Skip to main content

Dogovor

Odlomak iz drugog dela romana Srebrni vladar prvi deo možete besplatno preuzeti na linku a i prvi i drugi deo možete pročitati na wattpadu


Soba u koju su ga smestili, bolje rečeno, u koju je dozvolio da ga ubace je bila kao i sve spavaće sobe u velikim gospodskim kućama. Visoka tavanica, krevet sa ili bez baldahina, portreti, ogledala, stilske stolice ili fotelje, sve se to svodilo na isto. Vremenom mu je sve počelo ličiti jedno na drugo. Kao da je već sve video... stvari, kuće, događaje a posebno ljude. Lica su se počela stapati pa nije bio siguran da li je konobara koji ga poslužuje video juče na ulici ili je pre sto godina video njegovog pradedu.
Celog dana je strpljivo čekao N'Ogrua. Mislio je da će ga obići ne bi li mu zapretio ili pokušao saznati zašto je tu, ali samoproklamovani kralj vukova ga nije udostojio svog prisustva. Navodno je imao posla s gostima. Soba je, naravno, bila zaključana a pred vratima je bio jedan čuvar a drugi je šetao ispred prozora. Predveče mu je servirana hrana i tada mu je saopšteno da će ga kralj obići nakon večere, ali ga je Elena preduhitrila.
- Uživaš u svom poslednjem obroku? - upitala je umesto pozdrava. Nikolas, nakon što se naklonio svojoj kraljici, ali pre svega svojoj rođaci, vratio se hrani. Odrezao je veliki zalogaj mesa, umočio ga u umak i turio u usta.
- Ako bi ovo bio moj poslednji obrok ne bi mi bilo žao... Ne mogu odrediti šta je u ovom umaku. Smeđi šećer, soja sos, umak od pečenja, mislim da ima i malo kafe, ali jedan sastojak ne mogu odrediti - pokazao je na još jedan komad mesa koji je odsekao i umočio ga u braonkast sos. - Možda je karanfilić, ali nisam siguran... Sve u svemu je fantastičan. Molim te kraljice, prenesi šefu moj duboki naklon. - Umesto odgovora Elena je izvukla stolicu i sela nasuprot „gosta" i pustila ga da završi sa jelom u kojem je toliko uživao.
- Kako je? U šoku je jelda... Bogami i ja sam, - započeo je razgovor pošto je obrisao usta o salvetu. - Tek kad sam video njegovu reakciju shvatio sam da je tvoja.
Elena mu nije verovala. - Zašto si je doveo ovamo?
- Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.- Posmatrao je Elenu i čekao njenu reakciju. Imala je zagonetan izraz lica, pomalo kao onaj kad se dvoumila da li se udati za N'Ogrua. Kao da je to juče bilo a ne pre hiljadu godina.
„Zar je već toliko prošlo?" – pomislio je. „Ne, još uvek nije, ima još par godina do godišnjice."
Prisetio se kako joj je tada laskalo da je princ tako bogatog kraljevstva želi oženiti iako je njenom ocu laskalo još više.
- Još uvek želiš jednu te istu stvar. - Nikolasova ambicija nikad nije bila tajna. Ona i njena sestre nisu mogle naslediti očev presto, a pošto je njihova majka umrla rađajući dugo željenog princa, Nikolas, kao kraljev nećak, je postao prestolonaslednik.
- Kraljevstvo je trebalo biti moje, sećaš se?
- Koje kraljevstvo Nik? Toga već odavno nema. Sve se raspalo ili si možda zaboravio.
- Da si me podržala, ne bi se raspalo. Bili bismo najmoćniji. Ko bi nam se mogao suprostaviti?
- Ne bih da te podsećam, ali ti si izdao nas i to ne samo jednom... - rekla je iznervirano, ali se brzo pribrala, zato što joj je bio potreban. - Ali, prošlost je prošlost. 
Samo jedna stvar je bila u Eleninim mislima, izbaviti Emiliju, ali samu i nezaštićenu je ne može ostaviti a Nikolas, iako je izdajica, ipak ih veže ista krv.
- Posebna je, - kao da je pročitao njene misli.
- Da, šteta što se u to neću uveriti... - zagledala se u njega. - Podržaću te, kad tome dođe vreme.
- Šta? – Nije mogao da veruje u ono što čuje.
- Sačuvaj njen život u sledeće dve godine i na hiljaditu godišnjicu... Podržaću te. Na sledećem zboru, predložiću te za novog alfu. To je najviše što ti mogu ponuditi.
Zbor se održavao svakih sto godina, bila su to grandiozna okupljanja na kojima je N'Ogru demostrirao svoju moć. Naravno da su se u nekoliko navrata našli izazivači koji bi pokušali da svrgnu kralja, ali on je uvek pobeđivao ma koliko je njegov suparnik bio mlađi, spretniji ili snažniji. Čopor izazivača je po običaju bio uništen i zato je izazivača bilo sve manje i manje, sve dok sasvim nisu nestali.
- Potrudiću se da ti se ne servira srebrna vodu, - dodala je i zagledala se u njega. N'Ogru nikad ništa nije ostavljao slučaju. - Da li imam tvoju reč da će moja kći biti sigurna sa tobom.
Nikolas je jedan kratak tren razmišljao a zatim je ustao i zagledao se u kraljicu. Spustio se na koleno i zatražio njenu ruku. Pošto ju je pružila, prislonio je njenu nadlanicu na svoje čelo, onako kako se nekada davno klanjalo u kraljevstvu Severnih Planina.
- Vaše visočanstvo, ja Nikolas Wig iz Noćnog klana kunem se u jedinu stvar koja mi je sveta... svoj život, da ću štiti vašu kći kao da je moja rođena.
Iznenađena zaboravljenim gestom, Eleni je bio potreban samo jedan trenutak da sabere misli.
- A ja ti obećajem da ću sama predložiti i podržati tvoju aspiraciju na vučji tron. – Nikolas je hteo pustiti njenu ruku, ali kraljičin stisak se pojačao. – Ali... ako je izdaš Nikolas... ako... Nas izdaš, nema tog Boga na nebu ili Zemlji koji će te spasti.
Pustila mu je ruku i naklonila se iako Nikolas nije. Ostao je da kleči i zagledao se u ledene kraljičine oči. - Kao da je moja rođena, Lena... zato što moje rođene više nema. - Tuga je prožela svaku njegovu reč. Vekovi su iz tih reči uklonili bol i bes koji su u prvim godinama bili previše jaki i naterali ga činiti stvari na koje teško da će ikad biti ponosan, ali radio je sve, apsolutno sve kako bi svima koji su to zaslužili vratio malo bola koji je i sam osećao.


Autor Dana Hill

Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…