Skip to main content

Tragom sećanja

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.



Šta je čovek bez svojih snova i nada, samo šačica sećanja. - D.H.

Dok je tuš uklanjao pospanost iz mene i donosio novi dan, prepustila sam se svojim mislima, „…zadnji je dan pripreme pred štampu… Ivana ima trening u pet… Ivan nek pokupi Milana iz obdaništa…“
Praveći raspored za danas, pratila svoj jutarnji ritual, uživajući u tišini tako neobičnoj za naš dom i jedna stvar mi je privukla pažnju. Krenula sam odgurnuti zavesu na kadi, ali umesto zavese sam našla staklena vrata na tuš kabini. Zbunjeno sam se osvrnula u prostranom kupatilu u koje sam zakoračila.
„Ovo nije moje kupatilo.“ Pokušala sam naći razumno objašnjenje kad mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i usledio je još jedan šok. Prišla sam bliže i rukom obrisala ogledalo.
„Ovo sam ja? Ovo nisam ja.“ Zagledala sam se u male svetlo plave oči uokvirene borama. „Ovo sam skoro ja,“ - zaključila sam proučavajući lice stranca koje me je uplašeno gledalo. Oči su moje i nos je moj, ali lice je mršavo, sa znatno više bora. Dosta podseća na lice moje majke. Prošla sam prstima kroz kratku kosu. Umesto plavog paža koji sam nosila još od studija, na glavi je bila kratka seda kosa.
Osvrnula sam se i još jednom pogledala veliko kupatilo u koje bi se smestila moja dva a početnu zbunjenost zamenili su strah i panika.
Uz nekoliko dubokih udaha sam našla ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bademantilom koji je visio na vratima i otvorila vrata u praznu spavaću sobu.
Oslušnula sam kraj vrata, ali jedini zvuk je bilo ubrzano lupanje mog srca. Polako, na prstima, sam krenula napolje i našla se u prostranoj sobi, koja je bila i dnevna soba sa kožnim nameštajem i trpezarija sa staklenim stolom i velikim belim stolicama i moderna kuhinja odeljena od ostatka prostorije sa velikim šankom. Kroz staklena vrata koja su vodila na terasu zagledala sam se u nepoznat grad zalivan sitnom kišom.
„Gde sam?“ zavapila sam nemoćno a tople suze su kliznule niz obraz. „Da li sam poludela?“ Obrisala sam oči i lice o mekani frotir, i primetila ulazna vrata i pošla ka njima u želji pobeći.
Dok sam žurnim korakom hitala ka sivim vratima, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Zbunjeno sam se ukopala u mestu, razmišljajući da li produžiti dalje i izaći ni sama ne znam gde ili odgovore potražiti ovde.
Tiho sam prišla krevetu i ugledala usnulo mlado muško lice. Na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva plava oka.
„Mama! Šta radiš ovako rano?“ pitao je hrapavim glasom. „Rekao sam ti da me ne budiš do deset. Koliko je sati?“
„Milane,“ izgovorila sam nesigurno prepoznavši u njemu mog malog dečaka. „Spavaj sine,“ protisnula sam.
Nesigurne noge su me odvele u spavaću sobu. Nemoćno sam sela na krevet a blago pulsiranje se javilo u slepoočnicama. Možda bih trebala zaspati, možda ću se probuditi na nekom poznatom mestu. Mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina koji je svojom visinom ispunio vrata spavaće sobe.
„Jesi dobro?“
„Ne znam,“ smrmljala sam masirajući prstima slepoočnice.
„Još uvek te boli glava? Popila si tablete?“
„Mislim da sam malo prolupala.“
„Kako, konkretno, misliš da si prolupala?“ Nastavio je sa pitanjima.
„Ništa sine, jedino se ne mogu setiti gde sam, ni ko sam,“ priznala sam. „Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ Na moje iznenađenje, momak nije bio iznenađen.
„Kakvog me se sećaš?“ pitao je dubokim, muškim, glasom moj „četvorogodišnji“ sin.
„Nije važno sine. Verovatno ovo sanjam.“
„Ne mama, ne sanjaš,“ rekao je mirno i nežno me pogladio po kosi „Kakvog me se sećaš?“
Umesto odgovora, pokazala sam njegovu visinu kao četvorogodišnjaka. „Htela sam te jutros odvesti u obdanište a tvoju sestru u školu.“ Na te reči je žurno izašao iz sobe i uskoro se vratio sa telefonom u ruci birajući broj. „Očigledno je da tebe ne treba voziti u obdanište,“ pokušala sam se našaliti.
„Seko, počelo je,“ rekao je ozbiljno a ja sam osetila jak pritisak u glavi. „Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

~*~
 
„Mama, gde su mi patike za fizičko?“ viknula je iz predsoblja Ivana.
„Sinoć sam ti rekla da sve spremiš u torbu.“
„Ne mogu više neskvik,“ viknuo je iz kuhinje Milan.
„Popij,“ naredio je suprug, pre nego što je otvorio vrata spavaće sobe. Sam pogled na njega je izazvao u meni neopisiv gnev i osećaj izdaje.
„Ana, ja idem. Deca će ostati kod tvojih?“
„Tako smo se sinoć dogovorili,“ odgovorih jetko. „Pomozi joj da nađe patike,“ dobacila sam dok je zatvarao vrata.
„Zakasniću na autobus.“ Gunđao je a onda počeo da viče na ćerku, „koliko puta ti moramo reći da uveče spremiš stvari.“ Uvek viče na decu dan posle svađe.
„Mama ja sam popio neskvik. Do dna,“ javio se ponosno sin.
„Dobro sine, samo da se mama obuče i idemo. Idi operi zube.“ Ulazna vrata su se zalupila uz Ivanovo gunđanje a moja glavobolja se pojačala. „Našla si patike?“ Doviknula sam ćerki.
„U torbi su.“ Odmahnula sam glavom, skupila kosu i vezala šnalom i izašla iz spavaće sobe. Ćerka je već bila spremna, dok se plavokosi momčić igrao sa svojim transformersom pre nego što će ga ostaviti na komodi da čuva kuću dok je on u zabavištu.
„Posle škole ideš kod bake.“
„Da, rekla si,“ odgovorila je uz kolutanje očima.
„Tebe će danas pokupiti deda,“ rekla sam sinu dok sam mu oblačila jaknu. Još jednom sam proverila da li smo svi sve poneli a onda zaključala vrata kuće.
I ovog jutra je u gradu vlada gužva, ali barem su deca sedela pozadi i ćutala.
Izbacila sam žmigavac u nameri da skrenem na školski parking, kad sam osetila jak udarac otpozadi a vrisak i plač su odjeknuli u mojoj glavi.

~*~

Kada se probudite iz sna u kom ste živeli skoro dvadeset godina i nađete se u tuđem životu, u tuđem telu, ceo svoj navodni život proživljavate još jednom. Čak i mesec dana nakon „buđenja“ imala sam problem sa shvatanjem da je moj život nestao. Dok sam slušala o njemu imala sam utisak da slušam nečiju životnu priču, tek povremeno shvatajući da se radi o mojoj. Moj život mi je ukraden, neko drugi ga je živeo i tu osobu sam mrzela, iako to nije bila njena krivica. „Moja..., nije bila moja krivica,“ često sam ispravljala vlastite misli. Žena u čijem telu sam se probudila nije bila Ona, već Ja. Zahvaljujući psihijatru sam uspela shvatiti da sam to ja i po njegovom savetu sada sedim ispred, nekada, moje kuće i skupljam hrabrost ući u nju.
Idem tragom svoje prošlosti skupljajući sećanja kao mrvice hleba prosutih putem života, nalazeći sebe u svom životu koji je neko živeo umesto mene. Gledam u ulazna vrata nekada moje kuće koju sam, kako kažu, drage volje ustupila suprugu u brakorazvodnoj parnici. U kući, u koju sam uložila svoj novac, svoje zdravlje, svoje vreme, svoju dušu sada živi neka druga žena i meni ne tako strana. Moja najbolja prijateljica sada kuva u kuhinji koju sam kupila od novca nasleđenog od moje babe. Moja prijateljica sa kojom je moj suprug bio u vezi i pre te kobne nesreće koja mi nije oduzela život, ali kao da jeste. Toga se na žalost jasno sećam. Sećam se njegovog priznanja veče pre nesreće i sećam se nesreće, dečjeg vriska i plača.
„Mama? Idemo?“ Prenula me je iz misli moja kći. Moja mala devojčica je sada odrasla žena. Najdublju bol sa kojom se moram nositi izaziva pogled na moju odraslu decu čije detinjstvo sam propustila.
Jednog dana imam desetogodišnju devojčicu i četvorogodišnjeg dečaka, drugog dana imam odraslu ženu i mladog muškarca.
Sin je otvorio vrata kola, kao što sam do pre mesec dana ja njemu otvarala.
„Ne moramo ući ako ne želiš,“ rekao je.
„Ne želim ući, ali moram. Doktor je u pravu, moram ići tragom svog života i tražiti sećanja u njom.

Odlomak ove priče je objavljen u zborniku kratkih priča

Autor: Dana Hill
Fotografija: nawicpnw.org

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…