Skip to main content

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link





Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala.
„Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu videla obrise ljudske figure iznad mene. 
Bol u glavi je nestao, isto kao i sirena, jedino što su mi ruke i noge delovali kao baloni, kao da nisam imala kosti u njima i nisam bila u stanju pomerati ih. Ležala sam u nečemu nalik kadi. Bila sam gola, mokra i sluzava. 
„Gde sam?“ upitala sam panično, ali žena nije odgovorila, umesto toga je objasnila. „Ovo je skelet. Dok vam mišići ne ojačaju on će vam pomagati kod kretanja.“ Pogledala sam iznad sebe i primetila da mi se približava nešto metalno, nalik ljudskoj figuri. Kad se ta stvar počela obavijati oko mene moje srce je ubrzalo a dah se skratio, iako je bila nežna, mekana i topla. Smirila sam se kad je nestao onaj osećaj praznih ruku i nogu. Mogla sam pomeriti ruku i obrisala sam vlažno, sluzavo lice i tek tada primetih da žena sa kojom sam razgovarala zapravo i nije žena već humanoid bez lica. 
„Kakvo je ovo mesto?“ pitala sam pošto sam ustala iz kade i saznala da se nalazim u prostoriji veličine fudbalskog igrališta prepunoj kadica nalik onoj iz koje sam izašla. Neke su bile osvetljene i u njima su se nalazile ljudske figure a neke od njih su bile prazne i isključene. 
„Ovo je prostorija za hibernaciju.“ Humanoid me je uveo u belu prostoriju sa mnoštvom vrata. Otvorio je jedna od njih. Bila je to mračna ostava. „Ovde ćete se očistiti,“ objasnila je. Poslušno sam ušla u ostavu sa malom dozom straha koji se pojačao kad su se vrata zatvorila, ali tada je počela da me prska mirišljava topla voda a nju je zamenio topao vazduh koji me je osušio. 
Vrata su se otvorila i robot mi je pružio svetlo plavi kombinezon koji sam obukla a da je pri tome onaj čelični skelet ostao sa spoljne strane odeće.
„Sad ste spremni.“ Izvela me je u dugačak hodnik gde me je čekala žena plave kose utegnute u punđu. Nosila je plavu uniformu sa sivim i crnim detaljima i jednom zvezdicom na ramenu. 
„Dobar dan,“ pozdravila me je učtivo. „Kako se osećate?“
„Zbunjeno.“
„Da, buđenje je uvek zbunjujuće.“ Uperila je neki aparat u mene i nakon dva treptaja uz prijatan osmeh rekla, „sve je u redu. Pođite sada sa mnom.“ 
Pratila sam je dugačkim metalnim hodnikom na čijem kraju su se nalazila vrata.
„Gde se nalazim?“
„Sve će vam biti objašnjeno.“ 
„Gde me vodite?“
Samo se osmehnula i shvatila sam da mi neće dati nikakve odgovore. Uvela me je u lift i izdala kratko naređenje „nivo pet“.
Nisam osetila da bi se lift pokrenuo, niti da je stao. Vrata su se otvorila i tamo nas je čekao nizak prosedi čovek strogog pogleda. Nosio je istu uniformu kao i žena, samo što je imao tri zvezdice na ramenu. 
„Sve je u redu?“ pitao ju je promuklim glasom.
„Samo uobičajena zbunjenost,“ odgovorila je i predala displej kojim me je skenirala.
Žena se vratila u lift a čovek mi je pokazao na sto i dve stolice koje su se nalazile na kraju prostorije. Sela sam na jednu a on je zauzeo mesto prekoputa mene.
„Sada ćete mi dati kratke odgovore i reći ćete ono što vam prvo padne na pamet. Bez razmišljanja.“
„Gde se nalazim?“
„Prvo moja pitanja a vaši odgovori, onda, ako je sve u redu, vaša pitanja i moji odgovori.“ Pritisnuo je nešto na displeju i postavio prvo pitanje, „ime?“
„Tina…. Katrina,“ brzo sam se ispravila. Označio je nešto na displeju.
„Broj?“
„Broj?“ upitah zbunjeno, ali čovek je čekao odgovor pa sam rekla, „osam.“ Strogo me je pogledao suzivši oči.
„Još jednom. Vaš broj… Celi broj.“ Počela sam da diktiram brojeve koji su mi prvi pali na pamet. „Osam, nula, pet, jedan, sedam, sedam.“ Osetih da sam nešto izostavila, kao da treba još nešto da kažem, ali nisam bila sigurna šta, te sam dodala „I.“
„I?“
Nešto je ukucao u displej i na tren je delovao zadovoljan.
„Klasa?“ 
„Druga?“ 
„Klasa?“ pitao je ponovo, znatno strože.
„Prva?“ pitala sam. Odmahnuo je.
„Izvini,“ pritisnuo je nešto na displeju.
„Ne,“ pobunila sam se, „jedan. Sigurna sam. Prva klasa. Katrina, 805177- I, prva klasa.“
„Ne. Ne možemo rizikovati. Moraćemo ponovo.“ U tom trenu osetih ubod u potiljak.

******

„Mama… Mama kasnimo,“ probudio me je sin. „Mama, voziš nas? Hajde. Ustaj. Uspavali smo se.“ 
Pogledala sam na sat. Pet do sedam.
„Kako čudan san,“ smrmljala sam, polako se podigla i opipala potiljak i pod prstima osetila ubod komarca… Ili je to možda... 
Odjednom osetih probadajući bol u slepoočnicama, sirena je počela da zavija a belo svetlo je ulazilo ispod kapaka… 
„Sada otvorite oči... Budni ste.“

Autor Dana Hill
Fotografija pbs.org

Popular posts from this blog

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja

Ožiljak na duši

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele ovaj svet mi ništa ne može... Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.
.....
Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu. „Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za nju. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički. „Divna melodija." „Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu. „Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima …