Soba u koju su ga smestili, bolje
rečeno, u koju je dozvolio da ga ubace, bila je kao i sve spavaće sobe u
velikim gospodskim kućama. Visoka tavanica, krevet sa ili bez baldahina,
portreti, ogledala, stilske stolice ili fotelje, sve se to svodilo na isto. Kao
da je već sve video. Kao da je već sve doživeo. Lica su se počela stapati jedno
u drugo i ponekad nije bio siguran da li je konobara koji ga poslužuje video
juče na ulici ili je pre sto godina sreo njegovog pradedu.
Celog dana
je strpljivo čekao N'Ogrua. Mislio je da će doći kako bi mu ponovo pretio ili
kako bi saznao zašto je tu, ali ga nije udostojio svog prisustva. Navodno je
bio zauzet gostima.
Soba je,
naravno, bila zaključana a pred vrata je postavljen jedan čuvar, dok je drugi
šetao ispred prozora. Predveče mu je servirana hrana i tada mu je saopšteno da
će kralj doći nakon večere. Elena ga je preduhitrila.
„Uživaš u
svom poslednjem obroku?“ upitala je umesto pozdrava. Nikolas, nakon što se
duboko naklonio kraljici, vratio se svojoj hrani. Odrezao je veliki zalogaj
mesa, umočio ga u umak i metnuo u usta.
„Ako bi ovo
i bio moj poslednji obrok ne bi mi bilo žao... Ne mogu odrediti šta je u ovom
umaku. Smeđi šećer, soja sos, umak od pečenja, mislim da ima i malo kafe,“
nagađao je, „ali jedan sastojak ne mogu odrediti,“ pokazao je na još jedan
komad mesa koji je odsekao i umočio ga u braonkast sos. „Možda je karanfilić,
ali nisam siguran... Sve u svemu je fantastičan. Molim te, draga moja kraljice,
prenesi šefu moj duboki naklon.“ Umesto odgovora, Elena je izvukla stolicu i
sela nasuprot njega i pustila ga da završi sa jelom u kojem je toliko uživao.
„Kako je? U
šoku je,“ započeo je razgovor pošto je obrisao usta o salvetu. „Bogami i ja
sam. Tek kad sam video njegovu reakciju shvatio sam da je ona tvoja.“ Elena mu
nije verovala. Niti reč.
„Zašto si
je doveo ovamo?“
„Neprijatelj
mog neprijatelja je moj prijatelj.“
Čekao je
Eleninu reakciju. Plavokosa žena kojoj godine nisu umanjile lepotu, imala je
zagonetan izraz lica i podsetila ga na devojčurak koji se dvoumio da li se
udati za princa N'Ogrua.
„Kao da je juče bilo a ne pre hiljadu
godina," pomislio je. „Zar je već toliko prošlo? Ne, ima još par
godina do godišnjice."
Tada joj je
laskalo što princ tako bogatog kraljevstva želi nju za ženu, ali njenom ocu je
laskalo još više. N’Ogru je bio mlađi od dvoje braće i Elena nikad ne bi
postala kraljica, ali njenom udajom bi kraljevstvo Severnih Planina dobilo
bogatog saveznika.
„Još uvek
želiš jednu te istu stvar,“ pretpostavila je iako Nikolasova ambicija nikad
nije bila tajna. Ona i njena sestra nisu mogle naslediti očev presto, a pošto
je njihova majka umrla rađajući dugo željenog princa, Nikolas, kao kraljev
nećak, je postao prestolonaslednik.
„Kraljevstvo
je trebalo biti moje. Sećaš se?“
„Koje
kraljevstvo, Nik? Toga već odavno nema. Sve se raspalo ili si možda zaboravio.“
„Da si me
podržala, ne bi se raspalo. Bili bismo najmoćniji. Ko bi nam se mogao
suprostaviti?“
„Ne bih da
te podsećam, ali ti si izdao nas i to ne samo jednom...“ rekla je ljutito, ali
nije želela započeti svađu s njim, bio joj je potreban. „Prošlost treba
ostaviti prošlosti.“ Smirila se jednim dubokim udahom, zato što je samo jedna
bila u Eleninim mislima, izbaviti Emiliju iz N’Ogruovih kandži, ali samu i
nezaštićenu je nije smela ostaviti. Nikolas, iako je bio žigosan kao izdajica,
ipak ih je vezivala ista krv.
„Posebna
je,“ reče, kao da je pročitao njene misli.
„Šteta što
neću imati prilike da se u to i sama uverim...“ zagledala se u njegove sive oči
i potražila tračak prijatelja i rođaka kojeg je jednom davno volela i
poštovala. Napokon, uz uzdah, je rekla, „kad tome dođe vreme… podržaću te.“
„Šta?“
Nikolas nije mogao da veruje u ono što čuje.
„Sačuvaj
njen život u sledeće dve godine i na hiljaditu godišnjicu... Podržaću te.
Predložiću te za novog alfu. To je najviše što ti mogu ponuditi.“
Vučji zbor
se održavao svakih sto godina. Bila su to grandiozna okupljanja na kojima je
N'Ogru demostrirao svoju moć. Naravno da su se u nekoliko navrata našli
izazivači koji bi pokušali da svrgnu kralja, ali on je uvek pobeđivao ma koliko
je njegov suparnik bio mlađi, spretniji ili snažniji. Čopor izazivača je po
običaju bio uništen a vremenom je i izazivača bilo sve manje i manje, sve dok
nisu sasvim nestali.
„Potrudiću
se da ti se ne servira srebrna voda.“ N'Ogru nikad ništa nije ostavljao
slučaju. Uvek se još pre borbe pobrinuo da njegov suparnik ne preživi borbu.
„Da li imam tvoju reč da će moja kći biti sigurna sa tobom.“
Nikolas je
razmišljao samo jedan tren a zatim se spustio na koleno i zatražio njenu ruku.
Pošto ju je pružila, prislonio je njenu nadlanicu na svoje čelo, onako kako se
nekada davno klanjalo u kraljevstvu Severnih Planina.
„Vaše
visočanstvo, ja Nikolas Wig iz Noćnog klana, kunem se u jedinu stvar koja mi je
sveta... svoj život, da ću štiti vašu kći kao da je moja rođena.“
Iznenađena
zaboravljenim gestom, Eleni je bio potreban samo jedan trenutak da sabere
misli.
„A ja ti
obećavam da ću sama predložiti i podržati tvoju aspiraciju na vučji tron.“
Nikolas je hteo pustiti njenu ruku, ali kraljičin stisak se pojačao. „Ali...
ako je izdaš, Nikolas... ako... Nas izdaš, nema tog Boga na nebu ili zemlji
koji će te spasti.“
Pustila mu
je ruku i naklonila se, iako Nikolas nije, ostao je da kleči i zagledao se u
ledene kraljičine oči. „Kao da je moja rođena, Lena... zato što moje rođene
više nema.“ Tuga je prožela svaku njegovu reč. Vekovi su iz tih reči uklonili
bol i bes koji su u prvim godinama bili previše jaki i naterali ga činiti
stvari na koje teško da će ikad biti ponosan, ali radio je sve, apsolutno sve
kako bi svima koji su to zaslužili vratio malo bola koji je i sam osećao. Pa
makar bio označen kao najveći izdajnik vučjeg roda.
.png)
.png)