Skip to main content

Zašto... Star Wars


Da nisam fan, možda bih i ja pitala one koji jesu, šta je toliko posebno u tim filmovima. Bože moj to su samo filmovi. I da se razumemo nisam ekspert, ja samo volim ovaj serijal, ali on za mene ima i posebnu vrednost.
Neko će reći da je to samo još jedna priča o borbi dobra i zla u kojoj dobro pobeđuje i da ima previše klišea - učenik postaje učitelj, zabranjena ljubav, razdvojeni blizanci, otkrivanje sopstvenih moći, prvo se svađaju pa se vole. Ali... jedna stvar se mora priznati - Zvezdani ratovi jesu svojevrstan fenomen i spadaju u modernu kulturu i ako niste gledali filmove sigurno ste čuli za Skajvokera, Darta Vejdera ili barem džedaje ili pak za univerzalni pozdrav džedaja - „May the Force be with you – Neka sila bude s tobom.“
Oko same sile je razvijena cela filozofija. Sila je u svakom od nas. Sila nas pokreće, okružuje a kakva će biti zavisi samo od nas i naših emocija. Kakvim emocijama je hranimo takva će biti. Sreća, radost, ljubav, dobrota i mir nas vode do svetle strane sile. Strah, gnev, bes, patnja nas vode do mračne strane.
Da, Star Wars je način razmišljanja a za mene je, ipak, nešto mnogo više.
Imala sam, čini mi se, pet ili šest godina kada me je tata prvi put odveo u bioskop i nije me vodio na projekciju nekog crtaća u naš lokalni bioskop, vodio me je na projekciju „Imperija uzvraća udarac“ u novosadsku Arenu. Sada već znam da je to bio dan kad sam zakoračila u magičan svet fantastike a sve zbog mog tate.
Od tada sam sve filmove gledala nebrojeno puta (ponekad upitnog kvaliteta snimka, u vreme VHS kaseta). Kasnije smo u svet fantastike uveli i mog mlađeg brata, mama se nekako uvek uspešno opirala. Bratu su neki drugi filmovi obeležili detinjstvo (Robokap i Povratak u budućnost), ali meni i tati Zvezdani ratovi su bili i ostali broj jedan. Svaki put kad bi neki od njih prikazivali na tv-u tata je zvao, „imaš Star Wars na...“ i nije bilo bitno koji je od filmova, da li se bližio kraj filma ili je 11 sati uveče i svi u kući su već spavali. Bilo je to nešto naše, bila je to Sila koja nas je vezivala.
A onda je stigla neverovatna vest, snima se novi deo a režiser, ni manje ni više, nego sam J.J.Abrams. Oboje smo svojevremno bili opsednuti serijom Lost. Tatine reči na informaciju o novim nastavcima Zvezdanih ratova su bile... „Ovo bih voleo da gledam na velikom platnu.“
„Važi. Dogovoreno. Vodim te u Arenu. Ovog puta ja tebe.“
Tata je umro u maju 2015 a premijera je bila zakazana za kraj decembra 2015.
Život ide dalje, zar ne. Mora. U vreme tuge uteha se nalazi ponekad u čudnim sitnicama i kako se bližio termin prikazivanja novog filma osetila sam potrebu da moje klince upoznam sa serijalom. Da na neki način prenesem štafetu. Odgledali smo svih šest filmova kao pripremu pred novi nastavak i mala napomena za sve vas, kako ne bi ponovili moju grešku, ispravan način gledanja serijala je 4,5,6,1,2,3 u suprotnom: „Luke, I am your father“ nema smisla.
Stigao je januar a odlazak na projekciju je za mene bio ravan hodočašću i dugo sam se dvoumila da li kupiti kartu više, sada mi je drago što nisam, bila je velika gužva, a kao ljubitelj fantastike i svega onostranog, ne bih da tata opseda bioskop, bio je on tamo sa nama. Znam da je. I dobro je što smo film gledali u 3d tehnici, naočare su sakrile suze koje su se počele slivati niz moje lice sa prvim tonovima uvodne teme. Verovatno sam jedina osoba u celoj galaksiji koja je plakala na uvodnoj špici Star Wars, ali emocije su bile prejake.
Film, „Buđenje sile“, nije razočarao, ni najmanje. I toliko podseća na „Novu nadu“ da je ulio nadu da će ovo biti još jedan odličan serijal. Neki novi klinci su dobili neke nove heroje, neke nove (buduće) džedaje, neke nove zagonetke koje treba rešiti, neke nove omiljene robote a dobili smo i novo lice zla. Tako da, sve je tu kako bi nove generacije zavolele Zvezdane ratove a možda i magičan svet fantastike. Nema ničeg lošeg u filmovima koji veličaju prave vrednosti, bude heroje a ponekad i buntovnike u nama.
I to nije sve, počašćeni smo dodatnim filmovima iz serijala... uskoro nam stiže Odmetnik - Rogue. Za ove zimske praznike deci sam ponudila izbor ili Asasin ili Rogue... odabrali su Rogue... Šta da kažem… štafeta je preneta.
I to bi bio moj odgovor... zato volim Star Wars. Podsećaju me na detinjstvo, na oca i verujem da svako ima ono nešto posebno što ga veže za drage osobe.

May the Force be with you.

Dana Hill
Fotografija: scifi.stackexchange.com

Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja