i rešavao problem ove lepe dame, ali mislim da je vreme da najzad otkrijemo odgovor na ono pitanje zašto.“

Simons je rumenih obraza pozdravio gospođicu Edvards i pošao za starijim kolegama i ma koliko je hteo da pomogne lepoj učiteljici, dužnost ga je zvala na drugu stranu... a i radoznalost. Sve je polako počelo da dobija smisao.

9.

„Glavni inspektore,“ pozdravio je Gideon Fox svoju suštu suprotnost i pružio mu ruku. „A ja se već ponadao da sam vam odgovorio na sva pitanja.“

„Nismo ovde zbog vaše supruge, već zbog gospođe Ejden... inspektora Džounsa ste već upoznali, a ovo je pozornik Simons, on bi trebao zameniti Tomasa,“ predstavio ih je kratko.

„Znači vi ste novi Malburški bobi,“ zagledao se u momka proučavajući ga. „Tamo nećete imati puno posla. Mirno mesto i mirni ljudi.“

„Ipak, ne dovoljno mirno,“ smrmljao je Džouns u bradu.

„Došli ste zbog Ketrin?“ pitao je pošto ih je uveo u radnu sobu i poseo ih na sofu. On je seo na fotelju nasuprot njih a Simons je ostao da stoji pored vrata držeći svoju duguljastu kapu zbog koje je delovao još viši kad bi je stavio.

„Poznavali ste dobro Ketrin Ejden?“ počeo je glavni inspektor.

„Bila je stara prijateljica.“

„Samo prijateljica?“

Fox se nasmešio i udobnije smestio u starinskoj fotelji, „da, jednom sam želeo da mi bude više. Okolnosti nam to nisu dozvolile.“

„Ali bili ste u kontaktu sa njom?“

„Da i ne. Kako kad.“

„Sudeći po ispisu vašeg bankovnog računa, u zadnjih 17 godina, svakog juna ste uplatili po 3.000 funti na njen račun. Zašto? Da li vas je ucenjivala.“

Fox se prvo ukočio a zatim utonuo još dublje u fotelju.

„Ne, nije me ucenjivala,“ rekao je kroz uzdah a pošto je glavni inspektor iščekivao odgovor zureći u njega, napokon je tiho rekao, „ne sasvim... bilo je to zbog Rouz.“

„Rouz?“ začuđeno su smrmljali sva tri policajca.

„Vaše dete?“ pitao je Stivens.

„Da... Ketrin je bila... o bože,“ uzdahnuo je i setno se osmehnuo. „Tako puna života, drugačija od ostalih devojaka. Nisam to želeo napraviti, ne Džonu. Voleo sam tog čoveka, ali Ketrin mi je zaludela mozak onako kako to dvadesetogodišnjem dripcu jedna ženska može zaludeti a onda mi je rekla da je trudna... da me voli i da ne postoji za nju život bez mene. Zaprosio sam je i rekao ocu da je ženim... nije hteo ni da čuje. Već mi je našao bogatu naslednicu a Ketrin je ponudio novac... dosta novca, da se reši deteta i da ode iz naših života. Bio sam spreman sve ovo ostaviti iza sebe kako bih bio sa njom, ali ona je volela novac više od mene.“ Uzdahnuo je i utihnuo a Simonsu je delovalo kao da je osetio olakšanje u tom uzdahu. Kao da je neka bol koja se godinama skupljala u tom čoveku napokon izašla van.

„Nije se rešila deteta,“ progovorila je radoznalost iz Džounsa.

„Ne. Par godina kasnije primio sam pismo od nje. U njemu je bila fotografija plavokosog anđela, lepog kao sama slika, na poleđini je pisalo ovo je tvoja kći Rouz. U pismu je objasnila sve i zamolila me za pomoć. Rouz je bila bolesna. Meri je par meseci pre toga umrla rađajući našeg sina i bio je to težak period za mene. Iako sam hteo da odem u Ameriku, nisam mogao, veliki rat je već uveliko besneo, ali novac za lečenje sam poslao... nekoliko puta. Pisala mi je i redovno me izveštavala o svemu. Leka za našeg anđela nije bilo. Najzad, kad se situacija smirila otišao sam... i video.“ Lice mu je poprimilo ljutit izraz a glas je na trenutak postao strožiji. „Sve sam video... Rouz je bila u nekoj bolnici, gde nisu postupali adekvatno sa njom a oni su živeli... onako kako su živeli. Onaj idiot Ejden... bio je najobičniji probisvet.“ Na kratko je zažmurio i stisnuo pesnice. „Tada sam rekao, da od mene više neće dobiti ni peni a za Rouz sam našao bolji sanatorijum... tokom godina ih je promenila nekoliko, sada je u Švajcarskoj u jednoj klinici specijalizovanoj za ljude kao što je ona... sada to zovu autizam. Prilično dobro funkcioniše tamo... kad je sve onako kako ona želi, onda je sve u redu.“ Osmehnuo se nežno.

„Zašto ste isplaćivali novac gospođi Ejden ako ste vi preuzeli brigu o Rouz?“

„Kao što ste rekli, kad je Ejden poginuo negde na samom početku drugog rata, njegova penzija je bila mala za Ketrin i ucenila me je. Pretila mi je skandalom, da će sve reći novinarima, da će im pokazati Rouz. Sama pomisao da bi nju mogla dovesti u takvu situaciju...“ odmahnuo je ljutito glavom. „Rouz ne podnosi ljude koje ne poznaje... to bi je sasvim izludelo,“ objasnio je. „Platio sam, tada to nije bio problem. Odredio sam joj pozamašnu godišnju rentu pod određenim uslovima.“

„Kojim?“

„Ne sme da se uda, za slučaj da ponovo izabere nekog parazita koji bi živeo na mojoj grbači, i mora svake godine barem jednom da poseti svoju kći... ove godine smo bili zajedno. Drugog juna je proslavila 45. rođendan,“ rekao je očinski ponosno.

„Rekli ste da tada to nije bio problem, ali sada već jeste.“

„Proverili ste moje bankovne račune, znate da sam pred bankrotom.“ Pogladio je svoje koleno i čekao sledeće pitanje.

„Da li je vaša supruga znala za Rouz i Ketrin.“

„Znate kakve su žene, vole da zaviruju i tamo gde im nije mesto, pa saznaju ono što ne žele znati.“

„To je bio razlog one svađe koju je pomenula posluga?“

„Da... nikome ne govorim o Rouz.“

Bila je to tajna koju je čuvao čak i od policije kad je bio prvo osumnjičeni za ubistvo svoje žene, ali sada je ipak progovorio o svemu i Simons se pitao da li je griža savesti razlog tome.

„Vaša supruga je bila trudna, kako bi to uticalo na Rouz i njeno nasleđivanje,“ rekao je Stivens a Fox je ponovo uzdahnuo.

„Kad sam preuzeo brigu o Rouz osnovao sam jedan fond za nju, za slučaj da mi se nešto desi, taj novac se ne može povući, za to sam se pobrinuo a Felicija je saznala za to. Kao što znate sa svime ovime je završeno,“ pokazao je rukom po grandioznoj biblioteci u kojoj su razgovarali. „Moje dete bi se rodilo siromašno, kako je to rekla moja žena... daleko od siromašnog ako mene pitate, ali ne bi živelo u ovoj kući i ne bi imalo baš sve što bi poželelo.“

„A tu je bila i renta koju ste odredili Ketrin Ejden,“ napomenuo je glavni inspektor.

„Da, to joj je najviše smetalo, ali to je nešto što se moglo rešiti i što sam planirao da rešim, čim se vratim iz Škotske, rekao sam vam da sam tamo otputovao kako bi spasio delić svoje kompanije.“ Glavni inspektor je klimnuo i već su imali proveren alibi, Fox je zaista tog kobnog poslednjeg junskog vikenda bio u Škotskoj, okružen desetinama ljudi.

„Ali vaša žena je odlučila da to reši pre vas.“

„Rekao sam vam da ne znam šta se izdešavalo,“ rekao je nervozno. „U četvrtak ujutro, pre mog polaska, svađali smo se, ponovo, oko Rouz, Ketrin i novca uopšte. U petak uveče je posluzi dala slobodno, nameravala je da ode u London. U nedelju smo bili pozvani na večeru kod  Smitovih, a u ponedeljak je imala zakazan pregled... već smo prošli kroz sve ovo,“ skoro pa je vikao nabrajajući sve ono što su već nekoliko puta inspektori proverili.

„Ali postoji mogućnost da je kontaktirala Ketrin Ejden.“

Fox je slegnuo ramenima i na kratko zagnjurio glavu u šake.

„Da li je Ketrin Ejden znala da je vaša supruga trudna.“

„Znala je, rekao sam joj kad smo bili kod Rouz. Nisam mogao da poverujem da ću u sedmoj deceniji života dobiti dete i bio sam zabrinut da bi mogla biti kao ona... nisam joj to rekao direktno ali shvatila je to, mora da je.“

„U slučaju vaše smrti ko nasleđuje sve?“ prekinuo je tišinu glavni inspektor.

„Mislite dugove... moj bratić i Rouz.“

„Pre svega ovoga i pre bankrota“ skočio mu je u reč. „Ko bi nasledio vaše bogatstvo?“

„Moja supruga i dete... i Rouz, naravno.“

„A tu je još i Rouzin fond. Ko bi imao kontrolu nad Rouzinim nasledstvom i fondom?“

„Njen staratelj, Ketrin.“

„Kada ste shvatili da ju je ona ubila, pre nego što ste otišli kod nje na čaj ili vam je to saopštila porukom koju vam je poslal... imamo svedoke koji su vas videli.“

To što je bio mrak i Metjuz ga ne bi prepoznao to u ovom trenutku Gideon Fox nije morao znati a glavni inspektor se odlučio iskoristiti ovaj blef.

„Pokušala je da vas otruje?“ Nije odgovorio. „Da li ste zamenili šolje?“

Duboko je uzdahnuo i najzad tiho rekao, „da i ne. Rekao sam joj da popije čaj iz moje šolje. Razbila ju je, pa sam nasuo otrov u drugu šolju i naterao je da mi opiše kako ju je ubila.“

„Da li ste doneli svoj otrov?“ pitao je Stivens mirno.

„Ne, naterao sam je da donese flašicu iz koje je otrovala moju trudnu ženu,“ odgovorio je tiho.

„Sipali ste otrov u njenu šalicu čaja i na silu joj  ga ulili u grlo?“ nastavio je glavni inspektor sa ispitivanjem.

„Ne, to nikad ne bih uradio,“ pobunio se a kajanje se moglo osetiti u njegovom glasu. „Ali dao sam joj šansu da umre kao Felicija ili ću je prijaviti policiji.“

„Ko je sipato otrov u čaj?“

„Ona,“ rekao je tiho.

„I popila ga je sama?“

„Da.“

„Gde je flašica od cijanida?“ Umesto odgovora je pokazao na knjige a zatim smrmljao, „u sefu“

„Zamoliću vas da ga otvorite... Simons.“

Gideo Fox je ustao i otvorio sef sakriven iza knjiga i pružio praznu flašicu cijanida pozorniku Simonsu.

„Naterali ste je da napiše poruku?“ pitao je mladi pozornik.

„Da... da napiše ono što mi je ponavljala.“

„Dok vas je molila za svoj život,“ smrmljao je Džouns i zaradio prekoran pogled od Stivensa.

„Ostalo vam je samo da sve izgleda kao samoubistvo, kao što je to ona učinila ovde, problem je bila šolja, ali znali ste gde postoji jedna ista takva a ko bi prijavio krađu obične šolje... Trebali ste doći k nama gospodine Fox a ne sami deliti pravu, kojoj ćete sada i vi polagati račune... Gideon Fox, hapsim vas za ubistvo Ketrin Ejden... pozorniče Simons, stavite mu lisice.“

Ponekad i sitnica kao što je jedna obična a ipak neobična šolja dovedu do rešenja ne jednog već dva ubistva... a Simons je uspešno rešio svoj prvi slučaj nestale šolje, koji je sumnjao da će ikad rešiti.  

Kraj 

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com

Misterija nestale šolje - 3.deo

Ovde možete pročitati

prvi deo i drugi deo priče.

5.

Sve je vrvelo od policajaca u velikoj edvardijanskoj kući udovice Ejden. Za sada je sve ukazivalo na samoubistvo, ali propisi i zdrav razum su nalagali da se mora odstraniti, svaka sumnja. Na takav način je policija i saznala da gospođa Fox, nije izvršila samoubistvo, već da je prvo otrovana a zatim je ubica inscenirao da se obesila. Sve detalje tog otkrića je saznao pozornik Tomas od svojih kolega iz okružne policijske stanice koji su obezbeđivali i ovo mesto zločina i pomagali glavnom inspektoru u uviđaju a pozornik Simons je dobio zadatak da razgovara sa komšijama, po drugi put danas.

Za razliku od razgovora u vezi otrovane doge, sućut ljudi je bila nedvojbena, premda niko nije bio posebno naklonjen staroj gospođi Ejden. 

~ * ~

 „Zadnji put sam je videla u subotu poslepodne. Išla je kod Hilove, trebali bi sa njom da porazgovarate.“ Bilo je i više nego očigledno da gospođa Stjuart nije preterano volela Ejdenovu i da nije bila raspoložena za razgovar o njoj, ništa više nego što je htela da razgovara o komšijskom psu. 

~ * ~

 „Nismo se družili,“ rekla je gospođa Oldridž, koja je zajedno sa Milsovom bila najmlađa u ulici.

„Kad ste je zadnji put videli?“ pitao je vadeći svoj notes i olovku.

„Muž ju je video u subotu... prokomentarisao je to tokom nedeljnog ručka da se vratila a ja sam je videla pre dve nedelje na železničkoj stanici, pravila se da me ne vidi.“

„Da li ste sigurni da je to bila ona?“

„Da, sasvim sam sigurna. Upamtila sam to zato što je u to vreme trebala biti u Batu… Svakog vikenda posećujem mamu u Čirtonu. Odlazim u petak ujutro a vraćam se subotom, onim večernjim vozom, ali ovog puta sam izašla u Pirstu, imali smo karte za premijeru Hamleta. Moja najbolja prijateljica je glumila Ofeliju.“

„Možete se setiti tačnog datuma i vremena?“

„Slabo pamtim datume, a premijera je počinjala u osam i znam da sam kasnila.“ 

~ * ~

 „Bila je staro zanovetalo koje je vodilo tuđe brige, zato što nije imala svoje,“ rekao je gospodin Metjuz.

„Kad ste je zadnji put videli?“

„Nisam siguran, znam da je proteklih nekoliko nedelja bila u Batu, ali u subotu je imala posetu.“

„U koje vreme?“

„Prilično kasno, prošlo je jedanaest kad sam se vraćao iz paba.“ Zamislio se na kratko i prestao poslovati oko svojih paprika, „ne, to onda mora da je bila nedelja,“ ispravio se.

„Posetilac je dolazio ili odlazio?“

„Odlazio, naravno... ali iz dvorišta ne kroz glavni ulaz.“

„Često je imala posete?“

„Žene su igrale bridž, znale su ponekad da igraju do kasno, ali ovo je bio muškarac,“ rekao je uz podignute obrve.

„Da li ste primetili još nešto čudno?“ umesto odgovora je odmahnuo glavom i nastavio da čupka korov između redova paprike u svom stakleniku. 

~ * ~

 „Igrale smo zajedno bridž, kao što znate,“ rekla je gospođa Hil. „Bog da joj dušu oprosti, ali bila je to neprijatna žena, koja se u sve i svakoga mešala. Niko nije znao da ispeče kolače kao ona, a bili su joj i previše suvi ako mene pitate, ali ona ih je dizala do neba. Zar ne, Ričard,“ obratila se svom suprugu, koji je samo klimnuo sa svoje fotelje i krišom pogledao u novine. „Znate, bila je jedna od onih koji ne mogu da pohvale svoje, bez toga da pokude tuđe.“

„Rekli ste da ste u sobotu igrale karte, do koliko sati?“

„Nije bilo osam kad smo završile.“ Pogledala je u supruga koji je to kratkim „mhm“ potvrdio.

„Da li je pominjala da očekuje posetu?“

„Ne, ako i jeste očekivala nekoga, ona to nikad ne bi rekla... ali jeste žurila kući... sve vreme je gledala u sat. I nije bila koncentrisana na igru. Izgubila je, što se ne dešava često.“ 

~ * ~

„Kad ste je zadnji put videli?“

„Mora da je prošlo više od mesec dana,“ rekla je gospođa Mils. „Bila je u Batu, pričala mi je kako je iznajmila kuću tamo.“

„Da li je često odlazila u Bat?“

„Dosta je putovala, ali ja ne znam za sve detalje, to bi trebali pitati gospođu Hil.“

„Imala je često posete?“ supružnici Mils su razmenili pogled i slegli ramenima.

„Znam da su igrale karte, ona, gospođa Hil, njena sestra Megan i stara madam Brul,“ rekla je gospođa Mils. „Nekoliko puta sam im se pridružila, nekako odmah pošto smo se doselili, ali više uživam u dobrom romanu,“ pokazala je na svoju bogatu biblioteku.

„Da li je istina da se otrovala?“ pitao je Mils. „Hilova je nešto pomenula.“

„To ne mogu potvrditi. Samo proveravamo činjenice. Da li ste primetili nešto sumnjivo u komšiluku ili možda nekoga?“

Ponovo su razmenili pogled i sinhronizovano odmahnuli glavom.

„Ne posmatramo komšije, pozorniče,“ objasnio je Mils. „Više smo okrenuti sami sebi.“ Uputio je nežan pogled svojoj supruzi koja mu je uzvratila i nežno mu stisnula ruku.

„Možda je ona otrovala našeg Lorda a posle se pokajala,“ rekla je Agata Mils na šta se njen suprug nasmejao.

„Teško draga moja.“

„Hvala vam na informacijama.“ Simons je ustao u nameri da ode kad ga je Mils zaustavio, „stigao je toksikološki nalaz. Nedavno mi je javio kolega. Cijanid,“ rekao je začuđeno. „Ko bi ga otrovao cijanidom?“

Jedino što je pozornik Simons bio u stanju da kaže u tom trenutku je bilo jedno zbunjeno, „hm“. Zamišljeno je pošao napolje, nešto ga je kopkalo.  Dok je gospodin Mils zatvarao vrata za njim, pozvao ga je, „gospodine Mils, kad je tačno Lord nestao?“

„U nedelju ujutro je prevrnuo kantu kod Hilovih,“ pokazao je na komšijsku kuću, „ali uveče ga već nije bilo. Mislio sam da će se do ujutro pojaviti, znao je tako da odluta, ali se uvek vratio. U ponedeljak sam ranije ustao kako bih ga potražio pre posla, međutim nije ga bilo.“

„Znači nestao je u nedelju.“

„Da.“

„Hvala.“

Dok se mrak polako spuštao na Malburi, pozornik Simons je stao na sred trotoara čekajući da mu svane. Jedna prilično čudna ideja se počela formirati u njegovoj glavi a njen koren je bio u rečima Agate Mils, da joj možda nije žao što je otrovala našeg Lorda.

Gospođa Ejden ne bi izvršila samoubistvo zbog griže savesti što je otrovala komšijskog psa, ali je nepobitna činjenica bila da su oboje bili otrovani. Pitanje je kako i šta je povezivalo ova dva trovanja? Neki delić cele ove priče mu je zadavao muke, problem je bio što nije znao koji a samim tim nije znao gde da ga smesti. Čak i kad je raportovao svoja saznanja inspektoru Džounsu i napomenuo mu da je Metjuz video nekoga u nedelju uveče kako izlazi iz dvorišta gospođe Ejden, nije uspeo da složi sve deliće slagalice. A voleo je slagalice.

6.

Red je došao i na Simonsa da obezbeđuje mesto zločina. Na svu sreću, novinari nisu bili zainteresovani za ovaj slučaj a svi ostali su svoju radoznalost nahranili tokom prethodnih dana. Ulica kort je tog jutra bila pusta i sem gospodina Milsa, koji mu je mahnuo u pozdrav pre odlaska na posao, nikog drugog nije video.

Premda je trebao da stoji pred vratima, Simons je ipak ušao u kuću i prošetao prostorijama nadajući se da će naći taj zadnji delić slagalice koji ga je mučio u ova zadnja dva dana.

Prošavši salonom i trpezarijom zaključio je da se gospođa Ejden nije samo izgledom razlikovala od svoje sestre, već je i živela znatno raskošnije. Iako je odavno zagazila u sedmu deceniju života, po fotogafijama na zidovima i po onome što je i sam video znao je da je veoma pazila na svoj izgled. Bila je to vitalna i jaka žena za razliku od svoje sestre koja je delovala kao nemoćna starica.

Kuća je bila bogato nameštena i prepuna suvenira koji su vodili poreklo iz Indije, Afrike, Amerike, ali i Evrope.

Stao je ispred vitrine sa porcelanom u trpezariji i primetio dobro mu poznate šolje. Dve ružičaste šolje oslikane čistim zlatom stajale su na svojim tanjirićima.

„Zašto nikog nema na vratima?“ zagrmeo je promukao glas u hodniku od kojeg je Simons poskočio. U sobu je ušao nizak, okrugao čovek, crvenog lica i sitnih očiju kojima je streljao okolo. Bio je obučen u smeđe odelo koje je videlo i boljih dana. „Pozorniče, zar niste primili naredbu da ne želim da mi iko ulazi na mesto zločina.“

„Da gospodine… Izvinite gospodine… Ništa nisam dirao,“ pravdao se glavnom inspektoru Stivensu. 

„Ime?“

„Pozornik Rob Simons.“

„Ti si taj koji ju je našao,“ rekao je znatno smirenije i nije čekao da mu to zbunjeni i uplašeni momak potvrdi.

„Ah, Simons,“ pozdravio ga je inspektor Džouns. „Rekao si da je Metjuz video nekoga u nedelju ili subotu uveče?“

„Prvo je mislio da je bila subota, kasnije se ispravio da je bila nedelja.“

„I niko drugi od komšija to nije primetio?“ doviknuo je iz kuhinje glavni inspektor dok je lupao vratima ormarića, otvarajući i zavirujući u svaki.

„Ne, gospodine. Gospođa Hil je samo primetila da je u subotu, gospođa Ejden žurila kući i da je često gledala na sat a gospođa Oldridž je rekla da ju je videla u Pirstu pre dve nedelje.“

„Tada je trebala biti u Batu,“ rekao je zbunjeno mršavi inspektor Džouns. Bio je nešto stariji od Simonsa, smeđe kose, uredno začešljane u stranu, čistog ispeglanog odela i pomno je pratio šta radi i govori glavni inspektor Stivens, koji je važio za najboljeg detektiva u okrugu.

„Razgovaraj sa njima danas Džouns i od tog Metjuza uzmi što detaljniji opis, a Oldrižova neka se tačno seti kada je videla Ejdenovu,“ naredio je glavni inspektor i otvorio vitrinu sa porcelanom, te izvadio jednu od ružičastih šolja, pregledao je i opipao kratkim, debelim prstima. Vratio je na mesto a zatim uzeo drugu i ponovio postupak. Pošto je završio sa šoljama, prešao je tanjiriće i njih je detaljno proučio.

„Cele su,“ smrmljao je vraćajući ih na mesto.

„Nisu našli ni u kanti za otpatke, niti u onoj napolju,“ rekao je Džouns dok je pozornik Simons pokušavao da shvati o čemu se radi zaboravljajući na današnje naređenje da treba da stoji pred ulaznim vratima i da sprečava ulazak u kuću svakog ko nije glavni inspektor Stivens ili inspektor Džouns.

„Našli smo komadić ružičastog porcelana ispod tepiha,“ objasnio mu je Džouns pokazujući na tepih u kuhinji. „Mislili smo da je sa jedne od ovih šolja.“

„Ovde su samo ove dve i ona iz koje je popila otrovan čaj, možda je nedavno razbila ostale tri,“ zaključio je glavni inspektor zatvarajući vitrinu.

„I treba da budu… tri,“ potvrdio je Simons a zatim prošaptao, „pas,“ i istrčao napolje. Inspektori su razmenili začuđen pogled i dok ga je Džouns sustigao, momak je već prevrnuo kantu za smeće prvih komšija istresajući sve iz nje.

„Simons,“ zbunjeno je viknuo za njim i nakon samo par trenutaka, kad je momak pobedonosno izvukao jedan komadić ružičastog porcelana iz hrpe smeća, glasno ga pohvalio, „odlično zapažanje, pozorniče. Vidite glavni inspektore,“ pokazao je na najnovije otkriće glavnom inspektoru čije kratke noge i veliki stomak su ga sprečavali da potrči za njima.

Bio je to taj delić slagalice koji je Simonsa sve vreme mučio. Znao je da je nešto, negde video, samo što se nije mogao setiti gde i šta je to bilo. Kad je pre dva dana razgovarao sa gospođom Hil o nestašlucima nemačke doge, u gomili smeća u kanti video je dobro mu poznatu zlatnu šaru iscrtanu na ružičastom porcelanu, ali tada tome nije pridavao značaj a kad je gospođa Mils primetila da su i njihov pas i gospođa od preko puta oboje otrovani počeo je da povezuje ova dva trovanja, ali i nadalje nije mogao sklopiti celinu, tek kad su inspektori pomenuli da su našli komadić razbijene šolje, sve se u Simonsovoj glavi posložilo a to je bio dokaz da je gospođa Ejden bila otrovana i da se ne radi o samoubistvu.

„To je dokaz, gospodine… da čaj nije pila sama,“ obratio se Simons glavnom inspektoru Stivensu. „I verujem da kad bi napravili toksikološki test, našli bi tragove cijanida.“

„Zašto mislite da se radi o cijanidu?“ pitao je Simonsa glavni inspektor gledajući u Džounsa pogledom koji Simons nije mogao odmah da protumači. Shvatio ga je tek kasnije, kad su mu otkrili da je istim otrovom otrovana i Felicija Fox.

„Komšijski pas je otrovan cijanidom,“ rekao je pokazujući na kuću Milsovih. „U nedelju ujutro je prevrnuo ovu kantu za smeće i kopao po njoj a zatim je nestao. Kad su ga gazde našle, dali su proveriti o kakvom se otrovu radi. Gospodin Mils radi na veterinarskom fakultetu,“ objasnio je. „I verujem da jedna ovih šolja,“ pokazao je na komadić porcelana koji je držao belim rupčićem, „pripada njenoj sestri, gospođi Rivers.“

„Sad još samo da otkrijemo ko je Žiži i mislim da smo rešili slučaj, glavni inspektore,“ rekao je kroz osmeh Džouns.

„Ne tako brzo, Džouns... ne tako brzo, ali bliže smo rešenju nego što smo bili juče,“ pogledao je u visokog plavokosog pozornika. „Simons, mislim da je došlo vreme da nas dvoje porazgovaramo,“ rekao je uz osmeh glavni inspektor i pokazao pozorniku da ga sledi.

7.

Džouns je ostao u Ulici kort kako bi još jednom porazgovarao sa gospodinom Metjuzom i gospođom Oldridž. Tomas je dobio zaduženje da čeka poziv iz Bata a pošto mu je sve ispričao o nestaloj šolji i otrovanom psu, glavni inspektor je izrazio želju da ga Simons odveze do gospođe Rivers, koja je već bila upoznata sa detaljima smrti svoje sestre.

Malburi je malo selo gde svako zna svakoga i misli da zna sve o svakome.

„Hilova mi je odmah javila. Rekla je da se Ketrin ubila,“ čuđenje i tuga mogli su se osetiti u njenom glasu.

„Još uvek ne možemo ništa da potvrdimo,“ rekao je glavni inspektor i seo nasuprot sedokose starice. Simons je ostao da stoji u dovratku sa pripremljenim notesom i olovkom kako bi zabeležio najbitnije detalje razgovora. „Da li ste bile bliske sa vašom sestrom?“ pitao je iako je već bio upoznat da njih dve godinama nisu razgovarale.

„Nikad nismo bile bliske, glavni inspektore, čak ni kao deca. Nismo se razlikovale samo izgledom, već i karakterom... ali Ketrin je bila moja sestra i moj jedini preostali rod, nekako sam uvek mislila da će me nadživeti. Sada ću morati i nju da sahranim.“ Skinula je naočare kako bi obrisala suze. Bez obzira na svađu, videlo se da iskreno žali za sestrom.

„Kad ste je zadnji put videli?“ pitao je glavni inspektor Stivens, koji je Simonsu u kolima izričito napomenuo da ne sme da se meša u ispitivanje, već da sluša, zapisuje i da će možda nešto i da nauči a visokom momku je to bilo sasvim dovoljno. Znao je da mu je glavni inspektor dao veliku šansu time što ga je poveo sa sobom.

„Pre par meseci.“

„Da li je ovo njen rukopis?“ stavio je ispred nje papir sa kratkom oproštajnom porukom njene sestre.

Starica je ustala i uzela naočare sa komode i zamenila ih sa onima koje je držala u ruci i zagledala se u hartiju. „Odavno nisam videla njen rukopis, ali da... verujem da je ovo ona napisala. Uvek je imala lepši rukopis od mog... iako, nisam sigurna da su ovo njene reči.“

„Kako molim?“ pitao je Stivens.

„Moja sestra se nikad nije izvinjavala, niti je od ikoga ikada tražila oproštaj. Da jeste ne bi dvanaest godina živele udaljene pola milje a nikad ne progovorile ni reč.“

„Voleo bih da znam razlog tome.“

„Pravi razlog je bio moj pokojni muž, koji je prvo bio veren sa njom a kad je saznao da je ostala trudna sa njegovim najboljim prijateljem, raskinuo je veridbu. Ona je otišla u Ameriku a posle nekog vremena Džon i ja smo se uzeli. Nakon drugog rata se vratila, ali mi nikad nije oprostila što sam je zamenila. Znate, uvek sam važila za ružno pače, ona je bila ta u koju su bili zaljubljeni svi mladići iz okruga.“

„Sada oprostite na mojoj direktnosti, gospođo Rivers, ali ovo je veoma značajno za našu istragu... šta se desilo sa detetom?“ ovo je posebno interesovalo glavnog inspektora, pošto mu je mrtvozornik rekao da je gospođa Ejden rodila dete iako su svi tvrdili da nije imala dece.

„Žiži je sve platio, krivica ga je izjedala i na kraju je sve priznao Džonu.“

„Žiži?“ pitali su u glas oba policajca.

„Gideon... Gideon Fox,“ objasnila je.

Kad je nađena oproštajna poruka gospođe Ejden, po otiscima od olovke na ostalim papirima u notesu su videli da je pisala neku poruku Žiži. Pošto u celom okrugu ne postoji žena sa takvim imenom nisu znali koga je zvala na čaj kako bi sve objasnila, ali gospođa Ana Rivers je sve to razjasnila.

„Jadni Žiži,“ uzdahnula je. „Nikad nije imao sreće sa ženama. Prvo ona tužna priča sa Meri, onda ona prepredena glumica i na kraju Felicija, bila je draga osoba, ali previše mlada…  strašno je kakvu je sudbinu doživela.“

„Znači vaša sestra nije imala dece,“ želeo je da mu se to jasno potvrdi.

„Ne glavni inspektore, nije... mi smo zadnje iz roda Ivanovih.“ Glavni inspektor je klimnuo i pogledao u Simonsa koji je sve ovo beležio.

„Da li ste dobro poznavali, sve supruge gospodina Foxa,“ nastavio je sa svojim ispitivanjem glavni inspektor.

„Oni su bili visoko društvo. Nismo se kretali u istim društvenim krugovima, ali bili smo mu na prve dve svadbe, ovu zadnju smo propustili. Džonu je već tada bilo loše i šalio se da ćemo ići na sledeću,“ rekla je uz osmeh.

„Znači bili ste u kontaktu sa gospodinom Foxom?“

„Slabo, ali dolazio bi povremeno da obiđe Džona kako bi se prisetili starih vremena. Čovek tek kad ostari shvati ko su mu pravi prijatelji... bio je i na Džonovoj sahrani i jednom nakon toga.“

„O čemu ste tada razgovarali?“

„O vremenu koje je prošlo... mislim da se kajao što tada nije oženio moju sestru... ili sam barem ja stekla takav utisak... rekao je da bi mu život bio znatno jednostavniji.“

„Ako mogu da pitam, zašto je nije oženio?“

„Njegov otac mu to nikad ne bi dozvolio. Tada je već počeo da stiče svoje bogatstvo i svom sinu je namenio devojku iz bogate porodice a ne neku siromašnu Ruskinju... Iako smo rođene ovde, i naš otac je bio Britanac, naša majka to nije bila i za neke ljude mi smo uvek bile one Ruskinje,“ objasnila je.

„Njih dvoje su ostali u kontaktu?“

„Da,“ potvrdila je kratko i Simonsu se učinilo da je želela još nešto da kaže, ali je umesto toga samo stisla usne.

„Hvala vam, gospođo Rivers, i još jednom primite moje saučešće,“ rekao je glavni inspektor i ustao. „Još nešto... možete se setiti gde ste bili 29. juna i 13. jula?“

„Ah, gde bih bila glavni inspektore... Ovde.“ Pokazala je raširivši ruke.

„Može to neko da potvrdi?“

Nakon što se na kratko zamislila, rekla je, „za 29. jun vam mogu tačno reći gde sam bila, mom Džonu bi bilo 70 godina i bila sam na groblju a sada u subotu sam skoro ceo dan bila u mojoj bašti a predveče sam bila kod komšinice,“ pokazala je na kuću pored.

„Hvala još jednom i doviđenja, gospođo Rivers.“

„Pozorniče Simons,“ pozvala ga je, „ima možda nekih vesti u vezi sa mojom šoljom.“ Simons je pogledao u glavnog inspektora preko krova automobila, koji mu je samo klimnuo.

„Ako se negde slučajno pojavi, budite sigurni da ćemo vam je vratiti.“

„Ona stvarno voli te šolje,“ prokomentarisao je glavni inspektor pošto su seli u kola.

„Deo su nasledstva a i imaju priličnu vrednost,“ rekao je i pitao, „mislite da su ova dva slučaja povezana?“

„To ćemo uskoro da utvrdimo pozorniče. Za sada znamo, kada su i s čime obe žrtve ubijene, a kada saznamo kako i zašto, znaćemo i ko je njihov ubica... U policijsku stanicu Simonse, da vidimo šta su sve saznali Tomas i Džouns,“ naredio je.

Za nastavak priče pratite link:

4. deo priče možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com

Misterija nestale šolje - 2.deo

Prvi deo priče

3.

Nekada davno posedu Brentam je pripadao ceo Malburi, ali kako su se vremena menjala, tako je i porodica Konvari bila prinuđena da rasprodaje svoj posed deo po deo. Trinaestom grofu je ostala samo grandiozna kuća iz elizabetanske ere i hrpa dugova nasleđena od oca. Kada mu je početkom tridesetih godina dvadesetog veka, stari Filip Fox izneo svoju ponudu, na grofu je bilo samo da pita, „gde da potpišem?“

I tako je Brentam, ponos grofova od Konvarija, došao u vlasništvo bogatog industrijalca Filipa Foxa. Kupio ju je sa svim pokućstvom još je i sve zaposlene zadržao, na čemu su mu bili zahvalni svi stanovnici Malburija, koji su na ovaj ili onaj način bili vezani za ovaj posed a grof se preselio u svoju gradsku kuću u Londonu i nastojao sačuvati ono malo svog aristokratskog ponosa, koji mu je ostao.

Masivna drvena vrata je otvorio batler i obavestio ih da je gospodin Fox kod kuće, te ih uveo u veliki hol i rekao im da sačekaju.

„Trebali bi mi plaćati da ovde živim,“ primetio je Džouns u trenutku kad se uz klokotanje spustio lift a vrata se uz zveket otvorila. Iz lifta je istupio čovek guste prosede kose, velikih plavih očiju i širokih ramena. Uvaženi gospodin Gideon Fox.

„Ima li nekih novosti, glavni inspektore?“ pitao je umesto pozdrava, te se rukovao sa obojicom a glavnom inspektoru nije promakla nervoza kod Foxa. Uvek je više pažnje obraćao na ponašanje osobe sa kojom je razgovarao a manje na izgovorene reči. Neverbalna komunikacija je otkrivala znatno više od one koja je izrečena.

„Zato smo tu.“

Gospodin Fox im je pokazao rukom na otvorena vrata radne sobe a pošto su se smestili u fotelje nasuprot radnog stola i odbili ponuđeno osveženje, glavni inspektor je počeo, „kao što znate u telu vaše supruge smo našli veliku dozu cijanida.“

Čovek nasuprot njih je klimnuo i gnev koji je bljesnuo iz njegovih očiju nije promakao ni jednom od njih.

„Ne razumem zašto. Ko bi to učinio?“ odmahnuo je glavom i duboko uzdahnuo.

„Da li je vaša žena imala neprijatelje koji bi joj želeli nauditi.“

„Bila je predivna, draga i nežna osoba koja nikad nikome nije učinila nažao... a to dete koje je nosila... naše dete, glavni inspektore,“ reči su mu bile oslikane istinskom bolom, „to je bio blagoslov poslat od samoga Boga. Zaista ne znam ko bi joj želeo nauditi. Svi koji nas poznaju su bili presrećni zbog nas.“

„Možda neko iz njen prošlosti,“ predložio je i posmatrao reakciju, „ili vaše?“

 „Kako mislite?“

„Da li vam je neko pretio? Ucenjivao vas?“

Duboko je uzdahnuo pre nego što je odgovorio, „pretnje i ucene su svakodnevna pojava u mom svetu. Počev od svakodnevnih zahteva zaposlenih, njihovih šefova, pa sve do mojih bližih i daljih saradnika. Svet biznisa se zasniva na pretnjama i ucenama,“ rekao je i zagledao se u niskog čoveka okrugle proćelave glave. „Ali niko od njih ne bi pokušao nauditi mojoj porodici.“ Odmahnuo je glavom nekoliko puta i dodao, „niko.“

„Ipak, bih želeo da mi napravite spisak svih koji su vas u proteklih nekoliko godina ucenjivali.“

„Biće poduži.“

„Možete ga sastaviti dok smo tu,“ rekao je glavni inspektor Stivens. „Želimo još jednom da porazgovaramo sa poslugom.“

„Naravno... sve što vam treba.“ Ustao je sa namerom da ih isprati, ali glavni inspektor ga je zaustavio, „još nešto gospodine Fox. Šta je bio razlog svađe između vas i vaše supruge u četvrtak uveče.“

„Razlog je bio lične prirode,“ odgovorio je ljutito, „i ne tiče vas se.“

„Itekao nas se tiče. Sve što se desilo u ovoj kući. Sve što je rečeno se sada tiče policije,“ odgovorio je ljutito Stivens.

„Bilo je to lične prirode i nema veze sa njenom smrću.“

Pogled između Gideona Foxa i glavnog inspektora je potrajao a prvi je Stivens progovorio, „moj savet vam je da ne napuštate državu, ako ne želite da vas smatramo beguncem.“

„Kao da ne želi da nađemo ubicu,“ smrmljao je Džouns čim su izašli.

„I šta ti to govori?“ Džouns nije odgovorio, razumeli su se i bez reči. Punih osam godina je bio njegova desna ruka i znao je kako glavni inspektor razmišlja.

Batler ih je odveo u prostorije namenjene posluzi, gde nisu saznali ništa novo.

Tog kobnog dana niko od zaposlenih nije bio u Brentamu. Dobili su slobodan vikend od same gospođe Fox koja je trebala da otputuje u London, ali tamo nikad nije stigla, umesto toga našli su je na tavanu. 

4.

Dok su neki policajci bili zaokupljeni „ozbiljnijim“ policijskim poslom kao što je istraga ubistva, pozornik Simons je istraživao slučaj otrovanog psa u Ulici kort, koja je imala svega šest kuća, ali bile su to najveće i najraskošnije kuće u celom Malburiju.

„Znamo da je komšijama ponekad bilo teško prihvatiti nestašluke našeg Lorda, ali on je bio naša beba.“ Gospođa Mils je pokupila svoje nimalo lažne suze krajem maramice.

„Danas bih trebao dobiti rezultate kakav je otrov u pitanju,“ rekao je njen suprug i namestio debele naočare na nosu. „Zamolio sam kolege na fakultetu da naprave toksikološki test,“ odgovorio je na Simonsov upitni pogled.

„Sumnjate da ga je neko namerno otrovao?“ Simons je to više konstatovao nego pitao i zabeležio još jednu činjenicu u svom notesu.

„Ne bih da pokazujem prstom, ali da, verujem da ga je neko namerno otrovao.“

„Da li držite otrov u kući... za miševe, pacove,“ pojasnio je pošto nisu odmah odgovorili.

„Ne, upravo zbog Lorda nikad nismo držali otrove a i nije humano na taj način suzbijati štetočine, ma kakve one bile,“ odgovorio je Mils.

Pozornik Simons je i to zabeležio u svoj mali notes i obećao da će istražiti slučaj, već unapred ih pripremajući da on verovatno nikad neće biti rešen. Ipak, odlučio je raspitati se po komšiluku. Jedan otrovan pas može dovesti do celog niza pakosti i netrpeljivosti među komšijama i ne bi bilo na odmet da se tome stane na putu već na samom početku.

Izjave komšija su potvrdile tvrdnju Milsovih, niko u komšiluku nije voleo veliku crnu nemačku dogu.

 ~ * ~

 „Prošle godine je iskopao ogromnu rupu u našem vrtu. Ceo bazen,“ žalila se stara gospođa Stjuart, koja je živela na samom kraju slepe ulice. „Mils je naravno unajmio radnike da to zatrpaju. Nikad neću shvatiti ljubitelje pasa.“ Privila je na grudi svoju belu mačku i nežno pogladila njeno gusto krzno. 

~ * ~

 „Polomio mi je magnoliju,“ rekla je gospođa Oldridž, koja je živela prekoputa Stjuartovih. „Svaki put kad bih posadila magnoliju, sledećeg dana je bila uništena. Godinama, pozorniče. Mils je platio svaku, čak mi je i on jednom doneo sadnicu, ali već nakon par sati je bila iskopana i slomljena.“ 

~ * ~

 „Počupao mi je sav paradajz iz staklenika... paprike je ostavio,“ rekao je gospodin Metjuz koji je živeo na početku ulice. „Mils je naravno platio svu štetu. Nemoguć pas. Poslat iz samih dubina pakla.“ 

~ * ~

 „Rekla sam im da ja više neću skupljati otpatke po trotoaru kad njihov pas prevrne moju kantu za smeće,“ strogo je uz prekrštene ruke na grudima rekla gospođa Hil, koja je kao i Metjuz živela na početku ulice. „Da ste samo videli kakav je to krš bio ovde pre par dana.“ Pokazala je na kantu za smeće pored koje je stajao Simons. Kratko je bacio pogled u otkrivenu kantu a zatim napravio korak napred udaljivši se od smrada. „Mils je naravno sve počistio... Mogu samo da vam kažem da ja to ne bih tolerisala.“  

~ * ~

 Pritužbi na psa je bilo zaista mnogo a uprkos svim „nestašlucima“ pokojnog Lorda, njegov gazda je uvek nadoknadio štetu i iskreno je voleo svog kućnog ljubimca za razliku od njegovih komšija. Ipak, iz kratkog razgovora sa svakim od njih, nije osetio da bi neko poželeo da ga otruje, iako su svi potvrdili da drže otrov za glodare.

Pozorniku Simonsu je ostalo još samo da uzme izjavu od gospođe Ejden, ali već je slutio da se neće razlikovati od izjava ostalih komšija u kvartu. Pošto se pozdravio sa gospođom Hil krenuo je prema najvećoj kući u ulici, ali ga je ona zaustavila, „nisam je videla već nekoliko dana. Vratila se iz Bata u subotu, bila je na partiju bridža, ali od tad je nisam videla.“

„Da li se vratila u Bat?“

„Ništa nije pominjala, ali vam mogu reći šta bi vam ona rekla na tu prokletinju.“ glavom je mahnula na kuću prekoputa. „Njoj je uvek provalio u šupu. Ne znam koliko puta su joj popravljali štetu na vratima. Evo... opet su joj razvaljena vrata.“ Pokazala je ka dvorištu i Simons je radoznalo virnuo iznad niske ograde.

„Da li bi joj smetalo ako bih pogledao okolo,“ pitao je i uz pratnju komišnice pošao ka otvorenim vratima šupe za baštenski alat.

„Gospođo Ejden,“ pozvao je nekoliko puta.

„Ketrin?“ pridružila mu se komšinica u dozivanju i pokucala na vrata što vode iz kuhinje u dvorište kuće.

Za to vreme, Simons je zavirio u šupu i primetio da je u šupi vladao pravi lom. Baštenski alat je bio srušen, saksije polupane, a kanta za smeće prevrnuta i sve je bilo razvučeno po zemlji, ali razbijenu bočicu sa otrovom nije video, iako se ponadao da će naći razlog Lordovog trovanja upravo ovde.

„Pozorniče?“ pozvala ga je komšinica sa osetnim strahom u glasu i pokazala na vrata koja su vodila u kuću.

Položivši ruke na staklo, virnuo je unutra i primetio da neko sedi za stolom, bolje rečeno da neko spava.

„Gospođo Ejden, pozornik Simons je,“ predstavio se, ali odgovora nije bilo. Izvukao je belu maramicu iz džepa pantalona i pokušao otvoriti vrata. Bila su otključana.

Ušao je u kuhinju a neprijatan miris smrti mu je zagolicao nozdrve toliko jako da se vratio napolje sudarivši se sa radoznalom komšinicom.

„Nemojte ulaziti,“ zaustavio ju je. „Pozovite pozornika Tomasa i recite mu šta smo zatekli,“ naredio joj je i napomenuo, „ne smemo ništa da dodirujemo. Uradite kako sam vam rekao.“ Nakon što ju je ispratio pogledom, duboko je udahnuo a zatim hrabrije ušao.

Izgledalo je kao da je plavokosa žena zaspala za kuhinjskim stolom. Ispred nje je bila jedna ružičasta šolja sa iscrtanim ružama, ukrašena čistim zlatom i poruka na kojoj je bilo ispisano

Iskreno mi je žao.

Za nastavak priče pratite linkove:

3. deo možete pročitati ovde: link

4. deo možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com

Misterija nestale šolje - 1. deo

Prolog

Nemirno je sedela u svojoj omiljenoj fotelji. Svaki šum bi joj privukao pogled kroz otvoren prozor. Kasnio je. To je bilo tako neobično za njega. Povetarac je pomerio zavesu i na tren su je sećanja odvela u hotelsku sobu na francuskoj rivjeri. Nedostajao joj je taj opojni miris azurne obale u kojem je nekada davno toliko uživala. Možda će u njemu uživati ponovo, ako sve prođe po planu. Možda se tamo preseli. Da, to bi bila dobra ideja.

Lavež komšijskog psa je razbio tišinu u kojoj su se stanovnici Ulice kort polako spremali na počinak.

„Prokleti pas,“ progunđala je u trenu kad je hodnikom odjeknulo kucanje.

Premda ga je očekivala, iznenadila se. Mislila je da će pre toga čuti zvuk motora ili barem njegove korake. Virnula je kroz prozor. Nije bilo ni traga od njegovog automobila i na tren je pomislila da to nije on.

Pokucao je i drugi put, ovog puta glasnije i nestrpljivije.

Zatvorila je prozor, i pre nego što mu je otvorila na kratko je zastala pred ogledalom i pogledala u svoj odraz. Bila je umorna, iscrpljena, ali za ovo je morala imati snage. Ovo se moralo završiti. Rukom je dodirnula uredno složenu i utegnutu punđu. Malim prstom je prošla po usnama namazanim crvenim karminom i tek kad se uverila da izgleda najbolje što može, prišla je vratima i otvorila ih.

1.

Bio je lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste najzad dobili razlog da se izvučete iz stare, učmale, zgrade policijske stanice.  U slučaju pozornika Simonsa, razlog je bio ovaj drugi.

Odmah nakon poziva seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“, i pohitao je ulicama Malburija.

Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama skupljala u fiokama radnog stola. Kada mu je ponestalo mesta u fiokama, onda ju je počeo slagati u kutije a kad je ostao bez kutija, papire je gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina, jer tempo kojim je to radio je bio više nego spor. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir.

Zahvaljujući tim pričama, Rob Simons je znao o svakom stanovniku Malburija ponešto, iako je do sada imao prilike da se lično upozna samo sa pekarom, koji je bio njihov prvi komšija i sa doktorom Pibodijem sa kojim je Tomas svake večeri igrao šah. Iz tog razloga je znao da je stara gospođa Rivers, koja je prijavila provalu, u svađi sa svojom sestrom, gospođom Ejden, da je nedavno (pre dve godine) ostala udovica i da nema decu.

Zaustavio je bicikl ispred male kućice obrasle belim ružama i zatekao gospođu Rivers kako posluje oko cvetne leje koja je rasla pored ograde.

Nakon kratkog pozdrava i izvinjena što ih je zvala, mladi pozornik je dobio šansu da kaže onu čuvenu rečenicu, „naše je da služimo i štitimo.“

Soba u koju ga je uvela, podsetila ga je na salon njegove bake. Vezeni jastučići, porodične slike, knjige na policama i ručni rad pored fotelje najbližoj kaminu. Čak je i miris bio sličan, mirisalo je na staru kuću, stare ljude i kolače, ali žena joj nije bila niti nalik. Njegova baka je bila visoka i snažna žena, grubih crta lica koje je i sam nasledio a gospođa Rivers je bila njena sušta suprotnost, mršava, niska starica sa tužnim plavim očima.

„Kad ste primetili provalu?“ pitao je pošto je odbio ponuđeni čaj.

„U nedelju, kad sam se vratila iz crkve.“

„Još u nedelju,“ začudio se. Bilo je to pre tri dana. Upisao je podatak u svoj mali notes koji je izvadio iz gornjeg džepa uniforme.

„Nisam bila sigurna da li bih uopšte trebala zvati policiju... U početku sam mislila da sam samo zaboravila zaključati vrata, ali rezervni ključ nije bio na svom mestu. Ko god da ga je koristio, stavio ga je pod pogrešan kamen.“ Na te reči obrve pozornika Simonsa su poletele gore i odmahnuo je glavom, ali je i ovu informaciju upisao u svoj notes i podvukao je.

„Proverili ste da li je nestalo nešto od dragocenosti.“ Bio je svestan da ma koliko neko bio skroman, uvek se nađu neke vrednosti u kući i svi ih drže na istom mestu... u svojoj spavaćoj sobi.

„Da, proverila sam i nedostaje samo jedna stvar,“ rekla je tiho obarajući pogled.

„Samo jedna stvar?“

„Da. Zato i znam da je neko bio u kući.“

Čekao je da će mu reći šta nedostaje a kad je informacija izostala pitao je, „šta nedostaje?“

Umesto odgovora, starica je ustala i pozvala ga da je sledi. Uvela ga je u trpezariju i stala ispred vitrine sa uredno složenim porcelanom. Beli servis za ručavanje sa tankim zlatnim obrubom je zauzimao najviše prostora. Bio je tu i beli servis za čaj sa sitnim ružama, ali pogled su mu privukle dve ružičaste i bogato oslikane šolje za čaj. Samo jedna je bila postavljena na kitnjastom tanjiriću, dok je drugi tanjirić bio prazan a pored je stajala jedna ista takva šolja.

„To je servis Romanovih,“ objasnila je.

„Romanovih?“ začudio se. „Onih Romanovih?“ pitao je da li misli na nesrećnu carsku porodicu.

„Da, upravo onih Romanovih,“ potvrdila je. „Moja baka je radila kao sluškinja u carskom selu i ovo je bio poklon carice Aleksandre kad je odlazila. Uvek je govorila da je to bila jedna divna a ipak nesrećna žena. Dalek put iz Rusije je preživelo šest šolja i pet tanjirića, ja sam po mojoj majci nasledila tri šolje i dva tanjirića.“

„Ko je nasledio ostatak?“ upitao je iako je već naslućivao odgovor.

„Moja sestra.“ U glasu joj se osetio bol, ali i tračak netrpeljivosti.

„Da li imaju neku vrednost?“ pokazao je na šolje.

„Da. Antikvar je procenio da bi ceo servis koštao nekoliko hiljada funti. Oslikane su čistim zlatom a izrađene u carskoj fabrici porcelana sredinom 19. veka, tako da... da, imaju priličnu vrednost,“ rekla je uz dubok uzdah, posmatrajući šolje. „Ipak, za mene je u pitanju sentiment.“ Prvi put ga je pogledala sitnim plavim očima u kojima je prepoznao tugu i strah. „Pozorniče, svesna sam da se u svetu dešavaju ružnije stvari od ovoga, ali sama pomisao da mi je neko bio u kući...“ zatresla je glavom.

Sve mu je ovo delovalo kao šala, da nije video iskrenost i pravi strah u očima starice, verovatno bi pomislio da je u pitanju neka podvala.

„Naravno, razumem vaš strah. Rekli ste da je ušao uz pomoć rezervnog ključa? Pokazaćete mi ga.“ Izvela ga je napolje do cvetne leje i podigla jedan beli kamen oštrih rubova.

„Uvek ga držim ispod ovog kamena, ali našla sam ga ispod ovog, podigla je drugi beli kamen okruglijeg oblika, „i ni jedan nije bio na svom mestu,“ pokazala je na ulegnuća koja su u zemlji ostavili.

„Da li je neko želeo da se našali sa vama ili da vam napakosti?“

„Odavno sam iz svog života eliminisala sve koji bi želeli oboje.“

„Voleo bih pogledati okolo?“ To je bila njegova obaveza. Proverio je sve prozore, s unutrašnje i spoljašnje strane, ulazna i kuhinjska vrata i ništa čudno nije primetio. Ako je postojao provalnik, onda je najverovatnije ušao uz pomoć rezervnog ključa i odneo samo jednu šolju.

„Gospođo Rivers, moj savet bi bio da više ne držite rezervni ključ na mestu na kojem ga drže svi,“ rekao je pošto je ušao ponovo u kuću, „i obratite pažnju na vaše poznanike i ljude koji vam dolaze u kuću.“

„Mislite li da će se pojaviti?“

„Šolja? Teško,“ rekao je kroz uzdah, „ali ako čujemo nešto, svakako ćemo vam javiti.“ Pokušao je zvučati optimistično onako kako su ga učili, ali stvar je bila u tome da je sumnjao da će se neka tamo šolja naći, ma kako ona posebna ili skupa bila.

2.

Policijska stanica u Malburiju nalazi se na ćošku zapadne i Ulice park. U pitanju je stara zgrada, još iz džordžijanske ere. Prizemlje služi kao policijska stanica, u podrumu se nalazi pritvor, koji nikad nije korišćen a na spratu je uređen stan za pozornika i njegovu porodicu. Zadnjih dvanaest godina, taj je stan koristio pozornik Aron Tomas koji se u slikovito englesko selo doselio davne 1946 godine. 

„Šolja kažeš?“ pitao je stari kolega, skrivajući podrugljiv osmeh ispod debelih, sedih brkova.

„Po rečima gospođe Rivers, prilično skup antikvitet.“ Trudio se da ne zvuči potpuno razočarano. Svi policajci vole da pričaju o svom prvom slučaju, prisećajući se i najsitnijih detalja koji su doveli do njegovog rešenja. Simons je bio svestan da su šanse manje od nule da će on ikada rešiti ovu provalu.

„Znači, u pitanju je jedna od onih Romanovih šolja.“

„Da, kako znate za nje,“ začudio se umorno sedajući na stolicu.

„Celi okrug zna za te proklete šolje... čak smo imali i izložbu čajnih servisa. Bilo je to pre par godina, tokom letnjeg festivala. Verujem da je razlog te izložbe bio samo kako bi se Riversova mogla hvaliti tim šoljama,“ progunđao je i predložio, „pristavi čaj, hoćeš li?“

Stari, proćelavi pozornik kao da je ožedneo od silne priče o kitnjastim šoljama za čaj.

Simons je ustao i pristavio čajnik u uzanoj priručnoj kuhinji, te iz ormarića izvadio dve šolje. Ovo su bile sasvim obične bele šolje, bez ukrasa i bez istorije. Kad bi jedna od njih nestala, niko ne bi zvao policiju. Samo što se ovde nije radilo o nestanku neke tamo šolje. Neko je bez dozvole ulazio u kuću te žene a niko nema pravo da ulazi u nečiju zaključanu kuću, bez obzira što je ključ ostavljen na dohvat ruke i prosto je dozivao provalnika... U pitanju je narušavanje nečijeg poverenja, intime i krađa, pa neka je to i sitnica kao što je šolja za čaj...

Verovatno je to učinio neko samo da joj napakosti... pomislio je. Pitanje je ko bi to učinio i zašto.

„Eto, dok ti rešavaš slučaj nestale šolje, pravi detektivi rešavaju ubistva,“ prekinuo je njegove misli pozornik Tomas.

„Ima li nekih novosti u vezi sa Foxovom?“ doviknuo je radoznalo.

Kao i većina stanovnika okruga Pirst, s velikim interesovanjem su pratili slučaj Felicije Fox. Porodica Fox je vodila poreklo iz samog Malburija i stanovali su u Brentamu, velelepnom posedu i upravo u toj kući se desio „nesrećan slučaj“, kako su ga nazivali novinari a o kojem je brujala cela Britanija. Gospođu Feliciju Fox, znatno mlađu suprugu uvaženog Gideona Foxa, našli su obešenu o gredu na tavanu.

„Sada su već sigurni da je u pitanju ubistvo a ne samoubistvo,“ informisao ga je. Još prekjuče su se njih dvoje usaglasili da se ne može odbaciti sumnja u ubistvo, sve dok se ne utvrde sve činjenice. Na žalost njima nisu bili poznati detalji pošto ni jedan od njih nije bio uključen u samu istragu. Slučaj je vodio glavni inspektor Stivens, kojeg je Tomas na početku svoje karijere imao prilike da upozna.

I dok je pozornik Tomas na glas čitao kratak novinski članak sa najnovijim podacima, visoki plavokosi momak je zakuvao čaj i procedio ga. Sebi je stavio dve kockice šećera i prvo poslužio svog kolegu.

„Ne pominju razlog?“ pitao je.

„Novi forenzički tragovi ukazuju da je u pitanju ubistvo,“ citirao je delić teksta i pružio mu novine ako želi sam pročitati, ali odmahnuo je i zavalio se udobno u stolici koja je zaškripala pod njim i pomirisao čaj.

„Pitam se kakav je okus čaja iz šolje koja vredi nekoliko stotina funti,“ rekao je nakon što je srknuo mirišljavi napitak.

„U tom slučaju bi trebao posetiti staru gospođu Ejden. Ona svima servira čaj u te šolje, za razliku od njene sestre koja ih čuva kao najveće blago. Znaš da su te proklete šolje razlog zašto godinama ne razgovaraju.“

„Posvađale su se zbog šolja?“ čudio se.

„Da... zapravo ne.“ Srknuo je previše glasno i obrisao brkove. „Naravno da je pravi razlog svađe bio muškarac. Matori Rivers se, navodno, prvo zabavljao sa Ejdenovom, već su svi čuli svadbena zvona, a onda je otperjala u Ameriku a njegova ljubav se preusmerila na njenu sestru. Šolje su bile samo epilog te svađe. Gideon Fox je bio jako blizak prijatelj sa Riversom.“ Pokuckao je po novinama.

„Misliš da je možda Ejdenova provalila u kuću svoje sestre i ukrala joj šolju?“

„Simons, u pitanju je šolja,“ napomenuo mu je suludost daljnje istrage. „Ako želiš da rešavaš bezazlene seoske zavade, mogao bi onda rešiti i slučaj onog prokletog psa.“

Momak je klimnuo i na kratko zatvorio oči i duboko uzdahnuo. Kad je prihvatio ovo postavljenje, znao je da je u pitanju mirna seoska sredina sa najnižom stopom kriminala u celoj Britaniji... i nameravao je da tako i ostane. Radovao se mirnom životu na selu, daleko od londonske vreve i ako je to značilo da treba s vremena na vreme da rešava sulude slučajeve nestalih stvari, neka tako i bude.

„Našli su psa?“

„Da, bio je zavučen u šupi.“

„Nisu ga videli ili čuli. Nije im se odazvao,“ nabrajao je.

„Bio je mrtav. Žele podneti prijavu. Rekao sam im da ćeš svratiti posle ručka a usput možeš da skokneš i kod gospođe Ejden na jednu šolju čaja,“ rekao je namignuvši i vratio pogled na novine.

Za nastavak priče pratite linkove:

2. deo priče možete pročitati ovde: link

3. deo priče možete pročitati ovde: link

4. deo priče možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com