Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedela sam sa sestrom u njen poslednji dan života i na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete. Dobila sam sestru i prijateljicu.

„Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” 

„U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam ispunjena bolom. Ugnezdio se u mojim grudima onog trena kad sam je svu slomljenu ugledala i kao da nije nameravao da me napusti. 

„Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, tata te je zaštitnički držao pored sebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene. Da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu.

„Dosta,” rekle smo obadve i otpočele razgovor o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno najdraže stablo u celom parku, ono je bilo razlog zašto su je smestili u tu sobu, kako bi je mogla posmatrati dok cveta.

„Neću doživeti videti je u punom cvatu.” Pobunila sam se i uveravala je da će se još mnogo puta diviti njenim cvetovima, ali ona je znala da nije tako. Ja sam to znala. 

Razgovarale smo o koječemu, o nebitnim stvarima, sitnicama, vešto izbegavajući one bitne i bolne. Napustila sam je svega jednom, na par minuta a kako je dan odmicao a Geja postajala sve slabija, tako su se mom bdenju postepeno priključili i ostali ukućani. Prvo je došao Tomas, onda je stric seo na jednu od fotelja u ćošku sobe a zatim su nam se pridružili Rišar sa Marijom i Žeromom. Stali su pored strica i otpočeli tihu, melodičnu, molitvu. Adrijana je sve vreme pokušavala obuzdati Demi, koju nije držalo mesto. Stalno je ulazila i izlazila, noseći crteže i dajući ih Geji. Kao da je tog jednog popodneva pokušala nacrtati sve za što kasnije neće dobiti maminu pohvalu a iz Geje je život isticao. Napuštao je i odlazio sa zadnjim zracima sunca koje je  belu bolničku sobu obojilo u narandžaste nijanse.

Sa poslednjim naporima me je pozvala k sebi i uzela moje ruke u svoje.

„Blagoslovena da si Liliana Ivon Telus,” rekla je tiho i sa zadnjim izdisajem prošaptala, „blagoslovena da si Majko svih majki.”

Aparati su zapištali i rekli ono što smo svi znali, moja sestra nas je napustila a meni je u srcu ostao žal za izgubljenim vremenom u kom sam joj to mogla i želela biti.

Autor Dana Hill

Fotografija: pixgood.com