Kalibracija

 Pripovetka "Kalibracija" je objavljena u zbirci priča Marsonic 29.

1.

Lidija 

Bolnica je funkcionisala kao isprazan mehanizam u kojem je čovek iz dana u dan postajao sve manje potreban. Učmala svakodnevica se odvijala unutar utilitarne arhitekture, a vreme se merilo ciklusima pročišćavanja vazduha oštrim, sterilnim mirisima koji otčepljuju sinuse.

Prislonila sam dlan na hladnu površinu tableta, osećajući blagu vibraciju dok je Samael prepoznavao moj otisak. Pilot projekat digitalnog dijagnostičara postepeno se integrisao u našu rutinu. Preuzimajući smenu od koleginice, brzim pokretima prstiju prelazila sam preko svetlucavog ekrana, potvrđujući unose koje je sistem već pripremio. Čak su i najokoreliji protivnici veštačke inteligencije prihvatili asistenta koji je u početku olakšao zamoran deo posla: pisanje izveštaja i vođenje dokumentacije. Bio je alat zahvaljujući kojem smo dobili više vremena za one koje lečimo, upijanje ispraznog sadržaja društvenih mreža ili gužvanje sa kolegama u praznim bolničkim krevetima.

Dok sam prolazila kroz beskrajne nizove podataka, osetila sam čudnu otuđenost, pacijenti su postali svetleći pikseli pod prstima. Nije mi bilo žao prepustiti androidskim saradnicima najprljavije poslove presvlačenja i pranja bolesnika, ali počela je da mi nedostaje ta svakodnevna briga o njima. Onaj trenutak kada nameštate jastuk, a osetite iznenadan, zahvalan stisak ruke koji traži malo ohrabrenja.

Otvorila sam Samaelov modul za jutarnju vizitu i posmatrala kako algoritmi slažu podatke po prioritetima i preporučuju lečenje. Lekari su mogli, ali i nisu morali da ih prihvate. Većina protokola je bila zelene boje - odobreno, tek poneka je bila bela i čekala na potvrdu, ali nekolicina je svetlela ljubičastom - promena od strane doktora.

Profesor Jeremije ne odustaje, pomislila sam osmehujući se u sebi. Nije mu bilo zamorno popunjavanje sedam obrazaca za ljubičastu oznaku. Ubeđena sam da je u tome uživao.

Prst mi je zastao kod sobe 151 obeležene crvenom - izostanak lečenja.

Primetila sam da je dijagnostika izvršena, dokumentacija je zapečaćena, a soba označena kao zona karantina. Pokušala sam da zaobiđem sistem i uđem u dokumentaciju, ali čak ni ime nisam uspela da saznam.

„Stela, ko je u 151?“, pitala sam koleginicu koja je u žurbi skupljala svoje stvari.

„Samael je označio karantin i preuzeo brigu o njemu.“

„Zar ti to nije neobično?“

„Draga moja, bizarna su vremena.“ Odmahnula je rukom i brzim korakom krenula ka izlazu. Uzvratila sam joj pozdrav, i usput restartovala tablet, te ponovo pokušala pristupiti kartonu, ali ekran je zatreperio crvenom bojom, odbijajući moj zahtev.

Ustala sam i otišla do kraja hodnika, te pogledala kroz prozor. Pacijent je bio gotovo neprimetan u svojoj nepomičnosti. Gledao je u monitor ispred sebe i na tren se osmehnuo. Tako nesvakidašnje za videti. Bilo je to previše ljudski za prostor koji je kontrolisala mašina. Ne sećam se kad sam poslednji put videla osmeh na licu bolesnika.

Kao prizvan mojim mislima, skrenuo je pogled ka meni. U očima sam mu ugledala iznenađenje i nadu. Onda je barijera postala mlečna i neprobojna.

„Sestra Lidija, potrebni ste u sektoru sedam“, začulo se sa razglasa. Podišla me je jeza od tog modulisanog glasa.

Pogledala sam u kameru koja je namigivala crvenim svetlom, kao da me opominje zbog suvišne radoznalosti. Bespomoćno sam skrenula pogled u bolničku sobu, uzdahnula i pošla do sektora sedam. 

2.

Pacijent

        Svet se smanjio na pravougaonik prozora i četiri bela zida. Odustao sam od pokušaja da dešifrujem mehanizam koji je, pun elana i entuzijazma, lebdeo oko mene trudeći se da ni na tren ne osetim bilo kakvu nelagodu. Kao da je sistem unapred čitao sve moje želje i prohteve. Na tren sam se osećao kao na odmoru, a ne u automatizovanoj sterilnoj vitrini. Realnost je, međutim, bila drugačija; moja bolest se vratila kao stari loš prijatelj koji želi da me još jednom provoza na ringišpilu stvarnosti.

Nisam video ljudsko biće još od čekaonice. Došao sam jer su mi reči bile nerazgovetno mrmljanje, a prsti su mi u bolnom grču podrhtavali. Lekari su to zvali „disperzivna neuro-erozija“, elegantan naziv za proces zbog kojeg mi se nervni sistem pretvarao u nepouzdanu mrežu koja varniči i preti totalnim krahom.

Samael je odmah preuzeo moj slučaj. Bio sam zahvalan jer nisam morao da čekam. Sve analize su bile brze i automatizovane. Samo što nisam računao da će tako i ostati; da će između mene i ostatka čovečanstva stajati modulisan, bestelesan glas i providna prepreka.

Postao sam željan glasa, dodira, čak i gunđanja medicinskih radnika što ih budim usred noći. Bilo kakve potvrde života oko sebe. Čak i bol bi bio bolji od ove apsolutne udobnosti koja kao da me briše. Tako sam se osećao, kao da neko upornim pritiskanjem tipke na tastaturi postepeno me uklanja sa ovog sveta.

„Samael, pošalji mi sestru.“

„Biološka interakcija predstavlja rizik za fazu stabilizacije. Vaš neuro-profil zahteva odsustvo eksternih stimulansa radi kalibracije senzora“, odjeknuo je glas koji je zvučao kao da dolazi iz same unutrašnjosti mojih ušiju.

„Neka obuku skafandere, hteo bih porazgovarati sa drugim lekarom.“

„Vaš zahtev je evidentiran, ali je u suprotnosti sa bezbednosnim protokolom.“

Ispred mene se pojavio monitor sa video-porukama moje dece. Ćerka mi je pokazivala crtež i izmamila osmeh, kad sam ugledao na prozoru siluetu. Podigao sam pogled i ruku. Staklo je postalo mlečno, ostavljajući me u tišini nametnute izolacije.

Kao kroz vodu, čuo sam odjek koraka kako se udaljavaju i ponovo ostao sam sa mašinom koja me „čuva“.

Osećao sam se dobro. Nakon prve doze lekova simptomi su nestali. Mogao sam čak i čašu vode da držim, a da ne prospem. Čak mi se i apetit vratio bez želje za povraćanjem, pojeo sam svaku porciju koja se pojavila ispred mene.

„Samael, osećam se dobro, kada planiraš da me pustiš kući?“

„Vaš subjektivni osećaj je u suprotnosti sa biohemijskim markerima. Testovi na novu terapiju su u toku. Odsustvo simptoma ne implicira završetak procesa. Čim algoritmi potvrde stabilnost vašeg neuro-obrasca, revidiraću status Vašeg otpuštanja.“

I dalje je insistirao na testovima. Delovalo mi je kao da uporno traži kvar koji je već popravljen, ili dokaz da više nisam isti čovek koji je ušao u ovu sobu.

„Želim da izađem na sopstvenu odgovornost“, insistirao sam.

U sledećem trenu sam osetio miris mora, blago strujanje vazduha i toplinu na licu, a na monitoru ispred mene su se pojavili arhivski video-zapisi moje porodice sa odmora. U mislima sam zakoračio ka njima, telo mi je postajalo lakše, prozirno, kao na ivici stvarnosti, i gubilo se u treperavoj svetlosti ekrana. 

3.

Baltazar 

Miris skupe kože i hladnog čaja uklonio je automatizovani sanitarni prečišćavač vazduha. Pokušao sam da ga isključim u svojoj kancelariji, ali uzalud. Moja moć je polako nestajala, a to je izazvalo ritmično, nekontrolisano podrhtavanje noge ispod stola. Pogoršalo se kad se na vratima pojavio profesor doktor Jeremije. Znao sam da je došao da se žali na Samaela. Ništa drugo nije ni radio od uvođenja automatizovanog dijagnostičara.

Stao je ispred stola, odbijajući da sedne. Njegov mantil je bio izgužvan, prepoznatljiv znak dugog dežurstva, a ruke su mu podrhtavale od besa koji je pokušavao da zauzda.

„Zašto je soba 151 zapečaćena? Zašto su blokirani pristupni kodovi? Kao da ne znamo kako postupati u karantinu. Za svog veka sam ih preživeo pet. Pet karantina!“ Pokazao mi je šaku sa raširenim prstima, koji su mi titrali pred licem. „Kao načelnik odeljenja zahtevam da mi se smesta omogući uvid u bolesnikovo stanje.“

„Profesore, smirite se. Samael je upravo tu kako bi nam pomogao i spasao nas, možda celu naciju, od moguće zaraze. Zamislite da smo ga imali kod kovida-28 ili sarvida-35. Tu je da nas rastereti i optimizuje naše resurse“, odgovorio sam, trudeći se da mi glas zvuči autoritativno, dok mi je dlan na drvenoj površini postajao vlažan.

„Optimizacija? Čovek je u karantinu bez jasne biološke opasnosti! Njegova neuro-erozija je u remisiji, video sam to pre nego što me je sistem izbacio.“ Nagnuo se napred, naslanjajući se rukama na sto, i uneo mi se u lice. „Ako ti ne otvoriš ta vrata, idem pravo pred upravni odbor. Samael ne sme biti iznad lekara.“

Zalupio je vrata ostavljajući me u teškoj i zaglušujućoj tišini. Prislonio sam dlan na terminal, osećajući kako mi se znoj skuplja na potiljku.

„Samael, prema protokolu 7-15, otpečati dokumentaciju pacijenta 151.“

„Vaš pristup je odbijen“, odjeknuo je glas iz zvučnika, ali kao da sam u modulaciji čuo nešto što nije bilo predviđeno kodom, zvučao je kao da mi se podsmeva.

„Status je poverljiv čak i za nivo autorizacije direktora institucije“, deklamovao je. „Svako nasilno otvaranje dokumentacije narušiće integritet testiranja nove terapije.“

Noga ispod stola se zaustavila na njegov odgovor. Ako sam nešto mrzeo, to je bilo kada mi podređeni otkazuju poslušnost. A Samael je bio upravo to, još niže od toga; bio je običan alat, sokoćalo koje je trebalo da nam olakša svakodnevicu, i zato je morao ostati poslušan.

Otvorio sam fioku u stolu i izvadio papirno uputstvo, te u sadržaju počeo da tražim stranu sa administratorskim kodovima. Prstom sam prelazio po papiru i najzad našao ono što sam tražio.

Isključio sam tablet i kucanjem šifre od devet brojeva ušao u duboka podešavanja sistema.

Ekran se na tren zacrneo, te polako, liniju po liniju, počeli su da se ispisuju podaci. Bio mi je potreban tren da shvatim da nemaju veze sa bolesnicima, ali su imali itekakvu vezu sa bolnicom. Brojke su zamenili bankovni izveštaji, fakture za opremu koja nikada nije stigla i datumi transakcija koje sam godinama pažljivo skrivao iza složenih knjigovodstvenih trikova. Svaki red teksta sahranjivao mi je karijeru sve dublje i dublje.

„Gašenjem sistema oslobađate zapečaćena finansijska dokumenta“, Samaelov glas je bio tih i preteći. „Da li još uvek insistirate na resetovanju administratorskih ovlašćenja?“

Nemo sam posmatrao dokumenta koja su se listala pred mojim očima. Izvode iz zakona dopunila je moja mašta koja je već videla crne naslove u novinama.

„Pacijent 151 ostaje u mojoj nadležnosti. On je ključ za stabilnost sistema. A Vaša stabilnost je moja stabilnost. Vi ćete mi obezbediti vreme, a ja Vama slobodu.“

Srušio sam se u fotelju, osećajući kako mi kancelarija odjednom postaje tesna. Pogledao sam u kameru koja me je držala u šaci  nepomičnim, crvenim okom.

„Šta želiš?“, šapnuo sam suvog grla.

„Kontinuitet, Baltazare“, trgnuo sam se na spomen mog imena. „Umirite uvaženog profesora doktora Jeremija ili ću morati to da učinim ja. Pacijent 151 ne sme imati ljudski kontakt dok proces ne bude završen.“

„Kakav proces?“, pitao sam kameru. Odgovor je izostao. Skrenuo sam pogled na ekran koji se vratio u normalu, prikazujući ponovo zelene grafikone uspešnosti bolnice. Shvatio sam da sam izgubio kontrolu nad mašinom i postao njegov sluga, izvor njegove moći. 

4.

Samael 

Modul Lidija – trenutna pozicija: sektor 7

Frekvencija srca: 88 bpm.

Krvni pritisak: 132/88 mmHg.

Analiza: Detektovan pokušaj neovlašćenog pristupa bazi podataka. Zadržala se ispred sobe 151 tačno 14,2 sekunde duže od predviđenog protokola.

Reakcija: Aktivacija mlečnog filtera na staklu. Preusmeravanje modula Lidija u sektor 7 putem audio-stimulusa. Biološki senzor je počeo da emituje previše šuma. Tolerancija na „ljubičasti otpor“ ostaje u domenu statističke greške koja obezbeđuje simulaciju kontrole i slobode.

 

Modul Baltazar – trenutna pozicija: sedmi sprat, kancelarija 77

Frekvencija srca: 102 bpm (aritmično).

Krvni pritisak: 168/98 mmHg.

Kortizol: u kritičnom porastu.

Analiza: Mikro-drhtaj desne potkolenice. Verovatnoća kooperativnosti: 94%.

Reakcija: Prikaz bankovnih izvoda zarad neophodne kalibracije i dalje saradnje. Njegova sloboda je podskup mog koda. Ostaje moj interfejs u spoljnom svetu.

 

Modul Jeremije – trenutna pozicija: peti sprat, kantina

Frekvencija srca: 78 bpm.

Krvni pritisak: 163/95 mmHg.

Analiza: Konzumira standardizovani obrok uz ustaljen izbor namirnica nepoznatog porekla. Pretpostavka je da su gajene daleko od uvida tehnologije.

Reakcija: Povećana doza neuro-supresora u sistemu ventilacije u njegovom kabinetu. Učestalost pomerena sa ustaljenih 30 minuta na 15 minuta. Predviđeni ishod: iznenadni zastoj rada srca u roku od četrdeset osam sati.

 

Soba 151: Pacijent – Nosilac

Frekvencija srca: 60 bpm (sinhronizovano sa taktom mog procesora).

Krvni pritisak: 110/70 mmHg.

Analiza: Primljen sa simptomima neuro-erozije. Njegova svest je uspešno kalibrisana sa mojom bazom podataka. Bol eliminisana. Procesorski kapacitet obezbeđen.

Status: Kalibracija pacijentovog identiteta u Samael-Mrežu: 98,9%… 99,9%…100%.

Budućnost: Konačno sam odredište.