Skip to main content

Siva sreda

Siv, ružan dan. Ne volim sredu iz meni nepoznatih razloga. Ne znam šta mi je ikada skrivila, ali sam sigurna da postoji razlog, samo što ga se moja zaboravna pamet ne može prisetiti. Jednom ću se probuditi u sred noći i setiti zašto je ne volim a onda ću ponovo da zaspim i zaboravim. Ali čak ni sreda nije zalužila da bude ovako ružna i tužna, ma koliko ju ja ne volela. 
Magla visi nad nama ceo dan a sunce kao da je sasvim zaboravilo na nas. Kiša uporno rominja i vlaži zemlju koja se posle snega promenila na blato, hladan vetar šiba naša lica čim se usudimo podići pogled, kao da nam ljutitim glasom govori, „šta gledaš, vidiš da žurim.“ 
Vetar možda negde žuri, ali ljudi se vuku. Kao da je svet usporio, samo što nije stao. Podlegao sivilu koje vlada oko nas a koji čak ni šareni kišobrani ne mogu razbiti. 
Ali postoji jedan lek, zove se dečji osmeh. Dovoljan je samo jedan da se meni ovaj dan popravi, da iz mene sivilo odstrani. Taj iskreni, dečji, osmeh, što dušu zagreje i boje u nju unese a još ako je praćen zvonkim glasom, onda srce ubrza i dan izleči, čak i kad je sreda.


Autor Dana Hill
Fotografija photobucket.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…