Pisac u pokušaju: Odlomak iz romana Srebrni vladar

Odlomak iz 24 poglavlja romana Srebrni vladar.

Volela je krovove zgrada. Vazduh je uvek svežiji gore a pogled u beskonačnost u koju se prostire grad uvek joj je bio posebno drag. Imala je osećaj kao da joj je ceo svet pod nogama. Da, volela je provoditi vreme na krovu, soba je uvek bila previše mala za njene misli.

Nakon što je napustila kancelariju menadžera hotela, bilo joj je potrebno mesto za razmišljanje a krov je bio savršen za nju i njene misli.

Sela je na parapet i zagledala se u prazno. Znala je da je sve ono što su joj rekli istina i žrtvovanje njenih roditelja je sada zapravo imalo smisla. Majka je učinila sve samo da je održi na životu a ona je uletela u sam čopor u nadi da će je spasti. Zašto joj tata nikad nije rekao istinu, zapitala se ne prvi i ne poslednji put.

„Planiraš da skočiš?” trznula se na ove reči. Zamišljena, uopšte nije čula kad joj je prišao.

„Ti stvarno voliš da se šunjaš okolo,” obratila se mraku iz kojeg je iskoračio njen pratilac kog se nije mogla otarasiti.

„Ne zovu mene uzalud Stelt.”

„Ne Ido... ti sam sebe zoveš tako.” Iako mu je morala odati priznanje, pristajao mu je nadimak koji je sam sebi nadenuo.

„Možeš, molim te, sići sa tog zida.” Osetila je strah u njegovom glasu.

„Plašiš se visine?”

„Molim te, više bih voleo kad bi sišla.”

Emilija se nasmejala i prebacila noge, ali nije skočila sa zidića, već se čvrsto držeći za sam kraj ispružila prema ambisu.

„Emilija,” vrisnuo je priskačući, a devojka se slatko nasmejala, zabavljena njegovim strahom. „Šta je Ido, trnu pete?”

„I znoje dlanovi,” priznao je. Vratila se u sedeći položaj i dozvolila mu, da joj pomogne sići. Bilo je čudno osetiti nečije ruke na sebi i odagnala je želju da mu izvrne ruku i obori ga na zemlju.

„Izazivaš smrt,” prekorio ju je.

„Svaki dan. Uostalom, zar to ne činimo svi.” Klimnuo je, seo na zemlju i naslonio se na zidić.

„Trebalo mi je malo mira i tišine da razmislim o svemu..."