Skip to main content

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.


Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put.
„Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“ 
„U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze. 
„Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“ 
Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu. 
„Dosta,“ rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno najdraže stablo u celom parku.
„Neću doživeti videti je u punom cvatu.“ Pobunila sam se i uveravala je da će se još mnogo puta diviti njenim cvetovima, ali ona je znala da nije tako, ja sam to znala, ali nije ništa rekla, samo se nasmešila i namestila prekrivač i pohvalila još jedan crtež koji joj je u međuvremenu donela kći.
Adrijana je ceo dan pokušavala obuzdati Demi. Stalno je ulazila i izlazila i donosila crteže. Kao da je tog jednog dana pokušavala nacrtati sve za što kasnije neće moći dobiti maminu pohvalu. A nas dve smo razgovarale o koječemu, o nebitnim stvarima, sitnicama, vešto izbegavajući one bitne i bolne. 
Napustila sam je svega jednom, na par minuta a kako je dan odmicao a Geja postajala sve slabija, tako su se mom bdenju postepeno priključivali i ostali ukućani.
I dok je tiha, melodična, molitva, kao dah vetra, strujila sobom, iz Geje je život isticao, napuštao je i odlazio sa zadnjim zracima sunca koje je obojilo belu bolničku sobu u narandžaste nijanse...
Aparati rekli ono što smo svi znali, moja sestra nas je napustila a meni je u srcu ostao žal za izgubljenim vremenom u kom sam joj to mogla i želela biti...

Autor D.H
Fotografija: pixgood.com

Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Ožiljak na duši

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele ovaj svet mi ništa ne može... Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.
.....
Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu. „Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za nju. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički. „Divna melodija." „Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu. „Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima …