Siva sreda

Siv, ružan dan. Ne volim sredu iz meni nepoznatih razloga. Ne znam šta mi je ikada skrivila, ali sam sigurna da postoji razlog, samo što ga se moja zaboravna pamet ne može prisetiti. Jednom ću se probuditi u sred noći i setiti zašto je ne volim a onda ću ponovo da zaspim i zaboravim. Ali čak ni sreda nije zalužila da bude ovako ružna i tužna, ma koliko ju ja ne volela. 
Magla visi nad nama ceo dan a sunce kao da je sasvim zaboravilo na nas. Kiša uporno rominja i vlaži zemlju koja se posle snega promenila na blato, hladan vetar šiba naša lica čim se usudimo podići pogled, kao da nam ljutitim glasom govori, „šta gledaš, vidiš da žurim.“ 
Vetar možda negde žuri, ali ljudi se vuku. Kao da je svet usporio, samo što nije stao. Podlegao sivilu koje vlada oko nas a koji čak ni šareni kišobrani ne mogu razbiti. 
Ali postoji jedan lek, zove se dečji osmeh. Dovoljan je samo jedan da se meni ovaj dan popravi, da iz mene sivilo odstrani. Taj iskreni, dečji, osmeh, što dušu zagreje i boje u nju unese a još ako je praćen zvonkim glasom, onda srce ubrza i dan izleči, čak i kad je sreda.


Autor Dana Hill
Fotografija photobucket.com

No comments:

Post a Comment

Lov 4