Skip to main content

Zaljubljeni div

Bio jednom jedan div, 
zaljubljeni mamin sin.
Zavoli on jednu plavušu, 
jednu crnku i jednu Branku.
Na ovoj mu se svidi ovo, 
na onoj mu je lepo ono 
a ova mršavica, 
kuva kao njegova rođena mamica.
Veliki problem u tome nije video ,
„zašto ne bih mogao biti sa sve tri.
Ipak sam ja div, 
veliki mamin sin.“
Svakoj je dva dana u nedelji posvetio 
a sedmi za sebe ostavio.
I sve bi dobro bilo da dane u glavi 
izmeš’o nije,
pa umesto da crnku zove, 
on do Branke ode
i priznade njima dvema 
da je u igri još jedna.
Naljutiše se devojke 
i rekoše da odabere.


I troumi se jadan div, 
sitna duša mamina,
ne zna koja od njih 
da mu postane žena.
Dal’ da ženi lepoticu 
il’ da bira dobricu, 
na kraju odluči, 
ipak je on div 
koji mnogo hranu voli, 
da će oženiti najbolju kuvaricu. 
Znao je koja kuva najbolje,
al’ ipak od njih zatraži 
da mu spreme svoja najbolja jela.
Zajednički ručak su organizovale
i divu hranu spremile
posele ga uvrh čela 
i počele sa serviranjem jela.
Prva ga posluži plavuša i nažalost,
od njenog prokelja 
div se sav (da prostite) ukenja.
Zatim mu je lepa crnka
servirala od svog čuvenog paprikaša
a jadnom divu umalo izgore duša.
Na kraju je na red stiglo Brankino pečenje,
u ustima mu se rastopilo 
i srce njegovo osvojilo.
I tako, snajku je div odabrao, oženio 
i više se nije probudio. 

Igra sa ženskim srcem 
može biti veoma skupa, 
jer ne ume da prašta svaka, 
toga nije bio svestan div, 
kad je slomio srca tri.

Autor Dana Hill
Fotografija polyvore.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…