Skip to main content

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.


Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put.
„Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“ 
„U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze. 
„Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“ 
Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu. 
„Dosta,“ rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno najdraže stablo u celom parku.
„Neću doživeti videti je u punom cvatu.“ Pobunila sam se i uveravala je da će se još mnogo puta diviti njenim cvetovima, ali ona je znala da nije tako, ja sam to znala, ali nije ništa rekla, samo se nasmešila i namestila prekrivač i pohvalila još jedan crtež koji joj je u međuvremenu donela kći.
Adrijana je ceo dan pokušavala obuzdati Demi. Stalno je ulazila i izlazila i donosila crteže. Kao da je tog jednog dana pokušavala nacrtati sve za što kasnije neće moći dobiti maminu pohvalu. A nas dve smo razgovarale o koječemu, o nebitnim stvarima, sitnicama, vešto izbegavajući one bitne i bolne. 
Napustila sam je svega jednom, na par minuta a kako je dan odmicao a Geja postajala sve slabija, tako su se mom bdenju postepeno priključivali i ostali ukućani.
I dok je tiha, melodična, molitva, kao dah vetra, strujila sobom, iz Geje je život isticao, napuštao je i odlazio sa zadnjim zracima sunca koje je obojilo belu bolničku sobu u narandžaste nijanse...
Aparati rekli ono što smo svi znali, moja sestra nas je napustila a meni je u srcu ostao žal za izgubljenim vremenom u kom sam joj to mogla i želela biti...

Autor D.H
Fotografija: pixgood.com

Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja