Skip to main content

Siva sreda

Siv, ružan dan. Ne volim sredu iz meni nepoznatih razloga. Ne znam šta mi je ikada skrivila, ali sam sigurna da postoji razlog, samo što ga se moja zaboravna pamet ne može prisetiti. Jednom ću se probuditi u sred noći i setiti zašto je ne volim a onda ću ponovo da zaspim i zaboravim. Ali čak ni sreda nije zalužila da bude ovako ružna i tužna, ma koliko ju ja ne volela. 
Magla visi nad nama ceo dan a sunce kao da je sasvim zaboravilo na nas. Kiša uporno rominja i vlaži zemlju koja se posle snega promenila na blato, hladan vetar šiba naša lica čim se usudimo podići pogled, kao da nam ljutitim glasom govori, „šta gledaš, vidiš da žurim.“ 
Vetar možda negde žuri, ali ljudi se vuku. Kao da je svet usporio, samo što nije stao. Podlegao sivilu koje vlada oko nas a koji čak ni šareni kišobrani ne mogu razbiti. 
Ali postoji jedan lek, zove se dečji osmeh. Dovoljan je samo jedan da se meni ovaj dan popravi, da iz mene sivilo odstrani. Taj iskreni, dečji, osmeh, što dušu zagreje i boje u nju unese a još ako je praćen zvonkim glasom, onda srce ubrza i dan izleči, čak i kad je sreda.


Autor Dana Hill
Fotografija photobucket.com

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja