Skip to main content

Misterija nestale šolje - 3.deo

Ovde možete pročitati
prvi deo i drugi deo priče.





5. 



Red je došao i na Simonsa da obezbeđuje mesto zločina. Na svu sreću novinari nisu bili zainteresovani za ovaj slučaj a svi ostali su svoju radoznalost nahranili tokom prethodnih dana. Ulica kort je bila pusta i sem gospodina Milsa koji mu je mahnuo u pozdrav pre odlaska na posao, nikog drugog nije video.
Iako je trebao da stoji pred vratima, Simons je ipak ušao u kuću i prošetao prostorijama nadajući se da će naći taj zadnji delić slagalice koji ga je mučio zadnja dva dana.
Prošavši salonom i trpezarijom zaključio je da se gospođa Ejden nije samo izgledom razlikovala od svoje sestre, već je i živela znatno raskošnije. Iako je odavno zagazila u sedmu deceniju života, po fotogafijama na zidovima i po onome što je i sam video znao je da je veoma pazila na svoj izgled. Bila je to vitalna i jaka žena za razliku od svoje sestre koja je delovala kao nemoćna starica.
Kuća je bila bogato nameštena i prepuna suvenira koji su vodili poreklo iz Indije, Afrike, Amerike, ali i Evrope.
Stao je ispred vitrine sa porcelanom u trpezariji i primetio dobro mu poznate šolje. Dve ružičaste šolje oslikane čistim zlatom stajale su na svojim tanjirićima.
„Zašto nikog nema na vratima?“ zagrmeo je promukao glas u hodniku od kojeg je Simons poskočio. U sobu je ušao nizak, okrugao čovek, crvenog lica i sitnih očiju kojima je streljao okolo, obučen u smeđe odelo koje je videlo i boljih dana. „Pozorniče, zar niste primili naredbu da ne želim da mi iko ulazi na mesto zločina.“
„Da gospodine… Izvinite gospodine… Ništa nisam dirao,“ pravdao se glavnom inspektoru Stivensu. 
„Ime?“
„Pozornik Rob Simons.“
„Ti si taj koji ju je našao,“ rekao je znatno smirenije i nije čekao da mu to zbunjeni i uplašeni momak potvrdi.
„Ah, Simons,“ pozdravio ga je inspektor Džouns. „Rekao si da je Metjuz video nekoga u nedelju ili subotu uveče?“
„Prvo je mislio da je bila subota, kasnije se ispravio da je bila nedelja.“
„I niko drugi od komšija to nije primetio?“ doviknuo je iz kuhinje glavni inspektor dok je lupao vratima ormarića, otvarajući jedan po jedan.
„Ne gospodine. Gospođa Hil je samo primetila da je žurila kući i da je često gledala na sat a gospođa Oldridž je rekla da ju je videla u Pirstu pre dve nedelje.“
„Tada je trebala biti u Batu,“ rekao je zbunjeno mršavi inspektor Džouns. Bio je nešto stariji od Simonsa, smeđe kose, uredno začešljane u stranu, čistog ispeglanog odela i pomno je pratio šta radi i govori glavni inspektor Stivens, koji je važio za najboljeg detektiva u okrugu.
„Razgovaraj sa njima danas Džouns i od tog Metjuza uzmi što detaljniji opis, a Oldrižova neka se tačno seti kada je videla Ejdenovu,“ naredio je glavni inspektor i otvorio vitrinu sa porcelanom, te izvadio jednu od ružičastih šolja i pregledao je i opipao kratkim, debelim prstima, kao i tanjirić a zatim je vratio na mesto, te uzeo u ruku drugu šolju i tanjirić i nakon pregleda i njih vratio na mesto.
„Cele su,“ smrmljao je.
„Nisu našli ni u kanti za otpatke, niti u onoj napolju,“ rekao je Džouns dok je pozornik Simons pokušavao da shvati o čemu se radi zaboravljajući na današnje naređenje da treba da stoji pred ulaznim vratima i da sprečava ulazak u kuću svakog ko nije glavni inspektor Stivens ili inspektor Džouns.
„Našli smo komadić ružičastog porcelana ispod tepiha,“ objasnio mu je Džouns pokazujući na tepih u kuhinji. „Mislili smo da je sa jedne od ovih šolja.“
„Ima ih samo tri, možda je nedavno razbila ostale tri,“ zaključio je glavni inspektor zatvarajući vitrinu.
„I treba da budu… tri,“ potvrdio je Simons a zatim prošaptao, „pas,“ i istrčao napolje. Inspektori su razmenili začuđen pogled i dok ga je Džouns sustigao, momak je već prevrnuo kantu za smeće prvih komšija istresajući sve iz nje.
„Simons,“ zbunjeno je viknuo za njim i nakon samo par trenutaka, kad je momak pobedonosno izvukao jedan komadić ružičastog porcelana iz hrpe smeća, glasno ga pohvalio, „odlično zapažanje pozorniče. Vidite glavni inspektore,“ pokazao je na najnovije otkriće glavnom inspektoru čije kratke noge i veliki stomak su ga sprečavali da potrči za njima.
Bio je to taj delić slagalice koji je Simonsa sve vreme mučio. Znao je da je nešto, negde video, samo što se nije mogao setiti gde i šta je to bilo. Kad je pre dva dana razgovarao sa gospođom Hil o nestašlucima nemačke doge, u gomili smeća u kanti video je dobro mu poznatu zlatnu šaru iscrtanu na ružičastom porcelanu, ali tada tome nije pridavao značaj a kad je gospođa Mils primetila da su i njihov pas i gospođa od preko puta oboje otrovani počeo je da povezuje kockice ali i nadalje nije mogao sklopiti celinu, tek kad su inspektori pomenuli da su našli komadić razbijene šolje, sve se u Simonsovoj glavi posložilo a to je bio dokaz da je gospođa Ejden bila otrovana i da se ne radi o samoubistvu.
„To je dokaz, gospodine… da čaj nije pila sama,“ obratio se Simons glavnom inspektoru Stivensu. „I verujem da kad bi napravili toksikološki test, našli bi tragove cijanida.“
„Zašto mislite da se radi o cijanidu?“ pitao je Simonsa glavni inspektor gledajući u Džounsa pogledom koji Simons nije mogao odmah da protumači. Shvatio ga je tek kasnije, kad su mu otkrili da je istim otrovom otrovana i Felicija Fox.
„Komšijski pas je otrovan cijanidom,“ rekao je pokazujući na kuću Milsovih. „U nedelju ujutro je prevrnuo ovu kantu za smeće i kopao po njoj a zatim je nestao. Kad su ga gazde našle, dali su proveriti o kakvom se otrovu radi. Gospodin Mils radi na veterinarskom fakultetu,“ objasnio je. „I verujem da jedna ovih šolja,“ pokazao je na komadić porcelana koji je držao belim rupčićem, „pripada njenoj sestri, gospođi Rivers.“
„Sad još samo da otkrijemo ko je Žiži i mislim da smo rešili slučaj, glavni inspektore,“ rekao je kroz osmeh Džouns.
„Ne tako brzo Džouns... ne tako brzo, ali bliže smo rešenju nego što smo bili juče,“ pogledao je u visokog plavokosog pozornika. „Simons, mislim da je došlo vreme da nas dvoje porazgovaramo,“ rekao je uz osmeh glavni inspektor i pokazao pozorniku da ga sledi.



6.


Džouns je ostao u Ulici kort kako bi još jednom porazgovarao sa gospodinom Metjuzom i gospođom Oldridž, Tomas je dobio zaduženje da čeka poziv iz Bata a pošto mu je sve ispričao o nestaloj šolji i otrovanom psu, glavni inspektor je izrazio želju da ga Simons odveze do gospođe Rivers, koja je već bila upoznata sa detaljima smrti svoje sestre.
Malburi je malo selo gde svako zna svakoga i misli da zna sve o svakome.
„Hilova mi je odmah javila. Rekla je da se Ketrin ubila,“ čuđenje i tuga mogli su se osetiti u njenom glasu.
„Još uvek ne možemo ništa da potvrdimo,“ rekao je glavni inspektor i seo nasuprot sedokose starice. Simons je ostao da stoji u dovratku sa pripremljenim notesom i olovkom kako bi zabeležio najbitnije detalje razgovora. „Da li ste bile bliske sa vašom sestrom?“ pitao je iako je već bio upoznat da njih dve godinama nisu razgovarale.
„Nikad nismo bile bliske, glavni inspektore, čak ni kao deca. Nismo se razlikovale samo izgledom, već i karakterom... ali Ketrin je bila moja sestra i moj jedini preostali rod, nekako sam uvek mislila da će me nadživeti. Sada ću morati i nju da sahranim.“ Skinula je naočare kako bi obrisala suze. Bez obzira na svađu, videlo se da joj je iskreno žao.
„Kad ste je zadnji put videli?“ pitao je glavni inspektor Stivens, koji je Simonsu u kolima izričito napomenuo da ne sme da se meša u ispitivanje, već da sluša, zapisuje i da će možda nešto i da nauči a visokom momku je to bilo sasvim dovoljno. Znao je da mu je glavni inspektor dao veliku šansu time što ga je poveo.
„Pre par meseci.“
„Da li je ovo njen rukopis?“ stavio je ispred nje papir sa kratkom oproštajnom porukom njene sestre, koju je izvukao iz unutrašnjeg džepa sakoa.
Starica je ustala i uzela naočare sa komode i zamenila ih sa onima koje je držala u ruci i zagledala se u hartiju. „Odavno nisam videla njen rukopis, ali da… verujem da je ovo ona napisala. Uvek je imala lepši rukopis od mog... iako, nisam sigurna da su ovo njene reči.“
„Kako molim?“ pitao je Stivens.
„Moja sestra se nikad nije izvinjavala, niti je od ikoga ikada tražila oproštaj. Da jeste ne bi dvanaest godina živele udaljene pola milje a nikad ne progovorile ni reč.“
„Voleo bih da znam razlog tome.“
„Pravi razlog je bio moj pokojni muž, koji je prvo bio veren sa njom a kad je saznao da je ostala trudna sa njegovim najboljim prijateljem, raskinuo je veridbu. Ona je otišla u Ameriku a posle nekog vremena Džon i ja smo se uzeli. Nakon drugog rata se vratila, ali mi nikad nije oprostila što sam je zamenila. Znate, uvek sam važila za ružno pače, ona je bila ta u koju su bili zaljubljeni svi mladići iz okruga.“
„Sada oprostite na mojoj direktnosti, gospođo Rivers, ali ovo je veoma značajno za našu istragu... šta se desilo sa detetom?“ ovo je posebno interesovalo glavnog inspektora, pošto mu je mrtvozornik rekao da je gospođa Ejden rodila dete iako su svi tvrdili da nije imala dece.
„Žiži je sve platio, krivica ga je izjedala i na kraju je sve priznao Džonu.“
„Žiži?“ pitali su u glas oba policajca.
„Gideon... Gideon Fox,“ objasnila je.
Kad je nađena oproštajna poruka gospođe Ejden, po otiscima od olovke na ostalim papirima u notesu su videli da je pisala neku poruku Žiži. Pošto u celom okrugu ne postoji žena sa takvim imenom nisu znali koga je zvala na čaj kako bi sve objasnila, ali gospođa Ana Rivers je sve to razjasnila.
„Jadni Žiži,“ uzdahnula je. „Nikad nije imao sreće sa ženama. Prvo ona tužna priča sa Meri, onda ona prepredena glumica i na kraju Felicija, bila je draga osoba, ali previše mlada…  strašno je kakvu je sudbinu doživela.“
„Znači vaša sestra nije imala dece,“ želeo je da mu se to jasno potvrdi.
„Ne glavni inspektore, nije... mi smo zadnje od Ivanovih.“ Glavni inspektor je klimnuo i pogledao u Simonsa koji je sve ovo beležio.
„Da li ste dobro poznavali, sve supruge gospodina Foxa,“ nastavio je sa svojim ispitivanjem glavni inspektor.
„Oni su bili visoko društvo. Nismo se kretali u istim društvenim krugovima, ali bili smo mu na prve dve svadbe, ovu zadnju smo propustili. Džonu je već tada bilo loše i šalio se da ćemo ići na sledeću,“ rekla je uz osmeh.
„Znači bili ste u kontaktu sa gospodinom Foxom?“
„Slabo, ali dolazio bi povremeno da obiđe Džona i da se prisete starih vremena. Čovek tek kad ostari shvati ko su mu pravi prijatelji... bio je i na Džonovoj sahrani i jednom nakon toga.“
„O čemu ste tada razgovarali?“
„O vremenu koje je prošlo… mislim da se kajao što tada nije oženio moju sestru… ili sam barem ja stekla takav utisak… rekao je da bi mu život bio znatno jednostavniji.“
„Ako mogu da pitam, zašto je nije oženio?“
„Njegov otac mu to nikad ne bi dozvolio, tada je već počeo da stiče svoje bogatstvo i svom sinu je namenio devojku iz bogate porodice a ne neku siromašnu Ruskinju… Iako smo rođene ovde, i naš otac je bio Britanac, naša majka nije i nekim ljudima smo uvek bile one Ruskinje,“ objasnila je.
„Njih dvoje su ostali u kontaktu?“
„Da,“ potvrdila je kratko i Simonsu se učinilo da je želela još nešto da kaže, ali je umesto toga samo stisla usne.
„Hvala vam gospođo Rivers i još jednom primite moje saučešće,“ rekao je glavni inspektor i ustao. „Još nešto... možete se setiti gde ste bili 29. juna i 13. jula?“
„Ah, gde bih bila glavni inspektore... Ovde.“ Pokazala je raširivši ruke.
„Može to neko da vam potvrdi?“
Nakon što se na kratko zamislila, rekla je, „za 29. jun vam mogu tačno reći gde sam bila, mom Džonu bi bilo 70 godina i bila sam na groblju a sada u subotu sam skoro ceo dan bila u mojoj bašti a predveče sam bila kod komšinice,“ pokazala je na kuću pored.
„Hvala još jednom i doviđenja gospođo Rivers.“
„Pozorniče Simons,“ pozvala ga je, „ima možda nekih vesti u vezi s mojom šoljom.“ Simons je pogledao u glavnog inspektora preko krova automobila, koji mu je samo klimnuo.
„Ako se negde slučajno pojavi, budite sigurni da ćemo vam je vratiti.“
„Ona stvarno voli te šolje,“ prokomentarisao je glavni inspektor pošto su seli u kola.
„Deo su nasledstva a i imaju priličnu vrednost,“ rekao je i pitao, „mislite da su ova dva slučaja povezana?“
„To ćemo uskoro da utvrdimo pozorniče. Za sada znamo, kada su i s čime obe ubijene, a kada saznamo kako i zašto, znaćemo i ko je njihov ubica... U policijsku stanicu Simonse, da vidimo šta su sve saznali,“ naredio je.

(nastaviće se...)

Autor Dana Hill
Fotografija pixabay.com

1. deo priče možete pročitati ovde: link,
2. deo priče možete pročitati ovde: link
4. deo priče možete pročitati ovde: link

Comments

Popular posts from this blog

Misterija nestale šolje - 1. deo

1.
Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice.   U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi. Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija. Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je stari pozornik slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir. Uprvo zahvaljujući tim …

Odlomak iz romana

Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću. Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo... Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene. Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja. Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu. „Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored m…

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 


Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 


„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od o…