Put ljubavi

I pođoh ja put ljubavi,

misleći, da ću je usput sresti,

prepoznati, 

i na prvi pogled zavoleti.

Zaputih se levo, al’ ipak skrenuh desno,

da ne krivudam beznađem besno, 

dovoljno je što mi je na putu tesno,

al’ ljubavi nema.

Zađoh još jednom desno, 

i nađoh nešto, 

što na ljubav liči, 

podseća,

i lepim se čini, privlačnim

al’ unapred znam, da to nije ono što tražim. 

Nije to ljubav, ona prava, 

koja vas bez daha ostavlja,

srce zaustavlja i svom ritmu prilagođava.

To je samo potreba, koja postane navika

ne hraniš je i ona se raspada.

I produžim dalje,

putem kaldrme,

tražeći ljubav za mene.

Beznadna i uplašena

skrenuh dva puta desno

i nađoh mesto

odakle krenuh 

put putešestvja ljubavnog.

Nađoh moju ljubav kako stoji i čeka.

Čeka, da joj se vratim

i napokon je prepoznam.

Znam da je on moja ljubav prava,

sada, kad ga iz drugog ugla gledam.

Skrivala se ljubav iza mojih leđa,

čuvala me i pazila, al’ nije hrabrosti imala,

da mi rame dodirne

i kaže, ne traži me,

tu sam iza tebe, 

uvek sam tu bio, i uvek ću tu za tebe biti,

moja ljubavi.

Autor Dana Hill

Fotografija deep-sense.com

Lavandina polja

Kad bih polja imala

lavandu bih sadila,

u sumrak njima prošetala.

Na miomirisu ljubičastih oblaka zaspala

i beskrajna polja snova usnila.

Želje na njima zasejala,

srećom ih kosila 

a radošću delila.

Eh, kad bih samo polja imala.

Autor D.Hill

Fotografija plus.google.com

Samo san...

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

U početku sam mislila da je san bio samo to, san. Strašan san, noćna mora, koja me je odmah ujutro naterala da pozovem mamu i pitam kako je. 

Još uvek, kad zatvorim oči, vidim sebe kako stojim u spavaćoj sobi mojih roditelja. Tu u ćošku, odmah iza vrata, je stolica sa dečjim stvarima a nekad je tu bio moj krevet, dok roditelji nisu završili sa uređenjem potkrovlja. Pored kreveta, tamo gde sada stoji starinska bakina komoda, nekad je bio drveni krevetac, prvo moj, posle sestrin, sada je nećakin.

Na krevetu spava moja mama, uvek je bila mršava, ali njen iznenadni gubitak kilograma me je zabrinuo. Rekao je tata da je mama smršala, ali tek pre nekoliko dana, kad sam odvela blizance kod njih, uverila sam se da se prepolovila. Pored nje su moja dva nemirna trogodišnjaka koja sada spokojno, rumenih obraščića, spavaju. Miki, ponekad na prazno povuče cuclu koju je odbacio pre godinu dana. On je sada velik' momak. Kikijeva noga je prebačena preko bakine i slasno mljacne.

Očarana prizorom spokojnog sna mojih najdražih ne primećujem crnu priliku sa druge strane kreveta, ali sam, ipak, svesna njene prisutnosti.

Podižem pogled i ne pitam ko je, zato što znam u čijem se prisustvu nalazim.

„Ne,“ kažem. Svesna glasnoće izgovorenog protesta, moj pogled poleti ka krevetu, ali moje neme reči nisu poremetile njihov spokojan san.

„Veoma redak dar poseduješ.“

„Ovo je samo san.“

„Da li je zaista... samo san?“ Nakrivi crnu kapuljaču, iako ne vidim pogled, osećam hladnoću kojom me posmatra. „Došla si zato što znaš šta se mora desititi.“

„Ne... neću ti dozvoliti da je uzmeš.“

„Pretpostavke, pretpostavke. Možda nisam ovde zbog nje. Možda sam ovde zbog jednog od njih.“

„Ne,“ vrisnuh, ali niko me nije čuo, sem spodobe sakrivene crnim plaštom.

„Biraj, koje dete ćeš mi dati... ili možda, ipak, majku.“ Soba se u trenu promeni na gostinjsku sobu i sada stojimo kraj kreveta na kojem hrče moj tata, „ili možda oca.“ 

„Neću ti dozvoliti da uzmeš ijednog večeras. Ne večeras.“ Mislim u sebi, zato sam tu, da je sprečim.

„Dođoh po jednu smrt i jednu smrt ću uzeti.“

Soba se ponovo promeni na spavaću sobu i stojimo na istim mestima na kojim stojimo od početka... sna. "Ovo je samo san," uveravam samu sebe i u tome nalazim potrebnu hrabrost.

„Njeno vreme ističe, bolje je sada, nego posle meseci uzaludne borbe, ionako je na kraju čeka samo... smrt.“

„Ne, nisam ti je spremna dati, ne još. Ne dok deca spavaju pored nje.“ Zamislih strah i njihov plač kad se probude pored mrtve bake. Trauma za ceo život. „Daj mi vremena. Daj njoj još malo vremena, da se oprosti od nas, molim te.“ Preklinjala sam neizbežnost za milost iako sam znala da je u pravu. Znala sam da će je na kraju povesti sa sobom, ali je ipak nisam htela dati. Uvek sam bila sebična i tvrdoglava, tako je mama govorila a ovog puta joj je to produžilo život za... „Mesec dana,“ reče, „i ti sada pripadaš meni.“ Osetih hladan dodir na desnom ramenu, pre nego što se probudih.

Povremeno počešem to rame, kao da osećam da iznad njega stoji ona, Smrt sa kojom sam pregovarala za majčin život.

Komšinica mi reče, pošto sam joj sledećeg jutra ispričala san, da sam na taj način majci produžila život.

Da, produžila sam ga i to za celu godinu. I to nije bio život, to je bilo životarenje. Godinu dana sam gledala kako nestaje, kako trpi bolove, kako se muči i svi mi zajedno sa njom.

Da li je mogla umreti te noći ili je to bio san? 

To što je preživela godinu dana umesto mesec dana, me uverava da je bio samo san. Glupav san. To što ponekad osetim hladnoću na desnom ramenu, govori mi da nije.

Najviše nemira mi donosi senka koju vidim u tami, znam da je to Ona. Ona sa kojom sam pregovarala za majčin život, a koja me je prevarila i sada polaže pravo na moj. Ali Smrt polaže pravo na naše živote od onog trenutka kad se rodimo. Da, polaže pravo na naše živote, ali ne i na nas same.

Jednom ću dobiti odgovor na pitanje koje me muči. Znam da ću jednom saznati odgovor i zahvalna sam svakom jutru u koje se probudim bez odgovora.

Ponekad upitam mrak, ali mrak ćuti i bolje je da ćuti, ne želim znati kad, želim samo da to bude u snu. 

Autor Dana Hill

Fotografija: live your brilliance

Izgubljena sećanja

Priča objavljena u zborniku kratkih priča

Dok je tuš uklanjao pospanost sa mene, prepustila sam se svojim mislima i pratila svoj jutarnji ritual. Krenula sam odgurnuti zavesu na tuš kadi i umesto zavese našla staklena vrata. Zbunjeno sam se osvrnula u nepoznatom kupatilu u koje sam zakoračila a onda mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i doneo još jedan šok. Lice stranca koje me je zbunjeno i uplašeno posmatralo je pomalo podsećalo na lice moje majke. Uspela sam naći ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bade mantilom i otvorila vrata u praznu dnevnu sobu i zbunjeno prišla prozoru. 

Zagledala sam se u nepoznat grad. „Gde sam?“ Pitala sam nemoćno. 

Primetivši ulazna vrata pošla sam ka njima iz želje pobeći i dok sam žurnim korakom prolazila hodnikom, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Ukopala sam se u mestu razmišljajući, produžiti dalje i izaći u nepoznati grad ili odgovore potražiti ovde. Prišla sam krevetu i ugledala usnulo mlado, na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva oka. „Mama, rekao sam ti da me ne budiš do deset.“

„Ivane.“ Izgovorila sam nesigurno, prepoznavajući u njemu mog sina. 

Oteturala sam se do dnevne sobe i nemoćno sela na kauč. Možda bi trebalo zaspati, možda ću se probuditi na nekom mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina, koji je svojom visinom ispunio vrata dnevne sobe. 

„Mama, jesi dobro?“ Pitao je dubokim muškim glasom moj četvorogodišnji sin.

„Malo sam prolupala.“

„Kako misliš, prolupala?“ 

„Ne mogu se setiti gde sam, ni ko sam. Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ 

„Kakvog me se sećaš?“ Umesto odgovora sam pokazala njegovu visinu kao četvorogodišnjaka.

Dohvatio je telefon i otipkao broj. „Seko, počelo je. Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

Priču u dužoj verziji možete naći pod nazivom Tragom sećanja

Autor Dana Hill

Legenda

Legenda iz romana Četiri elementa.

Legenda

Jednom davno, beše jedna vodena kugla. Živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je Gea - Zemlja, po svojoj najmlađoj ćerki i darovao joj čudesnu kuglu kao venčani dar.

Kada je Gea prvi put zakoračila Zemljom, mesto na kojem su njene noge dotakle tlo postalo je zelena ravnica. Dok je koračala svojim novim domom, mekana trava se širila pod njenim stopalima a na mestima koja bi dotakla rukama, nicale su guste, smaragdne, šume.

Stene, sakupljene na samom dnu kugle je izabranik njenog srca, R’hikar, ravnomerno rasporedio po celoj kugli a ona ih je prošarala rekama i jezerima.

Kao dva umetnika, pomerali su stene, oslikavali ih šumama, rekama, livadama sve dok nisu bili zadovoljni kako njihov novi dom izgleda. Međutim, sve je bilo prazno i tužno, i zato stvoriše prve stanovnike Zemlje. Bili su to gorostasi ravni njima, ali preveliki za tako malo mesto i nisu preživeli i zato su sledeći put Gea i R’hikar stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se, i rasli, i prilagođavali, i Zemlji, i jedni drugima, i uskoro su planetu preplavili milioni novih vrsta.

Gea i R’hikar su se divili svojim novim kreacijama i neko vreme su bili srećni. Savršeno srećni. Ipak, nešto je još uvek nedostajalo. Iako su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati i vlastitu. Iz njihove ljubavi rodilo se majušno stvorenje koje je zasenilo sva ostala u Geinim očima. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek.

Stvoritelj beše besan na svoju kći što je Božju decu, bez njegove saglasnosti, rodila na Zemlji. Kasno je Gea uvidela svoju grešku. Ono što se na Zemlji rodi, na Zemlji i ostaje a toliko bogova ne može jednim mestom hodati a da pri tome ne unište sami sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, ona će to učiniti sama.

U sumrak svoga života, Gea se zadnji put obratila svojoj deci.

„Draga moja deco,

U mojim očima i u mom srcu ste svi jednaki. Činite savršenu harmoniju u večnom ciklusu života, koji nikad ne sme biti narušen ili prekinut a koji i sama moram poštovati. Zemlju ostavljam svima vama, čuvajte je, zato što je ona vaš dom i vaš život.”

Delove svoje duše utisnula je u četiri dara i poverila ih svojoj deci na čuvanje.

„Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti.

Moje misli, kao Voda će vas očistiti.

Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati.

Moje telo, kao Zemlja, će vam život darovati,” rekla je i sa zemljom se stopila u jedno.

Autor Dana Hill

Fotografija ravenseniors.wikispaces.com

Uskršnji Zec

Uskršnji je Zeka pravi snob, 

donosi čokolade po liku svom,

umesto obojenih jaja

pravi ona grozna čokoladna.

Šeprtlja je on prava 

i ponekad ne zna gde mu je glava,

pa nam kuću rasturi 

i ko zna šta poturi.

Umesto bicikla 

u gnezdu se nađe fascikla,

a umesto vatrogasnog kamiona, 

dobijem još jednog aviona.

Ali najviše voli odeću da nosi,

a ponekad i obuću, 

pogotovo levu papuču, 

desnu usput izgubi,

te pomoću traga od bombona 

dođem do ulaza

i tamo se nađe, neizostavnih, par čarapa 

i naravno desna papuča.

Mangup je on pravi 

koji jednom godišnje svrati,

mislim da ću mu reći 

da me dogodine preskoči,

nek nekom drugom fascikle nosi i papuče gubi,

al' kakav bi nam Uskrs bio 

kad nas Uskršnji Zeka ne bi posetio

i bezvezne poklone donosio.

Autor D.Hill

Fotografija 7-themes.com

Pesma bratu

Plavokoso momče na formuli juri,

stazom oko kuće kobajagi trku vozi,

uvek negde juri, uvek negde žuri, 

sa dečacima iz ulice za loptom trči.

Odraslo je momče u momka stasita 

i sada krade ključeve od kola očeva.

Dasa se pravi i u krug oko ulice ih vozi

a od majčina saznanja netremice strepi.

Sazre plavokoso momče u muškarca ponosna,

sada ima jasan cilj prema kojem se voza

još uvek juri, i još uvek žuri, 

ali sada svojim kolima u životnoj trci vozi 

i ženu svoju u porodilište vodi.

Dal’ će dobit sina il’ će to bit ćerka

s nestrpljenjem on sada čeka, 

a strpljivost je snaga koja se svakodnevno gradi

i trebaće ti brate za ono što sledi,

jer plavokoso momče, il’ devojče

brigu ali i sreću će ti doneti, 

i sada ćeš ti od vožnji dečjih strepeti.

Cena dečje radosti jeste visoka

al’ je svaki roditelj rado plaća,

jer šta je malo brige zarad dečjeg osmeha.

Autor D.Hill