Misterija nestale šolje - 3.deo

Ovde možete pročitati

prvi deo i drugi deo priče.

5.

Sve je vrvelo od policajaca u velikoj edvardijanskoj kući udovice Ejden. Za sada je sve ukazivalo na samoubistvo, ali propisi i zdrav razum su nalagali da se mora odstraniti, svaka sumnja. Na takav način je policija i saznala da gospođa Fox, nije izvršila samoubistvo, već da je prvo otrovana a zatim je ubica inscenirao da se obesila. Sve detalje tog otkrića je saznao pozornik Tomas od svojih kolega iz okružne policijske stanice koji su obezbeđivali i ovo mesto zločina i pomagali glavnom inspektoru u uviđaju a pozornik Simons je dobio zadatak da razgovara sa komšijama, po drugi put danas.

Za razliku od razgovora u vezi otrovane doge, sućut ljudi je bila nedvojbena, premda niko nije bio posebno naklonjen staroj gospođi Ejden. 

~ * ~

 „Zadnji put sam je videla u subotu poslepodne. Išla je kod Hilove, trebali bi sa njom da porazgovarate.“ Bilo je i više nego očigledno da gospođa Stjuart nije preterano volela Ejdenovu i da nije bila raspoložena za razgovar o njoj, ništa više nego što je htela da razgovara o komšijskom psu. 

~ * ~

 „Nismo se družili,“ rekla je gospođa Oldridž, koja je zajedno sa Milsovom bila najmlađa u ulici.

„Kad ste je zadnji put videli?“ pitao je vadeći svoj notes i olovku.

„Muž ju je video u subotu... prokomentarisao je to tokom nedeljnog ručka da se vratila a ja sam je videla pre dve nedelje na železničkoj stanici, pravila se da me ne vidi.“

„Da li ste sigurni da je to bila ona?“

„Da, sasvim sam sigurna. Upamtila sam to zato što je u to vreme trebala biti u Batu… Svakog vikenda posećujem mamu u Čirtonu. Odlazim u petak ujutro a vraćam se subotom, onim večernjim vozom, ali ovog puta sam izašla u Pirstu, imali smo karte za premijeru Hamleta. Moja najbolja prijateljica je glumila Ofeliju.“

„Možete se setiti tačnog datuma i vremena?“

„Slabo pamtim datume, a premijera je počinjala u osam i znam da sam kasnila.“ 

~ * ~

 „Bila je staro zanovetalo koje je vodilo tuđe brige, zato što nije imala svoje,“ rekao je gospodin Metjuz.

„Kad ste je zadnji put videli?“

„Nisam siguran, znam da je proteklih nekoliko nedelja bila u Batu, ali u subotu je imala posetu.“

„U koje vreme?“

„Prilično kasno, prošlo je jedanaest kad sam se vraćao iz paba.“ Zamislio se na kratko i prestao poslovati oko svojih paprika, „ne, to onda mora da je bila nedelja,“ ispravio se.

„Posetilac je dolazio ili odlazio?“

„Odlazio, naravno... ali iz dvorišta ne kroz glavni ulaz.“

„Često je imala posete?“

„Žene su igrale bridž, znale su ponekad da igraju do kasno, ali ovo je bio muškarac,“ rekao je uz podignute obrve.

„Da li ste primetili još nešto čudno?“ umesto odgovora je odmahnuo glavom i nastavio da čupka korov između redova paprike u svom stakleniku. 

~ * ~

 „Igrale smo zajedno bridž, kao što znate,“ rekla je gospođa Hil. „Bog da joj dušu oprosti, ali bila je to neprijatna žena, koja se u sve i svakoga mešala. Niko nije znao da ispeče kolače kao ona, a bili su joj i previše suvi ako mene pitate, ali ona ih je dizala do neba. Zar ne, Ričard,“ obratila se svom suprugu, koji je samo klimnuo sa svoje fotelje i krišom pogledao u novine. „Znate, bila je jedna od onih koji ne mogu da pohvale svoje, bez toga da pokude tuđe.“

„Rekli ste da ste u sobotu igrale karte, do koliko sati?“

„Nije bilo osam kad smo završile.“ Pogledala je u supruga koji je to kratkim „mhm“ potvrdio.

„Da li je pominjala da očekuje posetu?“

„Ne, ako i jeste očekivala nekoga, ona to nikad ne bi rekla... ali jeste žurila kući... sve vreme je gledala u sat. I nije bila koncentrisana na igru. Izgubila je, što se ne dešava često.“ 

~ * ~

„Kad ste je zadnji put videli?“

„Mora da je prošlo više od mesec dana,“ rekla je gospođa Mils. „Bila je u Batu, pričala mi je kako je iznajmila kuću tamo.“

„Da li je često odlazila u Bat?“

„Dosta je putovala, ali ja ne znam za sve detalje, to bi trebali pitati gospođu Hil.“

„Imala je često posete?“ supružnici Mils su razmenili pogled i slegli ramenima.

„Znam da su igrale karte, ona, gospođa Hil, njena sestra Megan i stara madam Brul,“ rekla je gospođa Mils. „Nekoliko puta sam im se pridružila, nekako odmah pošto smo se doselili, ali više uživam u dobrom romanu,“ pokazala je na svoju bogatu biblioteku.

„Da li je istina da se otrovala?“ pitao je Mils. „Hilova je nešto pomenula.“

„To ne mogu potvrditi. Samo proveravamo činjenice. Da li ste primetili nešto sumnjivo u komšiluku ili možda nekoga?“

Ponovo su razmenili pogled i sinhronizovano odmahnuli glavom.

„Ne posmatramo komšije, pozorniče,“ objasnio je Mils. „Više smo okrenuti sami sebi.“ Uputio je nežan pogled svojoj supruzi koja mu je uzvratila i nežno mu stisnula ruku.

„Možda je ona otrovala našeg Lorda a posle se pokajala,“ rekla je Agata Mils na šta se njen suprug nasmejao.

„Teško draga moja.“

„Hvala vam na informacijama.“ Simons je ustao u nameri da ode kad ga je Mils zaustavio, „stigao je toksikološki nalaz. Nedavno mi je javio kolega. Cijanid,“ rekao je začuđeno. „Ko bi ga otrovao cijanidom?“

Jedino što je pozornik Simons bio u stanju da kaže u tom trenutku je bilo jedno zbunjeno, „hm“. Zamišljeno je pošao napolje, nešto ga je kopkalo.  Dok je gospodin Mils zatvarao vrata za njim, pozvao ga je, „gospodine Mils, kad je tačno Lord nestao?“

„U nedelju ujutro je prevrnuo kantu kod Hilovih,“ pokazao je na komšijsku kuću, „ali uveče ga već nije bilo. Mislio sam da će se do ujutro pojaviti, znao je tako da odluta, ali se uvek vratio. U ponedeljak sam ranije ustao kako bih ga potražio pre posla, međutim nije ga bilo.“

„Znači nestao je u nedelju.“

„Da.“

„Hvala.“

Dok se mrak polako spuštao na Malburi, pozornik Simons je stao na sred trotoara čekajući da mu svane. Jedna prilično čudna ideja se počela formirati u njegovoj glavi a njen koren je bio u rečima Agate Mils, da joj možda nije žao što je otrovala našeg Lorda.

Gospođa Ejden ne bi izvršila samoubistvo zbog griže savesti što je otrovala komšijskog psa, ali je nepobitna činjenica bila da su oboje bili otrovani. Pitanje je kako i šta je povezivalo ova dva trovanja? Neki delić cele ove priče mu je zadavao muke, problem je bio što nije znao koji a samim tim nije znao gde da ga smesti. Čak i kad je raportovao svoja saznanja inspektoru Džounsu i napomenuo mu da je Metjuz video nekoga u nedelju uveče kako izlazi iz dvorišta gospođe Ejden, nije uspeo da složi sve deliće slagalice. A voleo je slagalice.

6.

Red je došao i na Simonsa da obezbeđuje mesto zločina. Na svu sreću, novinari nisu bili zainteresovani za ovaj slučaj a svi ostali su svoju radoznalost nahranili tokom prethodnih dana. Ulica kort je tog jutra bila pusta i sem gospodina Milsa, koji mu je mahnuo u pozdrav pre odlaska na posao, nikog drugog nije video.

Premda je trebao da stoji pred vratima, Simons je ipak ušao u kuću i prošetao prostorijama nadajući se da će naći taj zadnji delić slagalice koji ga je mučio u ova zadnja dva dana.

Prošavši salonom i trpezarijom zaključio je da se gospođa Ejden nije samo izgledom razlikovala od svoje sestre, već je i živela znatno raskošnije. Iako je odavno zagazila u sedmu deceniju života, po fotogafijama na zidovima i po onome što je i sam video znao je da je veoma pazila na svoj izgled. Bila je to vitalna i jaka žena za razliku od svoje sestre koja je delovala kao nemoćna starica.

Kuća je bila bogato nameštena i prepuna suvenira koji su vodili poreklo iz Indije, Afrike, Amerike, ali i Evrope.

Stao je ispred vitrine sa porcelanom u trpezariji i primetio dobro mu poznate šolje. Dve ružičaste šolje oslikane čistim zlatom stajale su na svojim tanjirićima.

„Zašto nikog nema na vratima?“ zagrmeo je promukao glas u hodniku od kojeg je Simons poskočio. U sobu je ušao nizak, okrugao čovek, crvenog lica i sitnih očiju kojima je streljao okolo. Bio je obučen u smeđe odelo koje je videlo i boljih dana. „Pozorniče, zar niste primili naredbu da ne želim da mi iko ulazi na mesto zločina.“

„Da gospodine… Izvinite gospodine… Ništa nisam dirao,“ pravdao se glavnom inspektoru Stivensu. 

„Ime?“

„Pozornik Rob Simons.“

„Ti si taj koji ju je našao,“ rekao je znatno smirenije i nije čekao da mu to zbunjeni i uplašeni momak potvrdi.

„Ah, Simons,“ pozdravio ga je inspektor Džouns. „Rekao si da je Metjuz video nekoga u nedelju ili subotu uveče?“

„Prvo je mislio da je bila subota, kasnije se ispravio da je bila nedelja.“

„I niko drugi od komšija to nije primetio?“ doviknuo je iz kuhinje glavni inspektor dok je lupao vratima ormarića, otvarajući i zavirujući u svaki.

„Ne, gospodine. Gospođa Hil je samo primetila da je u subotu, gospođa Ejden žurila kući i da je često gledala na sat a gospođa Oldridž je rekla da ju je videla u Pirstu pre dve nedelje.“

„Tada je trebala biti u Batu,“ rekao je zbunjeno mršavi inspektor Džouns. Bio je nešto stariji od Simonsa, smeđe kose, uredno začešljane u stranu, čistog ispeglanog odela i pomno je pratio šta radi i govori glavni inspektor Stivens, koji je važio za najboljeg detektiva u okrugu.

„Razgovaraj sa njima danas Džouns i od tog Metjuza uzmi što detaljniji opis, a Oldrižova neka se tačno seti kada je videla Ejdenovu,“ naredio je glavni inspektor i otvorio vitrinu sa porcelanom, te izvadio jednu od ružičastih šolja, pregledao je i opipao kratkim, debelim prstima. Vratio je na mesto a zatim uzeo drugu i ponovio postupak. Pošto je završio sa šoljama, prešao je tanjiriće i njih je detaljno proučio.

„Cele su,“ smrmljao je vraćajući ih na mesto.

„Nisu našli ni u kanti za otpatke, niti u onoj napolju,“ rekao je Džouns dok je pozornik Simons pokušavao da shvati o čemu se radi zaboravljajući na današnje naređenje da treba da stoji pred ulaznim vratima i da sprečava ulazak u kuću svakog ko nije glavni inspektor Stivens ili inspektor Džouns.

„Našli smo komadić ružičastog porcelana ispod tepiha,“ objasnio mu je Džouns pokazujući na tepih u kuhinji. „Mislili smo da je sa jedne od ovih šolja.“

„Ovde su samo ove dve i ona iz koje je popila otrovan čaj, možda je nedavno razbila ostale tri,“ zaključio je glavni inspektor zatvarajući vitrinu.

„I treba da budu… tri,“ potvrdio je Simons a zatim prošaptao, „pas,“ i istrčao napolje. Inspektori su razmenili začuđen pogled i dok ga je Džouns sustigao, momak je već prevrnuo kantu za smeće prvih komšija istresajući sve iz nje.

„Simons,“ zbunjeno je viknuo za njim i nakon samo par trenutaka, kad je momak pobedonosno izvukao jedan komadić ružičastog porcelana iz hrpe smeća, glasno ga pohvalio, „odlično zapažanje, pozorniče. Vidite glavni inspektore,“ pokazao je na najnovije otkriće glavnom inspektoru čije kratke noge i veliki stomak su ga sprečavali da potrči za njima.

Bio je to taj delić slagalice koji je Simonsa sve vreme mučio. Znao je da je nešto, negde video, samo što se nije mogao setiti gde i šta je to bilo. Kad je pre dva dana razgovarao sa gospođom Hil o nestašlucima nemačke doge, u gomili smeća u kanti video je dobro mu poznatu zlatnu šaru iscrtanu na ružičastom porcelanu, ali tada tome nije pridavao značaj a kad je gospođa Mils primetila da su i njihov pas i gospođa od preko puta oboje otrovani počeo je da povezuje ova dva trovanja, ali i nadalje nije mogao sklopiti celinu, tek kad su inspektori pomenuli da su našli komadić razbijene šolje, sve se u Simonsovoj glavi posložilo a to je bio dokaz da je gospođa Ejden bila otrovana i da se ne radi o samoubistvu.

„To je dokaz, gospodine… da čaj nije pila sama,“ obratio se Simons glavnom inspektoru Stivensu. „I verujem da kad bi napravili toksikološki test, našli bi tragove cijanida.“

„Zašto mislite da se radi o cijanidu?“ pitao je Simonsa glavni inspektor gledajući u Džounsa pogledom koji Simons nije mogao odmah da protumači. Shvatio ga je tek kasnije, kad su mu otkrili da je istim otrovom otrovana i Felicija Fox.

„Komšijski pas je otrovan cijanidom,“ rekao je pokazujući na kuću Milsovih. „U nedelju ujutro je prevrnuo ovu kantu za smeće i kopao po njoj a zatim je nestao. Kad su ga gazde našle, dali su proveriti o kakvom se otrovu radi. Gospodin Mils radi na veterinarskom fakultetu,“ objasnio je. „I verujem da jedna ovih šolja,“ pokazao je na komadić porcelana koji je držao belim rupčićem, „pripada njenoj sestri, gospođi Rivers.“

„Sad još samo da otkrijemo ko je Žiži i mislim da smo rešili slučaj, glavni inspektore,“ rekao je kroz osmeh Džouns.

„Ne tako brzo, Džouns... ne tako brzo, ali bliže smo rešenju nego što smo bili juče,“ pogledao je u visokog plavokosog pozornika. „Simons, mislim da je došlo vreme da nas dvoje porazgovaramo,“ rekao je uz osmeh glavni inspektor i pokazao pozorniku da ga sledi.

7.

Džouns je ostao u Ulici kort kako bi još jednom porazgovarao sa gospodinom Metjuzom i gospođom Oldridž. Tomas je dobio zaduženje da čeka poziv iz Bata a pošto mu je sve ispričao o nestaloj šolji i otrovanom psu, glavni inspektor je izrazio želju da ga Simons odveze do gospođe Rivers, koja je već bila upoznata sa detaljima smrti svoje sestre.

Malburi je malo selo gde svako zna svakoga i misli da zna sve o svakome.

„Hilova mi je odmah javila. Rekla je da se Ketrin ubila,“ čuđenje i tuga mogli su se osetiti u njenom glasu.

„Još uvek ne možemo ništa da potvrdimo,“ rekao je glavni inspektor i seo nasuprot sedokose starice. Simons je ostao da stoji u dovratku sa pripremljenim notesom i olovkom kako bi zabeležio najbitnije detalje razgovora. „Da li ste bile bliske sa vašom sestrom?“ pitao je iako je već bio upoznat da njih dve godinama nisu razgovarale.

„Nikad nismo bile bliske, glavni inspektore, čak ni kao deca. Nismo se razlikovale samo izgledom, već i karakterom... ali Ketrin je bila moja sestra i moj jedini preostali rod, nekako sam uvek mislila da će me nadživeti. Sada ću morati i nju da sahranim.“ Skinula je naočare kako bi obrisala suze. Bez obzira na svađu, videlo se da iskreno žali za sestrom.

„Kad ste je zadnji put videli?“ pitao je glavni inspektor Stivens, koji je Simonsu u kolima izričito napomenuo da ne sme da se meša u ispitivanje, već da sluša, zapisuje i da će možda nešto i da nauči a visokom momku je to bilo sasvim dovoljno. Znao je da mu je glavni inspektor dao veliku šansu time što ga je poveo sa sobom.

„Pre par meseci.“

„Da li je ovo njen rukopis?“ stavio je ispred nje papir sa kratkom oproštajnom porukom njene sestre.

Starica je ustala i uzela naočare sa komode i zamenila ih sa onima koje je držala u ruci i zagledala se u hartiju. „Odavno nisam videla njen rukopis, ali da... verujem da je ovo ona napisala. Uvek je imala lepši rukopis od mog... iako, nisam sigurna da su ovo njene reči.“

„Kako molim?“ pitao je Stivens.

„Moja sestra se nikad nije izvinjavala, niti je od ikoga ikada tražila oproštaj. Da jeste ne bi dvanaest godina živele udaljene pola milje a nikad ne progovorile ni reč.“

„Voleo bih da znam razlog tome.“

„Pravi razlog je bio moj pokojni muž, koji je prvo bio veren sa njom a kad je saznao da je ostala trudna sa njegovim najboljim prijateljem, raskinuo je veridbu. Ona je otišla u Ameriku a posle nekog vremena Džon i ja smo se uzeli. Nakon drugog rata se vratila, ali mi nikad nije oprostila što sam je zamenila. Znate, uvek sam važila za ružno pače, ona je bila ta u koju su bili zaljubljeni svi mladići iz okruga.“

„Sada oprostite na mojoj direktnosti, gospođo Rivers, ali ovo je veoma značajno za našu istragu... šta se desilo sa detetom?“ ovo je posebno interesovalo glavnog inspektora, pošto mu je mrtvozornik rekao da je gospođa Ejden rodila dete iako su svi tvrdili da nije imala dece.

„Žiži je sve platio, krivica ga je izjedala i na kraju je sve priznao Džonu.“

„Žiži?“ pitali su u glas oba policajca.

„Gideon... Gideon Fox,“ objasnila je.

Kad je nađena oproštajna poruka gospođe Ejden, po otiscima od olovke na ostalim papirima u notesu su videli da je pisala neku poruku Žiži. Pošto u celom okrugu ne postoji žena sa takvim imenom nisu znali koga je zvala na čaj kako bi sve objasnila, ali gospođa Ana Rivers je sve to razjasnila.

„Jadni Žiži,“ uzdahnula je. „Nikad nije imao sreće sa ženama. Prvo ona tužna priča sa Meri, onda ona prepredena glumica i na kraju Felicija, bila je draga osoba, ali previše mlada…  strašno je kakvu je sudbinu doživela.“

„Znači vaša sestra nije imala dece,“ želeo je da mu se to jasno potvrdi.

„Ne glavni inspektore, nije... mi smo zadnje iz roda Ivanovih.“ Glavni inspektor je klimnuo i pogledao u Simonsa koji je sve ovo beležio.

„Da li ste dobro poznavali, sve supruge gospodina Foxa,“ nastavio je sa svojim ispitivanjem glavni inspektor.

„Oni su bili visoko društvo. Nismo se kretali u istim društvenim krugovima, ali bili smo mu na prve dve svadbe, ovu zadnju smo propustili. Džonu je već tada bilo loše i šalio se da ćemo ići na sledeću,“ rekla je uz osmeh.

„Znači bili ste u kontaktu sa gospodinom Foxom?“

„Slabo, ali dolazio bi povremeno da obiđe Džona kako bi se prisetili starih vremena. Čovek tek kad ostari shvati ko su mu pravi prijatelji... bio je i na Džonovoj sahrani i jednom nakon toga.“

„O čemu ste tada razgovarali?“

„O vremenu koje je prošlo... mislim da se kajao što tada nije oženio moju sestru... ili sam barem ja stekla takav utisak... rekao je da bi mu život bio znatno jednostavniji.“

„Ako mogu da pitam, zašto je nije oženio?“

„Njegov otac mu to nikad ne bi dozvolio. Tada je već počeo da stiče svoje bogatstvo i svom sinu je namenio devojku iz bogate porodice a ne neku siromašnu Ruskinju... Iako smo rođene ovde, i naš otac je bio Britanac, naša majka to nije bila i za neke ljude mi smo uvek bile one Ruskinje,“ objasnila je.

„Njih dvoje su ostali u kontaktu?“

„Da,“ potvrdila je kratko i Simonsu se učinilo da je želela još nešto da kaže, ali je umesto toga samo stisla usne.

„Hvala vam, gospođo Rivers, i još jednom primite moje saučešće,“ rekao je glavni inspektor i ustao. „Još nešto... možete se setiti gde ste bili 29. juna i 13. jula?“

„Ah, gde bih bila glavni inspektore... Ovde.“ Pokazala je raširivši ruke.

„Može to neko da potvrdi?“

Nakon što se na kratko zamislila, rekla je, „za 29. jun vam mogu tačno reći gde sam bila, mom Džonu bi bilo 70 godina i bila sam na groblju a sada u subotu sam skoro ceo dan bila u mojoj bašti a predveče sam bila kod komšinice,“ pokazala je na kuću pored.

„Hvala još jednom i doviđenja, gospođo Rivers.“

„Pozorniče Simons,“ pozvala ga je, „ima možda nekih vesti u vezi sa mojom šoljom.“ Simons je pogledao u glavnog inspektora preko krova automobila, koji mu je samo klimnuo.

„Ako se negde slučajno pojavi, budite sigurni da ćemo vam je vratiti.“

„Ona stvarno voli te šolje,“ prokomentarisao je glavni inspektor pošto su seli u kola.

„Deo su nasledstva a i imaju priličnu vrednost,“ rekao je i pitao, „mislite da su ova dva slučaja povezana?“

„To ćemo uskoro da utvrdimo pozorniče. Za sada znamo, kada su i s čime obe žrtve ubijene, a kada saznamo kako i zašto, znaćemo i ko je njihov ubica... U policijsku stanicu Simonse, da vidimo šta su sve saznali Tomas i Džouns,“ naredio je.

Za nastavak priče pratite link:

4. deo priče možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com