Skip to main content

Pogrešna adresa

Prvo mi je došlo pismo, mirisno i anonimno,
u kojem kažeš da se mojoj lepoti diviš tajno.
Da su moje oči plave, iako su one crne,
duboke k'o najdublje morske vode.
Kad je došlo drugo pismo sa stihovima 
o kosi plavoj, od čistog zlata satkanoj,
iako je moja kosa, više smeđa, manje riđa,
i sigurno je ne bih zvala zlatna,
posumnjala sam da moja adresa nije ona prava
i da se potajno diviš devojci jednoj 
dok u stihovima pišeš drugoj
ili imaš ozbiljan problem sa dioptrijom.
Kad je došlo treće pismo,
u kom me moliš za dozvolu 
da na sva zvona objaviš 
kako mnogo voliš Tvoju Maru, 
ne znajući, da odobrenje tražiš od jedne Mire,
odlučih da umesto Tebe
potražim Maru zlatne kose, očiju plavih,
kao najdublje morske vode
al' isto kao i Ti nisam bila neke sreće.
Zato sada pišem ovo pismo Tebi,
kako bi znao da ja nisam Mara kojoj se diviš.
Žao mi je što si sve te divne reči 
ostavio na pogrešnoj adresi
i zadivio njima devojku koja se potajno nada,
da bi možda, ipak, mogla biti ona prava.


Autor Dana H.
Fotografija theframeworks.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…