Skip to main content

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.




Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu.
„Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti. 
„U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam. 
„Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu.
„Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno najdraže stablo u celom parku, ono je bilo razlog zašto su je smestili u tu sobu, kako bi je mogla posmatrati dok cveta.
„Neću doživeti videti je u punom cvatu.” Pobunila sam se i uveravala je da će se još mnogo puta diviti njenim cvetovima, ali ona je znala da nije tako, ja sam to znala. Nije ništa rekla, samo se nasmešila i namestila čaršav. 
Razgovarale smo o koječemu, o nebitnim stvarima, sitnicama, vešto izbegavajući one bitne i bolne. Napustila sam je svega jednom, na par minuta, kako bih ručala a kako je dan odmicao a Geja postajala sve slabija, tako su se mom bdenju postepeno priključivali i ostali ukućani. Prvo je došao Tomas i uključio aparaturu, uprkos njenom nejakom protestovanju. Onda je striček seo na jednu od fotelja u ćošku sobe a zatim su nam se pridružili Rišar sa Marijom i njenim suprugom Žeromom. Stali su pored strica i otpočeli tihu, melodičnu, molitvu. Adrijana je sve vreme pokušavala obuzdati Demi, koju nije držalo mesto. Stalno je ulazila i izlazila, noseći crteže i dajući ih Geji. Kao da je tog jednog popodneva pokušala nacrtati sve za što kasnije neće dobiti maminu pohvalu a iz Geje je život isticao. Napuštao je i odlazio sa zadnjim zracima sunca koje je obojilo belu bolničku sobu u narandžaste nijanse.
Sa poslednjim naporima me je pozvala k sebi i uzela moje ruke u svoje.
„Blagoslovena da si Liliana Ivon Telus, kći Helene i Georga,” rekla je tiho i sa zadnjim izdisajem prošaptala, „blagoslovena da si Majko svih majki.”
Aparati su rekli ono što smo svi znali, moja sestra nas je napustila a meni je u srcu ostao žal za izgubljenim vremenom u kom sam joj to mogla i želela biti. 


Autor D.H
Fotografija: pixgood.com

Comments

  1. Zato se ne sme gubiti dragoceno vreme... Svaki tren je važan.

    ReplyDelete
  2. Da, jeste... ove sestre su to naučile na teži način.
    Hvala Snežana što me čitate :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ako smo već obe rešile da ćutimo u isto vreme, onda možemo na "ti". :-)

      Delete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 34 poglavlja