Zemlja nade 3

Prvo poglavlje: link

Drugo poglavlje: link

3

Ela

Reči babe Ede su prevagnule. Lovac je ostao. Ta sićušna starica petnaest puta je stajala na crti i nijednom je nisu izabrali. Međutim, lov je nije zaobišao. Uzimao joj je bez milosti sve redom. Roditelje, sestre, muža, decu, unuke. Sve što joj je ostalo bili su praunuci. Zato, ako je ona mogla prihvatiti lovca kao svog prvog komšiju, nama je ostalo da joj se u tome pridružimo. Međutim, dozvoliti lovcu da ostane je bila jedna stvar, prihvatiti ga kao jednog od nas bilo je nešto sasvim drugo.

Kao i ostatak sela, izbegavala sam ga, i ponekad se osećala neprijatno i glupavo zbog toga. Bio je naš prvi komšija. Ne javiti se na ulici komšiji, ne pitati ga za zdravlje, smatralo se bezobrazlukom i neučtivošću.

Nekoliko dana nakon zbora, naletala sam na njega u krojačkom prolazu. Kako bih izbegla njegov pogled sagla sam se vezati pertle. Posle sam se osećala glupo i postiđeno zbog toga. Od malena smo vaspitavani da se jednako poštuju svi građani. Zajedništvo je naš jedini spas. Celo selo je jedna velika porodica. Briga za bližnjeg, pomoć i uzajamno poštovanje predstavljaju stub našeg društva, ali lovac nije pripadao našoj zajednici. Bio je predstavnik naših zatočenika, naših najvećih neprijatelja. Bio je jedan od onih koji su lovili ljude zarad vlastitog zadovoljstva. Zbog toga nisam bila u stanju čak ni glavom da mu klimnem u znak pozdrava, nisam bila u stanju čak ni da ga pogledam i u tome se nisam razlikovala od ostalih.

Na pijaci je pokušao od babe Luče da kupi mleko i sir, a starica ga je odbila i to nimalo ljubazno: „Neće moja Bubica da hrani jednog lovca. Nije za prodaju.“ Nije se prepirao s njom. Ćutke je otišao i od tada ga nisam videla da je zakoračio na pijacu.

Međutim, ma koliko ga svi izbegavali, praćenje njegovih aktivnosti je postala glavna seoska preokupacija. Najviše kontakta s njim su imali trgovci, Samel i Vana. Nakon svake njegove kupovine do kraja dana celo selo bi znalo šta je kupio i kako je tekao razgovor u prodavnici. Ljudi bi zastajkivali ispred njegove kuće i virili u dvorište. Sve im je to bilo uzalud, zato što on kao da tamo nije ni živeo. Jedini znak da u toj kući neko boravi bilo je svetlo koje bi se noću povremeno uključilo u prizemlju. Ponekad bi do naše kuće dopreo neki zvuk, uglavnom je to bilo jezivo škripanje kuhinjskih vrata ili šuškanje trave u dvorištu.

Nadala sam se da će novi stanar srediti ogradu i dvorište s one strane. Godinama se borim sa korovom koji se iz njega širi u moju baštu, ali on to nije učinio. Kuća je delovala ista kao i do sada. Otpale daske na tarabi su visile, prozori su bili zatvoreni i prljavi, a vrata su škripala. Barem sam na taj način znala kada izlazi napolje. Tada bih se pokupila iz bašte i vratila u kuću, ali susret sa nekim ko živi tako blizu je bio neizbežan kao sumrak.

Tog jutra sam požurila nabrati paradajz, paprike i tikvice kako bi ih odnela na pijacu i zamenila ih za breskve, kruške i šljive. Vraćala sam se kući tegleći dve prepune košare voća i zbog težine sam morala stati kako bih odmorila ruke. Prošla sam krojačkim prolazom i spustila košare. Kuća nije bila daleko, ali plašila sam se da će mi ispasti i da ću skupljati voće po asfaltu. Otresla sam ruke, ispravila bolna leđa, a kad sam se sagla da ih ponovo podignem, tamna senka se nadvila nada mnom. Srce je na tren stalo, a hladna jeza prostrujala niz leđa kad sam shvatila ko stoji iza mene. Odskočila sam. Imala sam želju sve ostaviti na ulici, pobeći kući i negde se sakriti.

„Ako bih Vas hteo ubiti ne bih to činio na sred ulice u po bela dana“, rekao je mirnim glasom. „Pridržite mi ovo.“ Turio mi je u ruke mali papirnati zamotuljak iz prodavnice i podigao obe košare kao da su napunjene perjem. Moj strah je na tren zamenila zbunjenost. Zapiljila sam se u njegova široka leđa. Kao da je osetio moj pogled, osvrnuo se, a licem mu je preleteo podrugljiv osmeh. Požurila sam za njim, ali dok sam ja stigla, on je već košare ostavio pred ulaznim vratima. Uzeo je svoj paket od mene, klimnuo glavom i okrenuo se da pođe. Zaustavila sam ga.

„Čekajte.“ Otišla sam do košara i izvadila po dve voćke i pružila mu ih.

„Ne treba“, zabrundao je poput kakvog ponosnog medveda.

„Insistiram.“ Pogledao je prvo u pruženo voće, a zatim je prodoran pogled usmerio na mene.

„To je običaj ovde, zar ne. Kad se pomogne da se nekako odužite?“

„Da, to je običaj“, potvrdila sam. Razmišljao je još koji trenutak, pa posegnuo za  ponuđenim voćem.

„Lovče“, zaustavila sam ga još jednom. „Možda bi mogli promeniti odeću“, predložila sam.

„Zašto?“, čudio se.

„Ova uniforma budi strah u nama i podseća nas na lov.“ Bila je to istina i danas tema na pijaci. Iako se zeleno-smeđa šara jedva nazirala, svi smo je dobro poznavali. Ta uniforma je u naše selo donosila smrt i nije bio prijatan osećaj viđati je svaki dan.

Prvo me je zbunjeno pogledao pa se glasno nasmejao i vratio se onih nekoliko koraka do mene. Toplina njegovog tela ispunila je prostor između nas, a snažan miris šume me je zapljusnuo. Stao mi je i previše blizu, morala sam ustuknuti.

„Jeste li sigurni da vam uniforma uliva strah?“, pitao je tiho i preteći. Pogled kojim me je proučavao je poterao ledene žmarce da se razmile duž celog mog tela. Stresla sam se, a njemu to nije promaklo. Njegove usne su se iskrivile na jednu stranu u jedva vidljiv i podrugljiv osmeh. „Ne love vas ove krpe već oni koji ih nose. Da li bi se plašili bilo kojeg sugrađanina kad bi obukao ovu uniformu?“ Odmahnuo je glavom i mirnim glasom rekao: „Svi se vi plašite mene... A ja nisam došao ovamo da lovim, već da budem lovljen... Hvala za voće.“ Glasno je zagrizao u krušku i otišao. Ispustila sam glasan uzdah i tek tada shvatila da sam prestala da dišem. Bio mi je potreban trenutak da dođem k sebi. Pogledala sam ka njegovoj kući na kojoj su glasno zaškripala ulazna vrata.

„Kreten. On je običan, arogantni, kreten.“ Shvatila sam. Isto to sam rekla bratu kad sam se uveče požalila na susret sa njim.

„Odužila si se za pomoć?“

„Naravno da jesam“, odgovorila sam iznervirano.

„Znaš, možemo ga ignorisati, ali ne i izbrisati“, rekao je pošto je popio čaj i nasuo još jednu šolju i iznenadio me rečima, „s vremena na vreme moraćemo komunicirati s njim.“ Pogledala sam u njega zbunjeno pitajući se otkud ta promena. Onog dana kad je ušao u selo napao je prefekta i Pastra zbog toga. Zajedno sa Učom je inicirao zbor, i danima gunđao na odluku donetu tamo. Pretio da će ga sam iseliti ako treba, a sada, odjednom, pomirio se s tim? Menjao je mišljenje kao beba pelene, ali ja to nisam bila u stanju da učinim. Lovcu nije bilo mesto ovde.

Susret s klonom je možda izbrisao iz mene strah, ali nije poništio novostečenu naviku. Već sledećeg jutra sam prvo oslušnula da li ga čujem u dvorištu. Kad sam se uverila da ga nema, izašla sam i prepustila se svakodnevnom mehanizmu. Pomuzla sam Puslicu, nahranila kokoške, zatim se posvetila bašti. Leto je bilo dugo i toplo, sve je u njoj bujalo. Posebno je paradajz dobro rodio i ponovo me je čekalo branje crvenih sočnih plodova. Otišla sam u šupu po korpu, a kad sam začula prepoznatljiv zvuk otvaranja vrata na komšijskoj kuhinji, po navici sam sve sklonila, oprala ruke na bunaru i pošla unutra. Novo škripanje vrata je obznanilo da ulazi u kuću, te sam se napila vode i vratila poslu. Vrata su ponovo zaskičala, a ja sam opet pošla ka kući. Glasan smeh je odjeknuo s druge strane ograde praćen novim škripanjem vrata.

„Idiot“, progunđala sam dovoljno glasno i začula još glasniji smeh. Ušla sam u kuću ljuta, i na njega, i na sebe.

„I šta si uradila?“, pitala je Lati.

„Morala sam se vratiti u baštu. Imala sam previše posla.“ Pokazala sam prepunu korpu iz koje smo naizmenično uzimali crvene plodove i čistili ih. Sutra me je čekalo kuvanje nove ture soka od paradajza. Nadmetali smo se ko će više očistiti i Lati je za sada vodila u našem malom takmičenju. U vangli u njenom krilu je bilo najviše paradajza. Uvek je dolazila da pomogne iako verujem da ju je isti posao čekao i kod kuće, ali kako ona kaže tamo je i previše ruku, a ovde ih je premalo.

„Baš si blesava, sestrice“, rekao je Timo. Tako sam se i osećala. Potpuno blesavo što me je namagarčio jedan kreten.

„I ja bih ga izbegavala“, potvrdila je Lati. „Ne znam da li bih uopšte mogla živeti pored njega. Danas je bio kod nas u krojačkoj radionici. Na sreću, majstor Koli je uzimao njegovu meru. Posle nam je pričao da kad ne bi bio ono što jeste rekao bi da je to jedan veoma kulturan i prijatan čovek.“

„Ha... prijatan i kulturan“, frknula sam ljutito i izazvala Timovo podsmevanje, ali lako je njemu da se smeje. Po cele dane nije kod kuće. Odlazi ranom zorom, a vraća se predveče. Što nije loše zbog zarade koju donosi, ali ja sam zbog toga većinu dana sama. U početku mi nije bilo svejedno.

„Šta on radi preko celog dana?”, pitala je Lati.

„Viđaju ga u šumi i pored reke. Kažu da peca”, odgovorio joj je Timo i dohvatio još par crvenih plodova, prepolovio ih i očistio zatim se slatko nasmejao. „I skida mačiće sa lipe kad pobegnu devojčicama.“

***

Stara lipa je godinama bila omiljeno sastajalište devojčica, isto kao što je plaža mesto gde se dečaci igraju svojih igara. Kažu da je to stablo starije i od samog rezervata. Nalazi se na kraj sela, nasuprot Bromasove radionice. Kao i sve druge devojčice i ja sam u hladu stare lipe provodila sate i sate u igri sa lutkicama. Izrađivale smo ih od slame i lišća kukuruza, a ponekad i starih krpa i vune. Kad smo prerasle igru s lutkama, tamo bi se sastajale i dugo razgovarale o momcima, a po nekom nepisanom pravilu, to mesto se uvek biralo za prvi ljubavni sastanak. Moj prvi sastanak sa Mikom je bio kod lipe.

Prve večeri smo samo sedeli tamo i ne znam o čemu smo razgovarali. Verovatno o nečem nebitnom. Oboje smo bili previše nervozni. Mika je prvi skupio hrabrost da to i naglas prizna.

„Ovo je glupo, ti znaš da mi se sviđaš.“ Nisam mu odgovorila. „A valjda se i ja tebi sviđam kad si došla... Na tren sam se uplašio da ćeš se vratiti kući sa Lati.“ Dopratila me je skoro do samog drveta i uterala mi hrabrost u srce koje umalo da iskoči iz grudi. „Šta kažeš da se više ne mučimo s ovim.“

„Da“, glasio je moj okasneli odgovor na to da mi se sviđa.

„Znači na festivalu sedimo zajedno.“

„Da.“ Ovog puta sam na vreme odgovorila na njegovo pitanje. Dugo sam priželjkivala i maštala o tome da jednom, upravo, sa Mikom dođem na žetveni festival držeći se za ruke. Bilo je javno priznavanje veze.

„Timo je rekao da me neće ubiti ako te poljubim. Mogu li da te poljubim?“

„Možeš“, odgovorila sam skoro bez glasa. Bio je to nezgrapan i previše vlažan poljubac. „Ovo je bilo grozno je l’ da.“ Nisam potvrdila, ali bilo je. „Možemo bolje“, ohrabrio nas je i bilo je bolje. Svaki naredni put je bilo bolje.

Dolazili smo i odlazili zajedno sa pet festivala. Zadnju godinu je praktično živeo kod nas, ali me nije zaprosio. Svi su to očekivali od nas. Ja sam to očekivala, ali je prosidba izostala. Ostalo je obećanje: „Nakon lova, ljubavi moja. Nakon lova.“

***

„Jedva smo sprečili pijanog Opana da se ne popne“, pripovedao je Timo dok ga je Lati opčinjeno slušala. „Ovaj se pojavio niotkuda.“ Pokazao je nožem na komšijsku kuću. „Uzverao se uz drvo i skinuo mače.“

„Navodno je i Koranovu pomogao nešto oko traktora“, rekla je Lati.

„Hteo je da preore Gubovu kaljugu i zaglavio se.“

Jedan deo polja je bio u dolini, nosio je ime po nekom Gubu koji ju je navodno iskopao, i bilo je godina kad je taj deo polja bio suv, ali bilo je godina, kao što je ova, kad bi na tom mestu zaostala voda nakon što se sneg otopio.

„Došao je Pastro sa traktorom, sakupili se nadničari, a ovaj se pojavio niotkuda, naredio da se nešto metne ispod točkova, odvezao lanac sa Pastrovog traktora i sam ga izvukao. Nije ni sačekao da mu zahvale. Nestao je u šumi. Koranov mu je juče doneo punu gajbicu koječega u znak zahvalnosti, ali ga nije našao kod kuće.“

„Ostavio mu je pred vratima“, potvrdila sam otresajući sa sebe sećanje na Miku. Znao je da se ušunja u moje misli, onako tiho kao što se ušunjao u moje srce.

Sledećeg jutra pošto sam izašla nahraniti živinu, čula sam kako se šuškanje približava ogradi i iz inata odbila da pobegnem unutra. Bila sam u svom dvorištu, zašto bih se ja trebala sklanjati. Timo je bio u pravu, bilo je to luckasto s moje strane.

„Komšinice“, začula sam pre nego što sam primetila njegovu glavu kako viri preko ograde. Podigla sam pogled i susrela njegove radoznale oči.

„Volite ribu?“, pitao je prebacujući staru košaru preko ograde.

„Zašto me to pitate?“ Prišla sam i pre nego što sam pogledala u košaru osetila sam miris sveže ribe.

„Zato što Vam je želim dati.“

„Zašto?“

„Recimo, da je to mirovna ponuda.“

„Zar smo u ratu?“

„Naravno da, jesmo. Niste znali za to”, odgovorio je ozbiljno. „Očišćena je“, rekao je ono što je bilo očigledno. Mrzela sam čistiti ribu onoliko koliko sam je volela jesti.

„Šta želite zauzvrat?“

„Ništa. Baba Eda kaže da još nisu pojeli šarana kog sam im doneo prekjuče, pa je predložila da ove ponudim Vama.“

„Baba Eda se trampila sa Vama?“ čudila sam se jedan tren i shvatila da nemam razloga za to. Ta dobra duša je i predložila da ga ne proterujemo.

„Pre neki dan mi je ponudila kokošja jaja... Šteta bi bilo da bacim svežu ribu onom starom mačoru.“ U košari su bila dva smuđa. Ne prevelika, ali sasvim dovoljna za obilnu večeru. Odavno nismo imali ribu. Dok nije počeo da radi kod Bromasa Timo je povremeno odlazio na pecanje, ali sada nije imao vremena za to.

„U redu, volite paradajz?“

„Rekao sam da ne želim trampu.“ Bio je ozbiljan.

„Neće biti trampa.“ Nije mi padalo na pamet da se s njim upuštam u takav posao. „Biće to zahvalnost.“ Prišla sam tarabi i uzela od njega ponuđenu ribu. Odnela je u kuhinju zatim sam u njegovu staru košaru sa pokidanim ručkama natovarila paradajz, krastavce, tikvice, šargarepu i crni luk. Riba je uvek bila na ceni. Ne zato što je nije bilo, već zato što nije imao ko satima da sedi pored reke i peca.

„Rekli smo bez trampe.“ Gledao je u hrpu povrća koju sam mu gurnula kroz otpale daske na tarabi.

„Nije trampa, ovo je molba da malo sredite Vaše dvorište. Ovde oko ograde.“ Pokazala sam na gustiš koji ga je okruživao.

„Šta nije u redu s mojim dvorištem. Meni se baš sviđa. Moj mali delić divljine“, rekao je ponosno i osvrnuo se okolo diveći se korovu kao da je ne znam koliko vremena uložio u njegovo uzgajanje.

„Taj vaš delić divljine ugrožava moju baštu... i ovu ogradu treba popraviti, a i ona vrata bi mogli podmazati da Vam ne škripe toliko.“

„Ako bi ih namastio kako bi onda znali kad treba da pobegnete u kuću.“

„Mislila sam da je ovo bila mirovna ponuda“, procedila sam kako ne bih zaškripala zubima.

„I jeste bila, ali Vi napadate moje dvorište, moju tarabu i moja vrata.“

„Samo lenji ljudi ne brinu o kući.“

„Ovo nije moja kuća. Zašto bih se brinuo o njoj“, usprotivio se.

„Zar ćete sledeće tri godine da živite ovako.“ Pokazala sam mu na kuću koja je bila u najgorem stanju u selu. Svi su svoje kuće održavali, čak i Đuri korpar, ali ovu nije imao ko. Svi vlasnici koji su do sada živeli u njoj su odabrani za lov. Poslednji je bio baba Edin unuk sa ženom. Nikad nisu za isti lov birani supružnici, ali je u njihovom slučaju to pravilo prekršeno, isto kao što su ove godine za lov odabrane sestre bliznakinje.

„Kako to mislite ovako.“ Imitirao je moj gest pokazujući na kuću. „Imam krov nad glavom. U poređenju s mojim poslednjim smeštajem, ovo je palata.“

„Zar ne želite poslednje godine svog života da živite kao normalna osoba.“

„Ja nisam normalna osoba i ko kaže da su ovo moje poslednje godine života... mislim da Vam je neko na kapiji“, odgovorio je ljutito i skrenuo pažnju na dozivanje.

Bila je to Hana. Došla se dogovoriti oko trampe, a mene nije napustila nervoza koja me je zahvatila zbog prepirke sa lovcem. Nje za to marila. Brbljala je o zečevima.

„Zečevi su moji, ja se brinem o njima“, objasnila je zašto je ona došla, a ne njena mama. „Zar te nije strah?“ Pokazala je glavom na lovčevu kuću, pošto je primetila kako je moj pogled poleteo ka komšijskoj kući kad sam začula škripanje vrata.

„Ne.“ Trenutno bi se on trebao plašiti mene, da Hana nije došla, svašta bih mu još rekla.

„Želiš danas uzeti povrće?“, pitala sam otresajući sa sebe nervozu i maskirala je izveštačenim osmehom. „Timo će uskoro doći. Pomoći će ti da ga odneseš kući.“

„Oh, to bi bilo odlično.“ Osmehnula se radosno otkrivajući sitne bele zube, a meni je odjednom sinulo zašto je ona došla, a ne njena mama. Znala sam da je u suštini Učo brinuo o zečevima.

Skuvala sam nam čaj i sačekale smo Tima koji nije imao izbora, morao je da joj pomogne.

„Mogla bi mu pokazati i vaše krletke za zečeve“, predložila sam dok sam ih ispraćala.

Bili bi lep par, pomislila sam.

Istina je, da bih više volela kad bi Timo odabrao Lati, ali ni Hana ne bi bila loš izbor. Bila je dosta mlađa od njega, ali pametna, i veoma lepa devojka, uvek me je podsećala na crvenokosu lutkicu.

„Ela“, čula sam bratov ljutit glas čim je otvorio ulazna vrata i nimalo nežno ih zatvorio. „Šta je to bi... i... i... lo?”, mucao je. Od malena je imao problem sa govorom, mama je to upornim vežbanjem disanja uspela da potisne, ali kad bi se uzrujao zamuckivanje se vraćalo. „Za... a... a“, duboko je udahnuo pa polako formulisao pitanje, „zašto si me poslala s njom?“

„Trebala joj je pomoć. Uostalom, zašto te ne bih poslala s njom. To je sestra tvog najboljeg prijatelja, i ako nisi primetio veoma je lepa i pametna devojka.“

„Slinava Hana?“ Tako su je zvali s Mikom, i ja sam imala nimalo laskavi nadimak, popišanko.

„Već odavno nije slinava.“

„Ali to je... Hana.“ Mrštio se na mene.

„Za svaku ćeš imati neku primedbu zato što ih poznaješ od malena.“

Odmahnuo je rukom i pošao u ostavu u potragu za hranom i ugledao ribu.

„S kim si se trampila za ribu?“, pitao je oduševljeno.

„Lovac mi ju je danas dao na silu. Nisam htela da je primim, ali rekao je da mu je to baba Eda predložila. Navodno i njoj donosi ribu.“

„Matori Opan je nešto pominjao. Dala si mu nešto zauzvrat?“

„Nešto malo povrća.“ Klimnuo je. „Dobro, ali ne započinji trampu.“

„Ne pada mi na pamet.“ Za trampu je potrebna redovna komunikacija, a ja nisam imala nameru da razgovaram s njim... više ikada.

Kritika je urodila plodom i njegov mali delić divljine je sređen duž ograde. Bila je to mala pobeda, a ona druga je bila znatno veća, a ticala se Hane.

U narednim danima je dolazila svaki dan. Koristila je razne izgovore, da vrati korpe, da pita kad može doneti zečeve, da traži recept za kolač. Dolazak je uvek tempirala kad bi se Timo vratio s posla, a ja sam je u tome podsticala. Na kraju se i brat navikao na nju i jedno predveče je jednostavno rekao: „Idem do lipe da se nađem s Hanom... Bila si u pravu, više nije slinava.“

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Zemlja nade 2

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2

Ela

 

 „Bašta je život, Ela. Upamti to. Sve što će ti ikad trebati da preživiš jesu zemlja, voda, poneko zrno semena i malo ljubavi”, govorila je baka Elza. Odmalena me je vodila sa sobom u baštu i prenela mi svu svoju ljubav i znanje o baštovanstvu. Zahvaljujući njoj, naš komadić zemlje je uvek bio bogat plodovima, a mi nikad nismo bili gladni. Umrla je kad mi je bilo deset, ali njena bašta je nastavila da živi. Prvo se mama pobrinula za to, a zatim i ja. Volim rad u bašti; daje mi osećaj ispunjenosti i svrhe. Kvartalni posao u školi donosi mi malo kredita, a hrana se mora staviti na sto svaki dan.

Ispravila sam leđa i pogledala ka susednoj kući. Nakon jutrošnjeg meteža na ulici sa pridošlicom, potrebna mi je bila hrabrost da izađem u dvorište, ali nisam nikoga niti videla niti čula, te sam se prihvatila posla. Kuća je delovala prazno, kao i do sada. Čuli su se samo glasovi radnika u polju i meketanje naše Puslice. Podsećala me je da očekuje porciju zelenila čim završim s okopavanjem paradajza.

„Nemoj biti dosadna.” Bacila sam joj naramak krme i vratila se paradajzu. Obećavao je bogat rod. Ubrala sam prve zrele plodove i udahnula njihov opojan miris. Mirisali su na leto. Izvadila sam mladu šargarepu, luk i krompir koji su mi bili potrebni za večeru. Sa jednom šargarepom sam počastila moju proždrljivicu. Imala je neograničen apetit i nije bila probirljiva, ali sve nam je to vraćala mlekom.

Oprala sam ruke i povrće na bunaru, a zatim ušla u kuhinju kako bih počela s pripremom večere. Brat je jutros ostao kod kuće zbog saznanja da nam u komšiluk naseljavaju klona, i to lovca. Na kraju sam ga ipak oterala na posao, svaki kredit nam je bitan, a kod Bromasa ih zarađuje više nego u polju, i potrebno je da ga zadrži. Stolar ga je uzeo kao zamenu Jonasu. Svi smo se iznenadili što je uspeo da preživi. Poslednji koji se vratio iz lova bio je moj tata. Za razliku od njega, Jonas je prihvatio nagradu i napustio je region kako bi nastavio život među kloniranima.

„Kako je samo mogao. Nikad... nikad ne bih odabrao da živim s tim zverima”, gunđao je Timo borajući visoko čelo, a dan pre toga se divio Jonasu, i slavio ga je kao najvećeg junaka da bi ga već sledećeg prozvao izdajnikom.

Za razliku od njega, ja mu nisam zamerala. Pretpostavila sam da je želeo poštedeti sebe sledećeg lova. Možda će među klonovima imati normalan život. Ne verujem da su svi zli, i među njima ima normalnih... valjda. Tata je dva puta odbio tu nagradu, a iz trećeg lova se nije vratio. Niko od izabranih se nije vratio. Posle su smenjeni svi čuvari, zajedno sa komandantom i prefektom. A najglasnije porodice su ućutkane u sledećem lovu – uključujući i našu. Kada smo se na poslednjoj večeri opraštali od mame morali smo joj obećati da ćemo prestati sa traženjem istine. Poslušali smo je, za sada.

„Misliš da će doći?“

„Ko?“, pitao je Timo uzimajući još jednu porciju pite od povrća.

„On.“ Pokazala sam glavom ka trošnoj susednoj kući.

„Videla si ga?“

Odmahnula sam glavom i priznala: „Na tren sam zaboravila da je tu.“

„Nadajmo se da neće još dugo. Uča je rekao da će večeras predložiti proterivanje.“ Samo pominjanje Mikinog oca je u meni izazvalo onaj poznati grč u želucu.

Mika je bio Timov najbolji prijatelj, ali meni je bio više od prijatelja. Nadala sam se da ćemo kao mnogi drugi i mi ozvaničiti našu vezu. Mogli smo kao mladenci izbeći lov, ali uvek je prezirao one koji su se izvlačili na taj način. Zvao ih je kukavicama i bio je ubeđen da će preživeti lov. Vratio se u plahti nakon deset dana. Ponekad, kada zatvorim oči, vidim kuštravu crvenu kosu kako viri iz plahte u kojoj su ga doneli. Volela sam tu kosu. Gustu, nestašnu, mekanu. Naša deca bi je jednom imala.

Prokleti lov... odnosio mi je najbliže jednog za drugim, a za sve je bila kriva pobuna u kojoj su probijene kapije rezervata. Svi su uhvaćeni i pobijeni, a Veće starih je moralo potpisati Sporazum o lovu.

***

Kad smo sa Timom ušli u upravni hol skoro sve klupe su već bile popunjene, a ljudi su još uvek pristizali. Stolice postavljene nasuprot klupa su čekale članove Veća starih, a ona jedna sa strane bila je namenjena prefektu koji za razliku od svog prethodnika, nije propuštao nijedan zbor.

Žamor, zagušljivost i nervoza gospodarili su prostorom.

Lati mi je mahnula i pokazala na slobodno mesto koje mi je sačuvala. Brat je kao jedan od inicijatora zbora seo u prvi red, a ja sam se smestila pored moje prijateljice. Nerazdvojne smo od najranijeg detinjstva i koliko smo iste u srcu i duši, toliko se razlikujemo izgledom. Ona crnokosa, ja plavokosa, ona niska i kako voli da kaže „stabilna“, sa oblinama na kojima sam joj uvek zavidela, ja visoka i mršava – krakata daska, kako su me zvali momci tokom odrastanja, a ja o sebi još uvek tako mislim.

„Zdravo Ela”, javio mi se Manu rumenih obraza pošto sam sela ispred njega. Uzvratila sam mu pozdrav, ali ne i osmeh. U zadnje vreme ga često srećem. Do sada je slabo dolazio na pijacu, ali to se promenilo posle lova. Konstanto se mota oko mene. Ako samo slučajno pogledam u njegovom pravcu odmah mi prilazi i započinje neke čudne razgovore o vremenu ili životinjama. Nudi mi pomoć i ispituje me o glupostima. Osećam se neprijatno u njegovoj blizini. Uvek je tako bilo. Prosto se ježim od njegovog prodornog pogleda. Najgore od svega je što me Timo konstantno podbada i zbija šale kako ću uskoro biti nova seoska mesarka. Valjda na neki čudan način pokušava da me oraspoloži, zna da još uvek tugujem za njegovim prijateljem.

„Deda kaže da je sve ovo uzalud”, šapnula mi je Lati. Ako je neko znao stav veća onda je to bio njihov najstariji član.

„Možda jeste, ali im moramo na neki način pokazati nezadovoljstvo. Ne želimo njihove zatvorenike ovde.“ Bile su to Timove reči koje sam prihvatila kao svoje.

Tri udarca štapom su privukli našu pažnju. Pastro, kao predsedavajući, ritmično je udarao govorničkim štapom koji ga je nadvisivao i vodio ostale članove veća. Stara batina je služila održavanju mira na sednicama i zborovima, uz jednostavno pravilo – skupu se možeš obratiti jedino ako u ruci držiš tu staru pocrnelu hrastovu granu ukrašenu sitnim zvoncima, kožnim trakama i perjem ždralova.

Iza najstarijih stanovnika sela koji su na sebe preuzeli posao njegovog upravljanja, u pratnji komandanta, sluge i dva čuvara ušao je prefekt. Svi su zauzeli mesta, a žamor je zujao sve dok Pastro nije ustao, govorničkim štapom udario o pod i otvorio zbor. Poželeo je svima dobrodošlicu i dao reč Mikinom ocu, kao najstarijem inicijatoru.

Sedokosi muškarac gustih belih brkova je ustao, preuzeo štap i tek kad je masa utihnula počeo je: „Svi znamo zašto smo se danas okupili. Svi ste čuli da je jutros u naše selo ušao jedan od njih.“ Pokazao je štapom na prefekta. „Zatočili su nas poput stoke, a svake treće godine puštaju na nas pse kako bi se zabavili loveći nas. Sada im to više nije dovoljno, sada su pronašli nov način zabave, tako što će nam ovde naseljavati zatvorenike”, obratio se Pastru, a među okupljenima se začuo žamor odobravanja. „Zašto bi to prihvatili? To ne stoji u sporazumu iza kojeg se kriju. Ovo ne smemo dozvoliti, jer ovo je samo početak. Čujte moje reči, ljudi... ovo je početak novog zla koje nam spremaju. Zla koje smo mi ljudi stvorili i koje nas je koštalo slobode i slobode naše dece.“ Zastao je pogledao po nama i nastavio tihim glasom. „Imamo ovaj mali delić sveta koji je do sada bio naš. Branimo ga svake treće godine životima naše dece. Žrtvujemo ih zarad njihove zabave, zar ćemo im dozvoliti da nam i ovaj komadić zemlje oduzmu? Nema porodice u ovom selu koja ne deli moju sudbinu. Nema porodice koju lov nije dotakao i zato ne smemo dozvoliti da jedan od njih živi među nama. Lovio on ovde ili ne, mene to ne interesuje. On je klon i ja sa njim hleb neću deliti.“

Lati me je gurnula laktom i glavom pokazala ka mračnom ćošku, gde je visoka prilika stajala naslonjena na zid. Bio je miran i posve nepokretan. Odavao je utisak obične senke koja se stopila sa zidom.

„Tražim da me podržite u zahtevu da se lovac odmah udalji sa naše teritorije... ili ćete to vi učiniti, ili ćemo to uraditi mi sami”, završio je izlaganje i vratio štap Pastru.

Prefekt je podigao ruku i zatražio štap. Za početak obraćanja odlučio se za citat iz sporazuma koji se odnosi na ulazak i napuštanje regiona i pri tom istakao reči: „Ulazak u region odobrava prefekt.“ Napravio je kraću pauzu kako bi pogledao u oči svakog od pet inicijatora zbora. „To stoji u sporazumu, uvaženi gospodine Tratnik. Ime osobe kojoj sam dozvolio ulazak je Ksander Kran. On nije lovac. Možda je to jednom bio, ali to više nije. Pre devet godina je izgubio privilegiju slobodnog čoveka, a od tada je prekršio skoro sve zakone koji postoje i izrečena mu je smrtna kazna.“ Šuškanje među prisutnima se povećavalo sa svakom Armandovom reči. Primetila sam da je i brat pogledao u pravcu mračnog ćoška. „Pošto se pred visokim sudom pozvao na prethodne zasluge, odobreno mu je pomilovanje lovom, pod uslovom da nađe region koji bi ga prihvatio. Razmatrajući zahtev koji mi je uputio njegov pravni zastupnik i činjenicu na koju mi je ukazao da ni jednom nije stupio na tlo ovog regiona, odobrio sam njegov ulazak i od tog trenutka on je postao stanovnik regiona 963 i za njega važe ista pravila kao i za...“

„Dajte ga u neki drugi region”, doviknuo je neko iz mase prekinuvši Armanda.

„Marsi, nemaš štap”, upozorio ga je Pastro.

„Kao što sam rekao”, nastavio je prefekt, „dozvolio sam mu ulazak i za njega važe ista pravila kao i za vas. Broj stanovnika vam je u konstantnom opadanju”, pokušavao je da objasni.

„Radije bi prihvatili stotinu dece umesto njega”, viknula je Mikina sestra Hana.

„Ili žena”, dodao je neko iz okupljene mase što je propraćeno smehom.

„Molim vas, ljudi... Dozvolite prefektu da završim“, pokušao je Pastro da održi mir, ali uzalud, bila je ovo bolna tema i veliki problem za sve nas.

„Hoćete li ga isterati napolje ili ne?“, doviknula je Hana ponovo i iznenadila me odvažnošću. Donedavno je to bio mršavi devojčurak koji je sedeo ispod stare lipe sa ostalim devojčicama iz sela. Sada, kao da je odjednom odrasla, ali tako je bilo sa svima nakon prvog izbora za lov.

„Čini mi se da je ovo izmaklo kontroli”, šapnula sam Lati.

„Lako ćemo mi njega isterati... kroz šumu, pa iza ograde”, viknuo je Marsi ponovo.

Pastro je ustao i uzeo štap od prefekta i nekoliko puta ljutito udario njime o pod. „Tišina ili ću prekinuti zbor”, proderao se i na tren je u holu nastao muk. Bio je to tih i staložen čovek, koji se nikad ničim nije isticao. Nije čak ni želeo predsedavati većem, ali ga je Koranov na to nagovorio nadajući se da će ostareli ratar biti samo figura dok će on donositi sve važne odluke. U većini slučajeva je tako i bilo.

Vratio je štap prefektu, ali se nije vratio na mesto, već je preteći gledao u one najglasnije u masi.

„Kao što sam rekao, u skladu sa ovlašćenjima IHCIja dozvolio sam mu ulazak, a na vama je kako ćete postupati s njim. Nama nije dozvoljeno da se mešamo u odnose građana regiona, ali pre nego što ga isterate trebali bi znati da je on već rezervisan za sledeći lov, a sa njegovim prihvatanjem dobijate i dodatni paket deficitarnih namirnica koje će biti dodeljene svakom domaćinstvu.“

„Pokušavate da nas potkupite?“, doviknuo je neko.

„Bacate nam mrvice”, dodao je drugi.

Pastro je uzeo govornički štap koji mu je pružio prefekt i obratio se skupu: „Ljudi, kako ne shvatate da s njim dobijamo namirnice koje su nam potrebne za predstojeću zimu. Prošle godine je žito slabo rodilo, ove godine kukuruz. Ako vam to nije dovoljno, onda pokušajte da shvatite da će na sledećem izboru za lov biti odabran jedan manje. Niko ne zahteva od vas da ga prihvatite, već da ga tolerišete. Dve i po godine će brzo proći. Brže nego što želimo”, završio je i pogledao po okupljenima.

„Možda kada bi imali pet takvih, nikoga od nas ne bi lovili”, šapnula sam Lati. Bilo mi je mrsko i pomisliti da bi klonovi mogli da žive s nama, ali Pastro je bio u pravu, život jednog od nas će biti pošteđen u sledećem lovu.

„Mislim da će i ovaj jedan više nego dovoljan“, odgovorila je, a ja sam ponovo pogledala u pravcu lovca. Nije se ni pomerio.

„Da li još neko želi reč?“, pitao je Pastro.

Nisam se iznenadila kada je baba Eda ustala sa stolice i zatražila štap. Polako je pošla ka prostoru namenjenom govornicima i počela je tek kad su svi utihnuli, a to je bilo brzo, jer reči ove starice su uvek nosile posebnu težinu. Svi su hteli čuti šta ona ima za reći.

„Ne možeš promeniti vučju narav tako što ćeš ga smestiti u tor sa ovcama. Neko ko je odgajan da bude lovac, zauvek će imati potrebu za lovom...“ Pogledala je u Uču, a na usnama joj je zatitrao sitan osmejak. „Ali koliko mene moje oči služe, ovaj lovac je i sam bio lovina, a ja bih želela znati zašto je to tako.“ Prefekt je ustao kako bi joj odgovorio, ali sićušna starica je odmahnula glavom i štapom pokazala u pravcu mračnog ćoška. „Ne želim da slušam tvoje diplomatsko baljezganje, želim to čuti od njega.“ Ponovo sam pogledala u senku koja se sada prvi put pomerila. „Istupi”, zatražila je.

Pokrenuo se i dugačkim korakom pošao ka njoj. Bio je obučen u izbledelu i na nekim delovima pocepanu uniformu lovca, ali je bila čistija u poređenju sa jutrošnjim izgledom. Tada je delovao kao čupava, bradata zver – pokriven blatom i skorelom krvi. Sada mu je kosa bila čista i čvrsto stegnuta u punđu, a gusta brada skraćena tako da prati liniju oštre vilice.

„Hrabar jesi zakoračiti ovde, to ti moram priznati, ali hrabrost i ludost su ista stvar”, rekla mu je kad je stao pred njom. Delovala je poput malog deteta pored njega, a ipak dovoljno autoritativno da joj se pokloni.

„Želite znati zašto su me lovili?“, progovorio je dubokim i promuklim glasom, čudno kotrljajući neke reči, Eda je klimnula i pružila mu govornički štap. Uzeo ga je i sa interesovanjem osmotrio. U sali je nastao muk od iščekivanja. „Ko si lovče? Zašto su tebe lovili?“

„Pripadao sam jedinici zvanoj Crni kranovi. I da, ponekad sam bio lovac, kad se to od mene tražilo.“ Pogledao je po nama i vratio pogled na staricu. „Potom sam napravio grešku zbog koje nisam želeo da umrem. U pravu ste kad kažete da sam bio plen. Lov na mene je trajao duže od bilo kog drugog lova.“

„Ksander”, upozorio ga je prefekt.

„Nemaš štap prefekte, a koliko sam shvatio pravilo je da se sme govoriti samo ako držiš ovaj štap”, zatražio je potvrdu od babe koja mu je klimnula.

„Ne očekujem od vas da me prihvatite”, obratio se svima. „Ne težim tome, ali obećavam da dokle god sam ovde, poštovaću vaša pravila.“ Vratio je štap babi, naklonio joj se i izašao iz hola. Tišinu koja je nastala je prekinula baba Eda: „Nemam ništa protiv da ostane“, iznenadila nas je rečima.

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Dan smrti

Priča Dan smrti je na konkursu "357" ušla u uži izbor i objavljena je u dvobroju 18/19 Književnih veritkala

Znate one dane koji vam donesu promenu u život, kao na primer dan kad nađete posao ili dan kad se zaljubite, samo što je Mija imala posao već tri godine a od ljubavi je digla ruke još pre dve.
Ne, posao i ljubav nisu razlozi zašto će se Mijin život promeniti tog kišnog, januarskog dana 2018. godine.
Umorna i bez volje, vraćala se s posla. Za razliku od saputnika, koji su ustali sa sedišta ne bi li što pre izašli iz autobusa, Mija je mirno sedela i čekala da se prolaz oslobodi i pre nego što je izašla, kao i obično, pozdravila se sa vozačem.
Pretrčala je ulicu ne otvarajući kišobran i utrčala u zgradu. Iz poštanskog sandučeta je izvukla dve koverte i dok se penjala do svog stana, otvorila je obe i proverila iznos računa za struju i telefon. Stala je da otključa vrata i ispod otirača primetila veliku žutu kovertu. Na njoj nije bilo ispisano niti ime, niti adresa, niti bilo kakva druga oznaka, koverta nije bila čak ni zalepljena.
Čim je ušla u stan otvorila ju je i izvukla iz nje dva lista papira. Prvi je bio dokument žute boje. Bio je to Izvod iz matične knjige umrlih.
Bila je zbunjena, ne seća se da ga je poručivala za nekoga. Pročitala ga je pažljivo. Na njeno iznenađenje sadržavao je njene tačne podatke vezane za datum i mesto rođenja, njene roditelje, adresu i jedinstveni broj građana, ali ono što ju je najviše uplašilo bio je podatak vezan za dan, mesec i čas smrti, pisalo je 30. jun 2019 u 11,03 a kao mesto smrti navedena je njena adresa.
Bes i strah su se izmešali u njoj.
Prvo je imala želju da pocepa dokument a onda joj je pogled pao na datum izdavanja, 01. jul 2019.
„Ovo je očigledno neka neslana šala. Mora da je,“ smrmljala je. Samo, ko bi se tako surovo našalio sa njom.
Setila se drugog lista papira i pažljivo ga rastvorila. Na njemu je rukom bilo ispisano:
Ovo nije šala, Mija. Ovo je upozorenje. Vreme je da počneš svoj život pre nego što se završi.
Poznavala je taj rukopis. Pripadao je njoj.

Autor: Dana Hill

Fotografija: pixabay

Baštovan

Priča je napisana za konkurs "357" Književne vertikale

U iščekivanju neminovnog, gledao sam u njene oči boje zelenog lešnika. Još kad sam ih prvi put primetio u prodavnici, podsetile su me na detinjstvo i veliko stablo lešnika koje smo imali na imanju. Nalazilo se u vrtu i čim bi prolećne kiše prestale, majka bi naterala mene i brata da iznesemo sto i stolice od pletenog pruća i smestimo ih u hladovinu starog stabla. Često sam sedeo tamo i dugo u noć odmarao od napornog rada u bašti. Čak i kad sam ostao sam, bili smo tamo ja, lešnik i stare pletene stolice od pruća. 

Crnilo zenice počelo je da guta zelenilo njenih suznih očiju i povećavalo se svakim njenim udahom. Bili su to plitki udasi, propraćeni tihim krkljanjem. Usta su joj već bila puna krvi koja se u tankom slapu počela slivati niz njeno belo okruglo lice. Gledala me je tim, sada već skoro, crnim očima. Prvobitni strah je iz njih odavno nestao. Nestala je i molba, koja je zamenila strah a nestao je i onaj bljesak besa i mržnje, kad je pomislila da se može izboriti za svoj život. Ne bore se sve, neke ne stignu do te faze, niti čak pokušavaju da se izbore za svoj život a svakoj sam do sada dao priliku za to, ali one se iz nekog razloga zalede u strahu. Bilo je i onih koje su samo molile, ali zato sve su imale ono isto pitanje u zelenim očima, „zašto ja?“ 

Pogladio sam njenu prljavu plavu kosu. Uopšte nije vodila računa o sebi, njena prirodna i dosadna smeđa boja počela je da izrasta i zbog toga me je još više podsećala na Nju. Zato sam je i odabrao. Od svih koje sam do sada birao ova joj je najsličnija. 

„Miruj malena,“ umirivao sam je nežno. „Još malo i gotovo je. Sve tvoje ovozemaljske patnje će biti završene. I ako se brineš da ćeš biti sama, znaj da nećeš. U mom vrtu nikad nećeš biti sama.“ 

Još par puta je kratko udahnula a zatim više nije. 

Gledao sam u njene beživotne oči, udahnuo njenu dušu u sebe kako bi tamo procvetala i poljubio je zadnji put za rastanak. 

Autor Dana Hill

Photo by Aliyah Jamous on Unsplash

Odlomak iz 28 poglavlja

Odlomak iz 28 poglavlja romana "Majčini darovi", prve knjige iz serijala Četiri elementa.

Nedelju dana pre ekvinocija, Lunc je živnuo. Posed, ali ne i kuća, bili su otvoreni za posete i svakodnevno je imanjem prolazilo mnoštvo ljudi. Došli su kako bi uživali u parkovima koji su bili divno šareni u ovo doba godine. Podsećalo me je to na porodični piknik sa branjem jabuka. Naravno da su svi bili prethodno najavljeni i svi su dobili odobrenje za posetu.

Uživala sam tih dana u Luncu i družila se sa ljudima, u početku stidljivo a posle sve otvorenije. Neki svečarski osećaj je i mene zaposeo.

Vrhunac proslave je bio sam dan jesenjeg ekvinocija kada je održano kolektivno venčanje, odnosno sađenje jabuke, kako to zovu naši vernici. Pripreme za ceremoniju su počele dan pre i sam Vrt plodnosti su mladenci, zajedno sa svojim porodicama, ukrasili dugačkim belim trakama, sa kojima se vetar razdragano poigravao.

„Zna biti i raskošnije,” rekao je Rišar dok sam se divila elegantnom dekoru, „sve zavisi koliko je parova i kakav ukus imaju. Veruj mi, ima godina kad je preterano ukrašen. Neretko se mlade posvađaju u vezi toga.”

„Toliko da moraš intervenisati?”

„Oh da,” rekao je kroz uzdah i podignute obrve.

Srećom, ove godine, četiri mlade nisu imale taj problem. Dekoracija vrta je bila jednostavna i lepa. Nas dvoje smo pre same ceremonije obavili jednu dužu i isceljujuću meditaciju, koja mi je bila preko potrebna. Zadnjih par dana sam bila rastrzana između školskih i Majčinih obaveza i htela, ne htela, to sebi priznati, bila sam veoma umorna.

Onda je usledilo venčanje. Zajedno sa Rišarom smo venčali četiri para. Svi su bili veoma elegantni, ne u venčanicama i smokinzima, ali sve mlade su bile u lepršavim haljinama a mladoženje u odelima. Venčanice se, navodno, nose na svečanom prijemu koji organizuju roditelji mladenaca i na civilnom venčanju, koje nije obavezno, ali se sve češće praktikuje. Sudeći po Rišarovim rečima naša ceremonija blagoslova je najsnažniji oblik združivanja dve osobe, dve srodne duše.

Bez greške sam blagoslovila mladence i poželela im srećan i plodan brak. Svakom paru sam dala po jednu veliku crvenu jabuku ubranu sa 235 godina starog stabla u vrtu. Zagrizom u jabuku su mladenci potvrdili svoje obećanje jedan drugom.

„Što veći griz, plodniji brak”, objasnio je Rišar tokom priprema.

Ostatak jabuke su spustili na zemlju, koju sam lagano otvorila i posadila je a onda uz svoj hokus - pokus poterala semenje u rast. Iz svake jabuke je izrasla tanka grančica i nastavila rasti do oblika sadnice. Dosta sam vežbala kako bih znala pogoditi pravu veličinu zato što svaka jabuka će sama nastaviti rast u zavisnosti od skladnosti združenja. U vrtu plodnosti ima velikih jabuka, prepunih sočnih plodova, ali ima i isušenih. Na svakom drvetu je okačena tabla sa imenima mladenaca i godinom združenja, koju mladenci, po običaju, sami izrađuju i s vremena na vreme osvežavaju novom bojom i obnovom svojih obećanja. Neki to čine svake godine. Marija i Žerom su samo jedni od njih.

Ceremonija je završena molitvom Majci i zaista sam uživala u celom događaju, tačno kao što je letos rekao moj brat, „možda ti se čak svidi“ i svidelo mi se.

Autor: Dana Hill
Fotografija: houseandgarden.co.uk

Zemlja nade 1

Svet se promenio.

Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije. Neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Bilo je sve manje žena koje su mogle začeti dete prirodnim putem, a još manje je bilo onih koje su zdravo dete donele na svet.

Zemlja je postala planeta starih.

Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, to pitanje su sebi postavljali malobrojni vernici, zato što su ljudi našli sebi novog Boga... IHCI - International Human Cloning Institution - Međunarodnu instituciju za ljudsko kloniranje.

Ujedinjene nacije, institucija koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi, istu tu odluku je poništila zarad očuvanja ljudske rase... ili onog što se mislilo da će očuvati ljudsku rasu.

IHCI je ljudima dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se ta stvorenja, uopšte, mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi su mislili da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih roditelja – naručioca, samo malo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. Genetički čistije.

Nekoliko dekada kasnije, oni na koje se jednom davno blagonaklono gledalo, oni koji su smatrani blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini a kako to kod ljudi obično biva, nastala je podela i došlo je do onoga u čemu su najbolji – rat.

Nečisti, kako im je vremenom nadenut nadimak nisu imali šanse. IHCI se postavio na čelo Evoluiranih i po svaku cenu su nastojali zaštiti svoje kreacije, svoje bogatstvo, ali i status bogova koji su za sebe izgradili a ljudi su se borili za svoje mesto u novom svetu najbolje što su mogli.

Međutim, nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih.

Supervojnici, ponos IHCI - ja bili su izdržljiviji i snažniji od ljudi, otporniji na sve bolesti a rane su im zarastale brže. Čak ni pomoć izdajnika, klonova, koji su još uvek poštovali pretke od kojih su potekli, nije bila dovoljna da ljudi pobede u ratu. Poraz je bio neminovan a kazna stroga.

Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase. Oformljeno je devetsto devedeset devet regiona širom Zemlje. Međutim, upravo se u tim regionima plodnost povećala i uskoro su svi bili suočeni sa istim problemom – prenaseljenošću.

Priroda je našla način kako se izboriti za pobedu, ali IHCI je našao rešenje i za ovaj problem, lov... 

Zemlja nade

1.

Ksander

Sloboda. Tako čudna i jednostavna reč, a tako nedostižna za neke od nas... Možda i za sve. Ne znam da li sam ikada posedovao sopstvenu volju. Ne zaista. Moj put je za mene odabran pre nego što sam uzeo prvi dah i bio je to put ratnika. Voleo sam taj poziv, ne zato što je bio jedini koji sam poznavao, već zato što sam bio dobar u njemu. Donosio mi je osećaj ispunjenosti i svrhe. Bio sam odan stvoriteljima. Služio im bez pogovora, i mislio sam da sam svoj gospodar, sve dok moja iluzija nezavisnosti nije stala na suprotnu stranu njihovim željama. Shvatio sam da su sve pohvale, sva odlikovanja koja su mi godinama dodeljivana, bila motivacija da ja, njihovo oruđe, nastavim da ostvarujem njihove ambicije. Čim sam se usprotivio i stao na stranu pravde, kojoj su me oni učili, bio sam sasečen i kažnjen. Tada sam shvatio da nikad nisam bio slobodan, ali sam slobodu poželeo i uzeo je. Zgrabio je s obe ruke i nisam imao nameru da je pustim.

Poput divlje zveri krio sam se u pustim i zaboravljenim gradovima severa i uživao u iluziji nesputanosti znajući koliko je krhka, jer kazna me je čekala i sačekala.

Sada sedim u transporteru na putu ka konačnom oslobođenju. Možda sam trebao odabrati da me eliminiraju spaljivanjem, kao da sam najobičniji suservis. Kao da sam sluga stvoren da njima ispunjavam sve želje... a to sam i bio. Sluga režima koji vlada ovim svetom i možeš mu se potčiniti ili možeš izgoreti.

Kada mi je izrečena presuda doneta u mom odsustvu, pozvao sam se na svoje zasluge i zatražio da se ona preinači, da mi se umesto eliminacije spaljivanjem odobri pomilovanje lovom. Rođen sam kao vojnik IHCI-ja i zatražio sam da umrem kao takav. Nije bilo nikakve milosti u tome, ali lov me je doveo ovamo, darovao mi je treptaj samosvojnosti, pa neka mi onda donese i konačno oslobođenje.

„Vaš zahtev je razmotren i prihvaćen. Do njegovog izvršenja bićete smešteni u rezervat”, glasio je odgovor jednog od tri suca pred koje sam izveden zarad izricanja odluke po žalbi. Znao sam šta to znači, moja jedinica nije zaboravila na mene. Pristali su na lov. Naravno da jesu, to je jedini način da vrate čast koju sam im oduzeo. Pretpostavio sam da su našli region u koji će me smestiti, i najverovatnije su pokrenuli celu mašineriju kojoj sam jednom davno pripadao, ali ovo neće biti običan lov. Svesni su toga. Senat zna da će ovo biti lov na Ksandera Krana. Mašinu za ubijanje koju su pažljivo brusili, kojoj se jednom davno celi Palatin divio. Mašinu koja je zarđala u vlažnim bespućima severa i zaklela se da više neće oduzeti ljudski život, bio on nečist ili evoluiran.

Transporter se zaustavio, a  sirena se oglasila. Poznavao sam taj zvuk. Čuo sam ga toliko puta u životu; prethodnom životu – donosio je uzbuđenje, budio sva čula i zver u meni. Zver koja će uhvatiti plen, a zatim je poslušno doneti pred noge gospodaru kako bi primio nagradu. Bio je to poziv na lov... i biće ovo najkraći lov u istoriji, pomislio sam svestan vlastitog umora i slabosti. Ne znam ni koliko dana sam proveo u zatvoru. Prvo sam brojao obroke, ali nakon izricanja presude proredili su se, a udarci čuvara pojačali. Svako je hteo komadić mene kako bi se posle hvalio da je on prebio ili slomio kost jednom Kranu. Ponosni čuvari reda i mira Palatina. Najobičniji kustodiji. Disciplina nikakva, a znanje još manje. Inteligencija im je ispod proseka, a jedino za šta su sposobni je da reže i laju kao ovčarski psi. Nisu bili ništa bolji od običnog suservisa.

Vrata transportera su se spustila i otkrila čuvara koji je zarežao: „Izlazi.“

Zastao sam na kratko kako bih pogledao po prihvatnom dvorištu. Nije se mnogo razlikovalo od rezervata u koje sam imao priliku da uđem. Ulaz su činile dvostruke kapije postavljene između kasarne i prefektove rezidencije. Sve kasarne su bile iste. Podsećale su na ogroman sivi blok sa mnoštvom blindiranih prozora. Ni prefektova rezidencija nije bila ništa bolja. Ova je imala sređeno pročelje i bila je bele boje sa ukrasnim stubovima koji su joj trebali dodati na eleganciji, koja je izostala u samoj arhitekturi zgrade. Bile su tu i žardinjere sa cvećem i jedno mlado stablo trešnje koje je bacalo senku na stepenište na kojem se izležavao mali beli pas. Podigao je glavu kako bi susreo moj pogled. Nisam mu bio zanimljiv, zevnuo je i nastavio da drema na jutarnjem suncu.

Nestrpljivo guranje me je nateralo da se pokrenem i pođem ka trojici čuvara koji su me odmeravali.

„Ksander Kran, ovo je moj rezervat i ja ne trpim nikakve gluposti”, rekao je onaj u sredini za kojeg sam pretpostavio da je alfa ovog čopora još pre nego što je progovorio. Pripadao je starijoj verziji kustodija i krupniji od druga dva čuvara. Imao je izduženo lice i okrugle pseće oči. Živeo je u zabludi, ovo nije bio njegov rezervat, on je bio pas čuvar ovog tora ali imao je potrebu da se istakne, a samim tim mi je otkrio s kim imam posla.

Na svu sreću nećemo dugo deliti vazduh, pomislio sam.

Naredio je da me uvedu unutra, a tamo sam se sreo sa pravim gazdom. Pripadao je eliti u to nije bilo sumnje. Mršav, sede kose, skoro prozirno belog, papirnatog tena i pronicljivih sivih očiju. Pretpostavio sam da nema više od osamdeset godina, ali je još uvek bio vitalan, i još će dugo biti takav. Predstavio se: „Lotric Armand.“

Prebirao sam po sećanju da li sam možda naleteo na ovo ime u prošlosti i zaključio da ga do sada nisam niti sreo, niti čuo za njega. Verovatno je pripadao nekoj porodici ambicioznih birokrata koji ne biraju sredstva u svom napredovanju nadajući se da će progurati nekog svog u Senat.

Za razliku od svog komandanta, bio je više nego prijatan. Ljubazan. Političar. Diplomata. Mrzeo sam njegov soj više od čuvara, predstavljali su sve ono što je bilo pogrešno u celom ovom sistemu.

„Moram da te upozorim, tvoj dolazak neće biti dobro prihvaćen od strane domicilnih“, rekao je prijateljski. „Ali miroljubivi su i verujem da ti neće zadavati previše problema. Zamolio bih te da se tokom boravka u rezervatu pridržavaš određenih pravila. Kvintus”, pokazao je na mršavka koji je tiho stajao u ćošku. „Moj sekretar će ih pročitati.“

Bio je to sluga iz roda Aida, mršav momčić dečačke face i prodornih plavih očiju napravio je korak napred.

„Domicilnima ne smete otkrivati informacije koje su Vam poverene kao pripadniku bezbednosnih snaga IHCI-ja, a koje se odnose na lov, njegov značaj i strategije koje se u njemu koriste”, čitao je sa svog panela. „Ne smete ih informisati o ratu koji se vodi protiv pobunjenika. Ne smete im otkrivati lokacije drugih rezervata. Od trenutka ulaska u rezervat postajete njegov stanovnik, na Vas će se primenjivati sva pravila kao i na ostale stanovnike ovog rezervata. To znači da ga smete napustiti jedino kao učesnik lova.“

„Ovo je jedan od najmirnijih rezervata”, nadovezao se prefekt. „Zadnju pobunu su imali pre više od šezdeset godina. Želeo bih da tako i ostane. Njihova glavna preokupacija je poljoprivreda i postoji određena lepota u toj njihovoj primitivnosti. Uvidećeš i sam kad ih bolje upoznaš.“

Zašto bi ih bolje upoznavao?, zapitao sam se.

„Zar mi nije odobreno pomilovanje lovom?“, prvi put sam progovorio.

„Naravno da je... ali lov se ovde održava svake treće godine. Poslednji se završio pre nekoliko meseci.“

„Tri godine? Treba da živim ovde tri godine?!“ Tek kad je moj glas odjeknuo prostorijom shvatio sam da sam ga povisio na čuđenje svih ostalih. Kran nikad ne povisuje glas. Mi nismo imali borbeni poklič. Mi smo bile tihe ubice... ali ja više nisam bio Kran. Ja sam bio niko i ništa.

„Peć ti sada ne izgleda tako loše”, čuo sam onog psa kako podrugljivo štekće. Gospodar mu je uputio upozoravajući pogled koji mu je zavezao gubicu.

„Njihovi predstavnici čekaju da te upoznaju. Mislim da su ti obezbedili smeštaj u jednoj napuštenoj kući.“

„Veruju da je ukleta, svako ko je živeo u njoj je odabran za lov i ulovljen”, brbljao je suservis dok me je pratio hodnikom.

„Kao što sam rekao, primitivni su“, nadovezao se prefekt i pokazao mi na vrata koja su vodila natrag u prihvatno dvorište. Kapija ispred koje sam stao imala je ispisane brojeve 963. Prebirao sam u mislima lokacije rezervata i zbunjeno se osvrnuo gledajući po krajoliku prepoznajući planine u daljini. Video sam ih u prošlosti, lovio sam u njima, ali na istočnoj strani venca koji je okruživao dolinu.

„Polazi!” Gurnuo me je čuvar puškom ne bi li me pokrenuo. Tek tada sam primetio dvojac nečistih. Strepnja, strah i nervoza izbijali su iz njihovih pogleda i pokreta. Posebno u onom sitnijem, sa belom kosom nalik paperju. Drugi je bio viši, krupniji i proćelav. Imao je autoritativno držanje i pretpostavio sam da je to vođa. Prevario sam se, glavni je bio onaj drugi kojeg su mi predstavili kao Pastra. Gordo je podigao bradu kod pozdrava sa prefektom. Prepoznao sam jezik kojim su govorili. Pripadao je slavenskom dijalektu. Premda nisam razumeo svaku reč, znao sam ga dovoljno da shvatim o čemu razgovaraju.

„Brzo ćete savladati njihov jezik, nije težak”, rekao mi je Kvintus i nastavio oduševljeno da priča o tome kako ovaj rezervat vodi Veće starih i da svake godine biraju svog vođu. Nije to bilo najčudnije uređenje, ali nije bilo ni najefikasnije. Nije praktično menjati vođu svake godine.

Kao i većina rezervata i ovaj je bio kružnog oblika. Arhitektura je u svima bila ista. Identične montažne četvorosobne kuće bile su postavljene u dva kruga. U nekim su regionima, zbog prenaseljenosti dodavani novi krugovi kuća, ali ovde to nije bio slučaj, čak je zadržana i prvobitna ideja da unutrašnji krug čine kuće zanatlija čije prodavnice su okrenute ka trgu, a stambeni deo ka drugoj strani ulice. Na sredini trga, u centru regiona bio je postavljen visoki beli mermer sa ispisanim imenima. Pretpostavio sam da je to neka vrsta spomenika. Sa trga smo prešli jednim od dva prolaza koja su vodila u jedinu ulicu u ovom rezervatu. U vazduhu se osećao smrad životinja i zemlje... I zašto ih onda zovemo nečisti.

Međutim, primetio sam da je put bez rupa i da je redovno održavan. Za razliku od drugih rezervata u koje sam imao priliku da kročim ovaj je, i pored neprijatnog mirisa, delovao uredno. Kuće su blistale belinom, na svakoj prozorskoj dasci su bile izložene saksije sa cvećem, a kao kontrast toj bleštavoj belini ulazna vrata su bila obojena u jarke, oštre boje koje su ubadale u oči. Iste boje su bile i kapije koje su vodile u dvorište.

Ulica je bila prazna, ali stanovnici su bojažljivo virili kroz prozore kuća. Oni malo hrabriji su posmatrali preko kapija.

„Potrebne su sitnije popravke na kući i naravno, bašta je zapuštena. Danas smo proverili u kakvom je stanju. Solarni sistem je u funkciji. Baterija je stara, ali tako je u svakom domaćinstvu... Trebali bi imati toplu vodu, bojler radi”, govorio je vođa.

Galama se prolomila iz jednog dvorišta. Uskoro se pojavio plavokosi mladić visokog čela i počeo da se gura između nas. Onaj pas je skočio na njega sa isukanom palicom spreman da ga isprebija ako dotakne prefekta, ali visoka mršava devojka je dotrčala, stala je između njih i počela panično da viče i gura svog muškarca dalje od nas.

Prefekt je smirio situaciju preteranom ljubaznošću, a mene su nakon toga odveli do vlažne stare kuće koja je sivilom i izbledelim žutim vratima ružila celu ulicu. Obavestili su me o dodeljenim kreditima i namirnicama, i ostavili me da se smestim.

Da se smestim, kako je to čudno zvučalo. U starom životu to je značilo staviti torbu na krevet u spavaoni. Sada sam se našao u mračnom hodniku i neko vreme sam stajao tamo i gledao u prazno. Nisam mogao da se oduprem osećaju da sam se zatekao u čudnom snu. Razlikovao se od onog uobičajenog, kada uplakano dete nišani na mene. Sada ga nije bilo, ali pojaviće se kad zaspim, kao i svake noći.

Radoznalost me je naterala da zavirim u svaku prostoriju. Prašina je zalegla na sve stvari. U prizemlju su bile dve sobe, jedna je služila kao dnevni boravak, a druga kao spavaća soba. Na spratu su bile još dve manje spavaće sobe. Previše mesta za jednu osobu, zaključio sam. Pored stepeništa se nalazilo kupatilo. U zadnjem delu je bila kuhinja iz koje se izlazilo na trem i dvorište zaraslo u korov. Vratio sam se u kuhinju i primetio još jedna vrata, vodila su u mračnu i praznu ostavu.

Seo sam na stepenik propalog trema i pokušao naći u sebi odgovor na pitanje koje me je mučilo. Kako živeti u rezervatu nečistih? Možda peć zaista i nije bila tako loša ideja. Možda bih mogao presuditi sam sebi. Naći granične stubove i napraviti jedan korak van obeležene bele crte. I to će biti kraj, jer to čak ni Kran ne može da preživi... i zašto si se onda borio da preživiš svih ovih godina? Ne, umrećeš vojničkom smrću, s nožem u ruci.

„Dve i po godine”, progunđao sam. „Pa ako su želeli da me kazne, uspeli su.“

Kucanje na ulazna vrata je privuklo moju pažnju i nateralo me da se pomerim s mesta.

„Bio sam toliko slobodan da u Vaše ime preuzmem namirnice iz magacina”, rekao je Aida gurajući se u kuću s povećom kutijom koju je stavio na kuhinjski sto. Odmerio me je i sažaljivim glasom zaključio: „delujete umorno, trebalo bi da se odmorite.“

Pripadnici suservisa uvek su me nervirali urođenom ljubaznošću. Čak i kad bi ih osudili na spaljivanje, oni bi se zahvalili gospodarima na prilici da im služe i izrazili žaljenje što su ih razočarali.

Otvorio je vratašca ispod stepeništa, zavukao ruku u tehničku prostoriju i uključio  prekidač.

„Toliko prašine”, gunđao je otresajući rukav svetloplave uniforme. „Sada bi trebalo da imate toplu vodu... Za večeras su zakazali zbor. Nije obavezno da prisustvujete njemu, ali povod njegovog sazivanja je Vaš dolazak, tako da... možda biste se trebali pojaviti.“ Pogledao je u panel na kojem je svetlelo crveno svetlo. „Gospodar zove... sredite se malo.“ Pokazao je rukom na mene. „Više niste u divljini... odeću ćete morati sami da nabavite. Do tada, u ostavi imate mašinu za pranje veša. Zastarela tehnologija sa vodom i kuglicama, ali služi svrsi.“

Otišao je ne čekajući odgovor, a ja sam radoznalo otvorio kutiju koju je doneo i izvukao jedno sledovanje. U fiokama sam potražio nož. Na moje iznenađenje, kuhinja je bila opremljena sa šerpama, tanjirima, priborom. Otvorio sam paket sa veštačkim goveđim mesom. Jednom sam jeo pravu govedinu. Uspeo sam da ukradem komad vukovima. Niti nalik onome što su nam godinama servirali u kantini, ili ovome što sam sada stavio u usta.

Izašao sam na trem i pogledao po dvorištu koje me je podsetilo na šumsku livadu ograđenu drvenom ogradom. Do mene je doprelo meketanje koze iz komšijskog dvorišta i zvuk ritmičnog grebanja zemlje praćen tihom pesmom. U daljini su se čuli ljudski glasovi. Odnekud je odjeknuo smeh. Neko je pretrčao ulicom. Osetio sam miris kuvane hrane i tužno pogledao u splačinu koju sam jeo... iznenada sam začuo čudan zvuk nalik glasanju mačke i trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da to nije bila mačka već plač bebe.

Podigao sam pogled i ugledao zeleni zid koji je okruživao rezervat. Barem nešto je bilo poznato. Šuma... Dom.

Autor: Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Odlomak iz romana Srebrni vladar

Odlomak iz 24 poglavlja romana Srebrni vladar.

Volela je krovove zgrada. Vazduh je uvek svežiji gore a pogled u beskonačnost u koju se prostire grad uvek joj je bio posebno drag. Imala je osećaj kao da joj je ceo svet pod nogama. Da, volela je provoditi vreme na krovu, soba je uvek bila previše mala za njene misli.

Nakon što je napustila kancelariju menadžera hotela, bilo joj je potrebno mesto za razmišljanje a krov je bio savršen za nju i njene misli.

Sela je na parapet i zagledala se u prazno. Znala je da je sve ono što su joj rekli istina i žrtvovanje njenih roditelja je sada zapravo imalo smisla. Majka je učinila sve samo da je održi na životu a ona je uletela u sam čopor u nadi da će je spasti. Zašto joj tata nikad nije rekao istinu, zapitala se ne prvi i ne poslednji put.

„Planiraš da skočiš?” trznula se na ove reči. Zamišljena, uopšte nije čula kad joj je prišao. 

„Ti stvarno voliš da se šunjaš okolo,” obratila se mraku iz kojeg je iskoračio njen pratilac kog se nije mogla otarasiti.

„Ne zovu mene uzalud Stelt.”

„Ne Ido... ti sam sebe zoveš tako.” Iako mu je morala odati priznanje, pristajao mu je nadimak koji je sam sebi nadenuo.

„Možeš, molim te, sići sa tog zida.” Osetila je strah u njegovom glasu.

„Plašiš se visine?”

„Molim te, više bih voleo kad bi sišla.” 

Emilija se nasmejala i prebacila noge, ali nije skočila sa zidića, već se čvrsto držeći za sam kraj ispružila prema ambisu.

„Emilija,” vrisnuo je priskačući, a devojka se slatko nasmejala, zabavljena njegovim strahom. „Šta je Ido, trnu pete?”

„I znoje dlanovi,” priznao je. Vratila se u sedeći položaj i dozvolila mu, da joj pomogne sići. Bilo je čudno osetiti nečije ruke na sebi i odagnala je želju da mu izvrne ruku i obori ga na zemlju. 

„Izazivaš smrt,” prekorio ju je.

„Svaki dan. Uostalom, zar to ne činimo svi.” Klimnuo je, seo na zemlju i naslonio se na zidić.

„Trebalo mi je malo mira i tišine da razmislim o svemu..."

Autor Dana Hill

Roman Srebrni vladar možete poručiti preko Amazona:

https://www.amazon.de/Srebrni-vladar-Dana-Hill/dp/1726347974
ili u elektronskom obliku preuzeti na Smashwords:

https://www.smashwords.com/books/byseries/37702