Skip to main content

Dogovor

Odlomak iz romana Srebrni vladar



Soba u koju su ga smestili, bolje rečeno, u koju je dozvolio da ga ubace, bila je kao i sve spavaće sobe u velikim gospodskim kućama. Visoka tavanica, krevet sa ili bez baldahina, portreti, ogledala, stilske stolice ili fotelje, sve se to svodilo na isto. Kao da je već sve video. Kao da je već sve doživeo. Lica su se počela stapati jedno u drugo i ponekad nije bio siguran da li je konobara koji ga poslužuje video juče na ulici ili je pre sto godina sreo njegovog pradedu.
Celog dana je strpljivo čekao N'Ogrua. Mislio je da će doći kako bi mu ponovo pretio ili kako bi saznao zašto je tu, ali ga nije udostojio svog prisustva. Navodno je bio zauzet gostima.
Soba je, naravno, bila zaključana a pred vrata je postavljen jedan čuvar, dok je drugi šetao ispred prozora. Predveče mu je servirana hrana i tada mu je saopšteno da će kralj doći nakon večere. Elena ga je preduhitrila.
„Uživaš u svom poslednjem obroku?“ upitala je umesto pozdrava. Nikolas, nakon što se duboko naklonio kraljici, vratio se svojoj hrani. Odrezao je veliki zalogaj mesa, umočio ga u umak i metnuo u usta.
„Ako bi ovo i bio moj poslednji obrok ne bi mi bilo žao... Ne mogu odrediti šta je u ovom umaku. Smeđi šećer, soja sos, umak od pečenja, mislim da ima i malo kafe,“ nagađao je, „ali jedan sastojak ne mogu odrediti,“ pokazao je na još jedan komad mesa koji je odsekao i umočio ga u braonkast sos. „Možda je karanfilić, ali nisam siguran... Sve u svemu je fantastičan. Molim te, draga moja kraljice, prenesi šefu moj duboki naklon.“ Umesto odgovora, Elena je izvukla stolicu i sela nasuprot njega i pustila ga da završi sa jelom u kojem je toliko uživao.
„Kako je? U šoku je,“ započeo je razgovor pošto je obrisao usta o salvetu. „Bogami i ja sam. Tek kad sam video njegovu reakciju shvatio sam da je ona tvoja.“ Elena mu nije verovala. Niti reč.
„Zašto si je doveo ovamo?“
„Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.“
Čekao je Eleninu reakciju. Plavokosa žena kojoj godine nisu umanjile lepotu, imala je zagonetan izraz lica i podsetila ga na devojčurak koji se dvoumio da li se udati za princa N'Ogrua.
„Kao da je juče bilo a ne pre hiljadu godina," pomislio je. „Zar je već toliko prošlo? Ne, ima još par godina do godišnjice."
Tada joj je laskalo što princ tako bogatog kraljevstva želi nju za ženu, ali njenom ocu je laskalo još više. N’Ogru je bio mlađi od dvoje braće i Elena nikad ne bi postala kraljica, ali njenom udajom bi kraljevstvo Severnih Planina dobilo bogatog saveznika.
„Još uvek želiš jednu te istu stvar,“ pretpostavila je iako Nikolasova ambicija nikad nije bila tajna. Ona i njena sestra nisu mogle naslediti očev presto, a pošto je njihova majka umrla rađajući dugo željenog princa, Nikolas, kao kraljev nećak, je postao prestolonaslednik.
„Kraljevstvo je trebalo biti moje. Sećaš se?“
„Koje kraljevstvo, Nik? Toga već odavno nema. Sve se raspalo ili si možda zaboravio.“
„Da si me podržala, ne bi se raspalo. Bili bismo najmoćniji. Ko bi nam se mogao suprostaviti?“
„Ne bih da te podsećam, ali ti si izdao nas i to ne samo jednom...“ rekla je ljutito, ali nije želela započeti svađu s njim, bio joj je potreban. „Prošlost treba ostaviti prošlosti.“ Smirila se jednim dubokim udahom, zato što je samo jedna bila u Eleninim mislima, izbaviti Emiliju iz N’Ogruovih kandži, ali samu i nezaštićenu je nije smela ostaviti. Nikolas, iako je bio žigosan kao izdajica, ipak ih je vezivala ista krv.
„Posebna je,“ reče, kao da je pročitao njene misli.
„Šteta što neću imati prilike da se u to i sama uverim...“ zagledala se u njegove sive oči i potražila tračak prijatelja i rođaka kojeg je jednom davno volela i poštovala. Napokon, uz uzdah, je rekla, „kad tome dođe vreme… podržaću te.“
„Šta?“ Nikolas nije mogao da veruje u ono što čuje.
„Sačuvaj njen život u sledeće dve godine i na hiljaditu godišnjicu... Podržaću te. Predložiću te za novog alfu. To je najviše što ti mogu ponuditi.“
Vučji zbor se održavao svakih sto godina. Bila su to grandiozna okupljanja na kojima je N'Ogru demostrirao svoju moć. Naravno da su se u nekoliko navrata našli izazivači koji bi pokušali da svrgnu kralja, ali on je uvek pobeđivao ma koliko je njegov suparnik bio mlađi, spretniji ili snažniji. Čopor izazivača je po običaju bio uništen a vremenom je i izazivača bilo sve manje i manje, sve dok nisu sasvim nestali.
„Potrudiću se da ti se ne servira srebrna voda.“ N'Ogru nikad ništa nije ostavljao slučaju. Uvek se još pre borbe pobrinuo da njegov suparnik ne preživi borbu. „Da li imam tvoju reč da će moja kći biti sigurna sa tobom.“
Nikolas je razmišljao samo jedan tren a zatim se spustio na koleno i zatražio njenu ruku. Pošto ju je pružila, prislonio je njenu nadlanicu na svoje čelo, onako kako se nekada davno klanjalo u kraljevstvu Severnih Planina.
„Vaše visočanstvo, ja Nikolas Wig iz Noćnog klana, kunem se u jedinu stvar koja mi je sveta... svoj život, da ću štiti vašu kći kao da je moja rođena.“
Iznenađena zaboravljenim gestom, Eleni je bio potreban samo jedan trenutak da sabere misli.
„A ja ti obećavam da ću sama predložiti i podržati tvoju aspiraciju na vučji tron.“ Nikolas je hteo pustiti njenu ruku, ali kraljičin stisak se pojačao. „Ali... ako je izdaš, Nikolas... ako... Nas izdaš, nema tog Boga na nebu ili zemlji koji će te spasti.“
Pustila mu je ruku i naklonila se, iako Nikolas nije, ostao je da kleči i zagledao se u ledene kraljičine oči. „Kao da je moja rođena, Lena... zato što moje rođene više nema.“ Tuga je prožela svaku njegovu reč. Vekovi su iz tih reči uklonili bol i bes koji su u prvim godinama bili previše jaki i naterali ga činiti stvari na koje teško da će ikad biti ponosan, ali radio je sve, apsolutno sve kako bi svima koji su to zaslužili vratio malo bola koji je i sam osećao. Pa makar bio označen kao najveći izdajnik vučjeg roda.

Autor Dana Hill

Popular posts from this blog

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja

Ožiljak na duši

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele ovaj svet mi ništa ne može... Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.
.....
Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu. „Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za nju. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički. „Divna melodija." „Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu. „Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima …