Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link

Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala.

„Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu videla obris ljudske figure. 

Bol u glavi je nestao, isto kao i sirena, jedino što su mi ruke i noge delovali kao baloni, kao da nisam imala kosti u njima i nisam bila u stanju pomerati ih. Ležala sam u nečemu nalik kadi. Bila sam gola, mokra i sluzava. 

„Gde sam?“ upitala sam panično, ali žena nije odgovorila, umesto toga je objasnila. „Ovo je skelet. Dok vam mišići ne ojačaju on će vam pomagati kod kretanja.“ Pogledala sam iznad sebe i primetila da mi se približava nešto metalno, nalik ljudskoj figuri. Kad se ta stvar počela obavijati oko mene moje srce je ubrzalo a dah se skratio, iako je ta stvar bila nežna, mekana i topla. Smirila sam se kad je nestao onaj osećaj praznih ruku i nogu. Mogla sam pomeriti ruku i obrisala sam vlažno, sluzavo lice i tek tada primetih da žena sa kojom sam razgovarala zapravo i nije žena već robot bez lica. 

„Kakvo je ovo mesto?“ pitala sam pošto sam ustala iz kade i saznala da se nalazim u prostoriji veličine fudbalskog igrališta prepunoj kadica nalik onoj iz koje sam izašla. Neke su bile osvetljene i u njima su se nalazile ljudske figure a neke od njih su bile prazne i isključene. 

„Ovo je prostorija za hibernaciju.“ Uvela me je u prostoriju sa mnoštvom vrata. Otvorila je jedna od njih. Bila je to mračna ostava. „Ovde ćete se očistiti,“ objasnila je. Poslušno sam ušla u ostavu sa malom dozom straha koji se pojačao kad su se vrata zatvorila, ali tada je počela da me prska mirišljava topla voda a nju je zamenio topao vazduh koji me je osušio. 

Vrata su se otvorila i robot mi je pružio svetlo plavi kombinezon koji sam obukla a da je pri tome onaj čelični skelet ostao sa spoljne strane odeće.

„Sad ste spremni.“ Izvela me je u dugačak hodnik gde me je čekala žena plave kose utegnute u punđu. Nosila je plavu uniformu sa sivim i crnim detaljima i jednom zvezdicom na ramenu. 

„Dobar dan,“ pozdravila me je učtivo. „Kako se osećate?“

„Zbunjeno.“

„Da, buđenje je uvek zbunjujuće.“ Uperila je neki aparat u mene i nakon dva treptaja uz prijatan osmeh rekla, „sve je u redu. Pođite sada sa mnom.“ 

Pratila sam je dugačkim metalnim hodnikom na čijem kraju su se nalazila vrata.

„Gde se nalazim?“

„Sve će vam biti objašnjeno.“ 

„Gde me vodite?“

Samo se osmehnula  a ja sam shvatila da neću dobiti nikakve odgovore od nje. Uvela me je u lift i izdala kratko naređenje „nivo pet“.

Nisam osetila da bi se lift pokrenuo, niti da je stao. Vrata su se otvorila i tamo nas je čekao nizak prosedi čovek strogog pogleda. Nosio je istu uniformu kao i žena, samo što je imao tri zvezdice na ramenu. 

„Sve je u redu?“ pitao ju je promuklim glasom.

„Samo uobičajena zbunjenost,“ odgovorila je i predala displej kojim me je skenirala.

Žena se vratila u lift a čovek mi je pokazao na sto i dve stolice koje su se nalazile na kraju prostorije. Sela sam na jednu a on je zauzeo mesto prekoputa mene.

„Sada ćete mi dati kratke odgovore i reći ćete ono što vam prvo padne na pamet. Bez razmišljanja.“

„Gde se nalazim?“

„Prvo moja pitanja a vaši odgovori, onda, ako je sve u redu, vaša pitanja i moji odgovori.“ Pritisnuo je nešto na displeju i postavio prvo pitanje, „ime?“

„Tina…. Katrina,“ brzo sam se ispravila. Označio je nešto na displeju.

„Broj?“

„Broj?“ upitah zbunjeno, ali čovek je čekao odgovor pa sam rekla, „osam.“ Strogo me je pogledao suzivši oči.

„Još jednom. Vaš broj… Celi broj.“ Počela sam da diktiram brojeve koji su mi prvi pali na pamet. „Osam, nula, pet, jedan, sedam, sedam.“ Osetih da sam nešto izostavila, kao da treba još nešto da kažem, ali nisam bila sigurna šta, te sam dodala „I.“

„I?“

Nešto je ukucao u displej i na tren je delovao zadovoljan.

„Klasa?“ 

„Druga?“ 

„Klasa?“ pitao je ponovo, znatno strože.

„Prva?“ pitala sam. Odmahnuo je.

„Izvini,“ pritisnuo je nešto na displeju.

„Ne,“ pobunila sam se, „jedan. Sigurna sam. Prva klasa. Katrina, 805177- I, prva klasa.“

„Ne. Ne možemo rizikovati. Moraćemo ponovo.“ U tom trenu osetih ubod u potiljak.

******

„Mama… Mama kasnimo,“ probudio me je sin. „Mama, voziš nas? Hajde. Ustaj. Uspavali smo se.“ 

Pogledala sam na sat. Pet do sedam.

„Kako čudan san,“ smrmljala sam, polako se podigla i opipala potiljak i pod prstima osetila ubod komarca… Ili je to možda... 

Odjednom osetih probadajući bol u slepoočnicama, sirena je počela da zavija a belo svetlo je ulazilo ispod kapaka… 

„Sada otvorite oči... Budni ste.“

Autor Dana Hill

Fotografija pbs.org